Петар Драгов Шеровић (1887-1968), прилог за биографију

Петар Драгов Шеровић рођен је 17. децембра 1887. године у Бијелој, Бока Которска, од оца Драга и мајке Милице, кћери свештеника Андрије Балића, који је био парох у цркви Св. Недјеље у Јошици. Отац Драго (Петров Шеровић, 1860-1934) је на прелазу из 19. у 20. век подигао храм на бијељском гробљу и посветио га Св. Бесребреницима Козми и Дамјану. У најбољем духу древне традиције српског задужбинарства, снабдео га је свим што је потребно за функционисање једног православног храма и, потом, предао на употребу Цркви и мештанима Бијеле. Тако је Петар Д. Шеровић већ у родитељском дому, у којем се живело и радило по правилу свете Цркве православне, добио основне поуке о хришћанској вери и, отвореног срца, примио све оно што је било и остало корисно души његовој.

Петар Д. Шеровић завршио је Класичну гимназију у Котору, која је била једна од најбољих у приморским областима тадашње Аустро-угарске царевине, а особито њен професорски кадар – јелиниста, латиниста, историчара, математичара и природњака.

Као студент права на универзитетима у Бечу и Грацу слушао је предавања знаменитих научника Константина Јиречека, Ватрослава Јагића, Милана Решетара и Матије Мурка. То је пробудило у младом Шеровићу љубав за историјом, традицијом, српским језиком и науком уопште. Као и већини припадника ондашње интелектуалне елите јужно-словенске омладине, биле су му блиске идеје Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Његоша, Копитара, Рачког и осталих првака тада веома актуелне, романтичарске, идеје југословенства. Већ током својих студија Петар Д. Шеровић почиње да сарађује у тршћанској „Словенској мисли”, новосадској „Застави”, у листу „Бока” у Котору и „Трговинском гласнику” у Београду.

Године 1913. дипломирао је правне науке у Грацу. По завршетку Првог светског рата једно кратко време провео је у Котору у својству судског приправника. Већ тада Шеровић постаје сарадник познате едиције Српске академије наука „Стари српски записи и натписи”, која је излазила под уредништвом академика Љубомира Стојановића у Београду. Потом одлази по потреби службовања у Нови Сад где непосредно учествује у оснивању Историјског друштва Војводине 1927. године и покретању Гласника овог друштва у којем је и сам објавио неколико запажених радова. У Новом Саду је и засновао брак са Даницом, ћерком тада већ упокојеног страдалника за веру, пароха морињског, протојереја и архијерејског намесника, Николе Русовића.

Често је премештан у служби те је, стога, неко време боравио са својом породицом у Костајници, Макарској и Шибенику. Коначно се 1933. године доселио у Котор у којем остаје на дужности среског начелника све до краја своје службеничке каријере, одн. почетка Другог светског рата. Убрзо по доласку у Котор постаје један од оснивача и први председник Народног универзитета Боке Которске у Котору, као и главни покретач и члан уредништва „Гласника Народног универзитета Боке Которске”. У Бијелу се враћа 1943. године и тамо остаје као пензионер до краја свог живота (2. априла 1968. године) потпуно се посветивши личном узрастању у вери православној и плодном научном раду.

Петар Д. Шеровић је за живота објавио око 200 научних радова из разних области науке: историје, историје уметности, археологије, епиграфике, палеографије, етнологије, фолклора и др. Своје прве списе почео је да објављује 1920. године, а последње пред крај живота. Неки од њих штампани су постхумно. Са успехом је преводио са грчког, латинског, старословенског, црквенословенског, староиталијанског, италијанског, немачког, чешког и руског језика. Важио је за признатог познаваоца православне иконографије.

Од 1951-1952. био је активни сарадник научне екипе Српске академије наука која се бавила мулти-дисциплинарним научним проучавањем Боке Которске. Један је од оснивача и истакнутих сарадника бокељских архива и музеја. Био је члан и потпредседник Историјског друштва Црне Горе, члан Историјског института, као и почасни члан Друштва за проучавање и унапређење поморства Југославије у Задру.

Ипак, може се слободно рећи да је главна црта његове личности била хришћанска вера и православна духовност коју је пригрлио још као дете у дому својих благочестивих родитеља. Вера у Васкрслог Христа и преданост Цркви православној биле су и остале његово главно упориште и, што је најбитније, у пракси доследно спроведено животно опредељење. Тако је, и у вези са тиме, Дон Нико Луковић (иначе римокатолички свештеник, Шеровићев школски друг и вишедеценијски сарадник на пољу науке), у својем говору приликом јавне прославе „80 година живота и 60 година научног рада Петра Д. Шеровића” у његовој кући у Бијелој, 17. децембра 1967. године, рекао о свечару, између осталог, и следеће:

„Поред толике активности реси га најљепша људска врлина – скромност, а позната је његова отменост у опхођењу са људима без обзира на слој и положај. Постоје две категорије људи – они који мање вриједе, а наметљиви су, и који више вриједе него ли исказују. Шеровић припада овим другима. Он је свјестан да је на свијету све пролазно, а да само остаје увек присутна Љубав којом обухватамо свијет око себе”.

Петар Д. Шеровић је, стога, значајан део свог научног рада посветио Цркви пишући о историјату, архитектури и живопису бројних средњовековних и нововековних хришћанских храмова, нарочито у Боки Которској, као и о сличним темама из црквено-националне прошлости. На питање новинара приликом већ споменуте прославе „80 година живота и 60 година научног рада”, који му је рад најближи срцу, Шеровић је без двоумљења одговорио: „Рад о нашој парохијској цркви Ризе пресвете Богородице”. И заиста, много је волео овај Божији храм у који је редовно ишао на богослужења откако се дефинитивно вратио да живи у својој родној Бијелој. Одлично је познавао црквени типик, а знао је и осмогласно пјеније тако да је његово место увек било за црквеном певницом. Он је Бијељанима открио од каквог је значаја њихова парохијска црква, а пронашао је при храму Св. Госпође у Бијелој затурени и од свих потпуно заборављени примерак Октоих-а из штампарије Црнојевића. Шеровић је препознао, обзнанио и објаснио мештанима Бијеле и широј јавности какво благо представља ова књига, која је један од само неколико сачуваних оригиналних примерака прве штампане књиге у нас. Од тада се она са посебном пажњом чува у ризници цркве Ризе пресвете Богородице у Бијелој. Због таквог његовог односа према Цркви, туторство Бијељске црквене општине га је постхумно прогласило Добротвором храма Ризе пресвете Богородице.