Ранко Јаковљевић

Јевреји у Србији између 1826. и 1835. године према документацији Београдског народног суда

АПСТРАКТ: Припадници јеврејске заједнице у Београду углавном су делили судбину српског становништва, посматрано кроз настојања Милоша Обреновића да, почев од одредница Акерманске конвенције из 1826. године, преко хатишерифа из 1829, 1830. и 1833. године, издејствује остварење планова о аутономној Србији. Њихово пак укључење у важне привредне, дипломатске и делом политичке токове српско-турских односа, створило је солидне претпоставке свеукупне српске еманципације, што ипак није резултирало равноправним статусом Јевреја приликом креирања постулата државне самосталности. На основу документарне грађе Београдског народног суда, израслог из установе Народне канцеларије 1826. године, пошто је претходно указао на околности опредељујуће за насељавање од стране Јевреја подручја под османском управом, аутор нам предочава податке о њиховим активностима у Београду до 1835. године, разматрајући их као учешће у откупу турских имања, наплати јавних прихода, привредним активностима, те учешће у заштити јавног поретка.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Београдски Јевреји, Османско царство, аутономност

Присуство Јевреја на простору данашњег Београда знатно је старије од турске окупације из 1521, године, [1] но неоспорно је благонаклони став османских освајача у знатној мери допринео њиховом активном укључењу у политичке и привредне токове у оквиру царства, а за узврат знање, вештина и одговоран приступ обављању поверених послова, учинили су од Јевреја јаки ослонац у опстанку, како турских владара и њихове управе, тако и српског националног бића, додуше на један посредан начин, кроз давање значајне подршке Милошу Обреновићу у спровођењу планова о установљењу пуне српске аутономности, почивајуће на стабилним привредним токовима и централизованој управи.

I ЈЕВРЕЈИ И ТУРЦИ

Мехмеда Другог Освајача (1451-1481), највећег међу великим турским владарима, прати приповест о јеврејском пореклу по мајчиној линији, која корене вуче из Италије, што је по Францу Бабингеру утолико значајније јер се са сигурношћу може сматрати да његова природа знатним делом потиче од мајке и њених предака будући да су особине оца, Мурата Другог и деде, Мехмеда Првог имале мало шта заједничког са његовим.[2] Познато је како су приликом покорења Цариграда 1453, јеврејски становници четврти Балат једини преживели покољ, да је „Велики Турчин“ врховног рабина у своме царству, Мошу Капсалија увео у крунски савет и дао му значајна овлашћења по питању разрезивања и наплате пореза од јеврејских поданика, те да је султанов лични лекар Јакоб из Гаете, такође родом из Италије као што се то говорило за султанову мајку, био особа од највећег поверења. Слични родбинско-пословни рецепти за успех уочљиви су и читав век касније, приликом доласка на трон „сина Јеврејке“ – Селима Трећег – 1566. године,[3] опсталог на том положају до 1574. године уз пресудну помоћ Мехмед паше Соколовића, супруга султаније Есмакан, кћери турског владара.[4] Ово је условило доиста привилеговани положај јеврејског становништва под османском управом, нарочито посматрано у односу на њихов статус у другим земљама, те не чуде велики миграциони таласи из европских држава.

Међународне прилике су на свој начин ишле на руку оваквом развоју ситуације, обзиром да је 31. 3. 1492. године издат декрет католичких владара о протеривању Јевреја, а пре тога им је папа Никола Пети одузео првенство у позивима, те забранио продају лекова „како се не би загадиле хришћанске душе“. Зато је интензивирање њиховог насељавања у регије под османском управом досегло такве размере да је, примера ради већ почетком 16. века Солун доживео експанзију као град са 60% јеврејског живља. Трговина на Медитерану без њих се више није дала замислити без обзира на границе царстава и краљевина. Балканско подручје оплемењено је њиховим занатским умећем, а Цариград своје војне, дипломатске и привредне успехе могао је градити поуздајући се у јеврејске посленике, у чијим је рукама у то време импресивни део турске трговине. Амбасадор Венеције у Риму Ђовани Соранцо, поводом изгона Јевреја из Млетачке републике, Већу десеторице с правом пребацује: „Како сте само штетан посао учинили тиме што сте протерали Јевреје! Знате ли ви колико ће вас то касније коштати? Ко је учинио Турчина тако јаким и где би он нашао тако спретне занатлије да му израде топове, лукове, гранате, мачеве, штитове и мале штитове, који му омогућавају да се мери с другим народима, ако не међу Јеврејима које је шпански краљ протерао.“[5] Ексклузивно право извоза за велики тржни центар Галиције Љвов био је, по сведочанству пољског краља Жигмунда Августа од 1567. до 1570. резервисан за султановог миљеника, моћног сефарда дон Јозефа Насија, а извозници вина и ароматичних алкохолних пића, попут мастике, такође су претежно били Јевреји.[6] Производња фине вунене тканине-чука из Пловдива била је у надлежности иберијских Јевреја, изумитеља специфичне технике ткања..[7] Међутим, сплет још увек недовољно разјашњених следујућих околности допринео је измени односа Османлија према Јеврејима. Крајем 17. века Солун губи више од две трећине припадника своје јеврејске заједнице, а слични трендови забележени су у Београду, Земуну, Сарајеву, Скопљу.[8]

После аустријско-турских ратовања и два српска устанка, јеврејска заједница на подручју Београда консолидује се у време Милоша Обреновића, између 1815. и 1839. године, бројним досељавањима из Софије, Битоља, Букурешта, Русије, као и повратком старих житеља из прогонства.[9]

II СРБИ И ТУРЦИ

Након неуспеха у реализацији закључака из Акерманске конвенције од 1826. године, кроз Једренски уговор између Русије и Турске од 1829. године за Србију је издејствовано да се Порта додатно обавеже „одмах вратити шест нахија одузетих од Србије“. Хатишерифом од исте године Махмуд Други налаже београдском везиру извршење уговорних обавеза, међу којима и исељење Турака из Србије, с тим да народ плаћа данак за спахилуке, мукаде, ђумрук и друге приходе, а приватна турска имања – мулкове – да откупи. Према одредбама Портиног хатишерифа из 1830. године, између осталог, Милошу се признаје наследно кнежевско достојанство, са правом управљања унутрашњим пословима Србије у договору са скупштином сачињеном од народних старешина; Турцима који имају непокретна имања у Србији а хтели би да их се ослободе, остављен је рок од једне године да их продају Србима, а свим муслиманима забрањује се становање у Србији, изузев оних који припадају градским гарнизонима.[10] Имајући у виду да читав низ конкретних ствари важних за примену хатишерифа, укључујући дефиницију српских граница или висину укупне суме данка, није био регулисан, те евидентна опонирања његовом спровођењу у дело, 1833. године издат је нови хатишериф од стране Порте, са султановим потписом, којим се одређује укупна сума данка од 2.300.000 гроша, рок за исељење Турака пролонгира се за још пет година, а Србији се враћају Кључ, Крајина, Црна Река, Гургусовац, Бања, Сврљиг, Алексинац, Ражањ, Параћин, Крушевац, Јадар, Рађевина, делови Пазара и Старог Влаха.

III СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

У пословима управљања привредом, банкарством, али и спровођења значајних сегмената српске националне политике, попут оних о повраћају земље и других непокретности од Турака, запажено место заузимали су јеврејски посленици, чијим способностима је Милош Обреновић био привржен изнад свега по линији личног пријатељства са „градским лиферантом за набавку војних потреба“ Давидом Хајимом.[11] Попут својевремено јеврејских повереника турских владара, приликом стабилизовања темеља Османског царства, овај вешти београдски трговац успео је учинити много корисних ствари у прилог младе српске кнежевине – од помоћи Милошу да 1835. избегне атентат, преко разних пословних трансакција, подразумевајући кредитне аранжмане, све до стварања проходности укључењу већег броја јеврејских поданика у виталне економске токове.

Доказе о оваквим видовима коегзистенције за период Милошеве владавине између 1826. и 1835. године наћи ћемо у списима насталим поводом рада Београдског народног суда, почев од 1826. издвојеног дела Народне канцеларије, обзиром да је његов рад омеђен делокругом јединог органа јавне управе са ширим овлашћењима, како у јурисдикцији, тако и у унутрашњим пословима, односно пословима пореске администрације.

1. Откуп турских имања у Србији

Једно од кључних питања за будућност Србије било је исељење Турака и откуп њиховог имања. У обраћању од 29. 1. 1831. године Београдском суду , Милош Обреновић поводом инсистирања на забрани спахијама да одлазе у села, износи становиште:

„Досадише ми се већ речи ... спаија овдашњи: иду по селима и говоре људима да су фермани они што су читани по Светом Андреји лажљиви, да цар неће дати Србији ни села а камо ли наије, нити да је то истина да ће спаилуци Правитељству србском припасти, нити да Турци именија своја по варошима имају продати Србима, да је ово лаж и измишленије... Зато сам принуђен био заповедити судовима и капетанима нахиским да никаквом спаији не дају излазити у села. Вама пак препоручујем да по пријатију овог писма отидете к честитом везиру и сообштите му ово моје намереније и молите га од мојег имена да забрани спаијама излазити у села, зато што ћу ја кога год тамо нађем силом и свезана из њи изтерати и у Београд њима оправити, да га казни..А зато што веле да Турци не морају продавати именија своја Србима, зато оћу да им докажем да морају и како дође март, сви до једног морају излазити из вароши, пак нек иду куд који оће. Даље недам ни једном од њи бити међу нама, само гарнизони градова у стенама градским нек пребивају, а остало што се Турчином зове мораће како март дође одлазити између нас; нити ћу више чекати фермана ни берата. То је тврдо и постојано моје намереније... [12]

Његов додатни став садржан је у одговору на извештај Алексе Симића о разговорима са београдским везиром, у коме изражава непристајање на било какве уступке:

„Ако Порта врда и удара од своје речи и од писменог свог Хатишерифа, ја заиста не уступам нити ћу одступити... она сама каже у Хатишерифу свом да Турци у Сербији имаду годину дана времена продати Србима своја добра, а кои за то време не прода, оном ће комисари на то одређени преценити иј и они ће приходе њине примати из хазне београдске; кром гарнизона царски градова не сме никакав Турчин другиј пребивати у Сербији...“[13]

Средином наредне године, не би ли убрзао и остварио процес откупа турских имања, Милош ангажује јеврејске посленике, о чему нам сведочи допис Алексе Симића упућен кнезу српском 5. јуна 1832. године:

„Ваша светлост милостивејши господарју!

Овде прилажем светлости вашој писмо за Исака Камонда у Цариграду, којему пише Соломон да купи овдашње миљкове царске по определенију светлости ваше које сте ми о томе писали 2. т. м. под Но. 1506, но будући да се Соломону види мало што ви дајете за те миљкове, то јест до 200 хиљада гроша и не нада се да ће се по то узети моћи кад је везир она изгорела места од 18 дућана продао за више од 40 хиљада , гроша, које – наравно – мора се знати у Цариграду. Зато је он назначио у том писму Камонду да може само у мирију дати за ове миљкове до 200 хиљада, а прочи трошкови и мита да ћеду му се особито платити

Што се тиче до фермана, да се на сваки миљк особити ферман извади и опет један генерални ферман на све оне, он каже да је то ласно и ако ћемо можемо и по два имати, само треба за сваки ферман платити 36 гроша таксе.

Дакле, ако вам то Соломоново писмо не буде повољно, можете га вратити па да напишете друго и да му каже да речени миљкови са свим трошковима не коштају више од 200 хиљада гроша.

Мени се чини да ми је ваша светлост казивала да је Марашлија имао 19 или 20 фермана на све ове миљкове како су онда стајали. По тому и ја сам рекао Соломону те је писао Камонду да он гледа да иј узме по оном разделенију и извадившиј из њи оне миљкове које је овај везир продао, а тако и Абдураман паша да узме опет на онака оделенија фермане да не би морали на свако парче по особити ферман узимати, јербо би отишло много новца, будући да се сад у овим миљковима брои 115 парчета, које дућана, магаза, кавана и кућа. А Камонда ће сигурно наћи у тефтерани како су они миљкови Марашлији продани... [14]

Турци су свим силама настојали спречити реализацију одредаба хатишерифа из 1829. и 1833. о враћању некретнина Србији, користећи као погодан момент ситуацију изазвану побуном српских великаша против Милоша. У том смислу гласи и султанов ферман београдском везиру из 1835. године да „продају кућа и мулкова Турцима сасвим забрани и у напредак, ако би кои Турчин преко ове високе заповести усудио се коме другоме народу продати, да га таквог пред вратима његове куће обеси“ [15]

Но, и поред ових проблема Милош, између осталог и заслугом јеврејских посленика, није попустио у ствари повраћаја српских имања, тако да Намесништву после његове абдикације и истека петогодишњег рока прописаног хатишерифом из 1833, није било тешко донети Закон за повраћај земљу:

„Од године 1833, 26. октобра кад је свеза спахијска у Србији престала, постали су сви Срби праве саибије своји земаља и изравнали су се са онима који тапије на земљу имају. И зато како је који онда што притежавао и где се који у оно време затекао, онако је оно постало његова сопственост, која је морала бити невредима, нити се правично без редовног иследовања и суда одузети могла“ [16]

2. Наплата јавних дажбина

Споразумом са Мехмед-али пашом од 25. 10. 1815. године предвиђено је да се „Турци не мешају у купљење дажбина него кнезови сами да их купе“. У царске дажбине спадали су порез, харач и чибук а у спахијске главница, казанско, воденично, свадбено, котаро, медовина, попаша, жировница, десетак од свих пољопривредних производа... Харач је била обавеза сваког мушког лица старости од седам до осамдесет година, које није муслиманске вероисповести. Његово прикупљање Милош је закупио од Порте 1826. године за 245.000 гроша, да би већ наредне године убрао по том основу 470.000 гроша. [17]

У то време, према статистици Београдског суда, царски харач је наплаћен од 235 арачких глава међу београдским јеврејским поданицима, у 94 домова: 1. Јаков Маер, МУсиес Салон, 2. Мордохај Јаков, 3. Јован Давид, 4. Сентов Казез, Бинво Русо, 5. Исраил Хаим, Леон Хаим, 6. Давид Јакокујуџиоглиј, Јаков Давид, 7. Рамин Јосеф терзија, Авраам Рамин терзија, Исаак Авраам, Натан Евраим, 8. Бохор Хаим, Јосеф Бохор, 9. Аврам Сузи, 10. Солон Јаков Казази, Андреа Дмитов, Казази, Лазо Казази, 11. Давид Хаим, Исак Хаим, Сифи Хаим, 12. Аврам Нуси, 13. Сабитај Гавриел, 14. Соломон Јуда, 15. Јосеф Мусиј, 16. Јаков Симаја, Соломон Давид, 17. Бохор Сиви, 18. Давид Евраил, 19. Бињамин Ћидалија терзије, Сабитај Давид терзија, Хскија Бару терзија, Јован Живковић, терзија, 20. Јосеф Јозие, Садик Пијаде, Давид Хавио, 21. Челебон Озиј, Авраам Озиј, Озер Авраам, Јаков Бињамин, 22. Исаак Мусиј, Јаков Мусиј, 23. Гршон Самуил, 24. Рубен Исаак, Илиша Муси, 25. Данијел Албакари, Хескиј Албакари, 26. Хаим Јосеф, 27. Аврам Хаим, Хаим Авраам, 26. Азарија Јаков, Јаков Азарија, 29. Хаим Калдрио Мазлум, 30. Муси Алмузлим, Исаак Самуил, Арон Мисин, 31. Мусиј Исаак, 32. Самуил Аврам, Морено Озер, Мусиј Русо, 33. Мусија Варко, Садик Маистра, 34. Јаков Самуил, Исаак Јаков, Самуил Јаков, Давид Јаков, 35. Песак Израел, Израил Хаим, Хаим Израил, Сабитај Синтов, Бисон Авраам, Јошуа Израел, 36. Данијел Давид, 37. Давид Лезор, 38. Рубин Самуил, 39. Авраам Мусиј, 40. Самуил Раваил, Мусиј Самуил, 41. Јуда Конфорта, 42. Исаак Мусиј, 43. Јосеф Солон, Мусиј Јосеф, 44. Мусиј Михаил, 45. Гавријел Елиезер, 46. Исаак Јуда, Чиба Бохор, 47. Давид Сасон, Јуда Јаков, 48. Исахар Јосеф, Аврам Илија, 49. Хаим Давид, Саломон Аврам, Јуда Давид, Давид Хаим, 50. Хаим Данијел, Ментен Данијел, Самуил Хаим, 51. Аврам Самуил, Арон Самуил, Арон Натанаил, Саламон Израил, 52. Раваил Конорто, Хаим Јаков, 53. Исаак Дарса, Бињамин Исак, Стојан Тешић, Јован Шкорић, Милан Ђурић, Васил Пешић, 54. Саламон Илиша, Саламон Аврам, 55. Соломон Конорта, Самуил Коин, Конорта Илијас, 56. Хаим Аврам, 57. Исаак Саломон, Јаков Давид, 58. Јуда Рус, Аврам Јаков, Аврам Албакар, 59. Јаков Саломон, 60. Мусиј Данн, Саламон Мусиј, Аврам Мусиј, 61. Давид Јосеф, Мусиј Бињамин, 62. Аврам Мусиј, 63. Хаџиј Исак, Саломон Исаак, Самуил Исаак, 64. Јаков Мусиј, Мусиј Раваил, Аврам Раваил, 65. Минахим Израил, Јаков Минахим, 66. Аврам Јаков, Исаак Давид, Симаја Давид, Јосеф Муси, 67. Аврам Мусиј, Саламон Албакар, Јаков Булиј, Самуил Аврам, 68. Авраам Мусиј, 69. Мусиј Аврам, Јосеф Аврам, Илија Арон, 70. Јаков Исаак, 71. Исаак Вида Бакал, 72. Јаков Исаак, 73. Јакиел Мисил, 74. Јонтон Мусиј, Давид Хаим, Аврам Хаим, 75. Јосеф Арон, 76. Исаак Јаков, 77. Соломон Видаел, Јаков Видаел, 78. Јосеф Алмузлин, Мусиј син, Самуил син, 79. Арон Алијезер, 80. Давид Саломон, Симон Давид, Минахим Давид, 81. Исаак Алиезер, 82. Асдлан Раваил, 83. Саламон Исаак, 84. Аврам Мошуја, Мусиј Салон, 85. Јаков Иасил, 86. Салон Сиви, 87. Илиау Веруби терзија, 88. Јаков Аврам малеџибаша, 89. Лезер Исаак, 90. Авраам Мајир, 91. Бинвенист Албала, Дача Албахари, Лезер Аврам, Исаак Албала, Арон Салон, Јаков Лазар, Видал Габар, Нисин Рубен, Јосеф Соломон, Мојсиј Јуда ћумр.слуга, Аскија Самуил, Самуил Раваил, Ећим Самуил, Хаим слуга, Исак Аврам, Јаков Акијел, Ананил Самуил, Анрам Јосеф, Мусиј Натан, Давид Тевед, Мардохиј Хаим, 92. Исак Саламон, Јуда Аврам, 93. Синај Изкнезиј, Јаков Мушо, Мишулан Џамал, Лезер Саламон, Саламон Махир, Самуил Лезер, Исаак Соломон из Ниш, Исаак Мусиј, Арон Исаак, Гаврил Јуда, Јаков Лиша, Јуда Конфин, Мусиј Давид, Исаак Аврам, Давид Хаим, Саламон Хазан, Мататја Давид рус, Натавлин Јосеф, Исаак Синај, Исак Варк, Исаак Афар, Авраам Јосеф, Илија Аврам, Аврам Мошо, Мусиј Рус, Мусиј Израил од Софије, Јосеф Минасиф, Хаим Аба слуга, Руфал Талфи у Џебани, Авраам Леви у Џебани, Буор у Џебани, Буор у Џебани, 94. Јорукан Семо, Даан Авадија..[18]

Укупно је за варош Београд од 3738 обвезника наплаћено 12.335 гроша и 16 пара, односно 3 гроша и 12 пара по глави обвезника. Према истим изворима за 1825. и 1827. годину, јеврејских харачких глава је годину дана раније било 208, а годину касније 239.

Поред харачких и следујућих новчаних обавеза, Јевреји су били изложени кулуку као специфичној врсти пореза. У вези тога из Београдског суда 22. јуна 1831. године стиже протест кнезу Милошу:

„Ваша светлост милостивејши господару!

Всепокорнејше доводим до знања вашој светлости да овдашњи Јевреји никаковим начином неће с прочим житељима овдашњим обштему поредку да се повинују, но што се год заповеди обште, они су врло спори на то и затежу се. Перво, кулук с варошанима никакав не чине. Друго, дућане неће да затварају заповедним и недељним празницима док божја служба у церкви се не сврши; на против тога нелепим одговорима полицију и пандуре испраћају, позивајући се на права њина даровата од ваше светлости ( која за нас јесу светиња). Други пак говоре, да кад ми њихове свеце не празнујемо, то ни они наше празновати неће... [19]

Милош у вези изнетог даје одговор на себи својствен начин, по узору на своје турске патроне:

„Ви, дакле, гледајте колико можете с лепим начином с њима поступати, док време не дође да и њи свима дужностима обвежемо и дану им привилегију, која и онако додатак је „до мог даљег расположенија“ у себи содержава, одузмем.“[20]

Но, ово Милошевом прагматичном духу није било препрека са Јеврејима изграђује обострано корисне пословне трансакције, додељујући им 1834. године наплату јавних такси на тамизима и кантарима у Београду. Партнери су били закупци Нахман Озер, Исак Фарух, Хаим Давид и Самуел Аврам Русо. У акту Суда народног стоји:

„Ми смо аренду тамиза и кантара београдског последњи и трећи пут данас лицитирали и ово је обоје остало на Јеврејима: Нахман Озеру, Исаку Фаруху, Хаиму Давиду, Самоел Авраму Руссу за 35.100 ови гроша овдашњи чаршиски новаца, које прорачунавши по данашњем овдашњем теченију талира чини 1.755 талира, у коима ће се у натури наплаћивати.

Тамиза аренда до данас састојала се у том да ни један кафеџија и меанџија овдашњи, кои и кафу у меани троши; а кантар пак је у том што од соли, кад се стовара у магазу 4, а кад се из магазе продаје 2 паре од 100 ока узимало. Овако је исто и од железа наплаћивано...“[21]

Према хатишерифу из 1829. године, за Србију је издејствовано да народ плаћа данак за спахилуке, мукаде, ђумрук и друге јавне дажбине. Следствено томе, а имајући у виду потоње хатишерифе из 1830. и 1833. године, Милош је јула 1835. ускратио спахијама свако даље узимање јавних прихода од народа, а све разрезане дажбине свео на порез у новцу. Тада је у вароши Београд било 129 јеврејских обвезника, настањених у 64 куће[22]

3. Привредне активности београдских Јевреја

Зачеци озбиљних привредних активности у Милошевој Србији нису били без знатног уплива јеврејске инвентивности и капитала. О једном, за наше прилике великом послу, сазнајемо из обраћања Мојсија Лебла 22.12.1829. године српском кнезу, ради одобрења продаје 10.000 ока лоја:

„Покорнејше молим и просим да би јего ваше сијатељство милост мени учинило и допустило једно 10.000 ока лоја /12.818 кг/ у Цесарију да могу дати будући овај лој кои се код мене находи ја сам ове јесени платио аренду и клао сам моју стоку и сакупио сам неколико хиљада око лоја две паре ниже преко оне таксе уручене. А особито толико година како сам овамо прешао под ваше покровитељство и радим са вилајетом увек честно и поштено – никада нисам са вилајетом имао какова процеса или преваре. Ја сам један човек сирома које сам рад у ваше здравље помоћи себе брез икаквог вреда вилајету. Зато припадајући коленима вашему сијатељству и милостивејшему господару љубећи скут, не заборавите мене и моју молбу.“[23]

Велики приходи остваривани су по основу закупа пијавичних бара, које су по правилу спадале у сферу Милошевог монопола. Утолико је занимљивије да су ти послови вршени посредством Јакова Шактеца и Симона Пољака из Земуна, и то за период 1833-1836. године:

„Капетанима Наије београдске

По налогу Високославног суда народног...препоручујемо вам да свом народу у подручној вам капетанији на знање дате да су све баре, наодеће се у књажевству србском Високославним судом народним, Јакову Шактецу и Симону Пољаку из Земуна ц.Еврејима да у њима пијавице за три године ватати могу, под аренду дате. Следователно, свакоме ће од народа нашега пијавице по барама ватати слободно бити, само се сваки онај кои се тога посла приватити узнемирава с арендаторима или чрез њи одређеним њиовим наместницима погодити мора, па им онда за готове новце пијавице ватати може. Међутим, строго ћете заповедити свакоме да се нико не усуди пијавице ватати и друг овоме продавати. Ако би се догодило да ови закупитељи бара какову помоћ узпотребују, то ћете им ако у стању будете по дозволенију Високославног суда народнег дати.“[24]

О детаљима аранжмана говори допис суда Управителном совјету:

„По сили закљученог Високославним судом народним србским са Јаковом Шахтецом из Дарде у Ћесарији, кои је књажевству нашем пијавичне баре на три године заарендирао, контракта, да сиреч Јаков аренду свако пол године у напредак плаћа, јуче је исправничество ово од Јакова 773 ћесарска цванцика за рачун полгодишње аренде пијавичне, следујеме од 26. октомбра ове до 23. априла идуће 1836. године примило; које у кеси под печатом своим пошиљући Високославном управителном управителном совету, усуђује се приметити и то, да је за кесу пол цванцика дато“[25]

Давање позајмица/кредита уз интерес спадало је у чест вид привредних активности београдских Јевреја. Београдски суд је 1838. године издао један попис потраживања у односу на углавном муслиманске уговараче, са износима затеченим као оставинска маса Аврама Ванлија:

„Дугови које маса умрлога Аврама Ванлије примати има

Мустафа амамџија плати 250 гроша

Стари Мемед, татар овдашњи плати 400 гроша

Бошњак Мустафа овдашњи плати 193 гроша

Татар-ага везирски овдашњи плати 562 гроша

Џамсуз татар Ибраим плати 276 гроша

Ариф татар поштарџија аустријски плати 870 гроша

Аџи Мартирос из Рушчука, сада у Босни плати 125 гроша

Хуршид Кол-Аси Черкез(овај је сургунисан) плати 108 гроша

Јусуф телал баша плати 126 гроша

Кол-Аси Караман плати 36 гроша

Бехар Сараф плати 333 гроша

3.282 гроша

Тефтер 1.

Пеливан Ибраим плати 60 гроша

Ћаја бег везирскиј за крпење плати 15 гроша

Х.Барабет из Фетислама плати 275 гроша

Мехмедиз плати 170 гроша

Осман паша Скопљак плати 1350 гроша

Осман хадназар( Осман паше Скопљака) плати 350 гроша

Јусуф пашин сараф баша плати 200 гроша

Х.Барабет Урушчукли 2 тулум кафе плати 590 гроша

Димитрије Пошата плати 155 гроша

Коста Стојановић сараф плати 475 гроша

Исак из Фетислама плати 480 гроша

Бајраман овдашњи плати 200 гроша

Хусеин пашин тукџи баша плати 275 гроша

Ђенч Осман поштаџија плати 220 гроша

Низамски миралај плати 30 гроша

Сабљар књажески Беворак плати 22 гроша

Тањче Ћурчи Пооблија плати 500 гроша

Хаџи Дервиш, касап-баша плати 120

Анђелко дунђер из Крагујевца плати 90 гроша

Уста Махмуд , дунђер плати 60 гроша

Татар-ага везирскиј плати 276 гроша

Јусуф телал плати 70 гроша

Топчи Ибраим Пеливан плати 60 гроша

Муијдис ефендија плати 170 гроша

Ћаја бег плати 15 гроша

Чубучкиј Афус Татараси плати 499 гроша

Ресум војводи плати 109 гроша“ [26]

Из наведеног можемо закључити да су се највредније пословне трансакције у Београду изводиле уз учешће Јевреја, било непосредним, било посредним ангажовањем српског кнеза, какав је случај забележен 1836. године код погодбе између њега, Морица Левенштајна из Велике Кањиже и Мандила из Пеште, о откупу шишарки

„Данас је дошао к Исправничевству овдашњем Мориц Левенштајн из Велике Кањиже, саладског комитата у Маџарској. и Мандил из Пеште да правителствену шишарку, сву колико је има, купе и Иправничество је са њима по височајшему налогу ваше светлости од 12-го маја текућега года Но. 1879 погађало. Купци определителну цену казати нису хтели, додавајући за узрок то што би се може бити кои нашао да би на њину цену ударио и више обећао кад би чуо колико су они на сто ока обећавали и тако би се пазар њин осујетио, а то нису ради, а изјаснили су се при том да су склони пол цванцика мање или више за сто ока дати него што је цена шишарке при последњној лицитацији била, то јест да ће ју 24 цванцика или на ови 24 цванцика пол цванцика мање или више за сто ока платити...и новце за шишарку или код Сине у Бечу или у Пешти, гди би ваша светлост определити благоизволила, положити... У осталом разбирали су они колико свега правитељственни шишарки има и Исправничество им је одговорило да ће од прилике преко 600.000 ока бити, јербо се сумња да се шишарка изсушила није па да не буде тако количество њено мање него што је у кошеве сложено, и они су на то приписали сву шишарку правителствену, колико је год буде купити само да мање од 600.000 ока не буде.“ [27]

4. Београдски Јевреји и јавни поредак

На притужбе у погледу неравномерног пореског оптерећења свих поданика наилазимо у извештају Београдског суда кнезу Милошу, од 10. фебруара 1830. године, у којој се позивањем на протест обштеттсва београдског како Јевреји „од толиког времена ником ништа не дају“, реферише да је Београдски суд разрезао за пола године суму од 1200 гроша, што је наишло на противљење обвезника.[28]

Други прилог опсервацијама о угрожавању јавног поретка датиран је 4. фебруара 1831. године и односи се на Рубена Басана, Јосифа Конфортеа и Нисима Басана, с којим се Јеврејима оштећени Таса Николић, слуга Кенеџи Османа „познавао долазећи кадшто суботом кући Рубеновој и ватру ложећи“. Закључак о утврђењу кривичне одговорности тројице Јевреја за телесне повреде нанесене оштећеном суд поткрепљује:“беседом Јевреја Габета патролџије , у путу изговореном“ и изриче казне – Рубену и Јосифу по 50 батина, а Нисиму сину Рубеновом 25 батина. „Но, будући да је Рубен стар човек и постник јеврејски, за којега телесну каштигу молили су се и кметови јеврејски Давичо и Соломон, то је остављено да Рубен на место 50 батина, 50 гроша у касу плати, које и извршено је“.[29]

Бављење апотекарством било је уносан посао у Београду почетком 19. века, те не чуди да је нелојална конкуренција неретко изискивала потребу интервенције овдашњег суда. Поводом притужбе Мојсија Јовановића, од 13. маја 1831. године, Београдски суд извештава књаза:

„На тужбу овдашњег апотекара Мојсија Јовановића, благоизволио је господар Јеврем заповедити ми да запретим свим лажљивим апотекарима да које какве смесе место лекова људима продавају и људе тиме трују или варају, које сам и учинио и неким Чифутима и забранио....Момку доктора Куниберта заказато је да ни он докторисати не сме нити лекове коме давати...“[30]

На рад надрилекара у Београду притужбу улаже 26. јула 1834. године и Вартоломеј Куниберт, физикус вароши београдске, чији је чиновник пре три године прозван због истих ствари, а Београдски народни суд по спроведеним истражним радњама сачинио је констатацију: „Многи се у вароши овдашњој и од Христијана и од Јевреја налазе, кои нити болести познају нити лечити знају, а лекове своје на сотествујуће ни болести ни снаги болесника дају...Суд овдашњи к прекраштенију ови зала није приступити могао без височајшег повеленија, по томе што готово сваки јеврејски дућан лековне материјале држи и без свакога реда и мере такове продаје, и што се и наши Христијана налази кои се докторима називају-лече, лекове дају и своје апотеке имају“[31] Управо је В.Куниберт био позван од суда да процени вредност три медикамента – једног, према истоме извештају набављеног „код Чифутина“у сврхе „побацивања детета“, а „у два маа пооособ код једног човека да ишту од мучења у стомаку лекове“. Како наведени акт сведочи, београдски физикус најтеже квалификације употребио је за „шарлатански лек кои се од жена употребљава за побацивање деце“ тврдећи да он није само „против благонаравија и права содружества, него и самом здрављу је одвећ шкодљив и орудија рађања нарушава“.

Изузев као институт поштовања утврђених начина понашања поданика, јавни поредак је од стране Јевреја коришћен и за прибављање правне снаге изјавама воље, какав је случај забележен приликом потврђивања тестамента Азриела Хаима, украшеног и моралним поукама, уз претходно утврђење да је у свему са законом јеврејским у свему сагласан и „од два вровна рабинера јеврејска сопбственоручно потписан и потврђен“:

„Будући да је свакоме човеку смрт извесна, но дан и час њен неизвестан, тако ја долу потписани, налазећи се јошт при совршеном здрављу и при целој и чистој совести, да би по смрти мојој међу моим наследницима свако могућно неспоразумевање и сваку распру предупредио, чиним с целим имањем моим које сам праведним трудом и помоћу Божијом стекао, следујуће тестаментално расположеније

  1. Два сина моја заостала од прве супруге, то јест Хаим Бехар Азриел и Песак Бехар Азриел снабдевени су и удомити од мене јошт за живота мога, сиреч дао сам и једном и другом у име наследства њиног соразмерну част имања мог, тако да покрај труда и доброг владања свог с фамилијама своим спокојно и поштено живити могу. Но из љубави и наклоности отеческе уређујем и располажем даље да им се јошт преко тога после смрти моје свакоме по 500 гроша од заоставштине моје сермије исплати.
  2. Остала два сина моја у втором браку од садашње супруге моје Анулле, рођена по имену Самјуел Азриел и Еуда Азриел, остављам и опредељујем да заједно са матером њином буду свеобшти наследници целог имања мог движимог и недвижимог, које се у следујућем состои: а) кућа у којој сад обитавам, заједно са башчом, авлијом, подрумом итд. лежећи спроћу јеврејске синагоге, и то између Аврама Мајове и Самуила Давида Аврамове куће; б) дућан у чаршији у суседству новога зданија грађанина и кмета овдашњег Милута Радовановића, , заједно са магазом и подрумом итд, као што списак гласи; в) све у кући и дућану налазеће се ствари, ако што је цело покућство и посуђе, јастуци, простирка, адиђар или драго камење, накити, бисер, злато и сребро, аљине итд, све то припада садашњој супруги мојој Анули и њеним двама синовима Самуелу и Еуди...

Примечаније: Тестамент овај или завештај содрежавајући последњу вољу моју тверду и непоколебиму, најпре је на јеврејском језику сочињен и из овога на србском језику слободно преведен. Он се са законом јеврејским, са зеведеним и установљенима обрјадама и редбама нашим, како церковним тако и грађанским, у свему и совршено слаже и у исто време бољега веројатија ради од два вровна рабинера јеврејска собственоручно потписан и потврђен“[32]

IV ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Фернан Бродел проучавајући јеврејску цивилизацију запажа „истина је да она није, или је мало, урасла у тло, да се не може подвести под обавезна, једном заувек дата географска станишта – то је најјача црта њене оригиналности, иако не и једина“.[33] Мишљења смо да је управо ова констатација поуздано полазиште за анализу судбине Јевреја под окриљем Османског царства, у скутима полуаутономне кнежевине Србије. Управо лична својства припадника ове цивилизације као што су истрајност, проницљивост, али и наглашена свест о припадности заједници, условила су опстанак и њихово утеловљење у ткива других култура и етницитета, са афирмативним предзнаком различитости и самосвојности, често као елементи највиших узлета народа којима су подарили своје најбоље особености. Можда је непристајање на просечност нити у једном сегменту друштвених активности, али на један култивисан, рафиниран начин, главни узрок успевања Јевреја да досегну врхове цивилизацијских вредности, без обзира где се налазили.

Живот јеврејских становника Београда, праћен путем документарне грађе настале у Суду београдском између 1826. и 1835. године, у време одлучујућих гестова Милоша Обреновића на плану успостављања српске аутономности, налик је другим приповестима о националним препородима европских држава уз потпору житеља“народа књиге“, или пак културним променама начињеним у Османској империји : били су итекако захвални као генератор позитивних привредних, дипломатских и војних помака, али не и пожељни као стратешки партнери за реализацију интереса моћних владарских кућа. Личне дилеме припадника јеврејске заједнице и искушења којима су излагани под српском управом и турским надзором у Београду, али и сугестивну суздржаност овдашњих моћника према њиховој кооперативности, сликовито ће изразити извештај Народне канцеларије упућен Милошу Обреновићу 25.9.1820. године, о „двострукој улози“ једног информатора о српско-турским односима:

„Покорно вама јављамо: што смо јуче вама јавили у писму што је потурчењак Чифутин Мехмед Ефендија ваше ријечи везиру саобштавао, данас дошао је к нама исти Мехмед Ефендија и сам је проказао како је ваше речи везиру саобштио, све које сте ви пред њим изговарали, и нама приказује да сте му ви рекли да он то везиру изговори.

Говори даље овај Мехмед Ефендија: ја сам, истина, веру променио и моју децу изгубио што сам међу вама осто и у планину с вама бего, но сачувај боже невоље, ја ћу опет бити с вама. Ја гинути нећу ко марва, зашто очи своје имам и бог ми је памет дао, и ето га опет данас к вама походи.

Нама и то казује и нас уверава здраво да везир и алај бег непрестано раде о нашој пропасти, за које све ћурћибаша каже, знаде – но не знам, вели, казује ли вама. И заверава се нама да ће све казивати нама што је чуо за нас, зло и свашто.

И када нам казује за своје страданије вере и деце своје, плаче као дете; и нас заклиње свим божијим клетвама да не би се прочуло од нас да он с нама разговара. И ви немојте ни под дати да он узна, да ми вама јављамо што он нама проказује. Ви гледајте да штоп од њега купите, али не поверавајте му што продати“.[34]

Милошеви двоструки стандарди у односу на Јевреје, изражени у налогу Београдском суду из 1831. године да се с њима колико може лепо поступа, „док време не дође да и њих свим дужностима обавежемо и дану привилегију одузмем“,[35] одражавају лице и наличје политике према припадницима народа чија су знања и умећа знатно допринела српском напретку и еманципацији. Већ са 1835. годином и увођењем ограничења Милошевој апсолутистичкој власти, без обзира на кратак правни живот Сретењског устава, положај Јевреја престаје бити ствар опредељења једног човека, што нажалост, према искуствима из периода после Милошеве абдикације, није значило и афирмацију њиховог грађанског статуса у Србији, све до 1878. године.



[1] Небојша Јовановић, Преглед историје београдских Јевреја до стицања грађанске равноправности, Зборник Јеврејског историјског музеја бр. 6, Београд 1992, с. 115, наводи да први сигурни податак о повратку Јевреја у Београд потиче из 10. века, позивајући се на податак објављен код И. Шланга у делу Јевреји у Београду, с 2-3, тиме демантујући став М. Перића и С. Станића изнет у истом броју Зборника ЈИМ, с. 278 („Јевреји Београда у пописима становништва 19. и 20. век) -“претпоставља се да су се први Јевреји доселили у Београд након што су га Турци 1521. године заузели, а из њега се повукли Мађари“.

[2] Франц Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Нови Сад 1968, с. 12-13.

[3] Фернан Бродел, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа Другог, књига 2, Београд 2001, с. 356.

[4] Роберт Мантран (ур) , Историја Османског царства, Београд 2002, с. 185.

[5] Фернан Бродел, Исто, с. 146.

[6] Роберт Мантран, Исто, с. 256.

[7] Исто, с. 262.

[8] Исто, с. 390.

[9] Небојша Јовановић, Исто с. 121.

[10] Драгослав Јанковић , Ружица Гузина и група аутора, Историја државе и права народа Југославије, Београд 1980. г, с. 126.

[11] Више о томе:Милица Михаиловић, Двестотине година породице Хајим-Давићо у Београду, Зборник ЈИМ 6/1992, с. 249-275.

[12] Архив Србије (даље:АС) , КК (Кнежевска канцеларија) VII, 729, с. 474.

[13] АС-КК VII, 731, с. 475.

[14] АС-КК VII, 876, с. 562.

[15] „Политика“, Београд, од 15. маја 1960.

[16] Према Историји државе и права народа Југославије, с. 133.

[17] Исто, с. 122.

[18] АС-Тефтер арачки вароши београдске 1826, с. 336.

[19] АС-КК V, 79 с. 491.

[20] Исто.

[21] АС, Протокол Београдског суда Но. 302, 20. 4. 1834, с. 595.

[22] АС Из фасцикле Београдског суда за 1838, с. 655.

[23] АС, КК III, 149, с. 449.

[24] АС, Протокол Београдског суда, Но. 565, с. 578.

[25] АС, Исто, Но. 1074, с. 644.

[26] АС, Из фасцикле Београдског суда за 1838, Но. .562, с. 735.

[27] АС, КК VIII, 549, с. 667.

[28] АС, КК V, 49, с. 456.

[29] АС, Протокол Београдског суда Но. 79, с. 476.

[30] АС, КК V, 93, с. 488.

[31] АС Протокол Београдског суда, Но. 700, с. 611.

[32] АС, Исто, Но. 400, с. 670.

[33] Фернан Бродел, Исто, с. 142.

[34] АС КК II, 206, с. 82-83.

[35] АС КК V, 79, с. 492.

На Растку објављено: 2008-04-03
Датум последње измене: 2008-04-03 22:16:09
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује