Раде Дацић

Српска завештања

Проживети живот сагласан речима и бити пример другима

Српска завештања

• Када ћемо бити спремни да прихватимо опоруке великих Срба који су својим животом потврђивали да остављају опоруке покољењима

Извор: Српско огледало

Постоји једна чињеница, неприметна Србима опхрваним сопственом користољубивошћу и незаинтересованих за било какве националне потребе. Она је у овоме: сваки Србин велике душе оставља завештање своме роду. Чини то са жељом да се оно проведе у живот и учини судбину српског народа сношљивијом него што је била пре и за време живота завештаоца. Из те племените жеље појављује се један захтев готово истоветан у свим српским завештањима. То је молба за српску слогу, то је једно преклињање.

Који то Срби чине? Чине они Срби који су проживели живот сагласан са речима у завештању уписаним. Многи који не оставише писано завештање примером свога живота су га дали. Те ако има икакве бесмртности, овима прво она мора бити дарована.

Завештање Томе Милиновића, тобџијског војводе Карађорђева, родом из Мориња у Боки Которској, а садржано је у напису Томе Милутиновића Пипера, у тексту не дужем од половине новинске стране. Требало би да што више младих Срба прочита овај напис. Да читају уз тумачење кога мудрог, који ће их подучити да се угледају на велике српске претке, а не на оне који су њих слали у изгнанство или на други свет. Јер док први не постану узор младима, а други то престану бити, Срби неће напредовати као заједница, већ нестајати брзином којом данас нестају или још убрзаније.

Неслога, завист, издаја

Приказивани спис Томе Милиновића је састављен у Акерману (Бесарабија) 1824. године. Он га је писао од муке, не да би се прославио или стекао иметак.

Сима Милутиновић Сарајлија објавио је у Београду, године 1847, нешто од онога што је Тома (или Томо?) Милиновић написао. Наслов објављене књижице је Умотворине Томе Милиновића Морањина, бившег војводе Карађорђева при српској артиљерији.

Овај несрећни човек великог срца нашао се после угушења Карађорђеве буне у Бесарабији. Не знамо како је тамо живео, али смо сигурни да је целог живота патио због пораза устанка и био уверен да је узрок овоме српска неслога и завидност горих према бољима. Неслога и завист два су стуба на којима почивају сви српски порази а њима се још у сваком поразу придодаје издаја. И ето исхода српских тешких страдања! Остало што би се догађало могло се учинити недовољним успехом а не жалосним губитком.

Ево неколико реченица из писане оставштине овог човека оданог своме роду.

„Нема подлијег човека од онога који не чувствује љубав к своме отечеству и националној слави.” Без те љубави човек је само „четвороножна животиња, без душе, без срца, без сваког племенитог чувства”. А такви су Срби који се одроде. „Речи многих родољуба, од којих би се и камен пробудио, остају без одјека у душама одрођених људи и људи обузетих влашћу, који воле да им суди и заповеда враг из јаме него њихов соотечественик и брат.” У Србе се уселио порок зависти и „несогласја”.

Свака поштена српска душа, довољно зрела да може трезвено проматрати духовно стање у српском народу на почетку раздобља започетог завршетком осамдесетих година 20. века, посведочиће колико је завист довела судбину овог народа до стања у којем се он налази, и колико су у томе дали свој допринос они који више воле да њима влада враг из јаме а не њихов сооточественик и брат, и колико су несогласја стварали такви људи. Могли смо слушати и гледати многобројне Србе који не чувствују љубав к своме отечеству и националној слави. Остаје да наши млади нараштаји појме ко су у нашем народу „четвороножне животиње, без душе, без срца, без сваког племенитог чувства” и да не буду одрођени, услед чега речи многих родољуба, од којих би се и камен пробудио, остају без одјека у њиховим душама.

Кад ништавила пресуђују

Као велико зло Тома Милиновић помиње и клеветање бољих од себе, а нарочито најбољих. Не може да мимоиђе оно српско проклетство које „учитељи народа”, самонаметнути и многобројни, никад нису осудили, већ се њиме служили и служе, учећи њему још не научене. Тома Милиновић је сагледао Карађорђеву величину; уочио је и неке његове мане, али оне нису сметале да види грандиозност личности о каквој сања да се поново појави међу Србима. Видети људску величину не може било ко, да би је видео, човече, мораш део ње носити у себи. Кад је зло? Зло је кад о величини пресуђују људи који је ни најмање немају у себи, зло је кад о великим вредностима пресуђују ништавила. Тада у народу настаје смутња и долазе народне несреће. Тому Милиновића, док ово пише боли клеветање Карађорђа, које је и до њега удаљенога стизало – а можемо замислити какво је било у самој Србији. Неких двадесет и коју годину касније о истоме је писао Његош, посвећујући стихове праху Карађорђевом: „Над свијетлим твојим гробом злоба грдне бљува тмуше, ал’ небесну чисту зраку што ћ’ угасит твоје душе?”.

Уз помоћ непотпуних речника – какве једино имамо – обратимо пажњу на то колико синонима има именица „клеветање” (или глагол „клеветати”, или делатник у послу клеветања): клеветање – оговарање, опањкавање, олајавање, отрцавање, офуцавање, набеђивање, куђење, опадање, потвора, хуљење, испирање уста неким... Ево неколико синонима речи „кудити”, које ваља узети и у трајном и у тренутном значењу: облагати, набедити, потворити (потварати), оговарати, хулити, ружити, клеветати, опадати, олајавати, отрцавати, офуцавати, опањкавати, испирати уста неким... Делатник у овој, код нас толико раширеној (а васпитањем ретко сузбијаној) делатности је: клеветало, клеветач, (и женски род уз ове речи), клеветник, затим кудилац, кудилица, кудица (постоји презиме Кудиловић), кудиша, обедач, обедитељ, обедник, обеђивач, оговарач и оговарача, оговарачица, оговаруша, оговарџика, опадач и опадачица, опадник и опадница, пањкач и пањкачица, пањкало (м и ж), потворач и потворачица, потворитељ, још и потворица (м и ж), хулитељ и хулитељка, хулник и хулница... и тако даље, а речник исцрпљен није!

Путовање племените душе

Тома Милиновић је гледао српске несреће и туговао због њих – свака племенита душа тугује због несрећа својих блиских. Многи данашњи тзв. мислећи Срби не тугују због српских несрећа, они се њима сладе; налазе да је за несреће крив неко кога они мрзе и радују се што је до њих дошло.

Нека читалац, довољно снажног ума да може правилно просуђивати и довољно поштења (гајеног у уму) да праведно просуђује, изабере (за себе) најзначајнијег Србина 20. века и процени како њега прихвата већина познатих Срба који се намећу као најодабранији људи народа. Нека по том погледа и послуша шта ти самоизабраници пишу и говоре о његовом изабранику; сазнаће непогрешиво какав нам је „цвет нације”. Увериће се да и највећа рђа међу лажно ученим а неоплемењеним (највероватније, и неоплемењивим) Србима мисли да је боља од најбољега. Управо таква рђа најлакше изриче оне оцене српских духовних вредности и српске историје које су потребне туђину заинтересованом за српске падове, и које се, преко слабих умова, најлакше шире, настањујући младе умове. Српски завешталац зна и праве вредности и истинске мане. „Јер је тако од Бога постало.”

Ово је завештање једнога Србина своме роду, једно од многих, које Срби још нису прихватили, и ко зна да ли ће икад. Није српски спас у ономе што у уводницима најважнијих новина, на „научним” скуповима и готово на свим јавним гласилима препоручују лажно учени Срби, најчешће, „људи обузети влашћу” (какви су, према Милиновићу, довели до пораза Карађорђева устанка), већ је спас у прихватању опорука великих Срба који су и својим животима потврђивали да стављају у опоруку оно чиме је био испуњен и њихов живот; без чега напретка националне заједнице нема.