Раде Дацић

Размишљања о народном певачу

Почнимо са дигресијом. Реч је о ствараоцу чије је име непознато. Камо среће да је анонимност први услов рецепције било чијег дела! (И променимо друштво толико да тако буде.) Тек ствараоци без имена понудили би оно што заиста имају а не и лажне податке потребне људској таштини. Вође без имена (чије слике новине не објављују, лик не приказују ТВ камере) радиле би искрено за добро народа, јер њих би жеља за добром довела тамо где су а не би (како се чешће дешава) злосрећна таштина.

Помињући народног певача (ово је заједничко име за песника и композитора) ми и нехотице исказујемо прећутно поштовање његовој даровитој личности, његовој способности да (у заиста тешким и мрачним временима) ствара. Спремно похваљујемо све што је код њега вредно, прећуткујемо оно друго. А саму ту личност замишљамо двојако. Једанпут видимо народног певача као усамљеног несрећног генија, баченог у околности немогуће за било какво стваралаштво, како се уздиже изнад животних недаћа и, попут Бога, ствара нешто из ничега. Близу њега је исто тако несрећан народ, само мање свестан своје несреће. Народ чује песму (певану или само казану, по правилу ипак певану), одмах је прихвата свим срцем, памти је, шири и оставља у завет потомству. Тако до нас доспева дело онакво какво је створено у једном тренутку истинског надахнућа. Други пут, пак, видимо надареног појединца у наведеним околностима, видимо га и чујемо како помало замуцкујући пева. То што је сачинио пријатно је али није ремек-дело, не чак ни оно чиме сељани (јер других нема) могу бити задовољни. Одмах, или нешто касније, у истом или другом селу, други надарени прерађује песму, поправља је. Сад је она садржајнија, лепша, богатије мелодије и значења. Таква каква је сад још је прихваћенија. Народ је поносан што је дело његовог минулог појединца унапређено. Новог творца хвале, чувају. И тако, из нараштаја у нараштај, из места у место, песма расте, добија у набоју, примиче се величини. Народни геније се праволинијски приближава својем врхунцу.

Лепе две слике. Обе говоре о високој вредности народа и ми се осећамо поносним што припадамо једном таквом народу. Него ... јавља се црв сумње: мора ли овако бити? Зар не постоји и нешто треће? Размишљамо. Пада нам на ум онај исти тип наших људи, данас најгласнијих и највидљивијих, тип површних нападних, неосновано самоуверених, недовољно надарених за оно чиме се баве, помишљамо да је тај тип постојао још у доба робовања (туђину или феудалцу – тренутно није важно), да је и такав (као и данас) утицао на стварање. Одмах после те помисли јавља се трећа слика.

У селу, ни сиромашном ни богатом, појавио се скромни геније, рецимо Момчило по имену. Он измишља песме и пева их. Народ га воли и уважава. Но његова мајка је болесна, отац му је настрадао несрећним случајем још док је он био дете, а сестра, поштена али не и много лепа, не успева да се уда. Брат рачуна да јој је мираз мали и хтео би да га увећа. Он много ради да би мајци олакшао муке, сестри донео срећу, а уз то оно нагризајуће биће које живи у творачким духовима нагриза му џигерице. С времена на време појави се песма. У празничним часовима или на неком поселу он песму испева. Хвале га и он се ободрен враћа својој мајци, болесној сиротици, враћа се тужној сестри. Недалеко од њега, у богатој срећној задрузи, живи обесни младић Харун (назваћемо га тако да не ружимо још оно мало народних имена што претекоше). Харун је гиздав, самоуверен, нерадан, безобзиран, уображен. И он се бави смишљањем песама и музике; уображава да је бољи од Момчила. Много пута му пође за руком да Момчилову песму прикаже као своју, јер сироти Момчило не стиже увек да своју песму прикаже свим сељанима. Они се често препиру око тога чија је песма: Момчилова или Харунова, али свако остане при своме (као што, уосталом, чине неки врхунски учењаци данас). Већина је ипак на Харуновој страни. Кад им понестане разлога, кажу да је песма другачија код Харуна него код Момчила и да се њима више свиђа како пева Харун. Доиста, Харун врло ретко понавља Момчилове речи и мелодију; код њега је увек нешто друкчије. Харунов донекле груб слух не може да ухвати све истанчаности Момчилове мелодије нити Харун разуме дубину значења речи. Али то није све. Прогласивши себе најбољим певачем, он штошта промени намерно; насилно и без гриже савести. Боље замењује горим. Лако себе увери да је обрнуто – горе замењено бољим, а онда увери и многе друге. Харун на коњу (понекад у пратњи слуге) одлази у околна села, зачешљан и накинђурен. чарапе су му са лепим раскошним везом, јелек се пресијава на сунцу. Леп и весео, свуда је радо чекан и приман. Он се шали, задиркује девојке (свака од њих сања да једног дана буде његова!) и често им поклања нову песму. То је Момчилова песма, коју њен творац, уморан и тужан, не понавља много пута. Али није сасвим она, промењена онако како је знано. Промењена је управо толико да је најлепше из ње нестало. Са одушевљењем сељани суседног села примају нову песму (ни Момчилову ни Харунову). Здраво сељачко памћење утискује у себе чујено, да би га ширило што верније. Изворна Момчилова песма је непозната и у овом и у другим селима; њу зна само неколико честитих тежака из Момчиловог суседства, али ко још њих слуша! Тако у идеалном случају песма продире у народ. Но идеални случај није и стварни. У стварном поред Харуна постоји његов, по ћуди, брат. Тај мења већ начету песму додајући јој нове слабости. Само са тим слабостима песма је његова – неће он (и не може) да је прими онакву какву је чуо. Тако се песма помера све док се не затвори круг. У ствари, круг се лако не затвара: кад много измењена песма допре до Момчиловог села, људи је одбацују – може до утрина, у село никако! Јер у селу се знају два боља вида песме, два вида на која су људи навикли. Време пролази а песма остаје. Остаје? Не, не остаје песма већ песмини остаци. Остају многи остаци, многе варијанте (додуше не много различите). Једне само нема – Момчилове. Њој се изгубио сваки траг. Јер Момчило је умро, још млад; његова мајка је такође мртва, а сестра-уседелица служи код душевних суседа којима је поклонила то јадно наследство. Они са њом поступају као са својим чељадетом, и то је теши у њеној суровој судбини. Безвољна је и без жеља. Живи чекајући крај; без страха, чак са неком надом. Све њој драго на другоме је свету, због чега би се њега плашила? Само једно на овом свету покрене њену душу да задрхти као да је живот непомућен. Кад ко пева Момчилову песму, промењену, осиромашену, она тихо, само за себе шапуће праве стихове и замишља праву мелодију. Изгледа: последње је биће које их, праве, зна.

Иде то тако кроз све векове неписмености. Писмени (кад се једном са довољно снаге јаве) не могу записати друго до оно што је још у народу остало. А (вероватно) није остало најбоље. Најбоље што је настало у неписменоме народу нестајало је са појединцима из тога народа. Неповратно изгубљено.

Осврнимо се на примере који ово убедљиво потврђују.

Највећа достигнућа наше епике су песме Филипа Вишњића и Његошев еп. Песме првог је записао Вук Караџић, на самом извору, без посредника, зато и није било падова, слабих стихова или читавих делова песме (да не говоримо о целим песмама) каквих има у већини раније насталих песама. Његош је, пак, своје дело сам записао, спречавајући кривотворење (којег је ипак било а и данас се појављује). Упитајмо се: зар је вероватно да се кроз многе раније векове није појавио ни један геније сродан Вишњићу и Његошу (чија су дела настала у периоду краћем од пола века)?

Да народ (тачније: неорганизован, невођен народ) није поуздан чувар својих највећих вредности показује и следећи пример. Лепа Хасанагиница ишчезла је из народа-творца за неких педесетак година, између Фортиса и Вука. Не зна се и неће се сазнати колико је ремек-дела, какво је Хасанагинца, настало и нестало у нашем неписменом народу; не само од губитка државне независности: и пре тога племство и учени људи нису веровали у творачке способности простога народа – многе вредности су вероватно и у томе раздобљу настале и прошле непримећене.

(Глас сумњала: „Постоји ваљда и нешто што је народ трајно чувао!“ Могућно да постоји; али ко је то досад систематски и упорно проучавао?)

Са малом вероватноћом да ћемо погрешити можемо закључити: у мало дела усменог народног стваралаштва до нас је допро стварни израз народног генија.

Шта да се закључи?

Истакнути појединци народа који не зна да чува своје вредности дужни су да народ томе уче. И да га науче како да сачува себе.

*

Нисмо верни и поштени припадници свога народа ако га неосновано хвалимо, ако одобравамо његове погибељне мане, нити кад га неумерено ружимо, занемарујемо његове врлине. Нисмо то никад кад неправедно расуђујемо. Ако га волимо, чинимо што можемо да се ослободи порока, да постане свестан врлина. Једна од најкрупнијих мана овога народа (поред већ убистраване – да не уме довољно поуздано познати своје вредности, и следствено томе не уме их чувати) у томе је што често безвредно узима за велико а оно што је стварно велико – за настрано.

Васпитавајмо га и да се учи, од непријатеља као и од пријатеља. А да бисмо били свесни те потребе поставимо себи неколико питања. Уме ли наш народ слушати шта њему (о њему) говори туђин? Није туђин увек и душманин. Каже он понекад у чему грешимо и како да шта боље урадимо. Упитајмо се колико пута смо послушали таквога пријатеља. Али није туђин увек ни пријатељ, ма колико његова маска говорила супротно. Кад ти ласка, хвали те и сажаљева што не знаш само једно – да је твој брат злочинац и убица, а да, уз то, теби није никакав род – онда није тешко познати ко је тај туђин, пријатељ или непријатељ. Шта се, међутим, дешава? Наши људи га, по правилу, увек погрешно оцене. Истина, јаве се појединци који виде, чују, знају. Али њима се, највише њима, баш ништа не верује. Викнути: Доле лаковерност! и учинити колико се може да лаковерности више не буде – то је први задатак народних доброчинитеља.

*

Учимо народ да поштује аутентичност створеног дела. Не хвалимо га што дело мења, него га хвалимо кад га чува. Замислимо шта би било да је Леонардову Мона Лизу „усавршио“ Тицијан, да је то касније наставио Рафаел и да је (рецимо) усавршавање завршио Модиљани. Шта би у коначном исходу остало од Мона Лизе (каквој се свет диви)?

И не заборавимо да је овај след најбољи могући: увек је у усавршавању суделовао највећи сликар својега доба. Помислимо о хипотетичној судбини Леонардовог ремек-дела кад „усавршавање“ узме у руке „уметник“ који не познаје ни једну тананост тајне сликарског умећа а пун је самопоуздања, физичке снаге и глупости. С тугом се морамо сетити колико пута су ремек-дела нашег фреско сликарства била премазана малтером, да би неко мазало могло насликати „савршенију“ слику. Сетимо се (опет уз тугу) са каквом лакоћом наши градитељи руше „скромну“ зграду, да би на њено место подигли нескромну ругобу, колико пута је срушен „мали“ споменик ради подизања „великог“.

**

Учимо народ показујући му праве примере; овај пре свих.

Много је доказа величине грчког народа, али наведимо само два, најубедљивија.

Први. Изнедрио се геније, песник Хомер. Народ је свакако био прост, вероватно неписмен. Могао је Хомерово дело препустити судбини бића које је настало, па нека му се деси оно што му се деси. Могао је тај народ памтити одломке а све остало оставити „способнијим“ од Хомера: нека дотерују дело, усавршавају га, мењају. Кад сам ја учио гимназију баш тако се говорило: Народне песме је смислио појединац али је то народ касније мењао, усавршавао. Усавршавао!? Да ли увек усавршавао? Да није можда кварио? Велики народ то не дозвољава. Он бира љубитеље поезије сигурног памћења и уздиже на пиједестал величине баш онога који ни једно слово не промени; не уздиже онога који Хомерове стихове „усаврши“.

Други. Појављује се у народу причалица, весело гунђало, бесплатни учитељ, спреман да дели савете а неспособан да заради пристојно одело; његова деца такође иду боса и у ритама. Појављује се вероватно највећи мислилац човечанства. И чудак: мрзи писане текстове, ништа од својих мисли не записује. Ипак, у великом народу његова мисао бива у потпуности сачувана. И не само то: ништа што је његова глава дала није приписано другоме. То што је његов ученик Платон јесте чудо, али чудо које се дешава само у великом народу. (И што је Аристотел ученик Платона нешто је што се у човечанству даде очекивати.) Чињеница да Платон све своје мисли ставља у уста Сократова потврђује природност појаве чуда.