Петар Д. Шеровић

Немањићи и Бока

Најважнији приморски град у држави Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан Стефан Немања освојио након дуљег опсједања негдје г. 1185. Од тога времена, па све до г. 1370. остаде Котор, а с њим и скоро цијела територија данашње Боке, од које је Немања један дио још раније био освојио, у држави Немањића.

Ово је вријеме, према ономе што знамо из историје и из разних преосталих споменика из оног доба, било за цијелу данашњу Боку, а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и народна традиција, која попуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцу бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припишу градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд.

Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сјетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нијесу старосједиоци – којих у осталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржавају традицију о Немањићима, коју су затекли код старосједилаца, кад су се населили у данашњој Боки.

Као први намјесник Немањин у Котору спомиње се г. 1186. Ћура сатник. Касније је намјесник краљев у Котору, кнез (cont) полагао на главном тргу пред народом заклетву, да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије.

Али у 14. вијеку кнез више није стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало вијеће, које је бројало дванаест вијећника. Затим је исто ово Мало вијеће бирало нове судије. Котор је, према овоме, за Немањића уживао већу аутономију него ли Дубровник, гдје је све до г. 1358. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог вијећа. Осим Малог вијећа у Котору је било и Велико вијеће чији су чланови били градски патрицији. те је касније било организовано на скроз аристократски начин.

Своју је аутономију Котор сачувао за вријеме свих Немањића, те му је била много шира него ли касније под Млечићем. О овоме имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину, да се по которском територију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се пријетило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини Которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе у служби неки угледни Которани, ови су били дужни да сву штету оштећеним лицима потпуно надокнаде.

Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спријечити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. Али врло висока казна од 1.000 перпера била је одређена против оних Которана који би којег од својих суграђана предали људима српског краља.

Како се из Статута види, Котор је вршио потпуно неовисно цивилно и кривично правосуђе на својем територију. Котор са овако потпуно слободном унутрашњом управом, а према вањском свијету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цвјетале разне знаности и умјетности особито пак златарска и грађевна умјетност.

Године 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Обрад Десиславов, умјетник из Котора.

При градњи цркве у Дечанима прославио се опет умјетник Которанин фра Вита. мали брат протомајстор из Котора, града краљева. Овај католички редовник, код чијег је имена поносом истакнуто да је из града краљева, започео је градњом Дечанске цркве, те највеће и највеличанственије до данас сачуване грађевне, успомене из доба Немањића г. 1327. а довршио је г. 1335.

Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног, которски архитект Петар Радославов. И сваковрсни су занати у оно доба добро напредовали. Тако у Котору имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара и т.д. који имају своје братовштине и еснафе.

Изгледа да су Которани већ онда имали доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се већином у домаћим бродоградилиштима. По свој прилици су и оне ратне галије, које је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до увјерења да је и српској држави потребна нека флота, биле усидрене у данашњој Боки и то у Тиватском затону у близини Превлачког манастира Св. Арх. Михаила.

Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вјероватно, да је војска на овој српској ратној флоти била већином из данашње Боке, јер Србија онда није имала својих људи вјештих поморству. А цар Душан није могао испословати од Млечића, да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осјећала оскудица у спремним људима и у самим Млецима.

Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмичили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се на пр. спомиње кућа воштана, коју су подигли Которани. Свештеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским мјестима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене которском бискупу.

Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је важна била у то доба трговина морском сољу, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, коју су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св. Архангела, столице православног епископа зетског.

Трговина сољу у Котору била је подијељена између града и српског краља. Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом мјесту са Млечићима, тако да су Млечићи у 13. и 14. вијеку имали у Котору свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, које су потврђивали српски владари.

Котор је за вријеме Немањића ковао и свој сребрни новац. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика св. Трифуна и натпис: S. Triphon Catharensis.

Которани су имали многе повеље издате од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градске територије и о разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и повјерљива мјеста као на пр. Трифун Бућа (Бућић, Bucchia) и Тома син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана, Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша.

Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани, као закупници, убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приходи буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам свједочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: Цар даје – ал Бућа не даје.

Которане су Немањићи шиљали као посланике к страним владарима и повјеравали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима, које је краљ Милутин упутио Карлу од Валоие, био Которанин Трифун Михаилов. Цар Душан је г. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар г. 1354. упутио папи био је и Дамјан из Котора.

Постоји нека, довољно не проконтролисана, предаја да се Которани прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповједништвом Николе Буће г. 1330. у знаменитој бици код Велбужда, отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев савјетник, којег је цар, као мудра државника, у сваком важнијем послу питао за савјет. Он је 1350. г. пратио цара Душана, када је с царицом Јеленом и сином краљем Урошем, походио Дубровник и Котор.

Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намјесник царев, кнез (conte), дужан је био, при ступању у звање, да положи заклетву на Статут.

Заступници су кнеза и казнаца, три судије, које скупа са осам савјетника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико вијеће градске властеле.

Према Статуту, домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржавао казнено судско правосуђе.

Ако се догоди, да цар или који од његових великаша, пороби којег Будванина, опћина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним капетаном на челу, којему је општина давала двоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати, ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.

Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужни били спремити три гозбе за цара и његову пратњу.

У старим списима у архиву града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војничким походима у Македонији, Арбанији и Епиру.

Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храброст и вјерност, дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног од дванаест главних племена перашких, које ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу. Колико овдје има истине, тешко је рећи, али чини се, да су на темељу овог причања добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој Републици, од Млечића право, да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте.

И Паштровићи доказују, да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао двије куле у Паштровићима, наиме Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио, да им суде домаћи судови, ваљда само у грађанским парницама.

По једној листини из г. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе породице Медин из данашњег Петровца, неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само зависан од цара. Исто тако и Миковићи истичу свог претка Радича Миковића који да је био у служби Немањића и од њих одликован великим почастима.

Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, Српско царство поче распадати и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још вјеран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива вјерни, мили и љубазни.

Которани осташе вјерни Урошу све до 1370. г. када видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени, да се предају у заштиту угарскоме краљу Људевиту.

И тако сврши сјајни период владања Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско-Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу подиже. Особито се много народа насели у Боки из унутрашњих крајева српске државе тако појача у знатној мјери још ранији ту насељени славенски елеменат на штету романског становништва по градовима, који се све више прорјеђиваше.

Када је Немања заузео Котор знајући за његову важност, још га утврди боље него ли је био и огради себи ту двор. Тако Котор постаде неком врстом Немањине престонице.

Године 1195. сагради у Котору Мавро, син Андрије Казафранци, са својом супругом Добрицом, кћери градоначелника Василија, цркву Св. Луке, која и данас постоји. То је било, како се на још добро сачуваноме латинском натпису на цркви чита: У доба господара Немање, Великог жупана, и његова сина Вукана, краља Дукље, Травуније и Босне.

Још нам је сачувана једна успомена на Немању. То су остаци старе цркве код данашње цркве Св. Ђорђа у манастиру Бањи крај Рисна. Традиција каже да је ту Немања подигао цркву Св. Ђорђу из захвалности што се спасио од браће, која су га прогонила и хтјела убити.

У доба Стефана Првовјенчаног био је ограђен величанствени манастир Св. Арханђела на Превлаци (на темељима старог, порушеног истоименог манастира) у којему је била катедра Зетске епископије. Манастир је данас у рушевинама, по којима се види, да је некад био величанствен.

Г. Димитрије Витковић, у најновијем Гласнику историјског друштва у Новом Саду, књига VII стр. 93. у расправи: „Што је некад била Вретанија”, по којој су марчанске владике носиле назив врјетански, долази до закључка, да је Вретанија била наше југозападно Приморје и да су наши Крајишници држали имена Вретаније, да се не одвоје од своје старине.

По Витковићу је та старина манастир Св. Архангела на Превлаци, дакле у Вретанији или Приморју, гдје је било сједиште епископа зетскога. Према томе, манастир Марча (у Славонији подигле га 1526. српске избјеглице) био би посвећен светим Арханђелима, да народ подсјећа на негдашњи гласовити манастир на Превлаци, гдје су дуго времена столовали епископи зетски.

У гласовитом манастиру Савини крај Херцег-Новога чува се великим пијететом крст са натписом, у којему се каже да је то крст Светог Саве. О овоме су крсту писали многи наши и страни учењаци.

Недалеко од манастира Бање, повише варошице Пераста, на једном великом кршу, од куда извире вода, види се као рука притиснута у камену. Народ вјерује, да је то отисак руке Светог Саве, који је извео живу воду што ту извире.

На путу између Грахова и Кривошија у камену се види као нека људска стопа, а народ вјерује да је ту остала утиснута стопа Светог Саве, који је туда често пролазио.

У општини Грбаљској постоји предање, како је Свети Сава на свом путовању у свету Земљу долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море.

У селу Луштици народ приповиједа, да је свети Сава осветио њихову старинску цркву Св. Николе као и старинске цркве св. Сергија и Вакха на Подима и Св. Саву на Савини, те се каже, да је код ове цркве и живу воду извео.

Постанак имена Дврсна у Кривошијама, приписује се такођер Светом Сави. Приповиједа се да је Светом Сави, једном када је туда пролазио, од једног мјештана била нанесена велика увреда те је он с тога проклео то мјесто, које је било мрсно, т.ј. равно и плодно, да се у будуће буде називало Дврсно, бива каменито. Када је светац ове ријечи изговорио, цијело мјесто је прекрила једна велика наслага камена и тако постало каменито и неплодно.

Друга нам прича приповиједа, како се једном Свети Сава возио барком у близини Будве. Море је било врло узбуркано, те с тога није могла напријед. Светац се на то баци преко валова једним малим каменом, који допре до острвца Св. Николе, а куда камен прелети, појави се из мора камени пут, копље височији од морске површине и то прав као да га је ко градио уз уже (туњу). Свети Сава прође там путем, а кад стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх воде, а пут се улекне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива Туњом.

У селу Богдашићу општине Которске, на сада већ католичкој парохијској цркви Св. Петра, сачуван је стари српски натпис, у којем се каже, да је ту цркву градио епископ зетски Неофит у доба краља Стефана Уроша, сина првовјенчаног краља Стефана, унука св. Симеона Немање.

Краљ Стефан Урош I спомиње се и на натпису на негдашњој цркву Св. Павла у Котору, која је г. 1814. била претворена у касарну.

Супруга краља Уроша I, краљица Јелена, оградила је у Котору изван градских зидина, на Шурању, католички манастир Св. Франа, који је био г. 1539. разрушен, да га Турци не освоје и не обрате у тврђаву. Краљици Јелени и њеном сину Урошу II Милутину, приписују се и неке грађевине у познатом у оно доба манастиру Св. Богородице Ртачке (Ртац, Rotez) крај Спича. Г. 1305. налазила се краљица Јелена са својим сином краљем Милутином у Котору. Милутин је том приликом потврдио све што му је мајка даровала споменутом ртачком манастиру. У пратњи краљевој бијаху тада надбискуп Бара, бискуп Которски, те православни епископ Зетски и хумски и дјед цркве босанске. Краљ је тада которску властелу богато обдарио и потврдио им раније повластице.

И име цара Стефана Душана спомиње се на натпису са надгробне плоче Ђураша Вранчића, за којег се каже да је био у цара Стефана трећи витез. Плоча се нашла на старом гробљу код рушевина споменутог манастира Св. Арханђела на Превлаци.

У Данчуловини на Брдима, недалеко од Превлаке, налази се један старински дворац, у којему се сачувала слика цара Душана са именом царевим.

Предање у Грбљу каже да је цар Душан зидао манастир Подластву као своју задужбину, пошто је туда г. 1350. пролазио. (У знак захвалности Богородици што је тада пронашао свог сестрића Лазара Грбљановића, будућег српског кнеза Лазара)

За манастир Дуљево у Паштровићима држи се такођер, да је задужбина цара Душана.

У селу Крушевицама у општини Херцегновској се приповиједа, како је цар Душан био приправио материјал да ту огради свој дворац. И збиља, све до назад мало година, ту је било неколико гомила лијепо отесаног камена, које је употребљено при градњи општинског пута.

У малој цркви манастира Савине налази се у сребро окована светитељска рука, коју су калуђери овамо донијели, када су пребјегли их херцеговачког манастира Тврдоша. Опћенито се држи да је то рука српске царице Јелене, супруге цара Душана Силног.

Код парохијалне цркве Св. Ђорђа у Ораховцу све до бокељског устанка г. 1881. налазила се једна плоча са старосрпским натписом, у којему се спомињао један од владара Немањића. Плочу су аустријски војници, на жалост, растукли и потпуно уништили. Међутим, у цркви су сачуване још фреске из доба Немањића, а црква се спомиње у једном акту из прве половине 15. вијека у старом судском архиву у Котору.

Међу неким рушевинама близу Херцегновога, гдје се каже, да је био манастир Св. Димитрија, нађен је један уломак плоче с латинским натписом, на којему је сачувано име Rex Uroxi (краљ Урош), свакако један од Немањића.

Још се у више мјеста у Боки приповиједа да су разне сеоске цркве биле ограђене у доба Немањића као на пр. данашња католичка црква Св. Ане код Херцегновога, за коју се каже да је била у доба Немањића посвећена Св. Петки.

Исто тако се каже да је у доба Немањића био ограђен манастир у Пелинову у Грбљу, који да је био у братској вези са манастиром на Превлаци.

Приповиједа се такође, да су Немањићи основали и манастир Св. Стефана у Врановићима.

На мјестима пак, гдје су манастир Режевић и Градиште, каже се да су биле у доба Немањића гостионице за путнике.

У селу Бијелој постоји традиција, по којој је цар Шћепан био дао новаца да се на мјесту ондашње мале парохијске цркве огради велика црква, а по некима, манастир. Када је цар након неколико година видио да нијесу његову наредбу извршили, проклео је ондашње становништво. Традиција је у погледу ове цркве тачна, јер се у сачуваној малој апсиди старе цркве виде старе фреске, које су радили грчки сликари првих година 14. вијека. Међу њима и фреска са именом епископа Данила хумског, јер је село Бијела, као дио области Травуније, тада припадало епископији хумској са сједиштем у Стону. Парохијална црква села Бијеле посвећена је Полагању ризе Богородице (2. јула), а слави и празник Полагања појаса Богородице (31. августа) те има везе са чувеном појасном црквом Св. Богородице захумске, ако можда није ово баш та чувена црква Св. Богородице захумске, у чији је спомен ћесар Гргур (1361.) саградио манастир Заум на Охридском језеру и посветио га Св. Богородици захумској? Данас је овај манастир у рушевинама.

За стару цркву Св. Димитрија у Брајићима, у општини Будванској, каже се такођер да је градио цар Шћепан и да је у исто вријеме саграђено крај цркве гувно и млин на Студеници, што постоји обоје још и данас.

Чак и постанак града Котора приписује се у причи о цару Стефану. На сјеверној страни Котора је био Пестинград, на коме је шупља стијена као велика врата. За ту се шпиљу кажу, да је тамо цар Стефан почео да зида град, али да му вила рече, да ту нема ни броду пристаништа, ни коњу поигришта, већ да огради град крај мора. Душан послуша, те сагради данашњи Котор при мору.

Матавуљ у својем дјелцу Бока и Бокељи каже, да сваки Которанин поносом показује Душанов грб над јужним градским вратима, мислећи на један стари грб у облику вијенца, који нешто подсјећа на грб Црнојевића, који је и до данас сачуван на апсиди Цетињског манастира.

Наведени преостали историјски споменици јасно нам свједоче о напретку Боке у доба Немањића, а врло обилна народна традиција пружа нам доказ, како је у народу снажна свијест на најсјајнији период наше прошлости, те је није могло ослабити ни дуго робовање туђину, који је све могуће предузимао да ту свијест избрише из народне душе.

Ово што је овдје наведено само је кратак и летимичан преглед историје Боке под Немањићима и сачуване традиције на овај најславнији период наше националне прошлости.

Да би се могла написати историја Боке у оно доба, треба, покрај осталог, детаљно проучити старе списе у архиви Окружног суда которског, као и старе списе Среског начелства которског, који су г. 1884. похрањени у Задру гдје се и данас налазе. Задовољством констатујемо, да Бока има људи који се озбиљно овим послом баве па ћемо ускоро видјети плодове овог њиховог труда, којим ће задужити захвалношћу свој родни крај и обогатити нашу историјску науку.

Текст преузет из: Гласник Народног универзитета Боке Которске, Бр. 1-3. од 30. маја 1935.