Петар Јаћимовић

Нестанком српске ћирилице – нестаје српски народ

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)


Поред многобројних проблема које су Срби пренели у двадесет први век, свакако да је једaн од највећих, питање српског језика, а пре свега питање српске ћирилице као „бране“ опстанка српског народа на одређеној територији. Данас, када је српска ћирилица сведена на око 2%, уз стално опадање на путу к њеном потпуном нестанку оз употребе, морамо озбиљно размислити, зашто је то тако? Сада би требало позвати историју у помоћ, али бих замолио „дежурне лешинаре“ да ме не прозивају одмах да сам српски националиста (што можда и јесам, јер волим свој народ, свој језик и српску ћирилицу) или да сам шовиниста (што сигурно нисам, јер ништа код других народа не могу да мрзим, већ увек тражим код њих шта је добро и вредно).

Крајем 18. и почетком 19. века у српском друштву се осетила потреба за стварањем стандардног српског језика, како би се српски народ могао укључити у опште европске културне токове. Захваљујући, пре свега, Вуку Стефановићу Караџићу, добили смо стандардни српски језик и српску ћирилицу, једно од најсавршенијих писама на свету. Али за разлику од данашњих „савремених“ лингвиста, он није тај језик назвао „херцеговачки“ (иако је највећи део речи тог дела српског народа користио), већ нормално, назвао га је српски језик. Шта се даље дешава? Сваки новонастали народ отима од српског језика шта му треба и назива га како њему одговара (хрватски, бошњачки, сутра црногорски...). И томе, изгледа, нема краја.

Читајући књиге из историје, дошао сам до интересантних чињеница. Увек се примењује исти „шаблон“: прво се вештачки створи нека територија на традиционалној „српској земљи“, затим се по тој територији називају сви они који ту живе, тако да се онда и српски народ, који се ту „затекао“, претвара у нову нацију, а већ пре тога почиње да губи право – прво на писмо, а касније и на језик.

Кратко је трајао јединствени српски језик, пре свега захваљујући Ђури Даничићу и „хрватским вуковцима“, који су већ крајем 19. века, лукаво и перфидно, „прихватили“ стандардни српски језик и за Хрвате, али су га одмах и преименовали у хрватски или српски. Ово је био почетак“дробљења“ српског језика. О овом делу нестанка српског језика и писма, не бих желео више да говорим, пошто о томе постоје многе књиге и научни радови.

Растакање српског језика и нестајање српске ћирилице најбоље и најбрже су урадили „синови наше револуције“ у време комунистичке диктатуре. Извршена је таква подела државе да су се Срби нашли разједињени у више будућих држава које су тада називане републикама. Међутим, ту није завршено с поделама тако да су једну Републику (која је словила за републику српског народа) изделили на још два дела, две покрајине. Овим деобама ви више нисте могли имати јединство српске културе, а када то кажем, онда, пре свега, мислим на јединствен српски језик и српску ћирилицу. Испочетка је све изгледало „нормално“. Гледао сам старе филмове који приказују сакупљање народа да би дали подршку режиму. Све окупљане пароле, транспаренти, су били на српској ћирилици, као и разна документа: Устав, књиге, новине.... Али касније у свим тим новоствореним републикама Срби губе своје писмо и језик.

Узмимо за пример једну нашу бившу републику Црну Гору, и нашу матичну државу Србију. Од 95,50% Срба, колико је живело у Црној Гори одмах после рата, одлуком режима је решено да они више нису Срби, већ Црногорци и муслимани. Подсетићу вас на чувену реченицу хрватског комунисте Владимира Бакарића коју је рекао „сви ми смо знали да Црногорци говоре српски, међутим, показујe се да говоре црногорски“1. Из овога се јасно видело (сем ко то није желео да види) да су се већ тада могли сви мешати у српско питање и давати Србима смернице како да се понашају убудуће. Потом се прибегава медијским пресијама – све што долази из Црне Горе је црногорско. У народним песмама, причама, романима, чак се иде тако далеко да и једну светињу као што је Петар Петровић Његош и његово дело фалсификују. Тамо где је Његош у својим делима написао Србин или српско преправљано је на Црногорац и црногорско. Захваљујући таквој политици у овој нашој братској Републици и некада поносно званим „спартанским Србима“, сада није „популарно“ бити Србин, јер се онда нећеш моћи ни запослити у „Миловој држави“, а ускоро ће бити забрањено и говорити српски (морат ћеш знати свој „нематерњи“ језик – „црногорски зборит“). Не дај ти боже да се усудиш писати Његошевом српском ћирилицом, то би већ било превише, „прљати“, највећу и најнапреднију „еколошку државу у Европи“.

Иако је Србија матична држава свих Срба, ни овде ситуација није ништа боља. Захваљујући комунистичком режиму, одмах после Другог светског рата, створене су: од војводства Србије – покрајина Војводина (без Барање коју је Брозов режим са српским послушницима, с Милованом Ђиласом на челу, великодушно „притискао“ српски народ и на крају је на фин „демократски начин“ натерао да је поклоне другој републици), а од старе Србије створена је Косовскометохијска област. Од ове области, касније, путем разних реформи и манипулација, добијамо покрајину Косово. Све је рађено у име братства и јединства на штету Срба. Затим се примењује исти сценарио, као и са Црном Гором. Све „преко ноћи“ постаје „косовско“, тако да више ни Срби нису Срби, већ косовски Срби, а понекад их и ми Срби, не водећи рачуна о језику, називамо по арнаутски, „косовари“. Прво шта је урадио комунистички режим било је да се укине српска ћирилица, а затим су на свим документима (личним картама, обрасцима, на јавним местима...) прво исписивало на арнаутском, а после на осталим језицима националних мањина у које су, нормално, уврштени и Срби. Али и поред тога Срби нису могли користити своју српску ћирилицу. Данас у овој покрајини готово да нема више српске ћирилице, а ретко је нешто исписано на српском језику, нормално хрватском латиницом, јер сада се наш народ тамо третира као национална мањина.

Бојим се да се и у нашој другој покрајини, Војводини, ради по истом принципу. Данас често и у овој покрајини можете чути и прочитати како је то њен историјски назив, а неће да се каже истина да је то уствари бољшевичко-комунистичка творевина. Сада је и у овој покрајини у „моди“ да је све војвођанско и Војводина. И овде Срби више нису Срби, али се зато овде иде и корак даље па нас не називају „војвођанским Србима“, већ смо једноставно „Војвођани“. Раније сам се често питао како то да овде, међу Србима, нема српске ћирилице? Одговор је јасан – како да је буде, када се ово писмо не уклапа у формирање „нове нације“. Да ли нам сада предстоји и нестанак српског језика, као што се већ десило у другим републикама. Вероватно је то следећи задатак – створити и „војвођански језик“, види чуда, опет од српског језика, а треба измислити и ново писмо? Ама, српски народе, шта вам је, за то немојте да се секирате, што да се ви мучите и нешто ново измишљате, када нам је неко све унапред већ смислио, да не кажем сместио. Имамо ми већ украдену „нашу хрватску латиницу“, коју иначе и употребљавамо у преко 98% натписа. Испочетка ме је чудило како то да нас тај хрватски народ још увек није тужио за крађу. Онда ми се само по себи наметнуо закључак. Својевремено су они од нас украли српски језик и превели га у хрватски, па као веле: ви нисте тада нама бранили „крађу“, а сада и ми вама нећемо бранити вашу крађу, јер зато имамо „дебеле“ разлоге, пошто ће то ионако све једног дана припасти нашој хрватској културној баштини. Док се ви Срби присетите шта треба чинити „оде воз“, оде ваша српска ћирилица, као и српски језик, а унутар вашег народа имамо ми ко ће то за нас великодушно обавити.

А сада, молим вас, погледајмо колико далеко иде та наша послушност режиму, тако да и признати професори одступају од принципа истине и сопствених идеја. Проф. др. Јован Кашић2 у својој књизи „Трагом Вукове речи“ има поглавље „Војвођанска лексика у Вуковом Рјечнику“. Читајући овај наслов одељка, помислили бисте да је Вук те давне 1815. године знао за Војводину, која тада није постојала. Постојали су само Срем, Банат, Бачка и Барања. Правећи списак речи које је Вук забележио у тим крајевима, из исте књиге наводим као пример, шта је Вук рекао за две речи. Под одредницом интригант, он констатује: „Ова је ријеч (с интригама заједно) дошла у Србију прошавшије година“, а под комендат наводи да та „ријеч није била позната у Србији до године 1804, него су је потом пренијели одовуд (из Сријема и Бачке) писари које какви“. Тај цитат се налази у истој књизи професора Јована Кашића. Из овог примера се јасно види како се може манипулисати српским језиком, а у корист неких налогодаваца. Посебно је жалосна чињеница да ти режимски професори и лингвисти, углавном то чине из личних разлога, ради свог мира и спокоја, као и сазнања да ће моћи напредовати и добијати „заслужна признања“.

Oвo предочавам зато што су се опет појавили неки уважени професори, који су спремни да под утицајем политике поново пишу неистине као и да наставе поновно раздвајање – цепање јединственог нам српског језика.

Вероватно сте могли приметити да постоје сличности у методама и начину уништавања српске ћирилице и српског језика, као да их све усмерава и води нека невидљива рука у правцу уништења српског језика и писма, касније и самог српског народа, иначе једног од најстаријих народа Европе. Зато морамо сви јединствено да се изборимо за враћање једноазбучја у српски језик као и сви други народи у Европи, а за то, хвала богу, имамо и упориште у нашем најновијем Уставу Србије, озваниченом на Митровдан 08. новембра 2006. године.

Нови Сад, 8. новембра 2007. године



1 Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан, Бранислав Брборић, Српски језички приручник, Београдска књига, Београд, 2007. године. Поглавље „Стандардни језик и језички стандард“ (Бранислав Брборић), стр.14

2 Јован Кашић Трагом вукове речи, чланци и расправе, Матица Српска, Нови Сад 1987. године; Поглавље „Војвођанска лексика у Вуковом Рјечнику“, стр. 117.

На Растку објављено: 2008-04-18
Датум последње измене: 2008-04-24 09:36:32
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује