Дипл. инж. Немања Видић:

Српски интелектуалци – гробари српског писма

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)

На првој годишњој седници Скупштине Удружења „Ћирилица“ проф. др Мато Пижурица рекао је да нема више шта да се каже о одбрани ћирилице, а ње је сваким даном све мање. Пре тога и сам је писмено образложио 19 разлога за њено очување. Један од њих био је и њен знак суверенитета. А када је на Филолошком факултету оснивано београдско повереништво „Ћирилице“ јавно је исказао сагласност с аутором овог рада да је писмо државно питање. Наравно, да би уопште било државно, оно мора бити и политичко, па ће овај рад бити посвећен политичком аспекту увођења у српски језик и хрватске латинице. Таква политика је материјализована увођењем тог писма у српске правописе из 1993. и 2001. године, чији је коаутор био поменути проф. Пижурица. Тиме је прекршен Устав Србије и писмо учињено недржавним питањем.

Увођење туђег писма у српски језик названо је српским богатством двоазбучја, које је у основи лажно, јер је осиромашило и осакатило српски језик нестајањем ћирилице из јавне употребе. Из тог разлога је и основано Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

Одмах на почетку свог рада Удружење је направило велику грешку сматрајући да се не треба бавити политиком, него да ослонац у свом раду треба потражити у српским лингвистима. Управо су лингвистички ауторитети на крају сваког симпозијума одбијали захтев из народа да се успешна одбрана српског писма може водити само уз опредељење да Срби имају једно своје писмо – ћирилицу. Правило једно писмо у једном језику је универзално, а одступања нема ни код једног другог европског народа, нити код престижних народа целог света. Као такво оно је било утемељено у Уставу Србије из 1990. г. именовањем ћирилице за службено писмо, а тако је и у важећем Уставу Србије.

Од свих данашњих српских лингвиста, универзитетских професора само се др Драгољуб Петровић јавно изјаснио да је Србима довољно једно писмо. Други се, осим проф. Петровића и Пижурице, нису изричитије изјаснили о томе да ли је и колико важна ћирилица за очување идентитета српског народа, нити о томе да ли је данас угрожен њен опстанак и шта треба чинити би се она, сагласно свом уставном положају, вратила у јавни живот. Односно, нису се изјаснили о томе да ли је Србима преча ћирилица или латиница, јер на дужи рок два писма не могу опстати у једном језику. Од лингвиста изван факултетских катедри енергично су се ставили у одбрану ћирилице само Драгољуб Збиљић из Новог Сада и Милорад Телебак из Бања Луке. Када су се лингвистички ауторитети одазивали позиву да учествују на скуповима посвећеним том болном питању, увек су истакли да борба за ћирилицу не сме бити на штету латинице, као да је прве 98%, а не 2%. Они не виде, или се праве да не виде, да су залагањем за лажно богатство двоазбучја пресекли корене жиле ћириличног храста, али нам ипак цинично предлажу да га спасавамо свакодневним подупирањем. И не само то, него је проф.др Радмило Маројевић на једној трибини замерио ентузијастима из Удружења „Ћирилица“ да су они мало учинили за ћирилицу. Значи, они ће се залагати за двоазбучност уместо за спас ћирилице све до брисања њеног последњег трага.

Код лингвиста се није могла добити подршка јер би она значила негирање великог плода у виду опште латинизације Србије, а која је резултат и њихове вишедеценијске окренутости српскохрваштини и југословенству уместо српству. Није било ни покушаја утезања девојке, него су се лингвисти, за разлику од других који креирају латинизацију Србије, јавно похвалили очинством плода. Они су у правопису из 1993. написали, и поновили у правопису из 2001. следеће: „Новији културноисторијски развој и савремене потребе културе и науке учинили су да се и латиница може сматрати стандардним писмом српског језика.“ Дакле, у једној реченици је оправдано зашто је српском писму добровољно уведена конкуренција, али се то не би могло оправдати ни хиљаду и једном реченицом. Они нису могли саопштити чињеницу да је извршена планска латинизација Срба, јер су у томе учествовали, него су то именовали резултатом културноисторијског развоја. Лако је доказати да улазак хрватске латинице у српски језик није резултат неке општенародне потребе, него је то резултат вођења антисрпске културне политике у циљу расрбљавања. До стварања прве Југославије православни Срби користили су само ћирилицу. У тој држави је постојала равноправност писама – мада је Драгољуб Збиљић правилно приметио да не могу бити равноправна писма, него могу бити равноправни људи у правима да користе своја писма, али је у широким народним слојевима остало углавном као и раније: ћирилица за православне Србе, латиница за остале. Међутим, многи школовани Срби су и онда, као и данас, хтели да буду нешто друго, па је било преовладало мишљење да треба развијати југословенску уместо српске културе. И сам краљ Александар био је спреман укинути ћирилицу за љубав Хрвата и Словенаца, али га је од тога одвратио својим ауторитетом академик Александар Белић, учитељ данашњих српских лингвиста. У време рата вршено је насиље над Србима и ћирилицом, а у слабо прикривеном облику настављено је и после рата под комунистичком влашћу. Основу за окупацију латиницом не само Србије него и БиХ дала је прокламована равноправност писама у Новосадском књижевном договору из 1954. године. Колико је она била лажна види се и по томе што су средином шездесетих година у Србији и БиХ декретом избачене из државне управе ћириличке машине и престала њихова производња, осим за македонску ћирилицу. О насилном нестанку ћирилице са улица лепо се изразио Милорад Телебак: „Омркне ћирилица, осване латиница.“ Али чланак у којем је то написао, с насловом „Срби против ћирилице“, и последњом реченицом „Док буде ћирилице, биће и Срба“, могао је бити објављен само у часопису Дервентске црквене општине. Конкретно, о латиничком преврату у Новом Саду сведочи Милица Грковић: „Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојеђени грађани отидоше до градске општине, да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник секретаријата за правне послове који их је примио, и саслушао, одговорио им је: ,Немојте мислити да сам ја то наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио Председник градске општине Тоза Јовановић, који је, као што знате, Србин‘„.

Дакле, тај човек, који је био Србин само по пореклу, разумео је равноправност писама као своје право да наметне народу хрватску латиницу. То су чинили деценијама и други подобни Срби, чине то и данас као уредници моћних медија, а за озваничење такве равноправности залажу се данас Ненад Чанак, Чедомир Јовановић и остали прозападни Срби који у ћирилици виде још једину везу с Русијом и православљем, и који су плаћени од запада да воде такву политику. Ето, српски лингвисти су бестидно прећутали да се до латинизације Србије стигло спровођењем насиља над ћирилицом, назвавши то културноисторијским развојем. Онда су ту насилну латинизацију српског језика препоручили правописом као нешто што је добро и пожељно за Србе. Да је то нешто недоследно, неприродно, ненаучно и противуречно само себи, види се и по томе што је тај правопис штампан само ћирилицом. Али католичка црква има своју државу у Риму, и своју политику, она планира на дуже историјске стазе, па чека да космополитизам малог броја Срба који одређују правце друштвеног развоја довољно порасте, као и да равнодушност већине постане толика да ће им бити неважно и њихово национално име, а камоли писмо. Кратко ће правопис бити на оба писма, а онда за вјеки вјеков само на „западном писму“. Ми се надамо да српски правописи са хрватском латиницом неће проћи у Србији.

Које ли су то „савремене потребе културе и науке“ као разлог увођења хрватске латинице у српски правопис? Помињање науке је смешно јер су и до сада у ћириличким књигама без проблема коришћена и грчка и латинична слова, а данас су противници ћирилице сасвим одустали од лажи да она није компатибилна с новим информатичким технологијама. Она је и добила нову прилику управо захваљујући развоју науке и технике, односно на ономе што симболизује најбогатији човек на свету Бил Гејтс. И то није добила прилику само међу Србима, па се тако на светској информатичкој мрежи појављује и језик Евена, малог сибирског племена са 750 говорника, које пише својом ћирилицом. За разлику од онога што српски лингвисти и друго прозападни Срби чине свом народу, Европа се залаже за очување културне разноврсности и разноликости. Али како да та истина допре до грађана када у Србији постоји велика већина медија који су за ћирилицу недоступни колико и ХРТ. Готово да су такви и српски универзитети. Права народна потреба је да народ учи светске језике, а што подразумева коришћење енглеске (опште) латинице. Много је мања потреба, али је ипак потреба, да народ зна и хрватску латиницу, јер се не може гумицом избрисати седам деценија живота Срба и Хрвата у заједничкој држави. Али је бесмислено српско писмо заменити хрватским зарад интеграције у светске токове, јер познавање тог писма без познавања страног језика не значи ништа. Такође је ненародна потреба да се Велики народни оркестар РТС одскора зове Биг Бенд, а донедавно престижне српске новине Политика има потребу да користи само то ново име. То је више помодарско и скоројевићко него када је неки приватник у Апатину написао на својој фризерској радњи „Фор мен“, наравно латиницом. Или пример књиге доктора Миљојка. М. Базића „Идентитет и културно наслеђе Срба“ (Научна књига КМД, Београд 2007). У књизи с тако амбициозним насловом ћирилица није сама поменута ниједном,

али јесте једном у дуету с латиницом, јер је аутор сматрао важним да наведе како је током Другог светског рата из САНУ нестао готово подједнак број ћириличких и латиничких списа. Што би за необавештене младе читаоце требало значити да је ово одавно била земља и ћирилице и латинице. Заиста није лако разумети савремене потребе културе када поменути аутор пише о задужбинама и каменима крајпуташима, а не спомене којим писмом су означени ти споменици културе. Да ли је могуће да писац књиге с таквим насловом није прочитао ништа од проф. др Лазе М. Костића, који није зависио од комунистичких јасала а о ћирилици је овако писао:

„Ћирилица је настала пре одвајања Источне цркве од Западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре и једног јединог српског културног споменика.

Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој светској културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у ћирилици огледа.

Са појавом ћирилице Срби су културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самосталан културни индивидуалитет“ (Преузето из књиге Драгољуба Збиљића Окупација српског језика латиницом, Ћирилица, Нови Сад, 2004).

Али се зато из наведене литературе види да је аутор М. Б. консултовао оне који су били чести гости у емисији Оље Бећковић, која јавно пита госта како ћемо с ћирилицом у Европу? Беше само једном једно њено питање исписано и ћирилицом, онда када је требало што више истаћи неки српски примитивизам. То би могла бити она „савремена потреба културе“, јер диригована сатанизација Срба од стране светских моћника који су се намерили да отимају српске земље, не би била могућа без савременог разумевања Срба да су та отимања добра по њих.

Да бисмо боље разумели „савремене потребе културе“, вратимо се Политици, јер су њене претензије да их промовише у Србији више него очигледне. Преласком у немачке руке променила је лик, да би он постао западни. Као да нема вредност њено лице које су Срби гледали читав један век. Истина, временом је постао незгодан онај лако уочљиви подсетник на првој страни да су њени оснивачи као резервни официри српске војске дали своје животе у одбрани отаџбине 1914. године. Али није у питању само нови лик него и нови погледи. Тако је нова Политика имала потребу да наручи текст о ћирилици младог књижевника Марка Видојковића, у којем он на крајње неодговоран и некултуран начин исмејава оне који су се усудили да јавно изразе неслагање и бригу због пропасти српског писма. Иако они ама баш никада ништа лоше нису рекли против латинице, или не дај боже да су показали неку мржњу према њој, јер би то било сулудо и нецивилизацијски, назвао их је дебилима и приписао им да „оштре каме“ зато што други пишу латиницом, да латинична слова доживљавају као „одвратна, дегенерично накривљена, убилачка усташка“ и сл. После тог чланка многи честити људи су писали тим новинама, али ништа није објављено, па је остао став Политике оно што је написао М. В. Није објављено ни реаговање др Србислава Букумировића, као ни његов ранији чланак „Постоји ли српска латиница“, којим је он доказао на основу светских стандарда да ни свет не признаје постојање српске латинице, а не само они које М. В. назива моронима. Дакле, Политика је разумела да у циљу „савремене потребе културе“ треба сакрити истину од читалаца.

Растанимо се од Политике и њеног препознавања „савремених потреба културе“ још једним сведочењем. Пре више година делегација „Ћирилице“ протестовала је код главног уредника тадашње Политике Мишића због необјављивања њених саопштења, а овај им је уз злурадо сажаљење овим речима ставио до знања да се баве ветрењачама: „За пет-шест година ионако ћемо сви говорити енглески.“

Ево како држава разуме културне потребе. Тренутно је помоћник министра културе Ивана Стефановић, која је раније била директор БЕМУС-а. Тамо је затекла тродеценијску праксу коришћења српског језика и ћирилице, те енглеског језика и опште латинице. Прво што је тамо урадила било је избацивање ћирилице. Исто је покушао и директор Народног музеја, али је одустао због отпора у јавности, а у Народној библиотеци Србије користи се српскохрватски језик!

Последњи пример је из САНУ. Она је организовала међународни научни симпозијум о делу Николе Тесле, на којем су сви радови српских научника били написани и изговорени само на енглеском језику. Једино је поздравна реч министра енергетике Наумова била на српском језику. Можда није било услова за симултано превођење па се имало обзира према гостима, али зашто су плакати у српском граду били на енглеском језику ?

Безброј је и других примера који говоре да латинизација и англизација Србије није резултат рационалне народне потребе, него је политички иницирана и усмеравана. Ево сведочења и из сфере науке. Још пре двадесетак година професору новосадског универзитета Михаилу Периничићу колегиница је предложила да заједно напишу књигу, али је одустала када је овај тражио да буде штампана ћирилицом. Сагласно томе, када се тај универзитет представљао на Сајму књига у Београду средином

деведесетих година није имао ниједан ћирилички наслов. Није много бољи ни Београд, па је од 50 књига које су препоручиване на Грађевинском факултету била само једна ћириличка, а готово да уопште нема ћириличких грађевинских пројеката у држави Србији, чијим је Уставом то писмо именовано службеним. Не заборавимо, професор тог полатиниченог факултета био је и Никола Хајдин, данашњи председник САНУ, који се после избора на то место по други пут јавно похвалио надмоћном победом и поразом меморандумских снага.

Да у Србији нема државне политике засноване на уставном положају писма, сведоче Привредна комора Београда код које је све апсолутно латиничко и Привредна комора Србије код које је све апсолутно ћириличко. Тако наступају на истим сусретима с пословним Србима из расејања. Читалац ће се сетити да видети ћириличко слово на неком српском производу подједнако је ретко као вест да је нека звер побегла из зоолошког врта и плаши свет на улицама. Пре неколико година на Сајму технике у Београду ћириличким проспектним материјалом представила се само једна домаћа фирма из Ћићевца, која на занатски начин производи коване ограде. Али се аутор овог рада запрепастио када је приметио ћирилицу на читавом низу штандова. Када је схватио да то излаже привредна комора неке италијанске регије, обратио се представнику Привредне коморе Београда да то похвали. Овај се извинио и оптужио Италијане да су они инсистирали на ћирилици.

Свим наведеним примерима доказана је неоснованост образложења уласка хрватске латинице у српски правопис.

Док су у правопису из 1993. (Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица) ћирилица и латиница именоване стандардним писмима српског језика, нагло су се развијале „савремене потребе културе“ и већ у правопису из 2001. (Мато Пижурица и Јован Јерковић) имамо велики искорак означавањем хрватске латинице српском азбуком.

Новосадски договор из 1954. Хрвати су разумели на прави начин и то као право појединаца из српског и хрватског народа да могу користити свој језик и писмо, па су то право и користили. Срби у Хрватској нису користили то право, али не због тога што су их у томе могли онемогућити Хрвати, него зато што српским интелектуалцима није ни било стало до тог права. Управо њиховом кривицом Срби у Хрватској нису ни живели као политички народ. Само је политичар Душан Драгосавац, али по силаску с политичке сцене, две три године пред распада државе, поставио питање да ли би макар једна страница загребачког „Вјесника“ могла бити штампана ћирилицом. Јавно и негативно одговорио му је Ивица Рачан уз образложење да они неће гето за Србе, па су се Срби сетили ћирилице тек када је почео рат.

Срби у Србији и БиХ разумели су равноправност писама као право појединаца из њихових редова запослених у државној и партијској управи да свесно или несвесно могу натурити хрватску латиницу целом свом народу. Тиме су они желели да покажу оданост Брозу, братству и јединству, југословенству и интернационализму, све до устоличења и туђег писма у свој правопис. Да би у томе били успешни, српско писмо је оцрњено у толикој мери да га се морало клонити (националистичко, четничко и назадно у сваком смислу). Да су српски лингвисти дали велики допринос пропасти ћирилице, види се и из закључка Друштва за српскохрватски језик и књижевност од 29. 08. 1990, у којем стоји: „Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.“ А где је српскохрватски, ту морају бити и два писма. Данас српски језик зову српским, па је ваљда научније ово што је новије, с накнадном памећу, а што сведочи о научној вредности њихових ставова. Два писма ипак остадоше. Комунистичко- југословенско дело крунисано је устоличењем и хрватске латинице у српски правопис. Пошто двоазбучност не може бити оправдана без присуства и српскохрваштине, она је осигурана српскохрватским именом речника на којем ради САНУ. Треба знати да је на иницијативу Стојана Новаковића Српска краљевска академија започела рад на Речнику српског језика још 1893. и на њему је рађено све до 1953, када му је Александар Белић дао ново српскохрватско име. Тиме се српска филологија вратила на пут који је трасирао Хрват Ватрослав Јагић.

Ево конкретног примера о различитом разумевању Новосадског договора хрватских и српских професора. Професор српскохрватског језика ћићевачке гимназије као члан делегације свог града посетио је Кутину у Хрватској као град побратим. Предао је поклон свом хрватском колеги, али га је ипак наредног дана добронамерно упитао зашто он користи израз хрватски језик уместо хрватскосрпски, односно хрватски или српски, што би било у духу Новосадског договора. Овај му је одговорио да је у хрватској држави само хрватски језик, па госта није ни испратио, а камоли му узвратио поклоном. Зато Хрвати имају највећу државу у својој историји. За разлику од српских професора и академика, један обичан човек, медицински техничар у пензији, све је добро разумео и овако је 2001. одговорио на изненада постављено питање какав је његов став о ћирилици: „Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели напасти.“

Да су српски лингвисти радили у народном интересу, онда би у свакодневном животу морало бити потврђено њихово научно уверење по којем је у српском језику ћирилица прво, основно, примарно, главно, изворно, матично писмо, или како га већ нису назвали, а латиница секундарно. Али док су они на сваком следећем симпозијуму о ћирилици појачавали њен значај, додајући јој све нове и нове придеве, а не могавши просто рећи да је писмо српског језика ћирилица, без помињања латинице, ћирилице је сваким даном бивало све мање и сведена је на нешто од фолклорног значаја. Пошто њихови закључци нису потврђени у лабораторији свакодневног народног живота, они могу бити само ништавни и ништа друго. Да се адекватан промашај догодио у астрономији, не би било штете јер би сва небеска тела наставила да се крећу као и пре нечијег науковања, али чињење или нечињење српских лингвиста произвело је огромну штету српском народу, пре свега формирањем свести код обичног света да Срби имају два писма, па ако нестане ћирилице остаће му његова латиница. То је свакодневним животом доказана формула одумирања ћирилице. Чак и када би се долазећи лингвисти отргли од утицаја својих учитеља, учињена је огромна штета, јер они могу преко ноћи окренути лист, али народна свест се не може брзо променити пошто се ради о процесу који траје деценијама. Он има своју друштвену инерцију и наставља кретање и после отклањања узрока који су га покренули.

Наравно да се политичко питање положаја ћирилице у српском народу не може решити без улоге државе, али она не може обавити свој задатак без већег ангажовања народа изван лингвистичке сфере и изван садашњег састава Народне скупштине Србије. То што је ћирилица новим Уставом Србије именована службеним писмом јесте добро, али не и довољно, јер је готово исто одређење било и у претходном уставу, али је ћирилица после октобра 2000. доживела већи слом него у читаво време комунистичке владавине. Скупштина Србије донела је многе нове законе па и онај по којем данас већ постоји пресуда Србину због лошег односа према своме псу, али није стигла да донесе нови закон о службеној употреби језика и писма, па се не могу казнити они који се неуставно односе према своме писму. Изгледа да није ни било искрене намере да се ћирилица заштити, јер ни раније а ни данас није било ниједног политичара осим Борислава Пелевића који се јавно заложио за тај српски симбол. На то указује и чињеница што су постојећим законом предвиђене санкције само за некоришћење латинице! Лепо је приметио Владета Р. Кошутић још 1988: „Ћирилици, као тешком болеснику који је вапио: ,Помозите ми!‘, одговарано је: ,Теби је законом призната равноправност‘.“

Зашто Скупштина Србије не доноси нови закон о службеној употреби језика и писма? Зато што нема потребне политичке воље. Део прозападног блока је отворено за латиницу и њу користи у политичким кампањама, а други, са ДС-ом на челу, то подржава али не сме јавно да каже, јер увек рачуна на гласове националних мањина. Остали, са СРС-ом на челу, јесу за ћирилицу, али ни они не смеју то јавно рећи, јер је и њима стало до којег гласа националних мањина. Влада је показала своју немоћ и кршењем Устава већ тиме што је на конференцијама за штампу њено име исписано и српском ћирилицом и хрватском латиницом. Као што је Србима непријатно да потписују изручења Срба Хагу, па су то препустили Расиму Љајићу, тако се само он јавно оглашава и о писму. Чим се, неким чудом, омогући да неко у јавности изрази бригу због нестајања ћирилице, појаве се овакве поруке на скупим билбордима: „Ћирилица или латиница? И азбука и абецеда.“. У потпису „Покрет за толеранцију“ – Расим Љајић.

Зна српска Влада да је Бугарска чланица ЕУ, да је тамо све ћириличко па и реклама кока-коле. Тамо се, наравно, не прихвата име монете еуро него је евро? Зна она да су словеначка влада и лингвисти јединствени у кампањи да се словеначким фирмама не дају страна имена. Зна она да хрватски коментатор каже да је неки ногометаш у залеђу (иза леђа противничке одбране), док српски коментатор каже да се нека акција завршила хепиендом по голмана. Али како да се ми поредимо с окружењем када оно имају своју државу, своје лингвисте и своје национално достојанство.

Сматрам да у активности везане за одбрану ћирилице не треба укључити „убеђивање“ лингвиста јер су они издали ћирилицу, нити треба мољакати ово што је остало од државе, него о питању писма треба информисати што већи део народа, нарочито младу генерацију. Необавештеност има готово несхватљиве размере, а тек када се она макар делимично отклони, могуће је вршити притисак на Владу да изврши свој задатак спровођења Устава и Закона у вези с писмом. Наравно да се тај притисак не може извршити тако што ће се нека редакција смиловати па објавити скраћени чланак о потреби спровођења Устава Србије, јер овде јавно мњење не постоји. Притисак ће се моћи извршити само протестом хиљадама људи пред зградом Владе.

Нарочито је важно да се разобличи штетно деловање српских лингвиста и других интелектуалаца, а које доприноси да се не спроводи Устав Републике Србије у погледу писма ни тамо где није потребна регулација законом о службеној употреби језика и писма.

Почнимо питањем на основу чега политичар Ненад Чанак јавно говори да уставно питање писма није решено правописно, па захтева измену уставног одређења по којем је ћирилица службено писмо у Србији, док ће се употреба латинице регулисати законом? Његова аргументација може бити само у помињаним правописима, у којима је поред ћирилице устоличена и латиница. То је наравно без основа, јер садашњи уставни положај ћирилице готово је исти као и у претходном уставу из 1990., па се не може говорити о неправописном уставном решењу, него је у питању неуставно решење у правопису, односно кршење Устава Републике Србије. Ово нема потребе доказивати из простог разлога што је устав државе изнад правописа који се у њој примењује. Неко би могао рећи да одредница о писму у претходном и садашњем уставу није научно утемељена и да коначан суд о томе треба да дају лингвисти, али то је могло имати неку тежину само пре њиховог усвајања, и то не као нешто пресудно. Управо се то и догодило пре доношења устава из 1990. г., па погледајмо како о томе сведочи др Борисав Јовић:

„Као председник Уставне комисије директно сам (1988/1989) руководио припремама за промену Устава Србије, у којима је учествовао велики број експерата и политичара, али никоме ни на крај памети није пало да је угроженост националног писма, ћирилице, реалност којом терба да се позабавимо. Срећом, постојао је један велики човек који је ионако задужио српску културу, академик Радомир Лукић, поред кога овај проблем није могао да прође непримећен. Сазвао сам групу академика и професора којима су језик и писмо специјалност, ради консултовања и припреме конкретног амандмана... Академици су били потпуно несложни... Други, међу којима и академик Милка Ивић, сматрали су да постоје разлози да се уставном одредбом заштити ћирилица као један од најзначајнијих елемената српске културе и да очување националног писма нема никакве везе са ограђивањем од европске културе, нити од Срба који живе ван Србије.

Позвао сам сутрадан академика Лукића да му пренесем исход консултација. Лукића није изненадио резултат консултација. Изненадило га је зашто сам учеснике уопште звао. Он сматра да су они само стручњаци за језик и правопис, за писмо и говор, али да они нису политичари, а да је устав политичко питање, да је национална култура политичко питање. То што су се они разликовали у ставовима, треба разумети тако да је њихов степен разумевања политичке суштине проблема различит и да то не треба да ме ни обавезује ни узбуђује... Сачинили смо заједно један једноставан амандман, да је службено и званично писмо у Србији ћирилица, а у мешовитим националним срединама и латиница, који је прошао без икаквих тешкоћа све процедуре, скоро непримећен и на крају усвојен...“ (Преузето из књиге Драгољуба Збиљића Српски језик под окупацијом латинице, Ћирилица, Нови Сад, 2004).

Хвала и овом приликом великом српском академику Лукићу! У колико је само емисија за село учествовао да би био што ближе језгру свог народа и непосредно му пренео своје мисли. Још се сећамо једног његовог чланка објављеног у Политици пре двадесетак година у вези с писмом и нашим односом с Хрватима. Ћирилицу је назвао српским народним писмом, а о српскохрватским односима је написао и ово:

„Кад год су Срби изашли у сусрет Хрватима, они то никада нису разумели као знак добре воље, него као знак српске слабости.“

Српски лингвисти нису могли прећутати његово обраћање јавности јер су они били обавезни рећи оно што је он рекао, и у истим новинама огласио се најугледнији међу њима академик Павле Ивић, следбеник Јагић-Белићевог српскохрватског филолошког пута, изражавајући потпуно слагање с његовим ставовима и одајући му захвалност.

Није академик Лукић увидео опасност по ћирилицу само непосредно пред доношење Устава из 1990. Ево шта је писао још 1971:

„Први је задатак ћирилица, то најсавршеније писмо на свету, ваљада једино у чему су Срби најсавршенији у свету. Ми смо се ње у ствари одрекли. Равноправност ћирилице и латинице (једино што смо запамтили, изгледа, од Новосадског договора) схватили смо као предност латинице у Срба, односно у Србији.

*

Усвајањем латинице не поспешујемо уједињавање наших народа него само изазивамо сумњу да хоћемо насилан унитаризам.“ Тренутак је да упоредимо такав његов став са ставом академика Ивића изнетог двадесет једну годину касније (1992): „Најзад, српскохрватска вуковска ћирилица је најсавршенија азбука у Европи, а свакако ни у свету нема такве која би је надмашила подесношћу за дати језик.“

Дакле, по академику Ивићу вуковска ћирилица није више српска него српскохрватска, па по простој аналогији постоји и српскохрватска латиница. Из тога ће српски лингвисти развити тезу да српско богатство у светским размерама није у писму ћирилици, него у двоазбучју: ћирилици и латиници. А да је извориште те сербокроаштине у САНУ, и да неће ускоро пресушити, види се не само по наведеном ставу академика Ивића него и по чињеници да њен Институт за српски језик (доскора Институт за српскохрватски језик) и две деценије после пропасти Југославије и југословенства издаје нове томове Речника српскохрватског народног и књижевног језика. Баш по оној чувеној пароли „И после Тита, Тито“. Надају ли се можда да ће тиме ганути Хрвате, па ће и они узвратити истом, а можда и већом мером? Али тамо неће бити ничег хрватскосрпског, него само хрватскосрпска граница и оправдани хрватски презир онога ко нема самопоштовања. С тим да ће се граница померати на исток. Гранична места Шид и Апатин утркују се у латинизацији. Кроз оно српскохрватско српски народ показује своју располућеност и немогућност самосталног историјског битисања, као да је незрео па му треба тутор.

Занимљиво је да је незаобилазна Политика пре неку годину објавила чланак Тиодора Росића „Улица српског пораза“, због апсолутне доминације енглеског језика и хрватске латинице на ознакама фирми у престижној београдској Кнез Михаиловој улици. Ту улицу дотиче и зграда САНУ, па би био прикладнији наслов „Академија српског пораза“, имајући у виду прозападну католичку политику коју води, што уједно значи и антисрпску. Један је академик средином деведесетих јавно говорио да САНУ треба променити име јер у Србији не живе само Срби. Док у Хрватској може бити Хрватска радио телевизија и Хрватски радио, у Србији може бити РТС, а радио не може бити ни радио Србије, него само радио неког града. У таквим околностима подесно је име академије АНУС, што су сигурно имали на уму школовани Срби у Републици Српској, када тамошњу академију нису назвали српском, него су јој дали име АНУРС. Или, данас се у северној српској покрајини свему даје војвођанско име, па је право чудо да још увек није промењено и име Матице српске.

Увођење хрватске латинице и у српски правопис из 2001. године је завршна подвала Србима и отварање пута коначном српском историјском и националном поразу. Пошто није било озбиљнијег отпора изузев у Удружењу „Ћирилица“, такво решење се спрема и у новом правопису који треба да се појави из штампе 2008. године. Тиме се жели дати научно покриће резултатима спроведеног насиља над ћирилицом и веома дуге и масовне пропаганде у корист латинице. Али, видели смо из става академика Лукића да у опредељењу лингвиста за двоазбучје не може бити ничега научног, па остаје закључак да је то само подвала и средство политике актуелне власти некритичког приклањања Западу.

Познато је да Срби на рубним деловима својих земаља више држе до националних вредности, али су се по питању писма угледали на матицу Србију, што је довело до катастрофалних последица. Док је по Уставу Републике Српске само ћирилица била службено писмо, представник окупационе власти уверавао је владику Јефрема да се Срби не требају плашити унитаризације у БиХ, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. И заиста, док су још била свежа сећања на оне који су дали своје животе у стварању Републике Српске, њоме је била обележена српска територија боље него било каквим камењем и војним патролама. Али временом су Срби сами одустали од своје светиње и наметнута је равноправност писама, која води победи латинског. И тамо је главну улогу одиграло лажно богатство двоазбучја, лансирано од српских лингвиста, а не од српских непријатеља, па се народ чуди да неко брине за ћирилицу јер ће нам остати наша латиница. Разлика је само у томе што обичан необавештен свет у Србији одбацује ћирилицу само из незнања, а у Српској и из страха. Ево како је једва пунолетна продавачица бурека у Дервенти објаснила замену ћириличке ознаке фирме латиничком: „Знамо ми да је у Српској по Уставу ћирилица, али ми Срби се морамо прилагођавати.“ На једној страни главни град Српске посећује папа који је позивао на бомбардовање Срба, а на другој из њега нема упутства да Српска и ћирилица не могу опстати једна без друге. Значи, страх је реалан.

Откуд уопште проблем два писма у једном српском језику?

Два писма у српском језику нису резултат реалне народне потребе који је настао спонтано, него је такво решење политички наметнуто као део многовековне кампање католичке цркве да уклони ћирилицу као главну препреку покатоличавању православног света.

По француском истраживачу Сипријану Роберу на заседању Светог синода у Салони (Сплиту) године 1060. ћирилица је проглашена ђаволовим изумом, а Методије јеретиком, и запрећено је изопштавањем из цркве онима који не одустану од тог писма. Одустали су Хрвати, Чеси и Пољаци и од тог времена две цркве воде рат и словима све до данашњег времена. Тачније, једна црква, католичка, увек је надирала, а православна се опирала. Да би Срби прешли у Унију, дозвољавало се богослужење на славенском језику, ношење свештеничких брада, па и коришћење ћирилице. После је било законито да се Срби унијати, а онда и Срби католици морају одрећи ћирилице и примити латиницу. Истина је да су дубровачки Срби католици србовали и ћирилицом, али само док се нису морали одрећи свог српског имена. Они упорнији су то учинили тек поткрај 19. века, када су деца оних који су већ прешли у Хрвате организовано премлаћивала децу Срба католика. А потомци херцеговачких и далматинских Срба католика постали су касније највећи кољачи оних Срба који нису издали своју веру у тешким временима када се у гладним годинама она мењала за џак кукуруза.

Да је ћирилица последња брана надирању католицизма, видљиво је не само у нашој Крајини него и у некадашњој западној Русији која данас носи готово исто име – Украјина. Докле су тамо стигли унијати и католици, стигла је и латиница. Заправо, латиница је и тамо као и у српским земљама извидница, и отишла је испред католицизма, јер се припадност Западу доказује одустајањем од ћирилице која подсећа на православну Русију. Тако се данас на украјинским бродовима који плове Дунавом готово по правилу поред ћирилице види и латиница, а сутра ће бити само латиница.

Белоруски националисти, који су наклоњени Западу, инсистирају на различитостима у односу на Русе па су после осамостаљења водили кампању и против ћирилице. Међутим, одустали су јер су већу опасност увидели у утицају Пољака латиницом.

Наведимо још један пример писма као моћног политичког средства. У изјави датој Политици најугледнији литвански песник рекао је да је Русија натурањем своје ћирилице хтела да преведе Литванце у православље.

Пошто Срби имају своју националну православну цркву захваљујући којој су и опстали, а она није одустала од ћирилице, логично је да се у мирним временима са Запада слабљење српског националног бића не спроводи директним ударом на саму цркву, него на ћирилицу као један од њених спољашњих симбола. Ово нарочито због тога што је тај симбол лако препознатљив и свакодневно видљив. О данашњем ставу СПЦ-а о ћирилици злокобно говори њено ћутање, док је место разговора с католичком црквом о бољем разумевању у циљу уједињења, већ Велика Плана на Морави. Данашњи екуменизам надомешћује унију. Истовремено, води се борба за опстанак

Косова и Метохије у Србији а нико, па ни владика Артемије не примећује да нема ћирилице међу Србима на Космету.

Марија Терзија забрањивала је Србима ћирилицу изван цркве уз јавно образложење да би се ујединиле културе Срема, Бачке, Баната, Барање, Славоније и Хрватске, а разлог је могао бити само у томе да се уклони важна препрека њиховом преласку у католицизам. У том смислу је било и грађење православних цркава идентичних католичким, само супротно окренутим. Ревностан службеник католичке аустријске царевине Јернеј Копитар имао је велики утицај на Вука, а и сам Вук био је ожењен католкињом. Немогуће је да у таквим околностима помагање Вуку на промовисању културе српског народа није било и у функцији одвраћања тог народа од утицаја православне Русије. У том смислу он је у српско писмо и српски језик убацио једно латиничко слово ј и тиме изазвао толики протест код школованих Срба и СПЦ-а да се више није усудио латиничити српски језик. Срби су се се плашили унијаћења, а и сам Вук се 1850. г. латиницом потписао испод књижевног договора с Хрватима и Словенцима.

Вук је у српском буквару из 1827. г. поређао сва писма која су се у оно време користила у Европи. На првом месту била је ова данашња српска азбука са ознаком сербиш, наравно за Србе православне вере, а на другом месту је ова данашња хрватска латиница са ознаком илир. очигледно намењена Србима католицима. Није утврђено ко је аутор те илир. латинице, али то и није важно, него је важно да је никада нису користили Срби православци. Када се зна да су ти Срби католици напустили своју веру и коначно прешли у Хрвате који су углавном мрзитељи Срба, бесмислено је да се данас Срби баве питањем да ли је и колико Вук нешто чинио за Србе католике. Међутим, данас поклоници ћирилице греше када српскохрваштину одвајају од двоазбучја . То је исти вирус који разара српско национално ткиво, а пуштен је из југокомунистичке лабораторије, па се ћирилица не може бранити заједно с онима који то не разумеју.

Безуспешне су биле све отворене и прикривене забране ћирилице, од Марије Терезије, цара Фрање Јосипа, Анте Павелића и Адолфа Хитлера, до ХРТ, ТВ студио Б, ТВ студио Б92, ТВ Пинк, али су српски лингвисти нашли формулу њене пропасти кроз двоазбучје. Успех би изостао да двоазбучност не прати и лаж да је Вук за православне Србе уредио ову хрватску латиницу. Како год се национално осећање може неговати, оно се може и свесно потиснути, вођењем анационалне политике, или невођењем никакве националне политике. То је довело чак дотле да када је Политика један број посветила ћирилици, у њему је веома угледни београдски интелектуалац рекао да је латиница матично писмо прекодринских Срба. Као да је студирао на загребачком свеучилишту. У БиХ су у време управе Аустроугарске једно време Срби ишли у затвор због ћириличког потписа, а у време Анте Павелића губили су и главе. Тако је било и с митрополитом Петром Зимоњићем који се 1941. г. није повиновао ултиматуму усташког заповедника Сарајева, католичког свештеника Божидара Бралеа, да уништи све црквене ћириличке печате или ће остати без главе. Па када је толико незнање угледног београдског интелектуалца, није чудо што је и сељак у Републици Српској поверовао да Срби имају два писма, па поред пута редовно латиницом обавештава да има нешто за продају.

Лингвиста академик Александар Белић писао је у својој граматици из 1940. да је та латиница дело Вуковог савременика Људевита Гаја и да се њоме служе Хрвати и Словенци, док Срби користе своју ћирилицу. Све до доласка на власт комуниста сваки српски сељак је знао које је српско писмо и нису била потребна тумачења академика. Чак се и поменутом академику пуни видик отворио тек у комунизму па је променио мишљење. Додуше, није рекао да Срби имају два писма, али када се одлучио се за српскохрватство уз које иду два писма, уместо за српство само са ћирилицом, унео је забуну и основ наследницима да могу латинизовати Србију.

Али данас академици у Србији не дају значај српском писму као њихови претходници, а ни они у Српској. Тако академик Драган Недељковић, председник Покрета „Светозар Милетић“, несумњиво у души Србин, пише ћирилицом реферат о духовном стању нације, намењен сусретима са Србима из расејања, а у којем одумирање српског писма уопште не помиње. Мисли се на оног Милетића који је први пут робијао због опирања забрани ћирилице од стране наследника Марије Терезије.

Сада ћемо обратити пажњу на аргументацију заговорника двоазбучја на два супротна пола српске лингвистике . Један пол презентује англиста проф др Ранко Бугарски, барјактар латинизације Србије, који заговара српскохрватство по филолошкој школи Хрвата Ватрослава Јагића, насупрот србистици коју је утемељио Вук Караџић. Други пол презентује проф. др. Петар Милосављевић који и није чисти лингвиста, а који је заговорник српства уместо српскохрватства, баш по Вуку.

Проф. др Ранко Бугарски латинизацију образлаже потребом приближавања „другом цивилизацијском кругу“. Његови ставови су оно што треба данашњој САНУ. Он је пре академика Клајна јавно изјавио да Срби имају своју латиницу. Чак га Клајн цитира, а и други. Ко је читао књигу Данилевског „Русија и Европа“ разумеће зашто Европа мрзи Русију и зашто Русија никада неће моћи ући у тај „цивилизацијски круг“ који симболизује Европа, а камоли да ће у њега ући Србија. Да ће трчкарати око тог круга и понижавати се, хоће. А ко је читао дневнике Достојевског разумеће да би, што се тиче Европе, а нарочито љубимице Бугарског Енглеске, славенски народи могли остати под Турцима још милион година. Тамо су организоване молитве за победу турског оружја када су Срби гинули за слободу. Сва Европа, па и Енглеска, знала је да су Турци побили у Бугарској један збег нејачи од неколико десетина хиљада душа, али је председник енглеске владе лорд Дизраели ипак убедио свој парламент да су Бугари побили свој народ. Наводно, Турска, у оно време блиска Европи наспрам мрске Русије, није способна за такав злочин.

Та Европа, конкретније Енглеска и Аустроугарска, смислиле су да се формира држава Албанија како Србија не би могла изаћи на море, а данас су заговорнице да се и на територији Србије формира још једна албанска држава. Па послушајмо проф. Бугарског и понизно се клањајмо том „цивилизацијском кругу“. Једино не иде у прилог Бугарском то што је, према писању Политике, Бернард Шо тестаментом оставио новац за онога ко енглеску абецеду уреди по узору на Вукову азбуку!

Размотримо његову аргументацију изнету на неком скупу у Црној Гори, коју је пренео новинар незаобилазне Политике М. Вујовић у броју од 13. августа, али не знамо које године (свакако после 2000. г.) Поручио је да не треба дирати богатство српског народа у виду постојања два писма и да је шовиниста Србин који „признаје“ само ћирилицу. А да би таква оцена била што боље примљена код неупућених Срба чини већ опште познату симетрију из Брозовог доба, па исто приписује и Хрвату у вези с латиницом. У моди је да данас српски професори, материјално стимулисани са Запада, чак упоређују Јасеновац са Сребреницом, али неистини коју је изрекао проф. Бугарски изједначавањем односа Срба и Хвата према писмима нема равне. Није могуће да он не зна да је једном, у време постојања заједничке државе, приказан на ХРТ филм титлован ћирилицом, да се у Хрватској дигла толика дрека као да је тамо ушла куга, да се сутрадан навече спикер извинио хрватском народу и да је филм поново приказан уз латиничко титловање.

Тамо ћирилицу мрзе колико и Србе, које су убијали, покатоличавали или прогонили. Спаљиване су књиге чија је кривица била само у томе што су ћириличке, али и латиничке штампане у Србији. Истовремено, на улицама српских градова нема ни 2% ћирилице, а у продавницама човек помисли да је у Загребу јер не може видети ћириличку етикету. Хрватском латиницом исписана су и оваква имена фирми: Србија, Таково, Косово, Морава, Шумадија, Раваница ! Није проблем што том професору недостаје објективности, јер се до ње може доћи, али њему недостаје осећај стида! Дакле, будући академик нема никакву аргументацију, него само католичку пропаганду.

Анализирајмо сада став о ћирилици проф. др Петра Милосављевића, чије залагање за враћање србистике уместо владајуће сербокроатистике мора подржати сваки разуман Србин. И такав осведочени Србин заступа тезу да Срби имају два писма. Његову аргументацију је лако оспорити управо његовим ставовима из његове књиге „Идеје југословенства и српска мисао“ (Бесједа, Арс либри, Београд, Бања Лука 2007).

На стр. 8. стоји: „Српска национална мисао треба да успостави нарушени континуитет у свом развоју....и да доследно настоји да се и за Србе примене исти стандарди који важе за друге европске народе.“ Већ он сам није доследан јер Србима оспорава европски и светски стандард: једно писмо за један језик, а то им не оспорава Европа. Таман да ми сматрамо да имамо не два, него много више писама, свет нам признаје само једно: нашу ћирилицу. На те доказе указао је др Србислав Букумировић у свом обраћању Политици које она није хтела да објави да би се од јавности сакрила немогућност постојања двоазбучја, и то како следи:

„Стандард Јуникод 5,0 за рачунаре већ има преко 99 хиљада карактера, односно знакова, односно слова како ми то кажемо. Од египатских хијероглифа, феничанског писма, глагољице итд. па све до бројних савремених писама. Тај стандард је усклађен према међународном стандарду INTERNATIONAL STANDARD ISO/IEC 10646, који носи назив „Information technology -- Universal Multiple-Octet Coded Character Set“. Тамо се у поглављу о европским језицима базираним на латиници нигде не спомиње српски језик (LATIN-BASED EUROPEAN LANGUAGES), док се у поглављу о језицима базираним на ћирилици помиње српска латиница.

У међународном стандарду ISO/FDIS 12199:2000(Е), у анексу Е под називом „Језици који користе латински алфабет“, не налази се српски језик. Само хрватски и стари српско-хрватски који је важио до 1990.год. уз напомену да све што је писано на латиници је хрватски а на ћирилици српски језик.

На стр. 200. наводи се да је Лазо. М. Костић, највећи српски писац у емиграцији после другог светског рата, а на стр. 20. наводи се: „Узалуд је Лазо М. Костић у емиграцији (1964) писао књиге о крађи српског језика.“ Такав српски великан је ћирилици дао највећи могући значај за опстанак Срба, што је у потпуној супротности са ставом проф. Милосављевића да Срби имају два писма, што он свесно прећуткује.

На стр. 20. наведено је да је на Другом конгресу српских интелектуалаца 1994. „преовладао“ став да Срби у књижевном језику имају два изговора (екавски и ијекавски) и два писма: ћирилицу и латиницу, а на стр. 23. наведено је: „Језик којим пишем овај текст по Уставу Србије се зове српски.“ Професор се исправно позива на Устав и очигледно мисли на данас важећи који је донесен 2006. год., али је прећутао да је овим Уставом ћирилица именована службеним писмом. И не само то него је тако било и у Уставу из 1990. који је важио када је одржаван конгрес. Код његовог доношења преовладао је став много већег броја људи него на поменутом скупу, и он обавезује свакога, па и професоре. Дакле, професор је недоследан када Уставом доказује име српског језика само у вези с језиком, а прећутао је да је тим истим Уставом ћирилица именована службеним писмом.

Као што смо већ видели у овом раду правник академик Радомир Лукић учио нас је да је писмо као део националне културе политичко питање, па кад је због таквог његовог карактера о њему одлучила већина народа, онда накнадна изјашњења интелектуалаца могу имати само штетну улогу оспоравања народне воље, односно довођење у питање српске духовне вертикале.

На страни 44. стоји: „Ако се Срби дистанцирају од Вука, практично ће се дистанцирати од ијекавице, српских народних песама, Његоша, Срба католика и Срба муслимана, од српске филолошке традиције, па и од латинице, коју је, баш по Вуку, требало уз ћирилицу поштовати као друго српско писмо.“ Нити се наводи доказ да је Вук препоручивао православним Србима латиницу нити он постоји. Подела Срба у оно време на ћириличаре и латиничаре била је незамислива, јер је једва прихваћено само једно латиничко слово ј, а у читавом деветнаестом веку нигде није штампана овом латиницом ниједна књига православног Србина.

Када је Вук у свом Буквару из 1927 навео девет писама која су се у оно време користила у Европи, на првом месту била је ћирилица са ознаком сербиш, а на другом ова латиница означена са илирик. Очигледно је да је прво било намењено православним Србима, а друго Србима католицима. Вук онда није могао знати да ће ови други прећи у Хрвате, али нас чуди да проф. Милосављевића то не види ни данас. На стр. 42. њега су охрабрили одговори избеглица из Босне и Хрватске да се према онима са којима су се сукобили требамо односити као према Србима разних вера. А њиховом останку, по професору, требало би да допринесе коришћење хрватске латинице међу православним Србима. Сваки поштен човек зна да Срби, као и Руси, не умеју да мрзе, али није важно како се ми њима обраћамо, него како се они осећају. Ни оно мало што их остаде у Боки Которској се не одазива на српско име, а камоли они који су се давно преобратили у Хрвате. Ми бисмо њима опростили прелазак у другу веру, али они сами себи не могу опростити и морају бити већи католици од оних у Риму. Па ваљда су онда данас важнији од њих живи Срби који пате због смишљеног и планског затирања њиховог омиљеног симбола.

На стр. 194. стоји: „Шта више, оном ћириличном надгробном плочом на неки начин су посрбљени и они који се Србима нису осећали, који су се и осећали и идентификовали као Хрвати.“ Реч је о породичној гробници Црнко-Петровић на римокатоличком гробљу у – Петроварадину исписаној ћирилицом. У католичкој гробници су сахрањени католици по мајчиној линији номиналног Србина Бошка Петровића који је 40 година био председник Матице српске у Новом Саду. Пошто његова супруга жели да почива у истој гробници са својим мужем, а као права Српкиња није могла да одустане од своје ћирилице, надгробна плоча је ћириличка и за католике који већ одавно леже у тој гробници.

Дакле, опет очигледна и кардинална недоследност каква не би смела бити својствена универзитетском професору, јер на једној страни исправно идентификује Србе искључиво по ћирилици, а на другој тврди да Срби имају и латиницу. Или то професор промовише овакву поделу: хрватска латиница за слободне живе Србе, а српска ћирилица за мртве Србе ограђене у гробљима?

Сматрамо да се ћирилица може поново учврстити међу Србима само ако буде тумачена и схваћена као српски национални симбол, као једно писмо у једном српском језику, и ако опстану православни Руси са својом ћирилицом.