Саша Недељковић

Савез руског соколства у Југославији

Савез Руског соколства своје порекло води од Тифлиског гимнастичког друштва „Соко“ основаног 1907. г. Оснивање соколских друштава ометала је руска бирократија. Међу противницима соколства у руској штампи били су конзервативци којима су се привиђале „револуције“ и кадети који су се бојали да ће соколи унети у редове руске омладине народну свест и сузбити космополитизам. Упркос томе соколски гимнастички систем уводио се постепено у све руске школе и у војску (1). Велику улогу у утврђивању соколства у Русији играо је први руски соко П. А. Столипин и гроф Бобрински (2). Убрзо затим основано је 40 друштава . Савез је основан 1910. г. О Ускрсу 1911. г. у Москви је одржана главна скупштина руског сокола, на којој је учествовало 50 изасланика. За старешину Савеза изабран је А. С. Гажицки. Седиште Савеза било је у Петрограду (3). Савезна скупштина одлучила је да се соколство подели на жупе и да ступи у везу са осталим словенским соколством. Савез је обухватио 60 друштава, гласник савеза био је лист „Соко“. Припреман је слет 1915. г. у Петрограду. После бољшевичког преврата било је у Русији око 6.000 сокола. Совјетска влада је 1922. г. дозволила обнову Савеза Руског Соколства и увела соколски систем телесног вежбања у војску. Исте године је Соколство наступило у Петрограду са 2.000 вежбача. Совјетска влада је 1923. г. распустила Соколство, сметала јој је соколска идеологија, нарочито идеја словенске солидарности. Влада је тражила да Руски Соко националне боје замени црвеном. Бивши руски соколи основали су у Прагу 1920. г. Савез руског соколства у иностранству. После бољшевичке забране соколства у Русији Савез руског соколства у иностранству, чији је део био Покрајински Савез Руског Соколства у краљевини Југославији, био је представник руске националне и соколске идеје. Циљ руског соколства био је да шири соколство код руских избеглица, да ствара кадрове руских сокола (соколица) и васпитање омладине, нараштаја и деце у руском националном духу. Руско Соколство у иностранству било је оснивач Савеза „Словенског Соколства“ у Варшави 13. и 14. августа 1925. г. заједно са Чешким, Пољским и Југословенским Соколством. Савез Руског соколства у иностранству састојао се из четири обласна савеза: у Југославији, Чехословачкој, Француској и Бугарској и одвојених друштава у Белгији, Америци, Кини, Пољској и Летонији. Симбол јединства био је за све јединствен „Соколски завет“ -заједничка национална тробојна застава. После полугодишњег испитивања, браћа и сестре постајали су чланови друштва полажући пред заставом „Свечано соколско обећање“ (заклетву, завет)(4). Конгрес Рускога Заграничног Соколства одржан је јануара 1928. г. у Земуну. По мишљењу соколског старешине др. М. Градојевића 1928. г. у Југославији је било око 50.000 Руса и Рускиња (5).

Југословенски Соколи сматрали су за своју дужност да помажу руске избеглице у њиховом соколском раду. У старешинству Покрајинског Савеза Руског Соколства били су староста В. Артаманов; I заменик старосте Р. Дрејлинг; II заменик старосте Б. Орјешков. Начелник: Димитрије Камбулин; I заменик начелника А. Ган; II заменик начелника Н. Ржевскиј. Начелница О. Шидловскаја; председник културно просветног одбора А. Земљаницин; тајник В. Пронин (6). Организација Покрајинског Савеза руског Соколства у краљевини Југославији одобрена је по управи Савеза Сокола краљевине Југославије на I седници 27. јануара 1930. г. у Београду. Организација руског Соколства заснивала се на начелима: 1. Да буде П. С. Р. С. у најтешњој вези са Соколством краљевине Југославије. 2. Да истовремено сачува свој национални карактер. П. С. Р. С. у Југославији окупљао је руска соколска друштва, руске одсеке соколских друштава С. С. К. Ј. и соколске групе руских школа (интерната). Све руске мушке и женске школе (интернати) у Југославији имале су своје соколске групе. Ове групе радиле су по школским прописима, под управом учитеља гимнастике. Ако се школа налазила у месту где је постојало соколско друштво, онда се школска организација сматрала као отсек тог друштва, а учитељ гимнастике требао је да буде члан соколског друштва. Постојала су соколска гнезда при Девојачкој гимназији у Великој Кикинди, Харковском девојачком институту у Новом Бечеју и соколски одсек у Белој Цркви. У местима где није било руских соколских друштава, поједини руски соколи вежбали су у друштвима С. К. Ј. Ако би се скупило 8 вежбача уједињавали су се у руску групу соколског друштва. Група је отпочињала соколски рад у националном духу. Поред своје редовне дужности у друштву, чланови групе вршили су културно-просветно и национално васпитање свог чланства по упутствима управног одбора П. С. Р. С. и ширили су соколску идеју код руских избеглица. Руска група која је имала најмање 8 до 10 вежбача, одељење руског нараштаја и деце и свог предњака прерастала је у руски одсек соколског друштва. Ако је било могуће, требало је да се од чланства руског одсека стварају засебна одељења вежбача и вежбачица те да се руски Соколи упознају са руском соколском терминологијом, националним простим вежбама, да би се омогућило целокупно соколско узгајање у руском духу, које се имало изводити поглавито у соколани. Ово начело нарочито је важило за руски подмладак, нараштај и децу. Руски одсек, у коме су била заступљена сва одељења нормалног соколског друштва и који је показао способност за самостални соколски рад могао се претворити у руско соколско друштво. Руска соколска друштва у свом техничком раду стајала су у тесној вези са надзором жупских техничких органа. За вршење послова у оквиру својих организација, руске групе и отсеци бирали су своје старешине који су образовали управне одборе, предњачке зборове, по начелима руских соколских правилника. Приликом јавних наступа, утакмица, слетова и осталих јавних приредаба П. С. Р. С. је наступао као руски Соко под руским заставама. У свечаним поворкама руски Соколи наступали су као засебна група у руском свечаном соколском оделу, а ђаци-соколи руских школа наступали су у школској униформи (7). Соколска жупа Београд одржала је свој VI жупски слет од 19. до 21. 6. 1937. године у Београду. У соколској поворци од летњег вежбалишта Соколског друштва Београд-Матица према Славији и даље ка Народном позоришту 21. јуна 1937. године учествовали су руски соколи и 360 бугарских „Јунака“. Руски соколи учествовали су са 8 руских застава, 130 руских сокола, 104 руске соколице и 24 руска музичара. Напред су ношене заставе а затим су ишле старешине јунака и сокола са музиком. Бугари су били у јуначким одорама а јунакиње у одорама и народној ношњи. Затим су ишли руски соколи из Југославије, Француске и Бугарске. После њих београдски соколи у одорама, чланице у одорама и народним ношњама из разних крајева Југославије, сеоске соколске чете и соколска коњица. Поворка дуга преко два километра, била је поздрављена од десетина хиљада Београђана. После поворке одржан је збор на тргу код споменика кнезу Михајлу. Говориле су старешине сокола, старешина витошке јуначке области Иван Анастасов, министар за физичко васпитање др. Јосип Рогић и други. Соколска жупа Београд снимила је филм о слету (500 м). На пробама на слетишту 21. 6. 1937. г. учествовало је 80 чланова и 64 чланице Руског соколства. Јавној вежби одржаној на слетишту истог дана у 16 часова присуствовало је преко 10.000 гледалаца(8). Покрајински Савез руског Соколства приказао је на стадиону Спорт клуба „Југославија“ (слетишту) 21. јуна 1937. г. једну сликовиту вежбу чланова и чланица, која се завршила симболичким развијањем застава свих словенских народа под заштитом заставе националне Русије. Ова тачка изазвала је бурно одобравање свих гледалаца (9). Руски соколи учествовали су на соколским слетовима у земљи, у Прагу и на слету бугарских Јунака у Софији (10). На челу Покрајинског савеза био је Управни одбор који је изабран на скупштини делегата свих руских соколских организација у Југославији. Седиште Управног одбора било је у Земуну. Покрајински Савез је 1929. г. имао 8 одсека и 20 соколских чета са 325 чланова и 800 нараштајаца. Одсеци су били у Београду, Љубљани, Новом Саду, Панчеву, Прокупљу, Великој Кикинди, Загребу и Земуну (11). У Југославији су 1930. г. постојала Руска соколска друштва у: Земуну, Горажду, Скопљу, Загребу и Сплиту. Руски соколски одсеци постојали су у Врању, Крагујевцу, гнезда у Панчеву и Старој Кањижи. У чланку „Реч о руском соколу“ наводи се да је у Југославији било преко 20 руских соколских друштава у свим већим градовима (Београд, Земун, Велики Бечкерек, Велика Кикинда, Скопље, Љубљана, Краљево, Крагујевац . . . )(12). Одлуком Државне комисије за руске избеглице, све соколске организације руских школа у краљевини Југославији биле су под надзором Управног одбора П. С. Р. С. у краљевини Југославији. Послове техничке природе вршио је технички одбор П. С. Р. С. који је био у вези са техничким одбором Савеза Сокола Краљевине Југославије. Старешина и начелник П. С. Р. С. присуствовали су на главним скупштинама ССКЈ у улози референта за Руски Соколски Савез (у Прагу) (13). Руски соко је у почетку био секција југословенског соколства са широком аутономијом деловања. Министарство унутрашњих дела Краљевине „Указом о руском соколству“ маја 1930. г. дало је Руском соколу потпуну самосталност. У Београду, Земуну, Врању и Новом Саду Руски соко издавао је своје часописе а штампано је и неколико брошура. Управа Савеза Руског Сокола прешла је 1933. г. из Прага у Београд. Исте године изабран је нови староста, генералштабни пуковник Роман Константинович Дрејлинг. Изабрана је нова Управа Савеза и усвојене идејне основе Руског соколства. Руски соко био је ванстраначка организација доступна свим народима Русије, без обзира на веру, политичка уверења, различите националне и племенске припадности. Савез је окупљао 70 друштава и гнезда са више од 6.000 активних чланова. (14). Савез руског Соколства одржао је 23. јуна 1937. г. у Београду редовну VIII Главну скупштину и прославу тридесетогодишњице руског соколства. Скупштина је одржана у позоришној сали Руског дома, а присуствовао је Митрополит Анастасије, поглавар Руске цркве ван граница Русије, представници Савеза сокола Краљевине Југославије, Савеза бугарских Јунака и многих руских националних организација. Након свечане седнице присутни гости прегледали су руску соколску изложбу, која је приказала живот и рад руских сокола у току 15 година ван њихове отаџбине, како у Југославији, тако и у другим земљама широм целог света. Нарочито је приказан рад Руског Соколства у Југославији, а у вези са тим изложба Руског Соколског отсека у Земуну, који је изложио историјат Покрајинског Савеза руског Соколства у Југославији, коме је био оснивач. На скупштини је било 123 делегата и то: из Југославије, Француске, Бугарске и Чехословачке, а била су достављена пуномоћја из Америке, Кине, Пољске и Латвије (15).

Руски соко у Земуну основан је јуна 1922. г. Био је културно средиште руске избегличке заједнице у Земуну. У друштву је 1930. г. било 99 чланова, 13 нараштајаца и 36 деце. Редовно је истицало зидне новине, повремено је издавало свој лист, као и неколико стручних књижница, дописница и слично. Друштво је имало сопствену књижницу смештену у сутерену Српског дома. Поседовало је око 2.900 књига, којима су се служили сви Руси у Земуну. Организовало је забаве и предавања, поводом стогодишњице Пушкинове смрти одржало је свечану седницу са предавањем, декламацијом и концертом. Обележавани су и други значајни датуми из повести руског народа. Друштво је емитовало сребрни спомен прстен с натписом „Памти Русију“. Друштвена застава освећена је у Дечачкој школи, а присуствовали су земунски градоначелник др Ђорић, генерал Милан Вуковић, изасланик министра војске и морнарице и командант Коњичке школе, више југословенских и руских генерала и друге угледне личности. Застава је предата заставнику Драјлингу(16). Редовно су одржаване руске јавне вежбе и академије, од којих је посебно била свечана академија одржана 7. марта 1937. г, поводом петнаестогодишњег јубилеја друштва. Свечана академија одржана је у Дому Краља Александра I у Земуну (данас хала Пинки) под покровитељством кнегиње Олге. Старешина друштва Владимир Пољански захвалио се дародавцу друштвене заставе кнегињи Олги (17).

Руски Дом био је центар руског соколства у Београду. У њему је 1937. г. Руски одсек Соколског друштва Београд –Матица приредио свечану просветну академију. Приказиван је комад „Талисман“ у позоришној сали Руског дома. Комад су написали чланови одсека (18). Руски одсек Соколског Друштва Београд-Матица имао је 1931. г. 257 чланова, 40 нараштајаца и 159 деце (19).

Руски домови постојали су и у другим градовима Југославије. Управник Руског Дома у Дубровнику био је Е. Востросабљин. Поводом 950 годишњице крштења Руса било је 31. јула 1938. г. у Руском Дому благодарење, а затим комеморативно вече. Исте године у Руском Дому наступала је руска глумица гђа Ведринска, бивша чланица Александриског Театра у Петрограду (20). О приредбама у Руском Дому редовно је извештавао „Дубровник“, лист Срба католика.

Руски соко у Новом Саду основан је после једног неуспелог покушаја 1933. године. До 1941. г. имао је и до 150 чланова. Учествовали су на слетовима у земљи и у иностранству. Заставник је био Михаилович Срдјуков (1881/1944. г), руски официр. Пред почетак рата, руски соколи су организовали предвојничку обуку (21).

На крају Другог светског рата Синод Руске православне заграничне цркве, руске установе и друштва у Југославији кренуле су у ново избеглиштво пред наступањем Црвене армије и партизана. Др. Стеван Литвињенко сматра да је у септембру 1944. г. око 10.000 Руса морало да побегне. У Југославији остало је око 20.000 Руса. Рачуна се да су КНОЈ и касније ОЗНА, као и совјетски СМЕРШ, ухапсили око 1.000 Руса. Многи су одмах убијени, други су завршили у гулазима у Сибиру (22). Ухапшен је староста Дрејлинг, авионом пребачен у СССР и тамо ликвидиран у логору. Генерал Б. М. Ткачов, новосадски староста, био је репатриран у СССР, на робију. Преживели руски соколи из Југославије као и соколи из Француске, Чехословачке и Бугарске у тешким условима у Немачкој и Аустрији наставили су свој рад. Расељени из логора и заборављени из Кине и других земаља где су комунисти дошли на власт, руски соколи основали су нова друштва у Америци (Лос Анђелес, Сан Франциско, Њујорк). У Француској наставили су рад у Паризу и Медону (23). Руски Соко обновљен је деведесетих година у Русији.

Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

1. Српски Соко, стр. 120, бр. 6, 13. (26) јануара 1910, Сремски Карловци

2. Бранислав А. Жорж, „Реч о руском соколу“, стр. 23, Око Соколово, бр. 23-24, децембар 2005, Београд

3. Српски Соко, стр. 119, 8. (21) маја 1911. г, бр. 7, Год. V, Сремски Карловци

4. Бранислав А. Жорж, Исто.

5. Др. Михаило Градојевић, „Учимо руски језик!“, стр. 83, Соко Душана Силног, Весник Београдске соколске жупе Душан Силни, мај 1928, бр. 5, Београд

6. Југословенски Соколски календар 1930, стр. 139, Љубљана

7. Организација Покрајинског Савеза руског Соколства у краљевини Југославији, стр. 215–220, Организација Савеза Сокола краљевине Југославије, наклада Југословенске соколске матице, Љубљана, 1930

8. Ст. Павловић, „Соколска поворка кроз Београд и збор на тргу код споменика“, Око Соколово, бр. 8, стр. 192–193, 6. септембра 1937, Београд; Око Соколово, стр. 80, бр. 4, Год. II, 1. април 1938, Београд

9. „Суделовање руског соколства у жупским утакмицама и жупском слету“, стр. 179–180, Око Соколово, бр. 8, 6. септембра 1937, Београд

10. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови“, стр. 38, Мирослав, Београд 2007.

11. Соколство, стр. 91–92, Минијатурна библиотека бр. 61–64, Издање књижаре „Славије“, 1929, Нови Сад

12. Бранислав А. Жорж, Исто.

13. Организација Покрајинског савеза руског Соколства у краљевини Југославији, Исто, стр. 218.

14. Бранислав А. Жорж, Исто.

15. „VIII Главна скупштина Савеза руског соколства“, стр. 180–181, Око Соколово, 6. септембра 1937, бр. 8, Београд

16. Бранко Најхолд, Хроника земунског спорта, стр. 40, Алтера Београд 1989

17. М. Ј. „Јубиларна академија Руског сокола у Земуну“, стр. 120, Око Соколово, бр. 6, 1. мај 1937, Београд

18. Вести, стр. 129, Око Соколово, бр. 5, Год. II, 1. мај 1938, Београд

19. Југословенски Соколски календар 1931, стр. 167, Љубљана

20. „Прослава 950 год. Крштења Руса“, стр. 4, бр. 31, 6. август 1938; „Вече руске уметнице Ведринске“, стр. 4, бр. 40, 8. октобра 1938; „Књижевно вече у Руском дому“, стр. 4, бр. 47, 26. новембра 1938, „Дубровник“, Дубровник

21. Бранислав А. Жорж, Исто, стр. 23.

22. Ферид Мујезиновић, „Сачували здравље Србије“, стр. 23, Политика, 20. јануара 2007, бр. 33478, Год. CIII, Београд

23. Бранислав А. Жорж, Исто.