Ранко Јаковљевић

Одговорност службеника националне администрације окупиране Србије 1941-1944.

Ратови као средство решавања друштвених сукоба, на нивоу дефинисања политичких статуса народа организованих у територијалној целокупности, једна су од негативних тековина цивилизацијског развоја, за време којих права грађанина бивају систематски излагана кршењу односно угрожавању. Према Карлу Шмиту, држава са функцијом меродавног политичког јединства, концентрисала је код себе овлашћења вођења рата, тиме и отвореног располагања животима људи, обзиром да ius belli претпоставља диспозиције од припадника сопственог народа захтевати спремност на смрт и на убијање људи на непријатељској страни, но превасходни учинак нормалне државе састоји се у успостављању мира, сигурности и реда – нужних услова за важење правних норми уопште – „пошто свака норма претпоставља нормалну ситуацију и ниједна норма не може имати важења за ситуацију која нема тај квалификатив“ (1). У ратним дејствима минулих столећа, то је чињено на начин да је доведен у питање опстанак универзалних људских вредности, посматрано у контексту планова о брисању са историјске позорнице читавих нација или етничких група.

Разнородни модалитети галских холокауста, познатих нам из списа Гаја Јулија Цезара (2) по практикованим спаљивањима свих припадника противничког племена, у савременим условима мултипликовани до стравичних размера спровођењем у дело Хитлерове политике истребљења припадника „ниже расе“, условили су одлучан став међународне заједнице по питању санкционисања злочиначког понашања кроз институционализовање индивидуалне одговорности за такве врсте злочина. Лондонска декларација савезничких земаља од 13. јануара 1942. године, о кажњавању за злочине на окупираним подручјима, Декларација Московске конференције од 1. октобра 1943. године и коначно, Лондонски споразум од 8. августа 1945, о оснивању Међународног војног суда, надлежног за одлучивање о одговорности за злочине против мира, ратне злочине и злочине против човечности, финализовали су постављање темеља санкционисању понашања угрожавајућег по људски род и достигнуте културне вредности у целини. Статутом овог суда прецизирано је да појам ратног злочина укључује убиство, злостављање или депортацију на робовски рад или за било коју другу сврху, цивилног становништва окупираног подручја, те пљачкање јавне и приватне имовине. Злочином против човечности дефинисано је убијање, истребљење, поробљавање, депортација и остала нечовечна дела почињена према било ком делу становништва пре или за време рата, укључујући прогоне из политичких, расних или верских разлога, почињене у извршењу неког злочина који спада у надлежност Суда или у вези с њиме, без обзира да ли то представља повреду домаћег закона земље у којој је дело почињено. Вође, организатори, подстрекачи и учесници у постављању или извршењу заједничког плана или завере да се учини било који од ових злочина, одговорни су за сва дела што су их било које особе починиле у остварењу тог плана (3). Споразуму Француске, САД, СССР и Велике Британије, Југославија је приступила 29. септембра 1945. године.

ГРАНИЦЕ ЗАКОНА

Национална законодавства земаља ослобођених од окупације Немачке и њених савезника у Другом светском рату, уградила су у сопствене правне системе одговорност за ратне злочине, злочине против мира и човечности. Тако је, у смислу одредаба Закона о кривичним делима против народа и државе и Закона о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора, Војно веће Врховног суда ФНРЈ између 10. јуна и 11. јула 1946, судило групи од двадесетак лица, од којих су већи број чинили чланови избегличке краљевске владе, у одсуству, између осталог и зато што су:

- „у току народноослободилачке борбе коју су народи Југославије од 1941. до 1945. у одбрани своје слободе и независности и за свој опстанак водили против хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, ступили и за све време рата и непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим противнародне диктатуре и националног угњетавања, те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа;

- што су заједно са окупатором у остваривању империјалистичког плана окупатора о поробљавању и истребљењу народа Југославије, организовали, наређивали или подстрекавали на извршење небројаних злочина над народом: убијање и предавање рањеника окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у концентрационе логоре и на принудни рад у корист окупатора, принудну мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и приватне имовине, силовања и друге ратне злочине, услед чега носе одговорност за смрт и страдања стотина хиљада људи, жена и деце“ (4).

У образложењу пресуде, у склопу кључних аргумената за кривицу оптужених, суд констатујући да је „изричући пресуду био веран тумач народних осећаја, правде и правичности“, одбацује одбрану окривљених да су ступили у службу окупатора не би ли спасили српски народ од репресалија и истребљења, обзиром да налази како су ови „за време окупације, служећи окупатору, радили на одржавању система окупације, на гушењу ослободилачког устанка и да су радећи тако извршили многобројне ратне злочине као организатори, наредбодавци или подстрекачи“ (5).

Остављајући по страни бројне дилеме отворене процесом од 10. 6. 1946, попут оних о оправданости примене института „командне одговорности“, јер далеко превазилазе оквире задате теме, указујући да изузетан значај за сагледавање лица и наличја правде на овим просторима у периоду директно надовезаном на време окупације, но једним делом и истовремено са њом, на тзв. привремено запоседнутим територијама од стране Народноослободилачке војске Југославије и народноослободилачких одбора, као самопрокламованих органа власти у неким деловима Србије, има неспровођење процедуре утврђивања одговорности особа које су, такође „у име народа“ доносиле, пре и после ове пресуде, одлуке на лицу места о стрељањима тзв „народних непријатеља“ без било каквог судског поступка и права на одбрану, што иначе није била специјалност само комунистичких власти, будући да је у Француској по истом критеријуму и на сличан начин извршена егзекуција без суђења над десетак хиљада људи осумњичених за колаборацију са Немцима (6), даља разматрања законитости поступања службеника домаће администрације под немачком окупацијом, односно питање правног основа деловања српских органа управе на окупираном подручју, треба базирати на међународно-правој регулативи, почев од Хашке конвенције о законима и обичајима рата на копну, из 1907. године, са Правилником о ратовању на копну, чије одредбе су производиле обавезујуће дејство и као усвојени међународни обичаји (7). У доба хашких мировних конференција, наглашава Константин Обрадовић, рат је не само допуштено средство решавања међународних спорова, већ и легалан чин државе у складу с међународним правом, с тим да се једна од сврха кодификације ратног права састоји у ограничавању непотребног и неразумног разарања и уништења добара или људских живота, нарочито цивилног становништва које у рату не учествује, настојањем усклађивања два ванправна елемента – војне потребе и захтева хуманости; када се војна потреба задовољи, забрањује се све што би ишло мимо те нужности и било у супротности са захтевима човечности, а појединац је заштићен у мери у којој захтеви војне потребе то допуштају (8).

Сагласно одредби члана 43. Хашког правилника, прва је дужност окупатора предузети све мере које зависе од њега да, по могућности успостави и одржи јавни ред и живот, и то уз поштовање домаћих закона, ако у томе није апсолутно спречен. Како је окупација привременог карактера, са значењем прелазног стања вршења фактичке власти на запоседнутом подручју до окончања рата, следи да је функционисање Недићеве управе у Србији имало основа у чињеници да краљевска избегличка влада, према нормама међународног права, и даље заступа интересе народа (9). Из овога се може извести закључак да, само по себи, вршење полицијско-управних овлашћења на подручју Србије, не чини основу за сматрање било ког државног чиновника кривим за дело издаје или ратни злочин, како се то иначе узима извесним у раније цитираној пресуди Врховног суда ФНРЈ, изреченој 15. 7. 1946. године, кроз квалификацију да су оптужени „за време окупације, служећи окупатору, радили на одржавању система окупације“. При том се подразумева, код околности да окупација није анексија и, за разлику од друге, не повлачи никакву промену суверености, као што то француски правник Марсел Моа указује, дужност службеника домаће администрације да избегавају радити у корист окупатора, а проблем допуштености сарадње с непријатељем тек у нужним ситуацијама омеђен је настојањем заштите својих суграђана и, као „крајње деликатно“, зависи више од савести него од права (10).

ДВА ЛИЦА ПРАВДЕ

Имајући у виду недопуштеност измене законодавства окупиране државе од стране окупатора, изузев уколико супротно понашање безусловно изискују ратни разлози, што пак не доводи у питање његово право доношења аката позивом на постојеће прописе окупиране државе, уколико је у интересу становништва и функционисања управе, Наредба војног заповедника Србије од 30. маја 1941, издата по одобрењу главнокомандујућег немачке окупационе војске, о Јеврејима и Циганима, сврстава се у очите примере понашања противног правилима међународног ратног права. Немачки војни заповедник Србије 30. маја 1941. прописао је акт о обавези Јевреја да се у року од две недеље пријаве српским полицијским властима, на чијем подручју имају место становања или се ту привремено налазе, како би се увели у спискове Јевреја. Противно одредби члана 46. Хашких правила о законима и обичајима копненог рата, где се јемчи поштовање части и права породичних, живота појединца, приватне својине, вере и вршења верских обреда, Наредба војног заповедника Србије обилује сегрегационим нормама. Налик решењу Млетачке републике из 1496. године, напуљском декрету из 1540, или одлуци дубровачког синода од 19. маја 1606. године, Јевреји су обавезани носити на левој руци жуту траку са натписом о националној и верској припадности; не могу бити јавни службеници; на улазима у њихове лекарске и зубне ординације мора бити истакнуто јеврејско порекло и забрана лечења аријеваца и било ког другог лица које није Јеврејин. Посебно за њих уведен је принудни рад „за поправку ратом насталих штета“. Забрањено им је, без разлике, посећивање позоришта, биоскопа, јавних купатила и манифестација уопште. Свако располагање иметком, бесплатно или уз награду, такође је забрањено. Правни послови располагања имовином јеврејских привредних предузећа после 5. априла 1941. године ништави су, уз предвиђену могућност постављења специјалног комесара – управитеља. Параграфима 18-20. Наредбе, Цигани су са Јеврејима изједначени у третману, обавезама. Завршним одредбама успостављена је одговорност српских власти и казнене мере за поступања противно Наредби, што је подразумевало новчану казну, затвор, робију или смрт (11). Нацисти су „легитимитет“ сличних норми црпли из тзв „Расног устава“, усвојеног на ванредном заседању Националсоцијалистичке партије у Нирнбергу 15. 9. 1935. године, са окосницама у Закону о праву на држављанство и Закону о заштити немачке расе и части, утемељених на гледиштима А. Хитлера, уоквиреним говором из септембра 1928. у Минхену: „Када ослободимо народ од атмосфере бедног веровања у поновно пријатељство, разумевање за светски мир, Лигу народа и међународну солидарност, ми ћемо тада уништити ове појмове, јер у свету постоји само једно право, а то је право силе“ (12) . Таква теза чинила је окосницу и Закона о успостављању професионалног чиновништва из 1933. године, према чијим нормама лицима која нису била аријевске расе није био допуштен рад у јавним службама.

Нажалост, ни домаће власти нису чекале немачку окупацију да би изразиле своју приврженост идејама расне теорије. Влада Цветковић-Мачек током 1940. године донела је уредбе са законском снагом антисемитског карактера: о ограничењу уписа Јевреја на универзитете, високе, више и средње школе; о мерама које се односе на Јевреје власнике радњи за трговину производима за људску исхрану; о ограничењу располагања јеврејском имовином за предузећа чији је капитал потпуно или делимично јеврејски, те о увођењу комесара за таква предузећа. То је било повод југословенској влади у избеглиштву да 1943. године донесе одлуку о стављању ван снаге свих антисемитских мера донесених до марта 1941. године (13). Југословенске власти, по окончању Другог светског рата донеле су 3. фебруара 1945. Одлуку о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време окупације и о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације. По усвајању Устава из 1946, одлука је преточена у Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације. Ови акти односе се и на Наредбу војног заповедника Србије о Јеврејима, и на на Уредбу Недићевог министарског света о припадању имовине Јевреја Србији.

У циљу спровођења у дело немачке окупационе политике, садржане и у цитираној наредби, при Управи града Београда, Одељењу специјалне полиције, још априла 1941. формиран је Одсек за Јевреје и Цигане. Заједнички задатак немачке војне управе и српских полицијских снага састојао се у вршењу пописа, надзора, „смештају“ у затворе и логоре по Србији, што је до половине 1943, када је и Одсек специјалне полиције за Јевреје и Цигане био укинут, резултирало чињеницом да је, поред 62.184 Срба, у масовним стрељањима убијено и 13.862 Јевреја (14). На челу Одсека налазио се Јован П. Николић (15). Према наредби шефа Београдске специјалне полиције од маја 1941, његов делокруг овако је дефинисан :

„ Николић Јован, полицијски комесар Управе Града Београда, вршиће општу контролу над Јеврејима: уписивати их у регистре, водити картотеку Јевреја и сређивати картоне, како Јевреја, тако и јеврејских радњи. У погледу одређивања Јевреја на заједничке радове, дозвољавања да могу обављати специјалне послове, односно ослобађања Јевреја од рада због старости или болести, водиће рачуна да се стриктно извршавају постојећа наређења. Нарочито ће контролисати Јевреје да ли се придржавају прописа о ношењу јеврејског знака, о дозволи или забрани вођења радње, о истицању табли на јеврејским радњама и о стављању ознаке да је радња заплењена, ако је заплењена итд. Стараће се да предузме све што треба да се наредбе о Јеврејима најтачније извршавају, па ће у вези с тиме свршавати и разне административне послове који се тичу опште контроле над Јеврејима. Исто тако обављаће наређења о контроли Цигана“ (16).

О томе како је норма претакана у стварност, један детаљ садржан је у резултату истраживања Б. Божовића : приликом хватања бегунаца, тројице Јевреја из логора код Топовских шума, ови су од стране припадника српске специјалне полиције тучени и ужасно мучени, да би их комесар Јован Николић наредног дана вратио Четвртом одсеку полиције (17).

Оно што би се пак дало подвести под овлашћење комесара Николића – „старати се да се предузме све што треба да се наредбе о Јеврејима најтачније извршавају“ – посебно је значајно сагледати кроз призму Уредбе Министарског Савета од 26. 8. 1942. године, о припадању имовине Јевреја Србији. Њеним првим параграфом утврђено је да имовина Јевреја који су 15. 4. 1941. године били држављани Краљевине Југославије или су били без држављанства, ако се налази на српском подручју, припада Србији, без права ранијих власника на икаву накнаду. У случајевима сумње да ли једна имовина потпада под удар Уредбе, коначну одлуку, без права жалбе, доносио би министар финансија (18).

Извесно је да потоње понашање комунистичких власти приликом спровођења мера колективизације, подржављењем приватног власништва, чини искорак у односу на наведени Недићев пропис но, не би се смела сметнути с ума фрапантна сличност двеју политичких логика оправдавања таквих поступања. Љ. Тадић, један од српских класика марксизма, тридесетак година касније – 1975. унеће више светлости у срж тоталитаристичких идеологија , посезањем за Марксовом тезом да се позивањем на право и правду не могу решити проблеми које изазива капиталистичка експлоатација и антагонистичка природа класног друштва: „где не одлучује правда, одлучује сила; буржоаско друштво може се укинути само „деспотским посезањем“ у односе својине, „експропријацијом експропријатора“ (19).

На својеврсни реликт колективне кривице наликује Одлука АВНОЈ-а од 21. 11. 1944. године о преласку у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином одсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти принудно отуђиле (Сл. лист ДФЈ 2/45), 28. 6. 1946. преточен у законски текст. тиме су створене основе преласка у државну својину имовине држављана Немачког Рајха на подручју Југославије, али и својинe припадника немачке народности, без обзира на држављанство. Једини, односно довољан услов конфискације лежао је у чињеници да је власник припадник одређене етничке групе. Слично становиште заузела је Потсдамска конференција савезника, наводећи да постоји објективна одговорност немачког народа за све злочине нанете од стране нациста. Назначени корак даље у односу на конфискацију јеврејске имовине у окупираној Србији током Другог светског рата, огледао би се у подршци немачког народа, или бар његове знатне већине, једној политици убијања, разарања и уништавања других народа. Дилема сличне природе евидентна је и у новијим временима, везано за одговорност земаља учесница сукоба на простору бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, почивајућу на готово плебисцитарној подршци већине њихових држављана политици која је као крајњи исход имала такође масовна убијања и разарања са елементима геноцида.

Највиши руководиоци Београдске специјалне полиције, укључујући Божидара Бећаревића, шефа Четвртог одсека /за сузбијање комунистичке акције/, Илију Параноса, шефа специјалне полиције између 5. 9. 1941. и 4. 10. 1944, Николаја Губарева, шефа Трећег одсека /за странце и пограничну службу/ и Јована Николића, шефа седмог одсека /за Јевреје и Цигане/, пред слом окупационе власти у Србији, пребегли су у Аустрију и Енглеску. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, изузимајући Јована Николића, прогласила их је ратним злочинцима, па су изручени Југославији, где им је током 1949. године суђено. Николић, мада је од енглеских власти био ухапшен скупа са Параносом и Бећаревићем, обзиром да није тражено његово изручење, наставио је живети у Енглеској упркос чињеницама, како запажа Б. Божовић, „да је од првих дана окупације, у својству шефа Седмог одсека, био организатор контроле спровођења мера окупационих власти против Јевреја и Цигана; одржавао свакодневну везу са Гестапоом, извршавао његове налоге, регулисао предају пронађених Јевреја Гестапоу; после интернирања Јевреја продужио је да ради против њих организовањем потрага за онима који су се прикрили, откривањем јеврејског порекла оних који су се притајили и проналажењем остатака сакривене јеврејске имовине“ (20).

Не сматрамо потребним посебно бранити став како су услови предвиђани међународним споразумима о екстрадицији комотно допуштали другачији приступ комунистичке власти у сличним ситуацијама, будући да детерминисани вршењем злочина противно ратном праву, радом за Гестапо, оружаном борбом против савезника и политичком сарадњом са непријатељем, поготово уколико се једнако поступање у једнаким ситуацијама сматра обавезом у смислу минимума морала, чине разложним таква очекивања припадника државне заједнице.

Другом приликом, позивом на билатерални споразум од 27. јула 1946. године, због кривичних дела издаје односно сарадње са непријатељем, југословенска влада затражила је од француске владе екстрадицију команданта четничког корпуса Драже Михаиловића, пуковника Велимира Пилетића, стављеног на листу ратних злочинаца – немачких колаборациониста због ликвидације осморо поименице назначених лица, покоља, систематског терора и пљачке приватних добара. У поступку пред француским судом Пилетић оспорава оптужбу будући да се она образлаже радњама извршеним у рату, по постојећим југословенским законима, а на основу овлашћења легалне југословенске власти-“Без обзира на то што је ова власт смењена насилно, легалност рада, њеног и њених органа, не може бити ничим доведена у питање, а камоли превратничким и одбаченим споразумом Тита и Шубашића (21). Ово утолико пре јер се мени после тог 'споразума' никакав чин не уписује у грех, нити може импутирати, јер сам пре тога фаталног дана већ био у совјетским рукама“ (22).

Одбрана заснована на аргументу рада у склопу овлашћења проистичућих из континуитета једног државног механизма за време окупације није била, сама по себи, одступница од одговорности, уколико би се испоставило да су појединачним радњама кршена елементарна начела међународног права, но током процеса за утврђење основаности захтева за екстрадицију пред Апелационим судом у Паризу, између 20. јула и 18. октобра 1948. године, констатован је низ мањкавости у чињеничном основу наведеном као потпора проглашењу за ратног злочинца. Примера ради, за првог на листи наводно ликвидираних по Пилетићевом наређењу, београдског професора Илију Петровића, изнети су докази да је настрадао у Матхаузену, што су и југословенске власти накнадно потврдиле у послератном издању његовог „Енглеско-српског речника“, а за неке од списком наведених особа испоставило се да су биле жртве присталица партизанских одреда (23).

Један, са аспекта моралних назора, праведности и постулата правне државе, крајње проблематичан став нових југословенских власти, по питању наводне прагматичности у спровођењу казнене политике према починиоцима тешких кривичних дела на подручју Југославије у време Другог светског рата, јесте случај својеврсног „откупљивања грехова“, неодољиво наликујући индулгенцијама римокатоличке цркве. По сведочењу Душана Карића, амбасадора СФРЈ у пензији, такав случај познат је у односу на синовца фелдмаршала Браухича – начелника немачке Врховне команде, поручника Еберхарда фон Браухича – шефа службе везе у штабу генерала Лера – команданта балканске групације Југоисток. Као што је познато, Александар фон Лер на суђењу у Београду, поводом оптужбе да је наставио са ратним војним дејствима и после капитулације Немачке од 8. маја 1945, изјавио је да до њега уопште није доспело наређење Немачке врховне команде од 8. маја 1945. о предаји свих немачких јединица. Како Карић тврди, фебруара 1949. године у ОЗНИ је саслушаван бивши официр за телекомуникације у штабу немачког опуномоћеног генерала у НДХ Глезе фон Хорстенауа. Он је југословенску службу безбедности упознао са околношћу да у југословенском заробљеништву налази Еберхард фон Браухич који је примио наредбу о капитулацији немачке војске од 8. маја 1945. године и пропустио да је преда надређеном генералу Леру. Југословенске власти убрзо су пронашле Браухича у логору у Вршцу и он им је из поставе своје јегерске капе извукао и предао оригинал текста наредбе од 8. маја 1945, примљене преко телекс машине. Овом сазнању следи ургентна понуда из Берлина да се за откуп Браухича Југославији преда 100 нових немачких камиона. После краћег ценкања, попут сцена из брехтовских комада, наше власти издејствовале су „кажњавање агресора“ давањем 150 нових камиона у замену за Еберхарда фон Браухича. Како се испоставило касније, овај гест био је погубан за политичку каријеру неких немачких лидера социјалдемократске провенијенције, обзиром да је Еберхард фон Браухич, као финансијски руководилац концерна „Круп-Тисен“ тајно финансирао три водеће политичке групације, укључујући странку на чијем је челу био Вили Брант, наносећи демократским процесима у Немачкој штету сличну оној начињеној продужењем ратних дејстава у Југославији за пуних шест дана у односу на наредбу о безусловној капитулацији окупационих снага, мерљиву стотинама изгинулих на обе стране (24).

У српској историографији нису остали незабележени случајеви изрицања пресуда на дугогодишње затворске казне за ратне злочине, да би одмах по правноснажности судске одлуке кажњена лица била пуштана на слободу. Такав је случај Хермана Нојбахера, од јесени 1943. године специјалног изасланика Немачке на Југоистоку, са главним задатком организовања антикомунистичког блока националистичких снага. Пошто је 1951. године у Београду осуђен на 20 година робије, пуштен је на слободу већ новембра 1952. године, после чега ступа у службу великог пријатеља југословенског председника Јосипа Броза Тита, етиопског цара Хаила Селасија (25). Чини нам се занимљивим детаљ да је Херман Нојбахер као иницијатор идеје о изградњи џиновске хидроелектране на Ђердапу, десетак километара узводно од Кладова, код Адолфа Хитлера примљене са одушевљењем, поводом чега је фирма „Сименс“ изводила опсежне истражне радове, располагао подацима о овом пројекту, који је „васкрснуо“ већ 1956. године приликом приступања Јосипа Броза Тита преговорима са румунском страном о регулацији Ђердапа, односно изградњи велике хидроелектране на Дунаву у близини Кладова (26).

Нова југословенска власт за кратко време успела је до савршенства довести „институт употребе човека“ паушалним изрицањем оптужби, осуда на смрт стрељањем, а потом на условни отпуст уз државну пензију. У фамозном дахауском процесу пред Војним судом у Љубљани, Хилдегарде Хан, вереница Мартина Престрела, функционера Комунистичке партије Аустрије и шпанског борца, личног пријатеља Ота Бихаљи-Мерина и логораша из Дахауа, оптужена је 20. априла 1948. године да је била агент Гестапоа у Бечу те да је саучествовала у пресељавању и уништењу 70.000 Јевреја. Првобитно негирајући наводе оптужнице, испровоцирала је изјаву државног тужиоца, у складу са тадашњим официјелним поимањем правде да „посао одбране није да развија филозофију и објашњава злочине, већ је њена дужност пре свега да објашњава ствари које би приликом одређивања казне могле бити узете у обзир као олакшавајуће околности“. После тога следе кајање оптужене због клеветничких намера и молба да јој се изрекне блага казна, затим осуда на смрт стрељањем. Ипак, 1953. године Хилдегарде Хан бива условно отпуштена, 1962. године престаје важност правних последица осуде и признаје јој се право на пензију иако никада није била запослена, да би домаћа јавност 1976. године била упозната да је амнестирана. Према налазима публицисте Боре Кривокапића, објављеним скупа са описом наведеног случаја, у то време живела је у Бечу и имала добру пензију за коју се могло сматрати да је то њена плата за ћутање. За разлику од ње, истом приликом на смрт осуђени Мартин Престрел „службено је стрељан“ (27).

Како је правда пак дељена обичним смртницима, упечатљиво сведоче резултати истраживања Миодрага Марковића о правосудним установама у Тимочкој крајини: „Познат је случај суђења Окружног суда из Зајечара у 1950. години, када је у селу Бруснику (!) суђено великом броју четничких јатака, од којих су тројица осуђена на смрт, а остали на дугогодишње казне строгог затвора... Суђења четничким бандитима у то време била су прави народни плебисцити – многи људи наших градова и села долазили су на суђења у Зајечару и давали једнодушну подршку суду како у току претреса, тако и судским пресудама, а неке најокорелије ратне злочинце народ је линчовао у току спровођења на суђење (!)“ (27). Истовремено судови су спроводили и мере на санкционисању понашања лица оквалификованих као „народни непријатељи“ каквих је у Тимочкој крајини током 1945. и 1946. године евидентирано чак 1275 њих. Довољан услов за то, што је по правилу значило и драконске казне, било је да осумњичени „нису прихватали мере за очување победе револуције и за продубљивање револуције после ослобођења“ (28).

О привилегијама у корист службеника националне администрације, са примесама саучесништва у извршењу најтежих кривичних дела може се говорити на примеру пљачке јеврејске имовине у Србији у форми тзв. „дивље аризације“ током 1941. године, по угледу на сличне акције у Аустрији 1938. г. Према резултатима истраживања Габриеле Андерл и Валтера Маношека, фелджандармерија је у Београду запленила јеврејске радње и станове и уз њих припадајући инвентар. Опљачкана имовина смештана је у великим халама, где су припадници окупационих власти и локално немачко становништво – фолксдојчери, могли да их набаве по повољним ценама (29). Други драстичан случај забележен је у Берлину 1940. године, када су лица запослена у операционом седишту бироа за спровођење програма „еутаназије“ – „убице за писаћим столом“, стекла могућност попуста приликом посета зубним ординацијама, уколико је за поправку зуба коришћено злато извучено из уста њихових жртава (30). Својеврсни континуитет у остварењу повластица исте природе за државне чиновнике, и много година по окончању Другог светског рата регистрован је у Холандији. Све до шездесетих година протеклог века холандско Министарство финансија чувало је велику залиху злата, сребра, накита и других вредних предмета које су нацисти опљачкали од холандских Јевреја. Власници су били побијени у концентрационим логорима и нико није потраживао њихову оставштину, а холандско Министарство финансија, уместо да уђе у траг наследницима, 1969. године организовало је тајну аукцију за запослене у тој државној установи (31). О повластицама у виду занемаривања чињеница извршења тешких кривичних дела, манифестованих од стране правосудних органа по окончању деловања окупационих режима, углавном можемо говорити као о цени успеха новоустановљених органа власти.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Правни аспекти речитог ћутања комунистичких власти, али и организација за помоћ жртвама геноцида, у односу на њихову очигледну дилему о упутности извођења пред лице правде једног чиновника националне администрације, у окупираној Србији задуженог за Јевреје и Цигане, али и већег броја мање експонираних колаборациониста немачке војне управе са криминалном прошлошћу, и поред олаког посезања за аргументом „рада за окупатора“ тиме што су други службеници у исто време стављани на спискове ратних злочинаца, оптуживани и осуђивани без налажења потребним расправљања питања сагласности њиховог поступања са општеусвојеним правилима понашања, и поред лишавања права на правосуђе хиљада лица стрељаних по декретима тзв. преких судова без поштовања прописане процедуре и права на одбрану, дали би се анализирати са законодавног, правосудног и становишта грађанина.

Претходно смо дужни изнети резерву да такво понашање нових југословенских власти, не можемо сместити тек или само у оквире борбе за опстанак још увек врло рањивог комунистичког режима у Југославији, доводећи га у везу са настојањима одржавања на власти по било којој цени, што је подразумевало међународно признање и подршку, обзиром да на примеру једне велике европске земље, Француске можемо сагледати последице, како то Ерна Парис назива, проблема „чудног губитка сећања“ у односу на судбине 330.000 француских Јевреја и одговорности Рене Бусека за депортацију хиљада јеврејских цивила, чија је хапшења и слање у логоре вршила француска полиција; он на суђењу 1949, а Морис Папон 1997. године своје одбране заснивали су на недостатку правог ауторитета, слушању наређења и прекорачењу овлашћења од стране потчињених, за шта је француски суд исказао одређено разумевање (32).

Сличним аршинима мерљиве су и консеквенце тзв. „синдрома Курта Валдхајма“ манифестованог његовим исказима, прво:“ у то време нисам знао шта се дешава“, и друго :“ можда сама тада знао, али сам касније све забравио“, уз додатни проблем да је овде и код жртава нацизма и организација за њихову заштиту такође присутан феномен речитог ћутања неинсистирањем на кривичној одговорности водећег човека Организације Уједињених нација, када се 1988. године сазнала истина о његовом деловању током Другог светског рата (33).

Иста паралела се може идентификовати по питању ликвидација лица окарактерисаних као колаборационисти окупаторских власти без одлука суда, без спроведеног одговарајућег судског поступка, игнорисањем права на одбрану, но ту већ престаје сфера права, утапајући се у воде политике .

Утолико пре би се смело рећи да се ради о својеврсном „пеглању биографија“ једног ауторитета почивајућег на примени силе ван домена функционисања регуларног националног правног поретка, ван домашаја општеприхваћених норми међународног права, који, са атрибутима универзалног зла, не познаје ни просторне, ни идеолошке, нити временске границе.

Следећи раније цитиране изворе, у оквиру Кантовог посматрања права као целокупности услова којима се хтење једног може ускладити са хтењем другог, према неком универзалном закону слободе, следствено чему ће бити сагласан са правом сваки поступак усклађен са слободом свих према неком универзалном закону, те полазећи од одређења управе као слободне делатности државних органа ради реализације државних сврха детерминисаних границама закона, законска овлашћења у форми уредаба и наредаба Недићевог Министарског савета, не задовољавају критеријуме сврставања у легалне и легитимне акте, чије спровођење у дело би ослобађало државне службенике кривичне одговорности.

Што се нове власти тиче, по окончању окупације Србије, успевши занемарити „оно обележје којим се право разликује од уређене бруталности“ (34), селективним признавањем индивидуалних права и жртава и починитеља злочина, учинила је да њено поступање не буде вредно поштовања, но нажалост не и страха, од стране припадника државне заједнице, са негативним реперкусијама по њен сопствени легитимитет.

Правосуђе у функцији опстанка комунистичког режима власти, под плаштом Марксове фразе „Историја је судија, а пролетаријат извршилац пресуда“ (35), стварање макар и формалних претпоставки једнакости у моћи, богатству и приходу и осталим ресурсима, изузев уколико не иду у прилог безусловној користи оних чланова друштва који су у најгорем положају /Џон Ролс/, обесмислило је, између осталог и игнорисањем обавезе процесуирања одговорности за најтеже повреде људских права, учињене током окупације Србије 1941-1944., али и непримереним духу правде привођењем репресији некомпромитованих људи, до те мере да је институт појединачне одговорности и кажњавања добио ексклузивни предзнак инструмента владања коме су сила и пропаганда главне полуге, а трансформација грађанина у поданика највећи домет.

Господарење људским судбинама, за шта су предуслови колективизација и уништење приватног власништва, надограђени јаким партијским апаратом који нема конкуренције, испоставило се далеко убојитијим средством но што је то у преживелим системима била зависност од феудалца или гонича робова и то не само мерено људским и материјалним жртвама, већ и „одржавањем представе о марксизму као апсолутном идејном и теоријском хоризонту, као заједничким интересом како владајуће политичке елите тако и њених „револуционарно-филозофских“ критичара и секунданата“ (36).

Очигледни дисконтинуитет у природи правосудних институција испоставио се несавладивом препреком за покушаје спровођења интеграционих процеса чија се мисија имала састојати у очувању целовитости друштва без обзира на супротстављеност интереса за правдом и правном сигурношћу и монопола строго контролисаних токова друштвених збивања, у послератној Југославији сконцентрисаних далеко од уставом и законом омеђеног централног државног ауторитета.

Забелешке

(1) Карл Шмит, Појам политичког, Београд 1995, часопис Трећи програм, бр. 102, с. 54

(2) Гај Јулије Цезар, Галски рат, 6,17, Нови Сад 1980.

(3) Наведено према: Јурај Андраши, Међународно право, Загреб 1984, с. 257.

(4) Архив Војноисторијског института ЈНА, Архива Непријатељске јединице, бр. рег. 1, ф. 9, к. 306, с. 1369.

(5) Исто, с. 1406 и 1410

(6) Према подацима објављеним у зборнику L Epuration de la societe francaise apres la Seconde Guerre Mondiale, Fayard, Paris 2003, због колаборације са Немцима у периоду 1940-1944, ислеђивано је 350.000 Француза, њих 26.294 осуђено је на смрт а 9763 ликвидирано је без суда . У чланку Иље Еренбурга, публикованом у првом броју часописа Soviet Weekly, Лондон, према интерпретацији М. Милуновића изнетој у монографији „Од немила до недрага“ ( Београд 1992, с. 277), „нова власт прогресивне демократије у Југославији, на основу нових народних закона, ликвидирала је 575.000 издајника и фашиста“, што је већи број но што га је постигла немачка војна сила у односу на Србе, изузму ли се усташки погроми.

(7) Југославија није била потписала ову конвенцију, али се сматрало да је њене одредбе обавезују као општеусвојени међународни обичај. Видети: Андраши, наведено дело, с. 569.

(8) Константин Обрадовић, Обавезе држава у погледу примене права оружаних сукоба, у зборнику Људска права, теорије и примене (ур. Мирослав Прокопијевић), Београд 1996, с. 179.

(9) Детаљније: Драган Суботић, О колаборационизму у Србији 1941-1944, САНУ/ЦАНУ, зборник Други светски рат 50 година касније, том Први, с. 414-415.

(10) Марсел Моа, Међународно јавно право, Београд 1924, с. 284, 285.

(11) Лист уредаба војног заповедника у Србији, Архива Државне комисије за ратне злочине, Инв. бр. 11-291.

(12) Према књизи Алена Балока, Хитлер – преузет цитат из расправе Тодора Куљића на тему Карл Шмит – Појам политичког, Трећи програм бр. 102, Београд 1995, с. 95-96.

(13) Милан Ристовић, Слободан Јовановић и јеврејске избеглице из Краљевине Југославије 1942-1943, Зборник САНУ Слободан Јовановић – личност и дело, Београд 1998, с. 325-326, позивом на копију писма association of Yugoslav Jews in the United States Inc. – Архив СиЦГ 103-216/220, ф. 44, и

Резолуцију скупа југословенских Јевреја у Палестини, одржаног у Тел Авиву 16. марта 1943, Архив СиЦГ 103-215/218, ф. 44.

(14) Архив СиЦГ, ДК-110, инв. бр. 14-951

(15) Јован Николић, рођен 5. 9. 1907. у Неготину, од оца Петра М. Николића, инжењера и мајке Богиње, рођ. Вучковић; Србин, православне вере, крштен у храму Сошествија Св. Духа у Неготину 14. 9. 1907, оглашен неспособним за служење војске; Правни факултет са врло добрим успехом завршио у Београду 2. 7. 1931. године; 23. 5. 1934. положио стручни испит за чиновника Концептне струке Министарства унутрашњих послова; 21. 10. 1931. – политичко управни приправник Зетске бановине, од 27. 1. 1932, у истом звању премештен у Срез Неготински, а од 28. 4. 1932. у Срез Зајечарски, потом 11. 10. 1933. у Срез Нишки. 12. фебруара 1939, у време док је службовао у Загребу, оженио је Милосаву Јеличић, кћер индустријалца и сенатора из Бруса, Божидара Јеличића, пошто је 26. 1. 1939. постављен за полицијског комесара Седме групе Управе полиције у Загребу. Већ 6. новембра исте године бива премештен за полицијског комесара Управе Града Београда и одликован Орденом Св. Саве Петог реда. У његовом полицијском досијеу, рубрика – сродници у струци – назначено је како је Милорад Д. Вучковић, секретар Мин. унутр. послова, брат од ујака. После емигрирања из Србије извршеног пред повлачење немачке војске, ухапшен је од стране енглеских власти, те пошто од стране Југословенске државне комисије није проглашен за ратног злочинца, остао да живи у Енглеској.

(16) Наведено према: Бранислав Божовић, Специјална полиција и страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, Зборник Јеврејског историјског музеја Београд 8/2003, с. 112-113.

(17) Исто, с. 104.

(18) Службене новине од 28. 8. 1942.

(19) Љубомир Тадић – Право, природа и историја, Филозофске студије, Београд 1975. године, с. 135.

(20) Бранислав Божовић, наведено дело, с. 119.

(21) Краљевом прокламацијом од 12. 9. 1944. сва власт у Југославији преноси се на органе Народноослободилачког покрета у Југославији под вођством Јосипа Броза Тита, са којим потом, 1. новембра исте године, влада др. Шубашића закључује споразум о признавању „континуитета носиоца легалне власти“

(22) Текст одбране Велимира Пилетића пред француским судом преузет из монографије Марка Милуновића „Од немила до недрага“, Београд 1992. године, с. 279.

(23) Исто дело, с. 258.

(24) Текст Слободана Кљакића у београдској „Политици“ под насловом „Беле мрље прошлости – Поручник фон Браухич продужио рат“, 2004. г.

(25) Наведено према: Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, Крагујевац-Београд 1996, с. 59. и фуснота 21.

(26) Исто, с. 90., фусноте 16. и 17, према изјави Хермана Нојбахера датој немачком историчару Андреасу Хилгруберу, од 12. 10. 1953. г.

(27) Боро Кривокапић, Дахауски процеси, Београд 1986, с. 32, 47, 160, 173, 298.

(28) Миодраг Марковић, Правосудне установе у Тимочкој крајини првих година после ослобођења, Развитак бр. 2, Зајечар, 1985, с. 13. и 14.

(29) Момчило Митровић, Настајање државног сектора привреде у Источној Србији 1944-1948, Развитак бр. 1, 2, Зајечар 1984.

(30) Габриеле Андерл и Валтер Маношек, Неуспело бекство – “Кладово транспорт“ на путу за Палестину 1939-1942, Београд 2004, с. 217.

(31) Michael Burleigh, Death and Deliverance „Euthanasia“ in Germanz 1940-45, Cambridge 1994, с. 125, цитирано према: Стенли Коен, Стање порицања – знати за злодела и патње, Београд 2003, с. 196.

(32) Стенли Коен, Стање порицања – знати за злодела и патње, Београд 2003, с200.

(33) Ерна Парис, Дуге сенке-истина, лажи и прошлост, део објављен у листу „Данас“, Београд, 8.4.2004, с. 23, под насловом „Смрт у Аушвицу или за Француску“

(34) Стенли Коен, Стање порицања-знати за злодела и патње, Београд 2003, с. 191. и фуснота 19.

(35) Роналд Дворкин, Суштина индивидуалних права, Београд 2001, с. 255.

(36) Марксов говор на јубилеју листа Peoples Paper, цитирано према: Жарко Пуховски, О марксистичком схваћању повијести, Филозофске студије, Београд 1975, с. 172 У приказу књиге Ремона Арона, Демократија и тоталитаризам, Иван Јанковић ову појаву пластично описује поводом анализе телеократског концепта политике као основа свих тоталитарних режима, додатно радикализованих у једну тврђу есхатолошку парадигму, наглашавајући да је пролетаријату односно партији или њеној авангарди намењена улога и месије и еванђелисте – Нова српска политичка мисао, Београд 1999, бр. 1-2, с. 290.

(37) Иван Јанковић, О анатомији тоталитаризма, Нова српска политичка мисао 1-2, Београд 1999, с. 286.

На Растку објављено: 2008-07-11
Датум последње измене: 2008-07-11 19:03:45
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује