Бојан Јовић

Д. Ј. Илић, Л. Комарчић и М. Миланковић – претече и настављачи (Рађање српске научно-фантастичне књижевности)

Извор: Књижевна историја, XXIV, 2002, бр. 116-117, 123-138.

Проучавање драме После милијон година Драгутина Ј. Илића, као и романа Једна угашена звезда Лазара Комарчића, пружа ретку прилику да се, на самом извору, посматра настајање нове књижевне врсте у српској књижевности. Појавом ових дела (1889, односно 1902. године), наиме, научнофантастични жанр је на велика врата ушао у нашу културну средину, и то у тренутку када у светским оквирима практично још није дошао до самоодређења.^[1]

Илић и Комарчић, макар као новатори једног жанра у домаћој књижевности, нису, међутим, наишли на благонаклоност критичара а пре свега историчара. Илићева књижевна судбина, сажета речима које је Богдан Поповић написао поводом Скерлићевог критичког рада^[2], као да на најбољи могући начин одсликава судбину наших писаца везаних за научну фантастику – готово потпуно занемаривање и изостављање из релевантних, односно официјелних, књижевно-историјских синтеза. Сличан је случај и са Комарчићем^[3], па и са већином других сродних аутора. Без обзира на чињеницу да су се наши писци огласили НФ делима у самом зачетку модерне историје жанра, односно да се на њиховом трагу, у другој половини прошлог века, развила снажна (пара)књижевна, поткултурна, сцена, и настала бројна читалачка публика, књижевни историчари и критичари који припадају „главном“ културном току, Скерлић и други после њега, по правилу су се оглушавали и о НФ ауторе и о само постојање домаће научно-фантастичне књижевности.

Далеко од тога, међутим, да се стваралаштво Д. Ј. Илића и Л. Комарчића може изједначити са научном фантастиком, па ни шире схваћеном фантастичном књижевношћу – реч је пре свега о разноврсним писцима, при чему се у Илићевом делу, заправо, тешко може пронаћи књижевни род или врста у којој се није окушао,^[4] док се пак Комарчићев превасходно рад одликује мешавином романтичарских и реалистичких књижевних црта, заједно са утицајем Видаковића и француске књижевности.^[5] Управо се из тог разлога и не може лако подвести ни под једну обухватну категорију.

Испитивање Илићевог и Комарчићевог опуса показује тако да драма После милијон година, односно роман Једна угашена звезда означавају пре изузетак него правило;^[6] такође, ова дела представљају оделиту појаву у историји српске књижевности а, може се слободно рећи, и сразмерно ретку појаву ван ње. Илићев спис, практично, спада међу прва (права) научнофантастична остварења у историји светске литературе, а свакако је први, и један од изузетно ретких, списа НФ-а драмскога рода уопште; Комарчићев роман припада ексклузивној групи књижевних дела која спајају мотиве фантастичног (космичког) путовања са мотивима сусрета са неземаљским цивилизацијама.

Иако по много чему посебни, Илићева и Комарчићева остварења везују се за одређену традицију, у европској култури присутну од самих њених почетака;^[7] реч је, пре свега, о искуству утопијског промишљања, које колико припада књижевности толико, можда још и више, и философији.

Управо утопија, као врста философско-књижевног огледа на тему идеалног друштвеног уређења, од својих прапочетака садржи заметак онога што ће се касније развити као један од најпопуларнијих поджанрова модерног приповедања. Будући да је идеално друштво – тј. друштво које се не може срести у стварности, не нужно позитивно, са претпоставкама развијеним до крајности - оствариво искључиво негде далеко, на крају света, односно у далекој прошлости или будућности, а обично и изразито напредно у науци и технологији, НФ по многим својим особинама представља логичан продужетак утопијског мишљења, исто као што и утопија представља један од природних аспеката научне фантастике.^[8]

Критичко сагледавање актуелног друштвеног поретка у светлу неког потенцијалног социјалног модела, праћено је низом других особина - маштовитим сижеом, углавном акционог типа, богатим изузетним ситуацијама у којима се неретко јављају и суштинска философска питања, која престају да буду важна само за појединца и постају дословно универзална и егзистенцијална.^[9]

* * *

Илићева драма задовољава наведене критеријуме – њена радња, смештена у далеку будућност, почиње у тренутку у коме наследници Земље, „људи Духосвета“, како их Илић назива, у прашумским пећинама, на месту где се некада налазио Париз, хватају два последња припадника људског рода. Отац и син, Натан и Данијел, након годину дана заточеништва и учења говора нових људи, бивају спроведени до одаја у којима пребива Зоран, врхунски научник Духосвета. Управо разговор Зорана и његовог пријатеља Санка баца светло на природу друштвених односа нових становника Земље, такође и на особености њиховог света. Читалац сазнаје да су нови људи пре свега (дуго)вечни, те да живе у другачијим институцијама од уобичајених - научник је већ 150 година у браку Светланом, колонизаторком нових светова и укротитељком дивљих зверова, која ће, када прође још 350 година, поћи за Санка. Такође, показује се да је цивилизација Духосвета овладала нарочитом техником међузвезданих путовања помоћу које ће се, кроз милион година, када се Земља потпуно охлади, безбедно преселити на погодну планету. Уводе се и други становници свемира - разговор се дотиче и Меркуроваца, „нерадног соја“ који само лети по васиони и краде чега се докопа, и чији је представник, Звездан, ухваћен у покушају да украде ретку збирку белих слонова, у Зорановом заточеништву већ много година.

Са представљањем поклона Светлани отпочиње учена, али жива расправа о томе да ли су људи преци нових становника Земље и Меркура или су пак само случајно физиолошки налик на њих. На крају, одбивши захтев Меркуроваца да се драгоцени улов подели са њима, Светлана прихвата обавезу да доврши припитомљавање, и да, проучавајући Натана и Данијела, можда разреши тајну порекла сопствене врсте.

Сусретом припадника Духосвета, Меркуроваца те последњих људи отпочиње низ догађаја са троструком мотивацијом: са једне стране припадници Духосвета желе да докажу или оповргну тезу о људима као својим прецима, са друге стране Меркуровци, колекционари ретких животиња, који не презају ни од крађе да би се домогли онога шта пожеле, бацају око на Натана и Данијела те, на крају, Данијел, који је, не знајући ни ко је ни шта је она, једном приликом већ видео Светлану и лудо се заљубио у њу, настоји да је по сваку цену придобије за себе.

Овакав заплет доводи до бројних трагикомичних ситуација, где Данијел покушава да наведе Светлану да схвати и искуси не само љубав већ и друге емоције, Биљан, Зорка и Лаган, посланици са Меркура, упињу се да отму Данијела и Натана и одведу их на матичну планету, живе или препариране, а Светлана да дресира Данијела, сачува га од ловокрадица и испуни своју научну мисију.

Настојања ликова, међутим, нису плодоносна – нико не успева у својој намери све до тренутка када се Данијел, сломљена срца и решен да прекине понижење, убија, а за њим и Натан. Након тога, води се расправа да ли чињеница да је сасвим припитомљени Натан прибегао подражавању дивљег Данијела, тј. самоубиству, значи да су оба примерка била ипак ближа мајмунима него становницима Духосвета, односно, да ли ће штета коју су претрпеле коже значајније отежати препарирање. На крају, постиже се договор о томе како да се поделе трофеји.

* * *

И Комарчићев роман садржи наглашене елементе утопијског промишљања, чврсто повезане, међутим, са мотивима фантастичног путовања. Радња романа, у сновиђенској ноћи након пролога - комичног описа предавања о бескрајности васељене које је Д. С. одржано у „Грађанској касини“, носи јунака пут космичких пространстава. Саслушавши предавача, изложеног подсмеху светине због изнесених идеја о величини свемира и непрекидном прогресу живота, јунак одлази кући и под утиском догађаја тоне у сан. Усред ноћи пробуди га младић дозивајући га по имену и саопштава му да га води на путовање. Јунак примети да је младић провидан, и потом спази себе како лежи на кревету; помисли да је умро, но младић га умири речима да је још много година пред њим. Оно што види, објашњава му, то је његово тело, промењиво и непрестано обнављајуће, уснуло мртвим сном, док је његова душа, непрестано иста и непромењива, будна и сада ће на далек пут.

Јунак потом сазнаје план путовања: требало би да прође поред безброј сунаца и сунчаних система и дође до једног давно умрлог света, који се налази „баслословно“ далеко од сунца, на 10000 светлосних година. Ипак, сапутници ће се кретати далеко брже, будући да их очекује разгледање мноштва небеских знаменитости - духовни свет, подучен је јунак, не зна за даљину.

Јунак и његов вођа и водич, за кога се испоставља да је Лапласов дух, „једна виша интелигенција која је видела толико у даљину и будућност“, запуте се ка Месецу, а потом, неслућеном брзином, ка звезди Мизар, другом небеском телу у репу Великог Медведа. Путовање је пропраћено сваковрсним астро-физичким запажањима и објашњењима, такође и размишљањима о друштвено-политичким проблемима на матичној планети. Између осталог, јунак бива упућен у чињеницу да у космосу постоји ванземаљски интелигентни живот, и то почев од непосредног суседства - од Месеца и Марса. Месец је некада имао атмосферу и био настањен бујним животом, док је на њему сада остала само вегетација; Марс, са друге стране, јесте дом цивилизације напредних астронома.

Лапласов дух потом критикује позитивизам у људском сазнању, који онемогућава да човек доспе до коначне истине – постојања бога, који одређује смисао „радионице васељене“ – деловање сила које непрестано теже за вечитим напретком, за вечитим усавршавањем облика, у настојању да се створи, лепо, хармонично, узвишено, а уништи наказно, слабо и болешљиво. Примера ради, Марсови становници су куд и камо савршенији, телом гипкији, умно моћнији него становници Земље, отприлике као Европљани према Патагонцима.

У разговору, сапутници стижу до одреднице, мрачног царства Армадураме, у васионско гробље чини су покојници играли велику и сјајну улогу у историји свемира. Спуштају се на астрономску кулу у граду Гомор, престоници једне од најпространијих, најмоћнијих и најнапреднијих царевина на планети.

То је прилика да се два духа подсете сопственог света, „веселе Земље“, на којој се људи кољу из најразличитијих разлога – око корице хлеба, варљивог сјаја и пролазног господства, али и око истине и религије.

У даљем току романа јунак бива упознат са најважнијим особинама планете и звезданог система којој она припада, политичком прошлошћу царства, урбанистичким и архитектонским особеностима Гомора, Након опширних објашњења и разгледања, Лапласу и јунаку придружује се омалени старац, царски библиотекар, који прича историју планете ...

* * *

Сличности и разлике између Илићевог и Комарчићевог дела резултат су пре свега генолошких претпоставки изабраних књижевних облика, односно, уметничких начела садржаних у традицији на коју се ослањају. Тако се, у складу са начелима драмског обликовања, Илић држи јединства места, времена и радње, премда и његови јунаци располажу могућношћу прелажења огромних раздаљина, док Комарчић, у романескним авантуристичким путешествијима, за једну ноћ води јунака са краја на крај васељене. Када је, са дуге стране, реч о конкретној културној баштини коју оживљавају, Илић је непосредно везан за наслеђе утопијског мишљења/књижевности; Комарчић, опет, наставља традицију (фантастичних) путовања, при чему до изражаја нарочито долазе црте поучности (на многим местима роман пре подсећа на астрономску студију или шетњу планетаријумом). Ово га, пак, усмерава ка традицији образовног, односно откровењског романа.

Оба дела могу се подвести под дела са тезом – Илићу је стало до супротстављања Старог и Новог Човечанства, односно до опозиција осећања/разум, моралност/неморалност, љубав/логика. Комарчић пак кроз Лапласов дух и уз помоћ царског библиотекара саопштава пре свега космолошке, а потом и метафизичко-религијске истине – ставове о непојмљивој огромности васионе, настанку и нестанку свих ствари, о законитостима божанске свемирске радионице, где с путем ништења старих и стварања нових облика и светова напредује од ружног, болесног и несавршеног ка лепом, здравом и савршеном. Оба аутора посвећују велику пажњу критици установа људског рода; у негативном светлу истичу се пре свега братоубилаштво, друштвена неједнакост, имовинска неправда, неморалност, лажна религиозност.

Елементи хумора, мада не у потпуности изостављени, ипак не заузимају значајније место у структури ова два остварења (Илић у поднаслову има жанровску одредницу „трагикомедија“, а заплет његове драме широко се може одредити као комедија неспоразума); код Комарчића се пак одређени елементи – бурлескног - хумора могу уочити у опису реакције светине након астрономског предавања, у Лапласовим сујетним реакцијама током путовања и плашљивим размишљањима јунака у потенцијалном удесу који га може задесити. Како било, и Илићу и Комарчићу ближи је морализаторско-проповеднички тон него разуздано подругивање, карактеристично за област озбиљно-смешне књижевности.

Илић завршава драму циничним расплетом (у његовом делу могу се уочити елементи романтичарског демонизма – нпр. сцена екстатичног разговора Данијела са статуом).

Комарчић вешто релативизује средишњи део романа остављајући га у подручју сновиђенског и отвореног за тумачење, и ставља га у функцију спасења једног – дечијег – живота.

* * *

Непосредни настављач Илићевог и Комарчићевог рада у српској књижевности јесте Милутин Миланковић, инжењер, математичар, астроном, метеоролог, и писац.

Миланковићев рад Кроз васиону и векове. Писма једног астронома (1928) јесте нарочит спој научно-популарног, футуролошко-фантастичног и аутобиографског штива у епистоларној књижевној форми. У XXXVI поглавља-писама, упућених „пријатељици“, са датумима који обухватају двогодишње, односно шестогодишње раздобље - од 26. септембра 1922. до септембра 1924, (то јест септембра 1928. године, када је написано писмо-епилог), аутор излаже једну „лако разумљиву Астрономију у писмима“.^[10] Намера је била да сачини астрономски спис који би истовремено поучавао и забављао, односно, избегао судбину популарних астрономија које обично представљају спој досадног и ненаучног.^[11]

Кроз васиону и векове представља пре свега варијацију на тему којом се четврт века пре тога окушао Комарчић. Управо ова два тематски слична дела представљају два пола синтагме научна-фантастика: код Комарчића је нагласак пре на фантастици док је код Миланковића у првом плану научна заснованост. Такође, за разлику од Илића и од Комарчића, код Миланковића недостаје било какав траг утопијске мисли, односно разматрања могућих праваца развоја људске јединке и друштва у светлу развоја науке и технике.

На почетку српске НФ књижевности налазе се два жанровски и књижевно-историјски различита дела. Док је Илићева драма људског алтер-ега, негативне утопије, отуђености науке.., и представља преседан дотле је Комарчићев роман утемељен у дугој традицији фантастичних путовања која са собом по правилу носи и сазнајну компоненту (Енеида, Дантеов Одисеј). Заједно, ова остварења покривају добар део научно-фантастичних тема.

После милијон година остаје тако први, и прави, пример жанровски у потпуности заокруженог научно-фантастичног дела. Комарчићев и Миланковићев допринос

Постоји можда и скривена полемика са Комарчићевим радом, у делу у коме Миланковићев приповедач вели:

Па када путујемо само у мислима, зар онда не путују једино наше душе, и зар није било боље оставити наша тела на Земљи, као излишан баласт при таквом путовању?

Ја, драга пријатељице, не одвајам душу од тела, нити је могу без тела живо замислити, а особито не женску душу.^[12]

Бестелесно путовање у Једној угашеној звезди тако је код Миланковића одбачено, а образложење искоришћено за ласкање приповедачевој пријатељици и музи, односно женском роду.

Молим Вас, размислите и сами! Зар није топли поглед из сјајних очију лепе жене део њене душе, а то је исто и осмејак што лебди на њеним руменим уснама. Очи су, о томе нема сумње, саставни део погледа, а усне део осмејка. Сада узмите у обзир да су очи и усне делови тела, па ћете имати математски доказ онога што сам казао и што сада формулишем у облику теореме: Женско тело је кардинални део женске душе, женскога бића, онога што је Гете назвао „Das Ewig-Weibliche“.^[13]

Када је реч о књижевним квалитетима, Миланковић се показује као одличан стилиста и зрео стваралац – његово епистоларно дело подвргнуто је (строгом) композиционом плану, захваљујући коме он успева да спроведе намеру о стварању занимљиве Астрономије, испреплетене са животописним односно фантастичним елементима. Научно-фантастична компонента у његовом делу одмерена је, научно-технички добро замишљена и књижевно још боље реализована, у функцији уметничке целине. Ипак, из перспективе жанра, Кроз васиону и векове. Писма једног астронома не доноси битну новину, али се први пут у једној личности срећу писац и научник, и то врхунски.

Ја сам често у мислима, скоро сновима, предузимао путовања по васиони, таква при којима својој уобразиљи не пуштам сасвим узде, него јој дозвољавам да само оно гледа и види што је и наука сагледала. На таквом путу сам изгледао сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често закривају прелетане пределе. Па ипак сам могао, иако не увек јасно, да кроз поцепане облаке и загрејану маглу угледам далеке светове.

Други пут сам се опет упутио у древну прошлост, да кроз њену таму назрем минуле догађаје. И видео сам их. Кадгод тако јасно као да сам им стварно присуствовао.“^[14]

Код Илића оваквог дистанцирања нема. Драмска форма апсорбовала је приповедачко посредовање односно релативизовање статуса приповеданог света, а када је реч о композицији (аутору) односно значењу, чињеница да је Илић, четврт века након објављивања текста, предано радио на рукопису, говори колико му је било стало до коначног облика овог остварења.^[15] Очигледно, оно што је било објављено у часопису задовољило је његове амбиције у датом тренутку, но, то није била и његова коначна реч. Практично сви нивои структуре дела претрпели су промене,^[16] које су се опет унеколико одразиле на одређене аспекте смисла, пре свега у области мотивације и међуодноса ликова. Опште значење драме, међутим, остало је непромењено – без обзира на продубљивање осећајности и додавање људских црта код свих учесника, у Илићевом траги-комичном делу нема простора за разумевање и помирење суштински различитих врста у једном научно и технички напредном, али безнадежно отуђеном свету.

^[1] Научна фантастика се, као самосвесни књижевни жанр, односно као посебна (под)културна појава са јасно одређеним друштвеним обрисима, јавља двадесетих година прошлог века, напоредо са настанком америчког часописа „Amazing stories“. За разлику од проучавалаца који годину 1926. узимају за годину настанка научне фантастике, постоје и одређења која историју рода померају дубоко у античко доба. Види нпр. Дарко Сувин, Од Лукијана до Луњика, Епоха, Загреб, 1965. Како било, треба имати на уму чињеницу да се Времеплов Х. Г. Велса, научнофантастични роман који има додирних тачака са После милијон година, појављује тек неколико година након Илићевог остварења.

^[2] Говорећи о оправданости изостављања писаца за које се није нашло места у Скерлићевој Историји српске књижевности, Поповић тако пише: „Један једини мени познат изузетак, који се, држим, не може оправдати, чини Драгутин Илић, песник, приповедач, драмски писац, и критичар. По положају који је у своје доба имао у нашој књижевности, он заслужује да уђе у њену историју.“ Богдан Поповић, Јован Скерлић као књижевни критичар“ СКГ, НС, књ. I бр. 1, 1. септембар 1920, стр. 28.

^[3] Скерлић додуше помиње Комарчића у неколиким приликама, пре свега у негативном светлу, истичући његову велику популарност као доказ лошег укуса читалачке публике. У Историји нове српске књижевности, међутим, не посвећујући му ни ред, и потпуно занемарује његов роман са научно-фантастичном тематиком.

^[4] Илић се огледао „у свим врстама: трагедији и комедији, лирској и епској поезији, књижевној критици и есејистици, историјској и мемоарској прози; Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, стр. 404. По Деретићевим речима, иако је Илић по многим својим особинама „традиционалиста, изданак позне романтике, епигон“, он у неким остварењима делује као „самосвојна појава, понекад скоро као новатор који смело улази у светове до тада скоро непознате нашој књижевности.“ Исто, стр. 405. У том погледу, као изразито оригиналну по замисли, Деретић издваја трагикомедијu После милијон година.

^[5] Види текст Слободана Вујачића „Лазар Комарчић у Црној Гори“, у: Лазар Комарчић у свом и нашем времену, Библиотека лирских вечери поезије, Прибој на Лиму, 1986, стр. 59-63, у коме аутор скреће пажњу на часопис „Записи“ и прилоге Милана Вукићевића у њему, посвећене развићу српског романа, посебно Лазару Комарчићу.

^[6] Примера ради, иако сматра да је После милијон година својеврстан израз исте идеалистичке поетике, Марта Фрајнд такође вели и да ова трагикомедија заузима „посебно место у Драгутиновом целокупном делу“, будући да је „писана у прози, по стилу и језику сасвим удаљена од Прибислава и Божане, и већине других Илићевих драма, а по свом космополитском, општељудском садржају далеко и од националне или словенске тематике Илићевог стваралаштва“. Марта Фрајнд, „Драгутин Илић или драма између историје и фантастике“, у: Драгутин Илић, Изабране драме, Нолит, Београд, 1987, стр. 20. Заједничка црта Комарчићевих радова је пре свега изразита „загледаност у небо“, опседнутост свемирским пространствима и „животом“ васионе; опет, Комарчићева прозна остварења добијају крајње различите облике, од реалистичког приказивања народног живота, преко историјског „романа тајне“ све до (научне) фантастике.

^[7] Када је пак реч о нашој књижевности, одређени предромантичарски и романтичарски наговештаји ове врсте могу се наћи код А. Стојковића, С. Милутиновића Сарајлије и Ј. Суботића. Види текст Саве Дамјанова, „Драгутин Илић, писац фантастике“, у књизи Драгутин Илић, После милијон година. Секунд вечности, Београд, 1988, стр. VIII.

^[8] Подробније о особинама утопије види тротомни зборник текстова Utopieforschung. Interdisziplinäre Studien zur neuzeitlichen Utopie, I-III. Herausgegeben von Wilhelm Voßkamp. Suhrkamp, Stuttgart, 1985.

^[9] Овим својим особинама НФ призива још једну дуговечну традицију - наслеђе менипске сатире, односно раблеовско-свифтовско-џојсовске линије жанрова „озбиљно-смешног.“ Сежући, као и утопијска традиција, у далеку прошлост, менипска књижевност тежи приказивању изузетних ситуација, не ради њих самих већ ради стварања погодног окружења за тражење, провоцирање и проверавање истине, током чега се уводе фундаментални философски проблеми (жанр „коначних питања“). При том су у менипској књижевности готово обавезно заступљена временско-просторна путовања, претежно несагласна са уобичајеним искуствима. Зачетник те традиције, и понекад у литератури први претеча научнофантастичне књижевности, јесте Лукијан из Самосате са Икароменипом и Истинитом историјом. Сам Лукијан пак, као узоре за фантастична путешествија помиње Ктезију, Книда, Јамбула, па и самог Хомера (Одисеја). „A True Story“ (Verae Historiae) I, у: Lucian. In eight volumes, Vol. I. Harvard University Press, William Heinemann LTD, Cambridge Massachussets, London, 1961, стр. 251.

^[10] Милутин Миланковић Кроз васиону и векове. Писма једног астронома, Матица српска, Нови Сад, 1928, стр. 6.

^[11] „То није ни чудо. Астрономија није роман који може свако да разуме и у њему да ужива. Стварно схватање и разумевање њених закона претпоставља темељна знања из математике и физике. А баш то не претпостављају популарне Астрономије код својих многобројних читалаца, него им служе та знања на тањиру, у облику паштете која се лако вари али не храни.“ Стр. 7.

^[12] Стр. 23-24.

^[13] Стр. 24.

^[14] Стр. 7.

^[15] Верзија која је до нас дошла у рукопису обухвата 48 куцаних страна у пишчевој заоставштини, Архив Српске академије наука и уметности, сигнатура 10616.

^[16] Преглед рукописног текста Илићеве драме После милијон година показује да су исправке бројне, различитог степена и домета, и крећу се од најзаступљенијих, језичких измена – граматичких, правописних и стилских, преко дорађивања дијалога и сцена (скраћивање/проширивање/изостављање текста), односно измене карактеризације ликова и њихових међусобних односа, па све до коренитог избацивања, прерађивања, односно дописивања целих појава.