Васко Костић

Грбаљ – између Будве на Истоку и Превлаке на Западу, заметак српског царства

Најбунтовнији, најправославнији, најсрпскији - цара Лазара изњихао

У царском граду Котору често се организују предавања и научни скупови, организују се изложбе, објављују се научни радови о Боки из времена од прије и послије српске владавине. Период српске владавине се непоштено заобилази и прећуткује са циљем да се са протицањем времена потопи у дубине заборава. Није тешко погодити чија је то дугорочна политика, али је тешко схватити што такву политику слијепо слиједе и они који су дужни или плаћени да младим генерацијама објективно преносе истину.

Велико Душаново царство није могло настати одједном и из ничега. То важи и за немањићку државу која је претходила царству. Не постоји оно што настаје из ничега. Све мора имати свој заметак, клицу, ембрион, почетак из чега изниче, развија се и надграђује. То једнако важи за биолошке организме и друштвене системе, као за грађевине, градове и државе. Заметак изниче и развија се тамо гдје има погодне услове, одговарајућу климу, не само метеоролошку него и друштвену и духовну. Сложена и, за ондашње прилике, гломазна конструкција Душановог царства стварана је пуна четири стољећа, од утемељења - у Грбљу!“ Да, управо у Грбљу! Није ни шала, ни грешка, иако то може изгледати неозбиљно, изазвати подсмијех, а може бити и шокантно онима који ово први пут сада чују.

Између Будве и Превлаке

У оно далеко доба, неодвојиви од Грбља крилни обухвати били су Будва са Паштровићима на Истоку, и Превлачко Светилиште са Луштичким полуострвом на Западу. Грбаљ је био у средишту. Проширивање је ишло даље, прво дуж обала јужно и сјеверозападно па према унутрашњости.

У новије вријеме, ослобођена идеолошких стега, нагло се умножава научна литература о старости Срба.

Ма колика да је старост Срба, док су они били номадски народ није им била потребна ни држава, нити су знали за државне границе. Гријеше аутори који говоре о државама и краљевствима тих старих номадских народа. То су била племена и савези племена. Како су Срби били и ратнички народ, „посједи“ су им били тамо гдје су се привремено налазили. Када су се почели бавити земљорадњом (прије многих других народа) Срби су имали своје посједе, али не и друге основне атрибуте државе. Нису им биле чврсто дефинисане границе, закони и све што чини државно уређење. Владари нису имали сталне престонице и утврђене дворце. То важи и за Властимира, Мутимира и Часлава. Професор Ристо Ковијанић је у „Которским медаљонима“ (1976. г.) забиљежио да за вријеме Часлава Клонимировића у Х в. (дакле прије Немањића) Котор припада српској држави. Наравно, Ковијанић није могао мислити само на Котор. Што је са Грбљем и осталом важном околином Котора?

Прва држава

Стари историчари, укључујући Србима ненаклоњеног Порфирогенита, имали су у виду четири скупине Срба. Међу њима, највећи значај у свакој прилици придаван је Јужним или Приморским Србима. О њима се и највише знало због честих додира са медитеранским народима, од којих су попримали разне културне утицаје. Чувени француски путописац и зналац Пјер Марж, описујући (1912. г.) Црну Гору, забиљежио је да су Срби баш ту основали своју прву државу и од ње се ширили према унутрашњости Балкана. Па закључује: Ова мала земља бијаше језгро великог Српског царства у средњем вијеку... Стара Србија се може упоредити са воћем чије језгро чињаше Црна Гора. Уз то морамо имати у виду да је назив „Црна Гора“ потекао од планинског масива повише Котора и Грбља.

Румунски историчар свјетског гласа Никола Јорга објавио је запажену студију (1922. г.) у којој је констатовао: Организација Српска почела је од стране Јадранског мора, у Дукљи, инфлуенцирана у свим односима живота латинског Запада, она се фиксирала и најзад консолидовала у унутрашњем предјелу Рашке.


Нешто је морало бити и језгро Дукље. У мало каснијој студији (1924. г.) Јорга је прецизнији: Из Котора је формирано прво краљевство Срба... Узет је само један детаљ из ове студије чија цјелина показује да Јорга није под Котором подразумијевао само тадашње мало насеље него и околину. Зна се да је у њој најзначајнији био Грбаљ. Због пространства, природног богатства и људског (војног) потенцијала, питома и плодна Жупа са лукама на отвореном мору, била је важнија од једног забаченог емпорија. Жупа је синоним за Грбаљ (по народној пјесми Србаљ). За српске велможе Јорга каже: Нови назив жупана, старешина жупа, како изгледа, дошавши са Јадрана... замијенио је назив војвода.

Превлачко светилиште духовни центар

Први српски владар који је успоставио сталну престоницу са утврђењем био је Хромил Легет, син Крешимиров. За мјесто столовања одабрао је Превлачко Светилиште у средишту његових посједа. Ти посједи, осим уже превлачке околине са Луштичким полуострвом и Грбљем, обухватали су и Будву са Паштровићима и залеђем. Затим Рисан са Кривошијама, Драчевицу (шире подручје данашњег Херцег-Новог), Травунију (јужна Херцеговина са Конавлима) до Дубровника и још неке Дукљанске области. Легет је на Превлачком Светилишту подигао (980. г.) дворац и тврђаву (каштел) гдје је са својом супругом Ловицом остао до смрти. На Превлачком Светилишту обоје су и сахрањени.

Дакле, на Превлачком Светилишту је била прва српска престоница и духовни центар, па су му отуд епитети: прво, славно, свето. И Легетовим посједима у средишту је био Грбаљ. Ипак ни ови посједи још нису имали све атрибуте државе.

Послије Легетове смрти, синови су му владали његовим поново раздијељеним посједима. Били су у сталним међусобним сукобима док се није појавио кнез Драгомир (или Драгимир) син Хвалимиров. Он је био стриц легендарног српског владара Јована Владимира, сина Претрислава Хвалимировог. Српски покрет потиче и тад из Зете, гдје је државна самосвијест српскога народа најдубље остала. Овдје је тада владала она породица којој је свети Владимир некоћ припадао. Ово није написао Србин, ни странац србофил, него римокатолички фратар и, на Западу много хваљени, историчар Фрањо Рачки.

Кнез Драгомир је тежио да обједини српска подручја и створи краљевство Срба. Радо је прихваћен од српског становништва у околини Котора, па је без сметњи дошао из Травуније преко Луштичког полуострва и улогорио се на Брдиштима (назив села на прилазу Превлачком Светилишту). Византијска властела емпорије Декатера није благонаклоно гледала на намјере Драгомира, али није имала моћи да му се супротстави, поред осталог и зато што је становништво околине Котора подржавало Драгомира.

Уз обећање да ће добровољно прихватити Драгомира за свог владара и у славље тог догађаја, которска властела је приредила богату гозбу на острву Светог Гаврила непосредно уз Превлачко Светилиште којем је и то острво припадало. Не слутећи превару, Драгомир је дошао на гозбу са бременитом женом, двије малољетне кћери и малобројном пратњом. Како је кнез Драгомир убијен у храму Светог Гаврила, детаљније је описано на другом мјесту (В. К. „Приморске легенде“).

Убиство кнеза Драгомира

Углавном, кнез Драгомир је мучки убијен 1018. г. на прослави светковине Сабора архангела Гаврила. у насталом метежу Драгомирова породица је нашла спас у густој вегетацији, затим прихват и помоћ становника из околине, највероватније Грбљана. Мало касније исте године родило се Драгомирово посмрче, крштено именом Војислав (помиње се и као Доброслав). По „Барском родослову“ (писаном 1666. г.) Војислав је одгајан прво у Босни, па у Дубровнику. Оно у „Босни“ умјесто у „Боки“, морала је бити преписивачка грешка, а српског оригинала нема. Приморски Срби тада још нису били у тако тијесним односима и погодним везама са Босном, да би малог Војислава тамо носили на одгајање. И зашто би то радили па вратили у Дубровник на домаку Боке и да би од Боке почињао своје ослободилачке активности?

Дилеме о томе да ли је могла бити преписивачка грешка Босна или Бока, с обзиром на њихове називе почетком XI стољећа, разрјешава друга половина XVII стољећа када је пи-сан „Барски родослов“. Ма гдје да је стасавао, Војислав је стекао изврсно војничко и српско патриотско васпитање као да је рођени Грбљанин, иако је по рођењу Кртољанин (Оба архангелска острва, Светог Михаила и Светог Гаврила, као и њихова ужа околина, припадају Кртолима). Од младих дана Војислав је дизао буне и 1036. г. пао у византијско ропство. Успио је побјећи и предводити велике витке 1040. и 1042. по неким изворима и 1043. године.

Врхунски познавалац и писац историографије Боке, Јосип Ђелић, ослонцем не само на Дукљанина него и на Ди Канжа, Рафаелија и Шлица, написао је: Византијска војска се још једном сукоби са српском фалангом недалеко од Котора, али то је било посљедњи пут. Побједа коју су Срби извојевали, славна у аналима тога доба, баци прву свјетлост о ваљаности српске нације. Тога дана достојна памћења нађоше смрт 40 хиљада Византинаца, међу њима седам војсковођа.

Ту је погинуо и прослављени заповједник византијске војске Курзимије са надимком „Непобједиви“. Потребно је имати у виду да је Византија тада била велика свјетска сила, и једна од највећих европских сила. Војислав је ову блиставу побједу Приморских Срба извојевао уз незнатне властите губитке, главном ударном снагом Грбљанима и њиховим сусједима: с једне стране данашњи Паштровићи Побори, Маине, Брајићи, Црмничани, Зећани, а, са друге стране, становници околине

Превлачког Светилишта и Западне Боке са Травунијом. И у тој групацији Грбаљ је у средишту.

Од Дрима до Неретве

Из осталих српских крајева, неки од кнежева су били далеко, други поткупљени или на други начин онемогућени да се придруже Војиславу. Тако је он са малим, али ваљаним, снагама постигао величанствен подвиг. Осветио је оца и знатно допринио остварењу очевих намјера. Владајући 25 година учврстио је посједе од Дрима до Неретве и дубоко у залеђу. Први је понео надимак славе „Стефан“, који су касније преузели многи српски владари. Гдје је била његова престоница, историографија није прецизирала. Свакако је морала бити негдје у Приморју. Најбољи услови су били на Превлачком Светилишту, гдје је уосталом још од раније била престоница српских владара.

Војислав је имао сина Михаила. Гдје је он рођен? Ни то историографија није прецизирала. Припадао је Приморским Србима, па је морао бити рођен у тадашњој престоници Приморских Срба. Михаило Војислављевић успио је средити односе са Византијом, оженио се из царске куће и почашћен је високим достојанством протоспатара (царски врховни заповједник). Njегово сједиште је историографија прецизирала: „Декатер-Прапрата“. Није потпуно јасно гдје је Прапрата, али се зна да је Декатер данашњи Котор. Михаила су 1072. г. замолили Бугари да их прихвати као своје поданике, а владао је и Македонијом.

Лукавство и право јачег

Михаило је 1078. г. постао први легално крунисани краљ Срба и први легално крунисани краљ међу Јужним Словенима. Претходни јужнословенски „краљеви“ су били самозвани или непризнати од других држава. Михаила својатају „Монтенеграни“ као свог првог краља, иако тада још није било ни државе, ни нације, па чак ни појма „Монтенегро“ или „Црна Гора“. Својатају га и Хрвати, јер је наводно владао неком измишљеном „Црвеном Хрватском“: Приморски Срби су, ипак, имали прву краљевину међу Јужним Словенима, иако то ни српска историографија не наглашава. Истина, ни то још није била држава са пуним суверенитетом. Читав претходни текст је била само припрема за најважније у овој теми, што тек слиједи.

Када је Михаило постао крунисани краљ, дао је сину, краљевићу Бодину, на управљање жупу Грбаљ са Будвом. Баш тако пише у старим изворима, истраживачима добро познатим. Можда би било исправније рећи Будва са Грбљем, јер је Грбаљ скуп 20 села, а Будва је град још од античког доба. Из овога што пише у изворима, Грбаљ је у оно доба био по нечему значајнији од Будве, као што је био значајнији и од Котора.

Историчари замјерају Бодину сплеткарења и нерегуларна проширивања посједа. Као да је он у томе био изузетак? Такав је био стил понашања средњовјековних владара (и не само њих) који су уопште имали значајнијих успјеха. Када је почео ширити своје посједе уз помоћ својих првих поданика (Грбљана и њихових сусједа) користио је право јачега. Касније је примјењивао методе лукавијега. Имао их је од кога научити. Био је ожењен Јаквинтом, лукавом Латинком, кћерком Архириза, истакнутог патриција из Барија, вође норманске странке Апулије. Послије норманско-византијске битке код Драча, користећи ослабљеност Византије, Бодин је загосподарио читавом проширеном Дукљом и Рашком. То је била прилично пространа српска држава, чији ембрион је био Грбаљ.

Бодин јесте уклањао ривале, али појединце, а не читаве народе. Без много крви и недужних жртава остваривао је циљеве. Ко би данас знао што је регуларно и хумано? Правом јачега, лукавијега и непоштенијега (да о хуманости и не говоримо) уклањају се читави народи. И то са много крви и разарања - у цивилизацији од које би се требало очекивати да буде на далеко вишем нивоу од оне у Бодиново доба.

За кратко вријеме, српски краљевић Бодин, унук славног владара Стефана Војислава, створио је Дукљу (да не говоримо о другим посједима) знатно пространију него што је икада била каснија Црна Гора. Управо тада 1080 г. напуштен је страни назив „Дукља“. Замијењен је српским називом „Зета“, који је означавао земљу Приморских Срба. Наредне 1081, године умро је краљ Михаило, Бодинов отац.

Некрунисани краљ Срба

По начелу семиората, Михаила је регуларно наслиједио његов брат Радослав Војислављевић, који се по способностима није много прославио. Он је владао 16 година, али само формално, јер се онај Бодин, прво вођа Грбљана па свих Срба, већ 1082. г. помиње као некрунисани краљ Срба, који је о свему одлучивао. Током своје 26 година дуге владавине Бодин је, у зависности од ситуације, ступао у савез са Византијом и окретао јој леђа. Захваљујући Јаквинтиним везама, одржавао је добре односе са Баријем и Римом. Није желио да заостаје за другима, па је успостављао државне и духовне институције, како западњачке тако и источњачке. За вријеме његове владавине, Барска бискупија је (1089. г.) подигнута на ранг надбискупије и митрополије. Надбискуп Дукљанско-барски постао је примас српски, надлежан за читаву Србију. Манастир Архангела Михаила на Превлачком Светилишту био је тада важан источњачки центар духовности и просвјетитељства. У Бодиновој држави чак је и Бенедиктински начин монашког живота и дјеловања био ближи православљу него римокатоличанству.

Уз раније поменуте земље којима је Бодин владао, потребно је поменути Травунију, коју је припојио Зети сматрајући је земљом својих предака, затим читаву Босну, а на југу и Драчку област (данашња Албанија). Како је то обавио без много крви, значи да су му се добровољно прикључивали Срби. Практично, он је био први владар који је објединио готово све Србе у једну државу, почев (да то још једном поновимо) од оног првог малог посједа Грбља са Будвом.

Бодинова српска држава није била никоме потчињена. Имала је државне органе и хијерархију власти. Чувала је границе и одржавала међународне односе. Отварала је руднике, развијала трговину и саобраћај (каравански и поморски). Када су крсташи пролазили кроз Дукљу (1096/97. г.) под вођством грофа Рајмунда од Тулуза, са њим се Бодин побратимио да би свој народ спасио од погрома које су крсташи успут чињели. Док је Бодин живио, одржавала се и напредовала је прва српска држава, па није право што му српска историографија није дала мјесто које му припада. Отискује га од себе другима да га они својатају.

Запис Павела Шафарика

Бодин је умро 1101. г. и сахрањен је у манастиру Сергија и Вакха у Приморју. Отуд је касније доселио Дапко, родоначелник пола кртољских села, па они и данас славе као крсно име Срђевдан. Дапко је прво стигао на Превлачко Светилиште и настанио се на Брдиштима у непосредној близини. Ту је подигао и цркву Светих мученика Сергија и Вакха, гдје је и данас гробље Светог Срђа. Убрзо послије Бодинове смрти, прва српска држава се распала на три дијела: Приморска краљевина (међу српским државама помињу је увијек на првом мјесту), Рашко жупанство и Босанска бановина. Краљевина је остала само Приморска Србија. Од ове првобитне и старе Србије потребно је разликовати Србију која је настала тек освајањима Стефана Немање и његових насљедника. Ово су ријечи које је написао (1843. г.) истакнути историчар и слависта, Словак Павел Јосип Шафарик. Да се подсјетимо: Стефан Немања је 1166. г. постао велики жупан Рашки. Тек након тога почело је стварање српске државе, али не прве. Ако имамо право да осуђујемо социјалреализам зато што је из историографије брисао оно што је било раније, имамо право на осуду и других сличних поступака.

* * *

У Грбљу је рођено много истакнутих личности о којима се мало зна, јер није било пожељно да се то зна. У Доњем Грбљу је рођен и проф. др Лазо М. Костић, који је написао стотинак књига у прилог Српства. У једној од њих (1961. г.) забиљежио је за Грбаљ, што је важило од дубоких старина, као и за вријеме турске, млетачке и аустријске владавине: То је била највећа, најчистија и најкомпактнија српска општина... Грбаљ је кроз историју био најбунтовнији, најправославнији и најсрпскији.

Када све ово имамо у виду постаје природно што је и највећи српски великан, цар Лазар Грбљановић, поникао баш у Грбљу! Нажалост, ни то историографија не признаје, иако нема нити једног чврстог поткрепљења супротних тврдњи. Нема чак ни народних предања, осим оних добро очуваних у колективном сјећању која говоре о грбаљском поријеклу цара Лазара Грбљановића.

Први пут објављено у магазину Српско наслеђе, децембар 1998.

На Растку објављено: 2008-07-18
Датум последње измене: 2008-07-18 00:02:49
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује