Драгољуб Збиљић

Европска формула за враћање ћирилице Србима и српском језику

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)

Општи раскорак у Уставу Србије и стручног и практичног положаја ћирилице на целом подручју српског језика. – Двоазбучност коју Срби од појаве комунизма у Југославији још и данас примењују непозната је у Европи и непримењив(ан)а на тај начин и у целом свету

1. Данас више нису потребна никаква нарочита истраживања[1]. Већ и на први поглед потпуно је очигледно, јер је лако проверљиво и јасно, да је на територији Србије српски језик окупиран латиницом, а све више и страним и језиком и писмом. Ћирилице у јавној употреби у Србији данас има тек у изузецима. То је тако и у најцентралнијим деловима Србије и њеној метрополи и престоници – Београду. Изван тога стање је на целом подручју српског језика тек нешто боље (на пример, у Републици Српској задржало се нешто више ћирилице – која је била свуда уведена тамо у време најжешће борбе српског народа за опстанак) или много и горе. На пример, у срцу српског подручја на Косову и Метохији, поготово тамо где се српски народ због невиђеног насиља упереног против њега ни за шта не пита или не сме тамо ни да привири под тренутном тамошњом управом Уједињених нација.

2. Више је, дакле, него очигледан потпуни раскорак између онога што пише у Уставу Републике Србије (Члан 10)[2] и стручног и практичног положаја ћирилице и српског језика на целом подручју српског језика. Да један народ нема независну своју државу, најбоље се и најлакше види по томе колико сме да користи свој језик и своје писмо. Србима коришћење свог писма данас пречесто није дозвољено. Много је разлога томе. Најпре, најављен у Уставу (нови) закон о службеној употреби језика и писма још није донет ни после више од годину дана од усвајања новог Устава, а стари Устав и Закон о службеној употреби језика и писма нова демократска досовска власт престала је да примењује због жеље да „раскрсти са старим режимом“. Тако је, што се ћирилице и српског језика тиче, почетна нова власт 2001. године потпуно и очигледно одмах била „рашчистила“ са српским језиком и писмом. Зато је после тога српски језик у српској јавности све више био у нестајању а српска ћирилица своди се на све ређе изузетке. Готово да се више ћирилица у јавности ни на пушкомет не може срести. Професори српског језика и писма ускоро неће имати шта и коме да предају. Енглески језик, понекад и још који, све исписе на српском језику у Србији убрзано прекрива, тако да ће Србија – ако се овако настави – ускоро бити потпуно колонизована туђим језиком и писмом.

3. Питање писма у српском језику деценијама се, у основи, наопако посматрало: најчешће политикантски и иронично, или недовољно стручно и прилично острашћено (видети, на пример, недавни текст[3] у „Политици“), а ретко стручно (видети у том смислу књиге издавача „Ћирилице“ у Новом Саду). Како, дакле, још нема довољно оглашеног исцрпног стручног и вишестрано научног прилаза свих институција том озбиљном питању, још нисмо извукли сврсисходне заједничке закључке ни ми који се професионално (успешно или мање успешно) бавимо језиком ни српски народ као целина. Стога је сасвим разумљиво што нисмо довољно ни културолошки, ни стручнонаучно ни национално стекли потребан наук на основу кога бисмо то своје веома озбиљно питање разрешили. Психолози и педагози би се, такође, могли укључити у решавање тог нашег питања. А просвета и школство у томе су незаобилазни, јер је двоазбучност на српски начин вишеструко и занимљива и изазовна појава.

4. Треба имати у виду да је нови Устав Србије, озваничен 8. новембра 2006. године, у односу на досадашњи – такође у тој области прихватљив ранији Устав из 1990. године, то питање сасвим исправно поједноставио и по строго европском моделу решавања питања писма једног језика то разрешио у сасвим недвосмисленом Члану 10. којим је српски народ и његов језик вратио породици европских народа и језика – који су сви, без иједног изузетка, питање својих језика решили кроз једноазбучје, типично и према природи језика самерљиво. (Нажалост, наши самоизвикани „еуропејци“ нападају највише баш тај члан и тиме показују да они нису никакви српски европејци, него су, у ствари, они који би желели да врате решавање питања писма ваневропски, тј. по моделу ранијег брозовског законоправила у којем је само за Србе важило „пиши којим хоћеш писмом ако, при том, подржаваш раније очигледно потискивање ћирилице“. И ћирилица је данас заиста сведена због тога тек на неколико процената у јавним исписима.)

5. Двоазбучност која се примењује по српском моделу у Европи је непозната и непримењив(ан)а. Постоје само два-три језика у Азији и Индији у којима постоји некаква врста двоазбучности и вишеазбучности. Међутим, није потврђена нигде ни у Европи ни у свету двоазбучност на данашњи српски начин: кроз потискивање миленијумског савршенијег писма у корист мање савршеног. Српско двоазбучје је, у ствари, таква врста коришћења двају писама која служи практичном затирању једног старог и савршеног ћириличког писма. У новије доба у Европи су, када су проценили да им је то корисно, једино Румуни заменили своје ћириличко писмо латиничким, а евроазијски Турци су арапско писмо заменили такође латиничким у 20. веку. И једни и други нису превазишли на тај начин своје невоље нити су се цивилизацијски, само због те замене писма, уздигли изнад ранијих самих себе. Сви други стари народи хиљадама година (Кинези, нпр.) или стотинама година (нпр. Грци, Енглези, Руси итд.) служе се у свом језику по једним писмом. Узмимо представнике најстаријег писма алфабета којим се служе једино Грци и представнике из грчког писма проистекле латинице којом се служе западноевропски народи (Енглези, Французи, Немци итд.) и ћирилице коју користе источноевропски народи (Руси, Украјинци, Бугари итд.). У Европи су Срби једини народ (који је био углавном ћирилички једноазбучан до 1945, па и до 1954) који је почео у оквиру Европе и Југославије да примењује (првенствено политички) изум о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ на тај начин што је све више и све брже (најпре под разноврсним насиљем и притисцима а касније и под заблудама) напуштао своје миленијумски коришћено писмо и да прелази на (мање савршено за свој језик) латиничко писмо.

6. Последице тога данас су и за слабовиде добронамернике сасвим очигледне. Српско миленијумско писмо истиснуто је из јавне употребе и среће се тек у занемарљивим изузецима. Срби су данас, добрим делом и због тога, једини народ у Европи који има правописно правило о двоазбучју с врло трагичним културолошким, психолошким и социолошко-цивилизацијским опасностима. Откад се српски народ почео делити и по писму, његова културна и друштвена историја, али и национална судбина (да и не спомињемо настојања да им се разбија државна целина) почела је да поприма трагичну судбину. Срби су посвађани с другима, а често се и међусобно свађају. Чине то на два писма и потпуно је очигледно да им двоазбучје данас служи као један од извора међусобног данашњег све жешћег сукобљавања јер се на два писма међусобно све мање могу ваљано разумети. Како би и могли кад се ни језички ни графички још нису на пристојан, европски и користан начин објединили! Срби имају поред себе одличан пример Хрвата који су се после 1899. године објединили на српском језику и свом састављеном латиничком писму, али Срби у потребној већини то не разумеју, па су још разједињени и у изговору (екавски/ијекавски) и у писму (латиница/ћирилица), све брже се претварајући у једноазбучне, али на туђем, наметнутом и мање савршеном писму.

7. Није уопште тешко за стручњаке даље стручнонаучно, психолошки, педагошки и културолошко-цивилизацијски протумачити и предвидети зашто ће и колико ће та врста двоазбучја у српском језику донети Србима ненадокнадиве штете коју као народ већ имају и коју ће тек претрпети ако и даље не буду поштовали и примењивали европски усаглашену своју референдумски усвојену одлуку из Члана 10. Устава Србије, па наставе да замењује своје писмо хрватским латиничким саставом. (То смо и ми предочили у недавно објављеној књижици „Ћирилице“ „Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу“. Тамо смо показали зашто ново гледиште неких српских лингвиста да је то (несумњиво хрватско писмо) некаква „српска латиница“ спада једино или у област (само)подвале или некаквог досад непознатог српског бескорисног хумора и застрањивања.

8. Да споменемо и често постављано питање: „Како ћемо у Европу и свет с ћирилицом?“ Ко то не зна нека пита Грке како су са својим јединственим алфабетом стигли на новчаницу Европске уније и Бугаре како су с ћирилицом и речју „евро“ такође примљени у Европску унију и како су се достојанствено за реч „евро“ (а не „еуро“) и за ћирилицу изборили. За одговор грчких и бугарских лингвиста, дакле, то је питање бесмислено данас постављати. Они су у Европу стигли са својим језиком и писмом као што су тамо стигли са својим химнама.

9. Данас се показало непобитно да су се српски лингвисти (први Ђура Даничић, а касније и многи други и познати и непознати), штетно по српски народ и његов језик, сагласили (често под притисцима) с преименовањима српског језика најпре у „хрватски или српски“, затим у „српскохрватски/хрватскосрпски“, „хрватски“, бошњачки“. Сагласиће се, вероватно, и с називом „црногорски“... О томе нису премного ни питани. Али, многи српски лингвисти грешили су и кад су били питани. (Ево, даље, шта су предлагали када су били питани и када су могли да слободније одлучују.)

10. Српски лингвисти погрешили су званично у Друштву за српскохрватски језик када су у последњој деценији 20. века предложили да се у Уставу Републике Србије (1990) задржи назив „српскохрватски језик“ с образложењем да је то „научно засновано решење“[4] и да је то „израз политичке мудрости и далековидости“[5]. Ту „научност“ и „политичку (као да се лингвисти првенствено баве политиком, па тек онда науком!) мудрост и далековидост“ само после годину дана све је живо демантовало, па и српски лингвисти (сами себе!). И данас у Уставу Републике Србије из 2006. сасвим исправно пише: српски језик. Да лингвисти и данас истрајавају на претходној грешци, доказ је и тај да и даље објављују за Србе Речник српскохрватског књижевног и народног језика (Институт за српски језик САНУ).

11. У Правопису српскога језика за школе 2001. године српски лингвисти погрешили су поново. Тада су латиничко писмо (којим се Хрвати непрекидно служе откада су преузели српски језик од Вука Караџића за свој а православни Срби ту латиницу користе тек после увођења брозовског комунизма у Југославији) – преименовали у „српску латиничку абецеду“ и тако, практично – задржавши уз ћирилицу туђе писмо као алтернативно – убрзали нестајање српске ћирилице из јавног живота и у Србији.

12. Сада би било превише опасно да за кратко време грубо погреше трећи пут па да – сада и противуставно – у (најављеном већ по ко зна који пут) новом правопису задрже, као алтернативно писмо – латиницу и на тај начин буду главни директни учесници коначног прогона српске ћирилице из српског језика. Јер, у целој Европи нема примера да један народ и један језик могу свакодневно да нормално функционишу кроз два (алтернативна) писма за један језик. То би, ваљда, требало да је најпре српским лингвистима познато.

13. Пред израду новог правописа српског језика (најављеног и за 2008. годину) српски лингвисти сами су себи, на неки начин, одредили, ваљда, последњи рок за поправни испит. Остало им је да обнове градиво (не треба, ваљда, да уче само студенти!), да се подсете где су досад грешили, па да на овом испиту коначно дају право – животно (СПАСОНОСНО) решење за српску ћирилицу. Не врате ли правописно језику српскога народа ћириличко једноазбучје, све досадашње чињенице потврђују да ускоро – после хиљаду година сталне употребе – неће, нажалост, бити у јавности међу Србима ни у Србији више од једног процента ћирилице.

14. Српским лингвистима – да не би начинили нову, убудуће непоправљиву, грешку и грех према српском народу и његовом матичном (народном) писму – потребан је само један (антијугокомунистички!) корак: да се окрену око себе и да схвате зашто у целој Европи нема других лингвиста који културолошки предвајају свој народ и компликују свој језик и писану културу на два писма у свакодневној СТАНДАРДНОЈ употреби својих језика.

15. Време је да и српски лингвисти разумеју зашто су бесмислене југокомунистичке флоскуле о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ једино за српски народ у Европи довеле овај народ на дно сиромаштва на Старом континенту, задржавши га једино испред Албаније и да је фатумска нова одредница да је „двоазбучје српска судбина“ још бесмисленија јер Свеправедни Бог у томе није Србима мешао карте на тај начин што би само њима у Европи наредио двоазбучје. Продужавање двоазбучја ипак је данас изум и дело српских лингвиста, а не нека општа незаобилазна „српска судбина“.

16. Бесмислено је и да странцима, али и националним мањинама у Србији, српски лингвисти „одређују“ да – када уче српски језик – морају да га пишу потпуно непотребно на два (алтернативна) писма.

17. Још је, пак, бесмисленије од тога упућивати нашу децу да смо ми једини народ у Европи по томе што „имамо два писма“, па једино наша деца – уместо да се опредељују за учење језика других народа – морају једина у Европи – да користе (такође апсолутно непотребно) два алтернативна писма за свој (један) језик у свакодневној употреби.

18. Најбесмисленије је и најпогубније је, после свега, српским, иначе познатим и опасним, биполарностима придодавати и двоазбучност (потпуно непознату целој Европи и престижном свету) и тако само српски народ предвајати, културолошки га разбијати и међусобно „свађати“, а онда се, тобож у чуђењу, питати: шта нам се то догађа!?

19. Најзад, од свега је, ипак, најбесмисленије и најнеозбиљније за(б)луђивање од самозваних „патриота“ да ћемо „сачувати српски језик“ тако што ћемо рећи да је „српско писмо“ и оно латиничко које је данас у међународним институцијама регистровано уз тзв. хрватски језик, а које су, најчешће под присилом, користили Срби католици, уз то не хајући што се под насиљем и заблудама српска ћирилица у јавности данас и у Србији у просеку свела на нешто више од два процента. (Хоћемо ли и за неко ново писмо Црногораца с неким „меким“ ж и „меким“ ш, на пример, тврдити, по тој логици, да је и то „српско писмо“!?) Ако коначно ћирилицу изгубимо (а само што је нисмо изгубили!), готово је сасвим сигурно да ћемо, онда, тешко сачувати и српски језик. У нашем случају ћириличко српско писмо културолошки и цивилизацијски чува и Србе и њихов језик. Зато, српски лингвисти, ако Вам је до тог (о)чувања стало, коначно се заједно опаметимо. Угледајмо се на праве европске вредности, а не само на оно што је тамо најгоре. Ако смо грешили, не морамо грешити ни даље ни више.

20. Српски народ и државници су се у Члану 10. Устава Републике Србије усагласили. Време је и ред је да се сада усагласите и ви, српски лингвисти!! Остало је да стручно спасете српску ћирилицу по јединственој европској формули о једном писму за један језик. Верујте, то уопште није тешко. Треба само да се сетите зашто енглеским, немачким, француским, шведским, хрватским, руским, бугарским, мађарским, македонским (који се иначе служе мало преуређеном српском ћирилицом) и свим иним лингвистима не пада на памет да „богатством двоазбучја“ „обогаћују“ (боље речено: обогаљују) своје народе и своје језике. И ти народи, који су у својим језицима без изузетка једноазбучни, нису ништа ни културно, ни цивилизацијски ни економски данас сиромашнији од нас. Зар у свему томе може и даље бити оправдано ваше тврдо и бесмислено антиевропско НЕ!?

21. Ако је некоме од лингвиста аргумент за задржавање двоазбучја у томе што је део српске баштине објављен на латиници, може се у програму српског језика предвидети – ако треба и обавезно – овладавање и познавање хрватске, или било како је звали, латинице, затим обавезно и још пре овладавање и познавање глагољице и старословенске ћирилице (јер и на свим тим писмима постоји део важне српске баштине), али се не може никако допустити да у стандардном српском језику и једино у српској струци и правопису буду и даље два (било која) алтернативна писма уз замењивање српске ћирилице хрватском или било чијом и каквом латиницом или неким другим писмом.

22. Српски језик – сада потпуно јасно и по Уставу и по референдумској народној вољи – мора и у струци и пракси да се врати једноазбучју као општем европском правилу и породици европских језика који сви (без иједног изузетка) имају по једно писмо, јер је то једини начин да се сачува било које писмо у Европи, па и српско. Свако друго решење питања писма у српском језику само би даље предвајало српски народ, наставило би да га културно и цивилизацијски разбија и да води к нестајању најпре ових ретких остатака српског писма, а онда и српског језика. То је врло очигледна законитост. И зато други лингвисти у Европи не посежу за двоазбучјем, а лична је ствар сваког појединца који ће и чији језик и писмо, поред свог, још да учи.

23. Срби једини у оквиру бивше југословенске државе не само да нису ништа добили и научили од народа с којима су живели него су једини и оно што су претхдно добро имали и знали – изгубили и заборавили. (Македонци су после 1945. године успоставили свој језик, своје писмо и своју државу, Словенци су се државно усавршили и језик с писмом осигурали, Хрвати су своју државу проширили и на подручја која Хрватима никада нису припадала, национално и културно потпуно су довршили своје уједињење на туђем (српском, ијекавском штокавском, вуковском) језику а на свом, гајевском латиничком, писму које су далеко распрострли на готово цело одвајкада српско говорно подручје и свуда су се на туђем језику потпуно објединили – преименовавши и званично тај позајмљени језик у свој национални назив. А Срби су остали једини још у свом стандардном двоизговору разједињени, биполарни а своје хиљадугодишње најсавршеније на свету, по тврдњама и страних стручњака, ћириличко писмо прогнали су у више од 97 одсто јавних исписа и у централним подручјима Србије. Срби су, тако, допринели сопственом расрбљењу, новом разједињењу и разбијању и свог народа и своје територије. Наравно, Србима много шта није ни објективно ишло наруку или су удружени унутрашњи и светски непријатељи и у рату и у миру радили против њих, али је нарочито озбиљан проблем у томе што су и сами Срби – поготово у области језика и писма – за своје стање сами себи својим нејединством, лошим радом, понашањем и грешкама наудили. Сада – када би Срби, остављени од свих, грешке у језику и писму понајпре могли исправити и свој народ за будуће време цивилизацијски објединити и припремити – за то позвани и од друштва плаћени немају снаге у водећим институцијама а ретки пробуђени у томе немају моћи и довољно ни материјалне ни моралне подршке.

24. Српски народ, као и многи други народи, често је био угрожаван и од других. Угрожавање, пак, од самог себе, очигледно, данас је, изгледа, најтеже зауставити. У томе му, чини се, нико други озбиљније нити хоће нити може помоћи[6].

25. Доневши Устав, држава Србија и њени државници урадили су тек почетни део посла. Остаје да се донесе нови закон о службеној употреби језика и писма и да се почне хитно спровођење Устава и закона. Не буде ли тог спровођења, Србија ће наставити да се држи брозовског законоправила („не држати се закона као пијан плота“). А ваљда би требало да сви видимо где нас је то довело.

26. Српски лингвисти морали би у струци и правопису усагласити решење питања писма с европским правилом и праксом о једноазбучју у једном језику. Сагласност српских лингвиста с Уставом и Европом прека је потреба.

27. Овде предочен начин решења питања писма у српском језику помогао би даљем цивилизацијском и другом опстанку Срба. Не буде ли довољно оних који ће ово разумети, Срби ће све више и опасније лутати у тражењу себе. То тако не раде народи које има ко да предводи.

(22. октобар – 7. новембар 2007)

[1] Сва досадашња истраживања показују да се ћирилица у српском језику у јавној употреби свела на неколико процената. Видети издања Удружења „Ћирилица“: 1. Драгољуб Збиљић, Српски језик под окупацијом латинице, Нови сад, 2004; зборник излагања са стручнонаучног скупа „Ћирилице“ 2004, Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству, Нови Сад, 2004; зборник излагања са Симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“ Срби губе своје писмо, Нови Сад, 2005; Владимир Станковић и Драгољуб Збиљић, Српски језик и ћирилица данас: школски примери промашаја, Нови Сад – Зајечар, 2005; Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма: удар на Србе и српски језик, Нови Сад, 2005; Драгољуб Петровић, Сумрак српске ћирилице: записи о затирању српских националних симбола, Нови Сад, 2005; Драгољуб Збиљић, Немања Видић, Гордана – Лола Ђуровић, Петар Јаћимовић, Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу.

[2] Проевропски Члан 10. Устава Републике Србије гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

[3] Марко Видојковић, Ћирилица (поднаслов: „Боли нас уво, волимо и ћирилицу и латиницу, можемо да замислимо да нам је ћирилица, рецимо син, а латиница рецимо ћерка“), Политика, среда, 3. октобар 2007, стр. 10.

[4] Видети „О називу језика у новом уставу Србије“ (Школски час српскохрватског језика и књижевности, Београд, број 4/1990, м стр. 72)

[5] Исто.

[6] Академик Милка Ивић то је тачно овако истакла: „Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити“ (извор: у књизи Владете Р. Кошутића Страдања језика ћириличног, Шабац, 1988, стр. 32).