Раде Дацић

Српски ништаци

Зашто говоримо о ништацима? Говоримо зато да бисмо спречили да нас ниште, да нас претворе у ништа. Ништити значи од постојања правити непостојање. Српски ништаци уништавају драгоцено што служи српскоме постојању, чиме своју националну заједницу воде ка ишчезнућу. Треба говорити да они то раде и како раде, да би оне којима прети уништење довели до свести о опасности која им прети. Занемарити ову делатност значи занемарити бригу о опстанку српског народа. Некима у свету, „у међународној заједници“, како говоре многи а најчешће управо српски ништаци, годи да српско постојање престане, и управо они штедро помажу српске ништаке да обављају „зацртани“ (или „незацртани“) посао уништавања свих битних одлика српскога народа, те и самога народа.

 

Ко су ништаци? Они који нису способни да буду нешто (тачније: неко). Не што не желе, не што не покушавају, не што не истрајавају довољно (напротив: прекомерно су предузимљиви) – већ што не могу. Да буду нешто (неко) – не могу, да раде ништачки – могу. Једино ништачки и раде. И раде против онога ко заслужује поштовање свих људи, који је како треба. Они желе да све буде како не треба, јер живот у таквом свету за њих је блажен.

Српски ништаци много путују светом, али не остају да раде у спољњем свету; у спољњем свету се оштријим оком гледа и брзо открива ништак, зато српски ништаци не раде у њему. Они за праву отаџбину узимају туђу земљу, али не живе у њој, јер у њој не би имали од чега живети. Они ништаишу овде и поносе се што раде против Срба, а сваки цент који за тај рад добију сматрају божјим даром.

 

Лав не једе своју врсту, лава (можда једино дивља свиња другачије ради), а шта чине наши ништаци? Једу највише своје најбоље људе и државу свога народа. По томе природа српских ништака запањујуће одступа од нормалне људске природе. Нормалној људској природи најважније је своје: родитељу су његова деца испред све друге деце (а према сасвим туђој може, и племенито је, показати људску пажњу), брату је његов брат пречи од браће других; не занемарује се ни даља родбина, ни суседи, ни суграђани, ни сународници. При опредељивању: свој или туђин, нема дилеме, нормалан човек је за свога. Човек нормалне природе поноси се својим човеком чим тај изађе на глас ретком вредношћу, најбо­ље у своме народу хвали пред туђином. Свако то и у своју корист чини, те нема разлога за другачијим.

За разлику од нормалнога света, српски ништак ће пре похвалити било кога другога него свога, похвалиће другога, макар и незаслужено. Кад се у туђини нађу, или угледног странца на аеродрому дочекају, прво што српски ништаци у разговору започну јесте ого­варање којег значајног Србина, или народа српскога, еда би се они показали вишим од  свакога у своме роду, еда би тиме стекли уважење саговорника. Још горе: српским ништацима је стало да свога пред страним светом потпуно сатру. Верују ваљда да ће их нека ирационална сила због тога уздићи на висине којима, недостојни, теже. Допушташ ли, читаоче, себи мисао да ништаци похвале некога због показаних врлина? Превише би било наивно то себи допустити. Због врлина они никога неће похвалити! Иначе, ништаци хвале ништаке, и то веома расипно. Али кад се деси да ништак похвали неништака, знак је да је овај други направио тешку грешку: учинио је првоме услугу која ће служити ништаштву.

Кад српски ништаци сатиру своје најбоље људе, какав је њихов однос према своме народу као целини? Одговор је изненађујући: српском ништаку је његово ништаштво важније од целог народа: нека ништаштво српског ништака остане неповређено, а српски народ и његове интересе може да носи ђаво – то је став српских ништака. (Потруди се, читаоче, да правилно разумеш ово тврђење: није реч о томе да је српском ништаку важнији његов живот од живота српскога народа, већ да му је од овога важније његово ништаштво.) Навешћемо касније убедљив пример за то.

 

Најактивнији део српских ништака, језгро само, чине „интелектуалци“ – људи који има­ју неке папире из којих би се могло закључити да припадају друштвеном слоју умних, али су ти папири нечасно стечени и служе обмани. Ништаци могу бити и из реда неинтелекту­алаца, али је учинак њихове ништавности неупоредиво мањи од учинка ништавности тзв. инте­лектуалаца.

А ови, тзв. интелектуалци, „све знају“. Због папира и приграбљених положаја уверени да су интелектуалци, „знају све“. Знају вредност научника из чије струке препознају највише три појма, „имају у прсту“ целину светских политичких односа, а ниједном политичком догађају не умеју видети прави значај, „виде“ шта треба убудуће радити, али то што мисле да треба урадити могу урадити једино они – због чега се отимају о власт и траже неограничена овлашћења. „Дају“ вредност књизи коју нису прочитали. Бескрајно удаљени од укуса за музику, одређују какву ће музику Срби слушати. Наказна архитектонска творевина је, по њиховој оцени, узор и врхунац модерности.

Враћамо се раније обећаноме прилогу о томе колико је српским ништацима стало до интереса српскога народа. Ево примера.

Кад је почео трагични рат између народа (Социјалистичке федеративне републике) Југославије, сукоб Срба са народима деценијама дршканим на српски народ (као што се дршкају пси на свиње), и кад се учинило да би Срби из тога рата могли изаћи нераздробљени превише и неоштећени до очајања, на једној конференцији за новинаре првака читаве гомиле српских политичких партија (ти прваци су иначе „интелектуалци“ и видеће се шта још), један од партијских вођа – ни мањи ни већи ништак од својих колега – рекао је: „Ако Срби у овоме рату победе, ми се никад нећемо ослободити Слободана Милошевића“. (Читаоцу је, свакако, потребно објашњење: Слободан Милошевић је тог тренутка био председник Републике Србије.)

Пример запањује: српски ништак жели да његов народ буде поражен у рату да би се он ослободио човека којег мрзи (мрзи можда мржњом чије порекло ни себи не може објасни­ти). Ништа колико ова изјава не даје вернију слику ништаштва конференцији присутних политичких вођа, јер је та изјава из главе свих њих. Да Слободан Милошевић не би предуго био председник Републике (узгред речено: према уставу, он је то могао бити највише у два мандата), српски ништаци, залутали у политику, прижељкују пораз српског народа. Не дакле само једнога појединца, српски ништаци ће сахранити цео свој народ (канибалски су спремни да га поједу), поготову ако неко из великих сила то од њих затражи, уз то им „лепу реч“ каже (да не помињемо: ако им бар нешто на длан стави). Читаоцу је јасно за чију победу су тада и касније радили ови српски ништаци, да ли за српску, или за победу српских противника. (А тих противника је било премного и нису имали разлога да буду српски противници.)

 

Да ли прећутати у колико тужноме времену живимо? Време је тужно и због тога што толико српских ништака некажњено излаже руглу српски народ. Они се утркују у „духовитости“ док исмевају сопствени народ. Афористичари-исмевачи Срба загадили су својом „духовитошћу“ земљу, воду и ваздух земље Србије и доброг дела Европе. Човек се у ошамућености питао: „Је ли ово могуће?“ При том је опажао: у народу који има духа, над духом се наклопио „дух“, и „дух“ стеже за грло дух, те даха духа нема.

Зашто су се српски ништаци толико окомили на сопствени народ? Зашто се из петних жила упињу да га наруже пред светом, измишљају му грехове и подижу против њега оптужбе? Зато да би умањили своју ништавност. Из скривених дубина психе ништака продире свест о сопственој ништавности. Особа ништака не мири се са сазнатим. А насупрот њиховој ништавности постоји народ са ретким (у понечему јединственим врлинама). Те врлине су праћене и гомилом мана, али резултанта  мана и врлина даје ипак народно биће достојно уважења. Шта да учини безвредан кад наспрам себе има некога од вредности? Како ништаван да истрпи поређење које показује меру његове ништавности?

Он тражи спас за свој его и тражи га на најгори могући начин: борбом против добра. Не зна да постоји много племенитији начин бекства из ништавности: не радити ништачки већ је удаљење од ништавности.

 

Не смемо на овоме стати, морамо се питати како успевају да буду виђени, да буду саслушани. Чине они нешто што би могло личити на перпетуум мобиле, па можда и јесте перпетуум мобиле, упркос природном закону да је перпетуум мобиле немогућ. Српски ништаци промовишу себе као величине! Промовишу себе по редоследу који је нека њихова „правда“, нека њихова „демократија“ озаконила. То промовисање, међутим, није њихов једини циљ, јер – да јесте – не би били ништаци колики су. Из најдубљег корена ништачког бића израстао, њихов циљ јесте физичко и духовно уништење најбољих Срба. Да се, у недоумици, не помисли: најбољих људи уопште! Не, много скромније: само најбољих Срба. Онај већи циљ имају можда ништаци каквог по броју већег народа, „скромност“ српских ништака може да добије какво међународно признање!

Слушао сам ништака, „интелектуалац“ је, напумпан отровним гасом. Нек буде председник Србије било ко, на пример... (набраја неколико безначајних имена, међу њима и једнога полуидиота). Било којега од њих лако је уклонити, тешко је ОВОГА.“  Овакав став је заједнички став свих српских ништака. Ништаку је важно да може лако уклонити председника Србије, није му важно да то буде човек од вредности који заслужује то место и чија личност обећава добро државе, и народно добро за време трајања мандата.

Човек од вредности и са достојанством жели да за свога представника (председника државе, партије, министра, ректора, амбасадора, директора, пријатеља, сарадника...) има човека што виших квалитета (ума, духа, морала, тела...), једино ништак тражи што нижег; он би некога изванреднога (којем ништаштво његово и његових другова ништа не може наудити) уништио, и заменио неким потпуно безначајним. Разум је успаван, психопатска мржња господари, стварна сврсисходност не добија реч. Ништаку је најважније да може уништавати, његов дух тражи да нешто претвори у ништа.

Колико у овоме ништаци успевају? Немогуће је тачно и одређено одговорити колико успевају. Успевају много, успевају фантастично – та неодређеност је једино што се може поуздано рећи. Мера уништенога није ни проучавана камоли проучена. Можда проучавање не би ни било допуштено. Ако би ко покушао да њихов „успех“ у овом „раду“ научно обради (ако би имао толико смелости и вере у своју снагу), не би даље стигао од најаве намере, одмах би ушао у несастављени списак оних које су српски ништаци сахранили као творачка бића, те се не би знало ни да је нешто такво покушао, ни шта је велико могао урадити.

У овоме су ништаци упорни, систематични, промишљени – а то је оно што чини да се стигне циљу. Да су – недостигнутим жељеним случајем – били окренути позитивним људским настојањима, учинили би бар нешто достојно хвале. Њихова природа их је позивала – позиву су се одазвали зато што се тражи лакше него честити послови – да руше праве људе. Нарочито усамљенике вођене вечним људским начелима. А њих, ништаке, још нико ни окрњио није. Јер...

 

Српски ништаци остављају утисак неуништиве твари, попут онога што се у савременој физици означава речју материја. Чини се да ће их њихова бескрајна завидљивост у трену сатрти (распрска­вањем, ланчаном реакцијом...), а они преживе. Предмет њихове завидљивости је и човек кога не познају, и човек којега „воле“, и прави миљеник среће, и несрећник! (И несрећник је предмет њихове мржње кад му се догоди било шта налик на успех.

Добра Десанка Максимовић, песникиња српска, претерала је са великодушношћу кад је тражила помиловање и за завиднике! Погрешила је, јер је тражила помиловање за све ништаке, за оне које ни божја милост не може спасити.

Може неко помислити: „Ово је претеривање. Имају ти људи мана, заслужују и осуду, али они могу бити корисни своме народу“. Не, и још двапут исто! Своме народу (којем су „безрезервно одани“) српски ништаци чине једино штете (у оној мери коју допушта моћ свакога од њих). Једино признање које стварно заслужују јесте оно које добијају од страног света за зла својима учињена.

Ништа од свега што би налагале дужност и људскост, и рационалност (данас прихваће­на широм Планете) они не обављају.

 

Српски ништаци уништавајуће делују у српској култури, посебно језичкој. Кад се коме од њих обрати странац, преводилац са српског, који српски зна само онолико колико зна – више није могао научити јер се издржавао радећи друге ствари – и каже: „Дело МН ми се чини да је веома лепо и ја бих га...“, ништаци га зауставе одлучним речима: „Није та књига ништа!“ и препоруче књигу једнога од „својих“, нешто што је заиста ништа. Наведу и „јак аргумент“: књига коју препоручују, дакле ништачка књига, добила је две, три или пет награда. Ништа-књиге могу добити награде једино код нас, Срба, јер српски ништаци највише учествују у одлучивању о наградама. А кад они имају већину у одбору за награде, онда су испуњени услови: 1) писац књиге је значајан мафијаш у котерији ништака и 2) његово дело је ништа-књига. Странац их послуша, човек је који се не жели замерити. Мож­да га гризе савест: „Дело МН ми се више свиђа, али они тамо...“ „Толерантни“ странац преведе ништачко дело, и не буде никаквог трага српске културе у том страном језику, а било би некаквог да је било преведено дело правог ствараоца а не ништака. Ништаци се због тога не застиде, ни у своје име ни у име народа. „Не боје се чести ни поштењу.“

 

Тако изгледају услуге српских ништака српској књижевности. Нема разлога за веровање да је ишта боље са музиком, сликарством, са другим уметностима, а исто и са науком и било којом другом струком. Претпоставите да један ништак руководи здравственом или просветном установом. Упитајте се затим да ли онај из здравствене установе размишља о томе да особље у његовој установи савлада цело доступно медицинско знање  (као што је то у државама у којима ништак никад не може доћи на чело такве установе) и да лечење у његовој установи буде на највишем нивоу, бар што се знања и савесности тиче. Замиш­љате ли да у просветној установи којом руководи ништак влада стална брига око унапређења рада, стварање хармоничних односа између свих у установи и достизање највишег нивоа у оном у чему је сврха установе?

 

Српски ништаци свом снагом раде на отуђењу српскога језика од Срба, оног језика којим су наши преци говорили кроз неизмериво дуго време. „Језик се мења“, послуже се они истином која не исказује целину збивања а садржи до трагедије опасно завођење. Чине то да би потиснули из употребе вајкадашње српске речи и реченичне склопове а заменили их туђима. А цела истина је у томе да се језик и мења и остаје исти. Тим што језик остаје исти, уз промене, он остаје то што јесте, и народ, са њиме и својом историјом и обичајима (који се такође мењају) продужава своје постојање као тај народ а не неки други.

И кад су наводни националисти, српски ништаци раде на штету српскога народа, јер другачије не могу, не дозвољава ништачка природа.

 

Не помињемо темељ на којем се живот одржава, економију. Истина на овом пољу делатности закључана је са најмање десет брава, знају је једино они који су је закључали, свакоме другоме препуштено је да нагађа у чему је. Ево шта се види, нагађа и застрашује нас. Ништа што је досад било српско више не сме бити српско, изузев ако је ништачко. Приватизује се без икаквог достојанства. Приликом продаје каквог српског добра основно је да неко заради, а ко други то данас може осим којег од српских ништака! Ускоро ниједно природно добро које је досад било српско неће више бити српско. И нешто што је одвећ видљиво, што није нагађање: српскоме народу, у целини, свакога дана је све горе. Сва прехрамбена српска индустрија продата је људима из нација које су Србе уништавале. Колико ће ти власници радити на производњи заиста здраве хране за српски народ? Ово је само једно питање од безброј оних која се могу поставити и која су морала одавно бити постављена.

 

Српски ништак се одликује тиме што ништа бесплатно неће урадити што би користило друштвеној заједници или било којем појединцу; у његову главу не навраћа мисао: „Помоћ ћу дати бесплатно, а она ће користити и другима и мени“; он зна једино за личну корист коју тренутно види, а да ли је оно што ради на штету народа он не поставља питање.

 

Вероватно да ништаци успешнијих народа не достижу тако висок степен ништавности колики достижу српски ништаци. Зато ти народи имају бољу судбину од наше, будући да ништаци нису занемарљиви у судбини ниједног народа.

Ако неки народ мисли да има веће ништаке него ми, нека се јави – ми самопоуздано излазимо на надметање.

 

 Наниже, ка сраму, у беду, у таму, ка глибу, ка смраду вуку српски ништаци српски народ.

 

Завршимо овај кратки осврт на монструозну тему српских ништака кратким списком њихових битних особина.

Из уста српских ништака не излази говор, из њих излази говорни смрад.

Српски ништаци су „ауторитети“; зато су установе које они усмеравају – без ауторитета.

Српски ништаци су учитељи; такви да њихови ученици падају на сваком испиту истинског знања и моралности.

Српски ништаци су „духовити“; својим „духом“ изазивају људе да повраћају, а сваку праву духовитост у корену сасецају.

Српски ништаци се служе „иронијом“; зато се више не зна где је иронији место.

Српски ништаци су „успешни људи“. Можда и јесу, али овде недостају две ствари: људи и дело на којем се гради успех.

Српски ништаци су против... против сваког Србина који није ништак.

Српски ништаци су за... за сваког ко је против Србина-неништака.

Српски ништаци су пуни интрига; интриге чине главни фонд њиховог знања.

Српски ништаци умеју да оговарају, и то толико успешно да човек зажали што не умеју тако успешно урадити било шта човечно.

Српски ништаци „имају широко знање“. Знају све, осим онога што би најпре морали научити, између осталога и оно за шта су „специјалисти“.

Српски ништаци тврде да мисле својом главом, али не чине то, не покушавају мучити се размишљањем, бирају лакше: узму чију готову мисао – и чак је не цитирају ако то икако смеју.

Српски ништаци гласају у жиријима... – искључиво за дела ништака.

Српски ништаци су „полиглоте“, који не знају матерњи језик јер је „мали“, зато „неће да на њему троше време“.

Српски ништаци имају толико сигуран укус да се непогрешиво опредељују за најне­укусније.

Српски ништаци су за то да народ одбаци оно чиме се највише може поносити.

Српске ништаке „брине српска нација“: кад ће већ једном сама осудити најдрагоценија своја обележја.

Српски ништаци говоре, говоре, говоре... Загадили су сва гласила са којих треба да се чује реч умног и поштеног. Зато се ретко кад чује оно што изговори ко није ништак.

Српски ништаци су жалосни... што њихова слика, размере 15x30 м. не виси на Теразијској палати.

Имена српских ништака су усамљена: где су она нема имена ништака ниједне друге нације.

 

Господе, молимо ти се: спаси српски народ од српских ништака!

На Растку објављено: 2008-04-16
Датум последње измене: 2008-04-16 22:51:42
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује