Жељко Хубач

Бизарно

Три сцене бесмисла, за пет глумаца и петнаест лица

ЛИЦА:

• МАРТИН (38 година) / МИЛАН (32 године) / БИКСА (25 година)
• ЂИЂА (38 година) / САША (32 године) / ГАГА (25 година)
• МИНА (38 година) / МАЈДА (32 године) / СВЕТЛАНА (25 година)
• КАТАРИНА (38 година) / КСЕНИЈА (32 године) / ИВА (25 година)
• ВОЈА (38 година) / РИЧИ (32 године) / ДЕЈАН (25 година)

ПРВА СЦЕНА

(Рана јесен. Касно послеподне. Раван кров на једном од многобројних новобеоградских солитера. Коаксијални каблови свуда унаоколо, на димњацима начичкане старе логаритамске ТВ антене. Музика „Шарло акробата“, тзв. нови талас. На ивици равног крова, обнажен, стоји Ђиђа, бивши младић, стар 38 година. Тип који је до скора водио рачуна о свом изгледу, али је, с обзиром на околности и спремност да изврши самоубиство, да се тако изразимо – тазе запуштен. Кроз „шуму“ ТВ антена и каблова пробија се Мартин. За њега се не би могло рећи да је икада био млад, иако има тек 38 година. Запуштен, урбанизовани наркоман. Мартин гледа у гомилу каблова и не примећује Ђиђу. Ђиђа њега примети.)

ЂИЂА: Не прилази, скочићу!

(Мартин, шокиран чињеницом да некога има на том крову, изненађен повиком, а богами и призором, поскочи и, с обзиром на бројне каблове, саплете се, падне на леђа и са собом повуче антене које попадају по њему.)

МАРТИН: Човече, какво срање.

ЂИЂА: Не прилази ми, скочићу!

МАРТИН: Какав цар...

ЂИЂА: Чујеш ли, скоћићу! Не зајебавам се!

МАРТИН: Чука ће да ми излети на уста. Уср'о сам се. Уср'о!

ЂИЂА: Озбиљан сам. Ко год да те је послао...

(Мартин покушава да се отпетља од каблова, ТВ антена и да устане.)

МАРТИН: Што ти је наш свет... Кабловску већ годинама гледају, али антене не скидају.

ЂИЂА: То фолирање код мене не пали, знаш...

МАРТИН: 'Еј, 'ајде, искулирај.

ЂИЂА: Нећу да искулирам...

МАРТИН: Онда немој!

ЂИЂА: Не прилази ми.

МАРТИН: Како да ти приђем, идиоте, кад не могу ни да устанем... Натак'о си ме на овај буљук жица...

ЂИЂА: Ја те натак'о!?

МАРТИН: Јок, ја сам се сâм натак'о од свакодневног призора, тебе гологузана на симсу. Аман, приђи, распетљај ме...

(Пауза, Гледају се. Ђиђа се сагне, из џепа панталона, које су му положене близу ногу, извади нож на расклапање. Прилази Мартину са ножем у руци.)

МАРТИН: Шта ће ти тај нож. Дај, јеси ли ти убица или самоубица. Еј...!

(Ђиђа ножем пресече неколико коаксијалних каблова и „расплете“ Мартина, затим се окрене и пође назад ка симсу. Мартин би да му се захвали.)

МАРТИН: Чујеш...

(Ђиђа се нагло окрене. Нож му је у руци, уперен ка Мартину.)

МАРТИН: Хтео сам само да ти се захвалим...

(Ђиђа одмахне руком и врати се на симс.)

ЂИЂА: Знаш, колико си се ти уср'о, толико сам се и ја...

МАРТИН: Ти си над рупом од шеснаест спратова, мени је (погледа у натпис антене која му је испод тура) ТВ УХФ-ВХФ Лога 2 у буљи... Није то зајебанција...

(Мартин је хтео да буде духовит. Очекује Ђиђину реакцију, које, наравно, нема. Пауза.)

МАРТИН: И шта ћеш сад, кеве ти... Да скочиш?

ЂИЂА: То није твоја брига.

МАРТИН: Па, није, али...

ЂИЂА: Иди својим послом...

МАРТИН: Ја сам дошао својим послом.

ЂИЂА: Баш овде.

МАРТИН: Баш ту.

ЂИЂА: Катарина те је послала.

МАРТИН: Мина ме је послала.

ЂИЂА: Која Мина?

МАРТИН: Која Катарина?

(Сад су обојица мало збуњени. Мартину звони мобилни. Мартин се јави.)

МАРТИН: Хало. Да, на крову сам... Нисам га још узео... Боље да ти не објашњавам... Нисам се ни ја урадио... Е, зато... Ма, не скидам се, не сери... Шта радим, питаш, шта радим! Вадим из буље логаритамске антене, коаксијалне каблове и ћаскам са скроз наскроз гологузим самоубицом... Гологузим, драга моја, гологузим, који је управо на нашем симсу... Да, баш ту... Скроз је го. Скроз на скроз! Мислиш да те зајебавам? Ма дођи, па види сама... Како? Попни се, госпођице. Како сам ја могао да се пентрам, тако ћеш и ти!

ЂИЂА: Немој никога да ми довлачиш овде... И ти треба да се губиш...

МАРТИН: Ево, Мина ми не верује да сам овде с тобом, кажи јој, кеве ти...

ЂИЂА: Рекао сам ти да ми не прилазиш...

МАРТИН: Немам живце за њу, развалићу је преко мобилног... Држи!

ЂИЂА: Склони се, скочићу, кеве ми!

МАРТИН: А ти јој објасни ситуацију током слободног пада, да јој ја не бих...

(Мартин утрапи мобилни телефон Ђиђи у руку. Ђиђа гледа телефон, не зна, на тренутак, шта би. Онда, скоро по инерцији, приноси телефон уху. Слуша. Очигледно је да чује гомилу псовки и погрда.)

ЂИЂА: Ово ти је риба?

МАРТИН: То, пријатељу...

ЂИЂА: Ћути ли, барем, кад спава?

МАРТИН: Ћути само кад се добро уради. Иначе, сере и док спава. Хрче.

ЂИЂА: Риба, па хрче! Ма дај...

МАРТИН: Хрче ко да има туберкулозу! Тридесетосам година је то, брајко. Баба девојка...

(Ђиђа пружа телефон Мартину.)

МАРТИН: Ништа јој ниси рекао.

ЂИЂА: Шта да јој кажем...

МАРТИН: (Узима телефон од Ђиђе.) Мислиш, кад да јој кажеш... (Мини, у телефон.) Узми ваздух, козо! Па попни се, попни најзад... Да не би, можда, да те носим... Ма дај, терај се! (Прекине везу.) Човече, тако ми дигне адреналин, желудац, притисак...

(Још једна, нешто краћа пауза.)

ЂИЂА: Мислим да би било најбоље да најзад одеш одавде.

МАРТИН: Не могу.

ЂИЂА: Како то мислиш?

МАРТИН: Тако. Не могу док... Док...

ЂИЂА: Док шта!

МАРТИН: Како си од оволико солитера изабрао баш овај. Ама, не само што си набоô солитер, него и то парче симса...

ЂИЂА: Не разумем, шта тебе боли где сам ја решио да... Ма, дај, ово нема смисла. Ова прича не води никуда. Молим те, иди. Иди!

МАРТИН: Мартине...

ЂИЂА: Нисам ја никакав Мартин.

МАРТИН: Знам да ниси. Ја сам.

ЂИЂА: Шта си ти?

МАРТИН: Каже се „иди, Мартине“. Ја сам Мартин.

ЂИЂА: Ти би сад да се упознајеш, а?

МАРТИН: Не. Само захтевам да ми се обраћају по имену, кад ме терају од себе.

ЂИЂА: Е, само ми је још час психоанализе недостајао.

МАРТИН: (Видно узнемирен, плане.) Не волим да ме терају они који ми ни име не знају.

ЂИЂА: Добро, добро, бре... Губи се Мартине!

МАРТИН: Ти моје име знаш. Ја твоје не!

ЂИЂА: Зар је то сада важно...

МАРТИН: Мени јесте!

(Пауза.)

ЂИЂА: Ја сам Ђиђа.

МАРТИН: Ниси из краја? Наравно да ниси. Таквих будала, фала Богу, још нисмо запатили. Ја овде живим.

ЂИЂА: На крову...

МАРТИН: Не на крову...

ЂИЂА: Шта си се онда залепио за ово парче симса, ко да ти је дедовина. Шта ту имаш тако битно...

МАРТИН: Исти си муркан. Само нешто запиткујеш. И да знаш да ми уопште не личиш на самоубицу.

ЂИЂА: Па да... Тебе је, ипак, послала Катарина. Ти си тај њен нови... Ако се не помакнеш док избројим до десет, скочићу, тако ми свега.

МАРТИН: Рекао сам ти већ да не знам никакву Катарину. С обзиром да си помодрео од хладноће, биће да је дуго чекаш.

ЂИЂА: Реци ми шта треба да урадим да би отишао!

МАРТИН: Мартине!

ЂИЂА: Мартине! Шта треба да урадим, Мартине!?

МАРТИН: Да се макнеш за тренутак да узмем нешто.

ЂИЂА: Одакле?

МАРТИН: Теби је, ипак, неко у фамилији био муркан...

(Ђиђа се сагне и почне да претура по делу симса на коме стоји.)

МАРТИН: 'Еј, шта радиш то?!

(Мартин би да приђе, али Ђиђа упери нож у њега. Мартин стане. Ђиђа напипа испод цигле која држи ивицу симса једну кесу у којој је хероин.)

ЂИЂА: Види, види...

МАРТИН: Пази с тим. То је...

ЂИЂА: Видим шта је. Хероин.

МАРТИН: И то добар. Молим те, пажљиво.

ЂИЂА: Човече, какви сте сјебани. Сви сте сјебани...

МАРТИН: Ко је сјебан?

ЂИЂА: Ви који сте остали овде.

МАРТИН: Шта бунцаш, бре, који то ми...

ЂИЂА: Сероње без муда.

МАРТИН: Битно је да ти имаш муда.

ЂИЂА: Имам.

МАРТИН: Видим...

ЂИЂА: Хоћеш ли да видиш, хоћеш ли да видиш?!

МАРТИН: Немој да скачеш с тим хероином, јеси ли нормалан!

(Ђиђа се савије у јаком грчу. Заплакао би, али нема суза. Нож му је уперен ка Мартину.)

МАРТИН: Хеј, матори, о'лади.

ЂИЂА: Пусти ме.

МАРТИН: Дај ми то па ћу да одем. Отићи ћу, кеве ми.

ЂИЂА: Због таквих као ти мој Стева је мртав.

МАРТИН: Који сад па Стева... Молим те, дај ми тај хероин, па да се лепо к'о људи разиђемо.

ЂИЂА: Све вас треба побити.

МАРТИН: Зашто бре, зашто?

ЂИЂА: Стеву су убили такви као ти.

МАРТИН: Никога ја нисам убио...

ЂИЂА: Дилери!

МАРТИН: Е, ја се радим, ја не уваљујем.

ЂИЂА: Кунем ти се да ће ово (Показује на кесицу са хероином.) да лети са мном...

МАРТИН: Нисам дилер, кеве ми...

ЂИЂА: Овде има хероина за пук војске...

МАРТИН: Какав пук војске, нема за три пута да се урадимо...

ЂИЂА: Рекао сам да ми не прилазиш.

МАРТИН: Дај ми то!

ЂИЂА: Упозоравам те!

(Мартин приђе, Ђиђа се придигне, замахне ножем и посече по прсту Мартина.)

МАРТИН: Човече, човече!!! Које срање! Ти си луд, бре!

(Још једна пауза. Ђиђа је запањен. Мартин вади из џепа папирне марамице и превија прст. Обојица су видно уплашени.)

МАРТИН: Је л' ти чист тај нож...? Ко зна кога си све преклао њиме. Сине, двадесет година се чувам и да заглавим СИДУ на ножу... Ти ниси самоубица, ти си убица!

(Ђиђа чучне. Адреналин је одрадио своје. Мартин се ипак смирио, то је огреботина, а не рана.)

МАРТИН: То сам ти већ рекао, а? Понављам се. Па, јеби га, у шоку сам...

ЂИЂА: Стева је био мој млађи брат. Обојица смо јурили визу. Ја сам је добио, а њега су израдили. Ја сам отишао у Чешку, а он у Босну. Кева ми је јавила да је дошао с ратишта скроз наскроз сјебан. Нашли су га на истој оваквој усраној тераси урађеног и скамењеног.

МАРТИН: Молим те, дај ми да видим тај нож какав је...

ЂИЂА: Да је среће да нас никада нису пустили да се вратимо.

МАРТИН: Је л' има остатака туђе крви на њему? Како си га одржавао? Дај ми.

ЂИЂА: Човече, не присиљавај ме да дижем нож на тебе!

МАРТИН: А шта да радим! Шта!? Ђиђо, ја нисам дилер, кунем ти се. Фиксам се и гледам своја посла. Боли ме и за ратове, и за политику, и за све ме боли...

ЂИЂА: Осим за хероин.

МАРТИН: Нормално. Ја сам наркоман! И кризирам! Због тебе кризирам!

(Мала пауза.)

МАРТИН: И уср'о сам се од тог ножа...

ЂИЂА: Убијаш се, човече.

МАРТИН: Ти ћеш да ми кажеш...

(Обојица се, након кратког погледа, насмеше. Кисело, али ипак довољно да се за тренутак промени атмосфера.)

МАРТИН: Што си, уопште, ишао преко, кад си се на крају вратио. Овде само будале купују повратну карту.

ЂИЂА: Немаш ти појма како је тамо...

МАРТИН: Ти немаш појма.

ЂИЂА: Без обзира на све, ја ти, уствари, завидим што си успео да опстанеш овде.

МАРТИН: „Свако замишља свој рај тамо где је другом пакао“.             

ЂИЂА: Читао си Моравију?

МАРТИН: У моје време се читало.

ЂИЂА: Шта си завршио?

МАРТИН: Југословенску књижевност.

ЂИЂА: Које године?

МАРТИН: Опет ме испитујеш? Дипломирао сам '91.

ЂИЂА: Ти си '67 годиште?

МАРТИН: Откуд знаш?

ЂИЂА: Дипломирао сам исте године кад и ти. Студирао сам Физику.

МАРТИН: Штребер, а?

ЂИЂА: Није ваљда да су и овде почели да пуштају наркомане у школе, да предају деци?

МАРТИН: Психопатама дају катедру, наркоманима јок.

ЂИЂА: А како си онда, све ове године, налазио паре за добар хероин.

МАРТИН: Издајем гајбу од покојних матораца и... Сналазим се. Јебо те, што се не огрнеш, видиш да си помодрео...

ЂИЂА: Смета ти што сам го?

МАРТИН: Баш и не уживам у призору, ако ме то питаш.

ЂИЂА: Ово сам прави ја! Разголитили су ме до краја. Скинули су са мене све, исисали ми душу. Ако сам овде био прдеж, тамо сам постао говно!

МАРТИН: И пошто ти није пријало враћање у претходно агрегатно стање, решио си да испариш. И то са мојим хероином. Дај ми, бре, да се урадим само једном.

ЂИЂА: Барем ће теби мој скок нешто да значи.

МАРТИН: Јеби се, нарцису...

ЂИЂА: Значиће ти, зар не?

МАРТИН: Рекао сам ти да престанеш с тим питањима...

ЂИЂА: Већ неколико пута. Шта је, имаш фобију од њих?

МАРТИН: И ти би је имао да су те муркани лисицама везивали за процурели радијатор и целу ноћ ти постављали имбецилна питања.

ЂИЂА: Откако сам се вратио слушам само жалопојке... Како вам, бре, не досади...

МАРТИН: Двапут су ми одвалили бубреге, једном сломили четири ребра, три пута по два зуба, шест комада ми фали у вилици, брајко мој. Раде вештаци ко кастањете

ЂИЂА: Шта си ти био, некакав дисидент.

МАРТИН: Ето га сад и ти. Мурканска логико... Наркоман, ја сам наркоман! То му дође као ванстраначка личност.

ЂИЂА: Независни интелектуалац...

МАРТИН: Море, кад ме покупе у рацији, независно од разлога бију, брајко, као да сам из Отпора, далеко било.

ЂИЂА: Ти мислиш да чешки муркани не табају?

МАРТИН: Мислим!

ЂИЂА: Гледао сам пре неколико година у Прагу једну фантастичну представу, неки Мађари су гостовали.

МАРТИН: Заболе ме, дај ми...

ЂИЂА: Слушај! Због те представе сам преломио и одлучио да се вратим. Пази, у првој слици риба изађе на просценијум и почне са невероватном страшћу да пуши кларинет. Дудлала га је пет минута као Моника Луински, а онда је кренула да свира „Оду радости“.

МАРТИН: А кад се завршила представа, покупила је свој бедни хонорар од 500 евра и наставила турнеју. Вербална онанија...

ЂИЂА: То је била метафора...

МАРТИН: Гледао сам и ја то срање..

ЂИЂА: Где си ти то могао да гледаш...?

МАРТИН: На Битефу.

ЂИЂА: И теби је то срање. Везе ти немаш...

МАРТИН: Везе ти немаш!

(Чује се бат корака, кашаљ и лупање улазних врата од терасе.)

ЂИЂА: То је...

МАРТИН: Мина! Препознајем јој кашаљ на километар. Е, сад смо га надрљали...

МИНА: Мартине, мртав си човек.

(На сцену улази Мина. Још увек је помало црвена у лицу од пењања степеништем. Особа која није у стању да с лакоћом пређе ни три степеника морала је да се пење 16 спратова. Мина је, иначе, престарела тридесетосмогодишња девојка, изразито сувоњава. Наркоман. Кад је угледала призор на тераси, за тренутак је остала запањена и без текста. Али, само за тренутак.)

МИНА: Јебо те, а ја мислила да фолираш...

МАРТИН: Јесам ли ти рекао...

МИНА: Не могу да верујем...

МАРТИН: Ни ја нисам могао да верујем...

МИНА: То је тај... Чекај, је л' то он држи у руци наш...?

МАРТИН: Аха.

МИНА: Па, одакле му...?

МАРТИН: Напипао га је.

МИНА: Ти си му провалио склониште, гарантовано. Кретенчино.

МАРТИН: То сад није битно...

МИНА: Мајстор си да зезнеш ствар, сероњо млохави...

МАРТИН: Смањи доживљај, чујеш...

МИНА: Ја да смањим доживљај. Што њему ниси казао да смањи доживљај? Њему си се гарантовано увлачио у буљу...

МАРТИН: А шта је требало, да се свађам, док он држи наш хероин у руци.

МИНА: И шта ће с њим? Да скочи?

МАРТИН: Решио фрајер да нас баца у апстиненцију, да нас лечи, да не завршимо к'о његов Стева.

МИНА: Какав Стева, шта булазниш...

МАРТИН: Дуга прича...

МИНА: Са мојим хероином си решио да се убијаш, кретену! Дабогда се натакао на бандеру, педерчино!

МАРТИН: 'Ало, бре, о'лади мало, ситуација је прилично неповољна по нас.

МИНА: Ти си, Мартине, рођени баксуз. Ово само теби може да се деси, лузеру! (Закашље се, јако и прилично нездраво.) Душа ми је у носу од пентрања... Лепо сам ти рекла да кријемо хероин у неком солитеру који има исправан лифт...

МАРТИН: Откуд сам ја знао да ће и други да рикне...

МИНА: (Ђиђи.) Од толико бетоњерки у Београду, нашао си баш са ове да скачеш, скочио дабогда у септичку јаму!

ЂИЂА: Чекајте, оба лифта не раде?

МИНА: Раде, него ја овако спечена волим да џогирам до телесне тежине која онемогућава загревање топлокрвних животиња... Болиду!

ЂИЂА: Па како, парни је радио јутрос.

МАРТИН: Стани мало! Што тебе интересује то да ли лифтови раде?

МИНА: Боји се да из прве неће да му успе да се разбије, па да се не пење, баја, пешака за репризу...

МАРТИН: Ма сврби њега нешто друго...

ЂИЂА: Не сери...

МАРТИН: Ти си, Ђиђо, уствари, фолирант.

МИНА: Фолирант! Да он то није...

МАРТИН: Јесте, јесте... Јавио је риби одакле ће да се убије, па сад чека да она дође, да га, као, одговара...

ЂИЂА: Рекао сам ти да не сереш!

МИНА: Срам те било, у тим годинама на самоубиство бариш рибе, пубертетлијо олињали...

МАРТИН: А ја се још навук'о на причу...

ЂИЂА: Не прилазите ми!

МИНА: Таквом какав си, не бих ти ни на сто метара пришла, да не морам, чудовиште умоболно, бубуљичаво... Буљодлакаво!

МАРТИН: Еј...

МИНА: Психопато! Дегенерику! Имбецилу!!!

МАРТИН: Ало, бре...

МИНА: Е, са' ћу да му заврнем она млитава јаја, у машну ћу да их вежем.

(Мартин и Мина пођу ка Ђиђи. Овај кад схвати да је „проваљен“ запрети бацањем  хероина, јединим аргументом који му је остао.)

ЂИЂА: Ово може да лети и без мене. Учините ли само још један корак, бацићу га! Мртав сам озбиљан!

МИНА: Мртав си ти, свакако.

ЂИЂА: Мартине, реци оној јектичавој алапачи да се не зајебавам...

МИНА: Ко је бре алапача!

МАРТИН: Мина, стани!

МИНА: Нећу да станем!

МАРТИН: Бациће га, а онда све оде....

МИНА: Само нека се усуди. Има да лети одма' за њим.

МАРТИН: Има и нож. Погледај, посекао ме је.

МИНА: Посекао! Где? Да видим. Па он је... (Ђиђи.) Ти си, морончино, убица, а не самоубица.

ЂИЂА: Е, досадни сте с тим...

МАРТИН: Ја сам му то већ два пута рекао...

МИНА: Колико ти је дубока рана? Јеси ли видео нож, да ли је чист. Ко зна кога је све њиме преклао...

ЂИЂА: Упорно се понављате...

МАРТИН: Стварно се понављамо... Мина, све је О.К.

МИНА: Шта је, бре, О.К. Шта је О.К! Мартине, ја морам да се урадим, иначе сам готова.

МАРТИН: И ја сам готов... (Ђиђи.) Чујеш ли! Обоје смо одлепили. Дај да се урадимо!

ЂИЂА: Може, ал' под једним условом.

МАРТИН: Којим?

ЂИЂА: Да је позовете и да јој кажете...

МАРТИН: Кога?! Катарину?

МИНА: Коју Катарину, ко ти је та, шта то кријете од мене, откуд је ти знаш...

МАРТИН: Немој да ми постављаш толико питања одједном, знаш да ме нервира...

МИНА: Укрутиле су ми се ноге, откида ме вилица, хоћу да експлодирам јер се нисам кокнула од јутрос и заболе ме за твоје фобије! Зови кога год хоће само да се урадим...

МАРТИН: Немам кредита. Дај ми твој.

МИНА: Мој кредит си ти исисао описујући ми овдашњи призор. Да си био мало експлицитнији можда би ми и остао који динар.

МАРТИН: Јуче сам ти купио допуну од 200 динара. Ти се стварно не скидаш са телефона... Е, има сада да отрчиш доле до трафике...

МИНА: Ја да се поново спуштам и пентрам 16 спратова да бих гологузану купила допуну, нема силе... Немам, бре, снагу ни на вештичијој метли да сиђем доле, а камо ли...

МАРТИН: Немам ни ја!

МИНА: Боже, шта сам ти скривила да ме овако мучиш...

МАРТИН: (Ђиђи.) Немогуће да ти немаш мобилни.

ЂИЂА: Имам.            

МАРТИН: Па што нас онда зезаш. Зови је сам...

ЂИЂА: Кад види да је ја зовем не јавља се.

МИНА: Каква ти је то риба?

ЂИЂА: Жена, то ми је жена...

МИНА: Дај људи, смислите нешто, ја морам да се урадим. Морам! Не могу више да издржим ни минут.

МАРТИН: Ђиђо, долазим по тај хероин...

ЂИЂА: Нећеш га добити док ми не донесеш мобилни!

МАРТИН: Кољи ме, скачи, ради шта ти је воља, али ја морам...

ЂИЂА: Бацићу га, бежи. Не присиљавај ме да те...

МАРТИН: Ти ради шта ти мораш, а ја ћу да радим оно што ја морам...

МИНА: Мартине, пази се, Мартине.

ЂИЂА: Не прилази ми!

МИНА: Мартине!!!

(Ђиђа замахне ножем. Мартин избегне оштрицу, али падне. Мина скочи на Ђиђу, он покушава да је стргне са себе. Испадне му нож. Мартин се придиже, узима нож. Ђиђа последњим атомом снаге баци хероин преко симса.)

МАРТИН: Бацио га је! Не могу да верујем...

ЂИЂА: Скини ми је са врата!

МИНА: Крви ћу ти се напити!

МАРТИН: Мина, бацио је хероин!

МИНА: Набоди га тим ножем!

ЂИЂА: Мартине, уразуми је!

МИНА: Дај мени нож, ако ти немаш петљу, ја ћу га заклати!

МАРТИН: Мина, престани!!!

МИНА: Набоди говнара!!!

МАРТИН: Престани, престани, престани!!!

(Мартин баци нож. Мина је изгубила снагу. Ђиђа је на земљи.)

ЂИЂА: Зашто ме ниси набоô. Зашто, зашто...?

МАРТИН: Терај се, бре...

МИНА: Морамо доле. Наћи ћемо га.

МАРТИН: Не сери и ти више! Ветар га је...

МИНА: Морамо барем да покушамо!

МАРТИН: Шта да покушамо. Шта више да покушамо...

МИНА: Помози ми да устанем. Морамо доле...

ЂИЂА: Људи, ја нисам хтео...

МАРТИН: Да знаш да си испао невиђена пизда.

ЂИЂА: Стварно извините...

(Мина приђе Ђиђи и снажно га ухвати за мошнице.)

ЂИЂА: Немој!

МИНА: Сад би ти их превезала у мртви чвор!

МАРТИН: Дај, Мина, остави га...

(Мина пусти Ђиђу.)

МИНА: У животу нисам мања муда стисла!

(Мартин и Мина лагано крећу ка излазу са терасе. Мина посустаје, али је Мартин усправља. Изашли су. Ђиђа још увек има болну гримасу на лицу. Придиже се, узима мобилни, зове. Нико се не јавља. Са друге стране терасе улази Катарина. Ђиђа је не види.)

КАТАРИНА: Искључила сам мобилни, узалуд зовеш.

ЂИЂА: Катарина! Ипак си дошла... А он?

КАТАРИИНА: Он не зна да сам овде.

ЂИЂА: Морао си да га бациш.

ЂИЂА: Шта сам морао да бацим?

КАТАРИНА: Хероин. Стварно си невиђено себичан...

ЂИЂА: Ја себичан! Нисам поштено ни пук'о, а већ си узјахала другог! Чекај, како ти знаш за хероин...

КАТАРИНА: Стојим овде већ два сата и гледам те како се фолираш.

ЂИЂА: Ти си била ту док су они... Па зашто ниси...

КАТАРИНА: Док сам те гледала како стојиш, понадала сам се да ћеш да скочиш.

ЂИЂА: Каћа, ја...

КАТАРИНА: (Покаже на Ђиђино међуножје.) Боли, а?

ЂИЂА: Развалила ме је...

КАТАРИНА: Била је исувише нежна. Ниси смео да нас враћаш овде.

ЂИЂА: Можемо поново да одемо...

КАТАРИНА: Где да одемо, чиме да одемо. Немам ја више 25 година. Тридесет осам ми је и не могу по стоти пут да почињем живот изнова. И ја сам овде одрасла, будало патетична. Јебо те Београд, јебала те носталгија... Ето ти га сада, нагледај га се, одавде баш пуца поглед!

ЂИЂА: Позајмићу за карте, за први месец. Ићи ћу поново на градилиште. Ти и Милица ћете...

КАТАРИНА: Милица није кофер.

ЂИЂА: Мислио сам да јој је место овде.

КАТАРИНА: Ако јој је место овде, зашто помињеш поново Праг. Најзад се навикла на школу, бабу, деду...

ЂИЂА: А на новог ћалета! Да ли се је навикла на новог ћалета?

КАТАРИНА: Навићи ће се и на њега! Са њим барем има будућност, какву такву!

ЂИЂА: Реци ми шта да радим!

КАТАРИНА: Да се убијеш, пичко. Тринаест година невиђеног рмбања, тринаест најбољих година свога живота уништила сам за шанком, у конобарисању, скидала се гола пред пијаним кнедличкама, пунили су ми гаће усраним крунама и дркали на мене! И, шта ми је од тога остало?

ЂИЂА: Рекли су да је то сигурна инвестиција.

КАТАРИНА: Ниси смео да се играш с нашом ловом мени иза леђа.

ЂИЂА: Нико није могао да претпостави да је тако нешто могуће.

КАТАРИНА: У овој земљи је све могуће. Нашао си када ћеш да глумиш брокера. Сјеб'о си нам будућност, Ђиђо, и Милици и мени. То је била наша лова!

ЂИЂА: Убићу се, убићу се кеве ми.

КАТАРИНА: Ради шта хоћеш, ја одох кући. Није требало ни да долазим.

(Катарина крене ка излазним вратима са терасе. Ђиђа би да је загрли, да је пољуби.)

ЂИЂА: Волим те.

КАТАРИНА: Пусти ме! Чујеш ли, пусти ме!

(Ђиђа грли Катарину, она се опире. Ђиђа би да је пољуби. Падну. Ђиђа је љуби, она се брани, али посустаје, нема више воље. Истовремено, из правца излаза са терасе чује се Војин глас. Воја је 38-годишњи дебели Новобеограђанин, запуштен, поднапит.)

ЂИЂА: Волим те!

ВОЈА: (off) Јебем ли вам сорту наркоманску, у сред преноса сте ми макли антену, па бежите. Мислите Воју да зајебете.

КАТАРИНА: Пусти ме, бре! Иде неко!

МАРТИН: (off) Човече, нисам намерно...

(Воја улази на терасу, вуче са собом Мартина кога је ухватио за косу, Мартин га држи обема рукама за руку. Воји је под другом мишком полуонесвешћена Мина. Мартину је крвав нос.)

ВОЈА: На мојој згради сте нашли да се дрогирате и ти и ова онесвешћена. Игро сам из кеца у двојку, ако је Челзи забио гол, а ја га нисам видео, готови сте.

МАРТИН: Који ти је, бре, што не уведеш кабловску.

(Воја одгурне Мартина јако и овај удари главом о зид.)

ВОЈА: Ја ћу да гледам ТВ како ја хоћу, говно наркоманско.

(Воја види Катарину и Ђиђу.)

ВОЈА: Шта је, бре, ово, једни се фиксају, други карају, мајку ли вам вашу олошку!

(Ђиђа се прене, устане, Катарина је уплашена.)

ВОЈА: (Ђиђи.) Је ли, фрајеру, радиш, а не зовеш, а? Види како су му отекла јаја...

МАРТИН: Човече, сву си ми косу почупао.

(Воја не одговори, већ удари Мартина у плексус и овај остане без ваздуха.)

ВОЈА: Извини. Хоћу да ми антену вратиш у првобитно стање, иначе ћу млевено месо од тебе да направим. Је л' јасно.

МАРТИН: (Борећи се за ваздух.) Јасно!

ВОЈА: Кад средиш то, ову твоју спечену можеш да водиш где хоћеш. (Показује на Катарину.) Ово је риба!

КАТАРИНА: Бежи од мене, сељачино.

(Воја приђе Катарини и изврне јој руку.)

ВОЈА: Пази, фуксо, шта причаш. Ти се шибаш на јавним површинама, а не ја. Ко је онда сељак, а? (Ђиђи.) Колико наплаћује, је ли гологузи?

ЂИЂА: Остави је, то ми је жена, идиоте.

МАРТИН: А, то је Катарина...

ВОЈА: Ти наркосе, не сери него сређуј ту антену да те не бих са терасе бацио.

ЂИЂА: Остави је!

(Ђиђа би да одбрани Катарину, Воја га јако удари и он падне близу ножа.)

КАТАРИНА: Пусти ме, кретену.

ВОЈА: Волиш на отвореном, а? Акција, егзибиција, је ли? Видиш, ја откидам на лудаче...

(Катарина је видела да је Ђиђа узео нож. Воја то не види јер је леђима окренут Ђиђи.)

КАТАРИНА: Чекај, не буди груб. Не волим грубијане.

ВОЈА: Е, па сестро, такав ми је карактер...

КАТАРИНА: Можеш да ме имаш тако да то памтиш до краја живота, само ако будеш нежан.

ВОЈА: (Окрене се ка Ђиђи.) Фрајеру, ова твоја баш зајебана.

(Ђиђа брзо склони нож иза леђа. Воја није видео нож.)

ВОЈА: Шта је она, нека нимфоманка. Није теби лако, мој брајко, кад те рођена жена тера из кревета на заједничке терасе. Боже, колико су ти јаја отекла...

КАТАРИНА: Гледај у мене. Пусти њега.

ВОЈА: Шта си му радила, кад су му оваква, к'о балони... Да га ја ипак ошинем у главу, да га мало онесвестим, није ред да те опалим пред рођеним мужем.

КАТАРИНА: Он воли да гледа.

ВОЈА: Ви сте обоје опичени, бре. Ма шта ме брига, ако је вама тако лепо, мени је још лепше.

КАТАРИНА: Ово је твој срећан дан.

ВОЈА: Богме, и твој.

(Катарина почне да изводи стриптиз. Искусна је у томе. Воја не скида поглед са ње. Ђиђа му је иза леђа. Мартин блене.)

ВОЈА: Ти наркоман, да гледаш у ту антену, да ти ја врат не бих исправљао.

МАРТИН: У реду, у реду...

ВОЈА: Каква си, фуксо, профи! Чекај, стани!

КАТАРИНА: Шта је било ћелави, уплашио си се...

ВОЈА: Јок ја, нема шансе. Али стриптиз не иде на суво. (Узима мобилни телефон и зове.) Ало, Марија, избаци оне звучнике на прозор и пусти трубаче... Нашао сам где је квар, али не могу да оправљам на суво... Море, избацуј то да ти не би' силазио доле, мајку ли ти сељачку! (Прекида везу. Воја се затим обраћа Катарини. ) Стиже нам и музика...

КАТАРИНА: Ако могу да бирам...

ВОЈА: Не можеш! Настави где си стала.

(Одједном, проломи се музика трубача. Несносно јако.)

ВОЈА: То!

(Катарина наставља са стриптизом. Воја не скида поглед са ње. Ђиђа устаје, нож му је у руци, колеба се. Воја прилази Катарини, додирује је. Ђиђа је и даље неодлучан. Никада није убио. Воја повали Катарину. Ђиђа и даље не зна шта ће. Воја је већ у Катарини. Ђиђа се најзад одлучио. Убада Воју више пута ножем у врат, у леђа. Мартин отрчи брзо ка Мини, која је полуонесвешћена. Узима је у руке, носи је ка излазу са терасе. Катарина склања крвавог Воју са себе. Узима одећу и бежи са терасе. Ђиђа остаје сам. Баца нож. Иде ка симсу. Попне се и скочи низ солитер.)

(Мрак. Музика трубача још јача.)

ПРОЈЕКЦИЈА НА ВИДЕО БИМУ:

Синопсис: Мина, Катарина, Мартин, Ђиђа и Воја као тинејџери. Насмејани су. Препознатљиве осамдесете. Мноштво лепих кадрова са мора, факса, планине, све је весело, безбрижно. Из неког другог живота. Само је музика из овог. Треште трубачи!

КРАЈ ПРВЕ СЦЕНЕ

ДРУГА СЦЕНА

(Касно послеподне. Рана јесен. Стан у новобеоградском солитеру. Пространа соба, једноставан, дискретан намештај. Две фотеље, тросед, мали сто, велико огледало. Поред прозора је мини бар. Из купатила се чује како се неко тушира. Милан, лепушкаст тридесетдвогодишњак, у врло скупоценом доњем вешу, двоуми се које од три одела, која су испред њега, на троседу, да обуче.)

МИЛАН: Је л' готова та кошуља, Мајда!?

МАЈДА: (Из собе.) Стиже.

МИЛАН: Док сам имао једно одело, и свадбено и укопно, увек сам знао шта ћу да обучем. Од када их имам двадесет, дође ми да изађем у гаћама. Море, униформа је закон...

(У собу улази Мајда, лепа тридесетдвогодишњакиња. У руци јој је опеглана кошуља.)

МАЈДА: Замолила сам те да се не пресвлачиш овде, видеће те Саша.

МИЛАН: Видео је он мене без гаћа пре тебе.

МАЈДА: Стварно претерујеш...

МИЛАН: Тушира се човек. Шта мислиш, да је пустио воду и да нас уходи из ходника?

МАЈДА: (Даје Милану кошуљу.) Ево ти и пожури са облачењем!

(Мајда оде до малог стола поред прозора, на којем је пиће, и сипа себи виски.)

МИЛАН: Постала си параноична. Ја ћу да полудим овако. Два дана је већ овде, ти ћутиш, наливаш се тим вискијем, а мени не дозвољаваш да му кажем. Схваташ ли да он прави будале од нас?

МАЈДА: Он од нас?

МИЛАН: Мајда, ја сам убеђен да Саша све већ зна и да, просто, ужива гледајући  како се...

МАЈДА: Молим те обуци се.

(Пауза. Мајда и Милан се дуго гледају. Погледи су им хладни. Милан узима у руке неколико одела.)

МИЛАН: Које да обучем?

МАЈДА: Ма, било које, само га обуци.

МИЛАН: Не иде се пред штрајкаче у било чему.

(Кроз отворен прозор одједном „загрми“ гласна музика - трубачи. Милан прилази прозору.)

МИЛАН: (Виче кроз прозор) Тише, мало! (Затвара прозор.) Никако не могу да схватим како су успели да ме наговоре да узмем стан на Новом Београду.

МАЈДА: Хоћеш ли већ једном да се обучеш, морону!

МИЛАН: Могао сам још мало да причекам, сигурно бих добио неку гајбу у центру.

МАЈДА: Али ја нисам могла да чекам, то хоћеш да кажеш. Облачи се!

МИЛАН: (Узима једно одело и прилази Мајди, циничан је.) Мислим да је ово црно најбоље. У складу са ситуацијом...

МАЈДА: Е, стварно си кретен...

МИЛАН: Ево, облачим се...

МАЈДА: Јеси ли добро погледао да у мојој соби није остало још нешто од твојих ствари?

МИЛАН: Шта, на пример?

МАЈДА: Па, на пример, куртони. Не знам где их кријеш.

МИЛАН: Ја пред тобом немам тајни.

(Мајда се иронично насмеши и испије виски. Милан најзад почиње да се облачи. Мајда оде да сипа себи још једну чашу вискија.)

МИЛАН: Мајда, знам да те то што се Саша вратио чини помало нервозном, али да ипак не претерујеш?

МАЈДА: Чини помало нервозном!? Јеботе, какав еуфемизам... Какав еуфемизам!

МИЛАН: На крају ћемо ипак морати да му кажемо.

МАЈДА: Можда и нећемо морати.

МИЛАН: Шта то треба да значи?

МАЈДА: То што си чуо, да можда нећемо морати да му кажемо, да можда нећу више да живим у твом стану, да нећу да радим посао који си ми ти пронашао, да нећу више да се туцам с' тобом...

МИЛАН: Стани. Шта ти је одједном?

МАЈДА: Није одједном. Кад ми је Саша пре недељу дана јавио да се враћа, мислила сам да имам довољно времена да размислим о свему и ...

МИЛАН: И?

МАЈДА: Изгледа да није било довољно времена.

МИЛАН: Мајда, причали смо о томе.

МАЈДА: Знам Милане, знам да смо причали.

МИЛАН: Ја још увек мислим да би требало да му кажеш што пре.

МАЈДА: Јеси ли га видео у каквом је стању.

МИЛАН: Или то, или да га лажемо.

МАЈДА: Лагали смо га и до сада.

МИЛАН: А ти си сигурна да он баш ништа не капира? И где ми је кравата?

(Мајда љутито погледа у Милана и пође ка соби.)

МАЈДА: Седам година смо Саша и ја били заједно.

МИЛАН: А ти то рачунаш и ове последње две...

МАЈДА: (Из собе, довикује.) Рачунам.

МИЛАН: Дај ми ону светло плаву, та ми добро стоји на црно одело...

(Милану зазвони мобилни телефон. Он погледа у телефон и почне разговор тихо, да га не чује Мајда.)

МИЛАН: Ричи, па где си до сада... Човече, тражио сам ти да нађеш курву, а не доктора нуклеарне физике... Је л' добра риба?... Стварно?... Она твоја. Знам, прва лига је. Кад стижете. Нећу бити ту, морам у Министарство. Ма ванредна фрка, они таксисти, што нису добили дозволе за рад, поново штрајкују, јебо им ја матер... Шта те брига шта ћемо да им радимо, усредсреди се на ово... Нећу да одлажемо. Вратићу се чим завршим са тим срањем, само ти њу доведи... Снађи се, импровизуј нешто...

(Улази Мајда, носи кравату. Кад је видео Мајду, Милан почне да разговара нормалним гласом.)

МИЛАН: Ма нема фрке. Биће Мајда ту да вас сачека... Да, и Саша ће бити ту да вас сачека. 'Ајде, видимо се. Зна Мајда, зна... 'Ајде, журим.

(Мајда љутито баци Милану кравату на тросед.)

МАЈДА: Шта то Мајда зна?

МИЛАН: Знаш да долази Ричи, са рибом. Спаваће ту вечерас...

МАЈДА: Поново нам стиже Андолче, а за промену је са рибом. Баш је изабрао тренутак...

МИЛАН: Андолче? То му је нови надимак, претпостављам?

МАЈДА: Он је мене прозвао „Биберче“!

МИЛАН: Биберче! (Смех.) А што је Ричи „Андолче“?

МАЈДА: Зато што га сваки викенд, силом прилика, конзумирам и пре и после доручка,   ручка и вечере... Прешао је у фазу ударне дозе.

МИЛАН: Ти као да си студирала медицину, а не музичку академију.

МАЈДА: Је л' он живи у Зајечару или у Београду? Што га лепо не позовеш да се пресели код нас, па да знам на чему сам.

МИЛАН: И њега. Није лоша идеја, таман Саши да прави друштво.

МАЈДА: Не сери...

МИЛАН: А шта хоћеш, да поред мене живог спава у хотелу кад дође послом у Београд. Што је теби стално Ричи за нешто крив?

(Пауза.)

МИЛАН: (Показује Мајди кравату коју је везао.) Ова ми баш добро чучи, а?...

МАЈДА: Права мурканска.

МИЛАН: Јеби га, ја сам пајкан, а не манекен.

МАЈДА: Ти би му стварно рекао?

МИЛАН: Саша је био мој пријатељ.

МАЈДА: Кад је био што није и остао?

МИЛАН: Јер смо то и ти и ја хтели, сећаш се? Могао сам да му напишем у писму...

МАЈДА: Па да га носимо цео живот на души. Био је у епицентру срања...

МИЛАН: Ја за то нисам одговоран! И који мој је ишао у Ирак? Имао је овде ратова на претек... Црк'о је да се докопа Америке и кад је најзад успео, господин решио да иде у маринце! Јебо те, он је за Гинисову књигу идиота!

МАЈДА: Отишао је у Ирак да би мени могао да среди зелени картон!

МИЛАН: И, је л' ти га средио!? Средио је себе у мозак, а и мене ће ускоро.

МАЈДА: То је ствар одговорности. Ти то не схваташ...

МИЛАН: Ја не схватам шта је одговорност. Ја! Па добро где смо ми сада? У Чикагу или на Новом Београду, а!? Код чика Милана смо, драга моја, сви смо код чика Милана на гајби од 120 квадрата. И Саша је ту, а не би требало да је ту!

(Мајда седне на тросед.)

МАЈДА: Боли ме глава. Сипај ми пиће.

МИЛАН: Напићеш се.

МАЈДА: Па?

(Милан узме флашу вискија и седне поред Мајде. Сипа јој пиће, одложи флашу и почне да јој масира слепоочнице.)

МИЛАН: Напета си, опусти се.

МАЈДА: Не могу да се опустим.

МИЛАН: И прве вечери си била пијана. Сећаш се.

МАЈДА: Свега се сећам...

(Милан нежно загрли Мајду. Чини се да јој то прија. Звук воде из туша у купатилу је престао. Мајда нагло одгурне Милана.)

МАЈДА: Прекини, престао је да се тушира, изаћи ће, видеће нас.

МИЛАН: Е, у пичку материну...

(Милан устане, сипа себи виски, те га, видно изнервиран, попије наискап. Зазвони му мобилни телефон и он се јави.)

МИЛАН: (У телефон.) Ево ме, силазим. (Мајди.) Стигао ми је шофер. Морам да пођем. Ричи ће да стигне врло брзо. Ја стижем што пре могу. (Крене, па за тренутак, код излаза, застане.) Ако се и вечерас напијеш, молим те, за промену се исповраћај на Сашин, а не на мој кревет. Да не посумња човек да бркаш кревете...

МАЈДА: Говно цинично...

(Милан брзо изађе из стана. Мајда га гађа чашом, но он је већ изашао. Чаша се разбије. Мајда устане, приђе прозору, сипа себи у нову чашу виски, испије гутљај и загледа се кроз прозор. Више се не чује звук млаза воде из туша у купатилу. У собу улази Саша, у баде мантилу је. Мајда га примети.)

МАЈДА: Већ си готов. Је ли било довољно топле воде у бојлеру?

САША: Било је.

МАЈДА: Кратак ти је тај Миланов баде мантил. Купићу ти други.

(Непријатна тишина. Саша пешкиром просушује косу.)

МАЈДА: Вечерас Ричи долази. Спаваће код нас.

САША: Ричи. Њега, срећом, дуго нисам видео.

МАЈДА: Не мораш ни сада, ако нећеш.

САША: А домаћин?

МАЈДА: Звали су га хитно због штрајка таксиста.

САША: Господина заменика министра.

МАЈДА: А да нас двоје негде да изађемо?

САША: Нека, хвала, није ми до излазака. (Оде до полице са пићем и сипа себи један виски.)

МАЈДА: Саша, не смеш да пијеш, због лекова.

(Саша испије пиће, сипа себи још једно и седне на тросед. Мајда устане, приђе Саши. Додирује му косу.)

МАЈДА: Још увек ти је мокра коса. Хоћеш фен?

САША: Не треба.

(Саша извади из џепа баде мантила лек и хтео би да га попије са пићем.)

МАЈДА: Стварно не смеш да мешаш виски с тим лековима! Ево и ја нећу да пијем...

(Мајда покуша да Павлу узме чашу, али без успеха. Мајда оде до полице са пићем и остави своју чашу.)

МАЈДА: Сигуран си да не желиш да изађемо

САША: Сигуран сам.

МАЈДА: Идем у собу. Хоћеш са мном?

(Мајда гледа у Сашу. Саша јој одмахује руком да пође без њега. Мајда оде у своју собу. Саша с вискијем попије лекове, затим оде до прозора, сипа себи још једно пиће, отвори прозор, гледа кроз њега. Чују се трубачи. Улази Ричи, са њим је Ксенија.)

РИЧИ: Опа, опа, весело. (Угледа стакло од поломљене чаше на поду) И срча под ногама. Неко је овде лумповао уз трубаче, је ли Сале. (Ксенији.) Пази душо, да се не осакатиш. Обиђи, обиђи... Тако, паметнице моја... Јебо те, Саша, па ти си стварно жив. Човече... Нису ти Арапи скинули скалп. Неће они нас несврстане, нису Индијанци... Дођи да те загрлим.

(Ричи нападно грли Сашу. Овај је незаинтересован.)

РИЧИ: Шта си се стис'о, бре, нисмо се видели две године. (Погледа у своје ципеле.) Види, сјебо сам кожни ђон. Одакле она срча, да није било неког табања, а? Ил' те ухватила свадбарска носталгија... Море, време ти је да се жениш. Три'ес' две године, таман за продужетак врсте... Пијеш, а не нудиш, је ли фрајеру. У, што сам ожеднео. (Сипа себи пиће. Обрати се Ксенији.) Ксенија душо, ти виски не одбијаш кол'ко се ја у тебе разумем. Ево носи чика Ричи. Макни се, бре од те срче, шта си се залепила за врата. Што су ти ова деца данас неодговорна према кожној обући... (Да Ксенији чашу, па хоће да наздрави, али му нико не отпоздравља.) Е, па живели, људи...

САША: Ти овде не звониш?

РИЧИ: Овде да звоним... Имам и кључ. 'Оћеш да ти нарежем дупликат.

(Саша одмахује руком. Ричи попије виски.)

РИЧИ: Добра ватрена водица, добра. Тера на мезе. Има ли шта за клопу?               

САША: Не знам, погледај у кухињи. Претпостављам да знаш где је.

РИЧИ: Јок, ти знаш... Е, супер ти је ова музика, ал' да мало смањимо доживљај. Мислим, да можеш да чујеш звоно...

(Ричи затвори прозор па оде до кухиње. Ксенија оставља мали кофер поред фотеље, приђе Саши, хоће да му наздрави, али је у томе прекине Ричи који провири на врата из кухиње.)

РИЧИ: У бре, умало да заборавим. Ово је Ксенија, ово Саша, упознајте се, изљубите се и тако то... Саша, могу ли да узмем ону шунку из фрижидера?

САША: Само изволи, Миланов фрижидер је и твој фрижидер.

(Ричи изађе, али само на кратко. Таман да Ксенија заусти нешто, Ричи је поново прекине. Ксенија најзад испије виски.)

РИЧИ: Него, људи, да нисте можда и ви гладни, да вам направим по сендвич? Е, знаш каква је шункица. Рокнем мало мајонеза, кечап, качкаваљ, па кад га убуцкам, а?

КСЕНИЈА: Не, хвала.

РИЧИ: Побогу Ксенија, седи, немој да стојиш. Нема срче у фотељи. Овде су правила игре јасна. Гађаш у главу, а не у дебело месо... Саша, сипај риби пиће, буди џентлмен. Стварно нећете сендвич. Добро, не инсистирам.

(Ричи изађе, најзад. Ксенија и даље стоји. Саша је погледа и покаже јој руком да седне у фотељу насупрот оне поред које је оставила кофер. Узме од Ксеније празну чашу, затим пође до полице са пићем.)

САША: Виски?

КСЕНИЈА: Свеједно.

(Ксенија седне не тросед.)

САША: Свеједно с ледом или без?

КСЕНИЈА: Свеједно.

(Саша сипа виски Ксенији и себи. Приђе троседу, да Ксенији чашу и седне на фотељу.)

САША: Изволи.

(Из кухиње се чује бука од посуђа и сломљених тањира.)

РИЧИ: (Из кухиње.) 'Де ћеш, бре! Ко је ређао ове тањире? Срање...

(Ломљава траје. У собу улази Мајда, прилази полици за пиће, узме флашу вискија, види да је полупразна, погледа у флашу, а оком „одмери“ Сашу и Ксенију, па сипа себи виски.)

МАЈДА: Ричи, чула сам те још с' врата, кретену! Престани да једеш ногама...

(Мајда прилази фотељи. Примети Ксенијин кофер. Одгурне га ногом и седне у фотељу насупрот Ксеније. Из кухиње се поново чује ломљава.

МАЈДА: Страх ме је да после њега уђем у кухињу. (Саши.) Запали ми једну цигарету, молим те.

(Саша пали цигарету и даје је Мајди. Мајда би да се захвали, али улази Ричи. Носи велики сендвич на тањиру.)

РИЧИ: Биберче, ти си ту. Јеби га, кад ређаш тањире ко мозаик, шта да радим...

МАЈДА: Однеси суђе у веш машину па укључи на центрифугу, мање ће да се чује. И престани да ме зовеш Биберче.

РИЧИ: Па кад си љут играч. Хоћеш теби да убуцкам један сендвич? Шункица, качкаваљић, кечапчић... Мораш да једеш, види како си смршала. Топ форма, креативни предуслов број један.

МАЈДА: За шта, за џинглове и чучање у монтажи? Надасве креативно...

РИЧИ: Али доноси добру лову. (Унесе се у Мајди у лице.) Будућност је у маркетингу! Какав је то бахат однос према осмесима? Да видимо зубиће! (Приноси јој сендвич.) Гледај га како дозива, поручкај ме, поручкај...

МАЈДА: Ти баш хоћеш да те залијем овим вискијем.

РИЧИ: А, не. Муницију чувај за Милана. (Схвати да је погрешио, погледа у Сашу.) Мислим, за Сашу... То табање из страсти. Мислим љубавне страсти... (Сад је већ и сам збуњен.) Мислим, дакле постојим...

КСЕНИЈА: Ричи, ја бих да ми покажеш собу, уморна сам.

РИЧИ: С врата па у дремеж. Е, ноге, ноге, што сте моје... Лепо сам ти рекао да не пијеш толико успут. Људи, од Зајечара до Београда љуштила је алкохол без икаквог критеријума. А и вас двоје сте му га, видим, дали по скивију. У овој кући се вазда добро локало. Има се, може се... 'Ајмо, Ксенија, 'ајмо у кревет... Чекај, Мајда, да ли те је Саша упознао са Ксенијом?

МАЈДА: Имала сам ту част само са њеним кофером.

РИЧИ: Јебо те, овде само ја имам лепе манире. Бечка школа, истурено одељење Зајечар. Видиш Ксенијице, срце, да те стално игноришу. То ти је због претеране употребе алкохола. Па, да проширимо видике. Мајда, ово је Ксенија, Ксенија ово је Мајда, упознајте се, изљубите се и тако то... Ксенија и ја ћемо, као што знате, преспавати овде. Надам се да немате ништа против.

САША: А шта и да имамо, стан је ионако Миланов.

МАЈДА: Саша!

РИЧИ: (Саши, из штоса.) И ја мрзим станодавце. (Смех.)

МАЈДА: (Ричију.) Девојка чека да јој покажеш собу!

РИЧИ: (Ксенији.) А, да, уморне ногице... Идемо. А коферче! Како ћемо без коферчета. Силна лова је ту спуцана. Да ти ја, часком, покажем собицу, па да се најзад бацим на прехрану. Црева ми се слепила за кичму.

(Ксенија узме свој кофер и са Ричијем оде у гостињску собу.)

МАЈДА: Стварно си понекад одвратан са тим пребацивањима да је гајба Миланова. Човек нас је примио бесплатно...

САША: Тебе је примио.

МАЈДА: Колико пута треба да ти поновим? Остала сам сама! Отишао си, Саша! Не умем да живим сама!

(Пауза.)

МАЈДА: Милан је био твој пријатељ.

(Пауза.)

МАЈДА: Хајдемо из ових стопа у хотел. Ево, сутра ћу почети да тражим гајбу... Хајдемо одавде...

(Саша је погледа, па испије пиће.)

МАЈДА: Ти си ме навик'о, Саша. Навик'о си ме да зависим од других...

(Улази Ричи у проласку ка кухињи.)

РИЧИ: Мајда, Биберче моје, зашто се и ти не вратиш на заслужен поподневни одмор? Знаш да у оним твојим поучним женским часописима пишу да је сан необично важан за савремену пословну жену...

(Мајда скида папучу са ноге и гађа Ричија. Овај бежи у кухињу.)

МАЈДА: Рекла сам ти да ме не зовеш тако! Сереш бесконачно, чудовиште логореично!

(Мајда устане и пође по папучу, узме је са пода, окрене се ка Саши и оде у своју собу. У собу уђе Ричи, носи чашу млека.)

РИЧИ: Човече, за длаку ме је омашила. Нишанске справе су јој све боље. Пуна је енергије! Ова моја нова је ко мртво пувало. Користи сваку прилику за дремеж. А и не спавала од толиког алкохола. Та ти пије све редом. К'о камила. Сећаш се оне мале из Пете београдске. Она, бре, што се отровала од алкохола на матурској журци. Та да је имала Ксенијин желудац, факат би преживела. Мене је млеко извукло. Кад год се олешим, ја пресечем шољом млека... Хоћеш и ти? А, да, ти не пијеш млеко ни у кафи... Јебо те, баш сам уморан, једва причам. А не могу гладан да легнем, па то ти је. И ти не можеш да спаваш, а? Јебе те адаптација и то... Треба да нађеш неки посао, да се организујеш, да заборавиш на глупости... Рече ми Милан да си две ноћи пречучао на фотељи. Знаш, то за шљакање, то стварно није лоше фора, онако у терапијске сврхе. Питај Милана, он може да ти нађе посао за секунд. Ето, ти имаш искуства са оружјем. Не мораш да радиш у мурији, тражи му нешто друго. Секјурити, пратња кинте и те форе... Ако си баш гадљив на оружје, нек' те гурне код себе у министарство унутрашњих послова, да будеш неки ћата. Видиш како је Мајду удомио, Телевизија, маркетинг, добра плата, провизија, гала тезге. Одма' си други човек... Е, да ипак пробаш сендвич?

(Саша и даље ћути. Ричи седне на тросед. Почне да једе.)

РИЧИ: Ко неће, њему мање у гузицу, како би се поетски изразила моја кева... Је ли, ти се ниси јавио твојима да си стиг'о? Ниси? Бре, к'о да је Душановац на крај света. Ја ћу да те одвезем. Људи мора да су већ полудели од бриге. Гарант сваке ноћи буље у CNN на кабловској.

(Још једна дуга пауза.)

РИЧИ: Шта си ти сад, као, нешто надркан на мене? Прозбори коју реч, неће ти уста отпасти. Ја мислим овде на тебе, рибу ти доводим на гајбу, а ти тако. Ако, ако... Само да знаш, Ксенија је екстра риба. Дојке, ногице, гуза све је то под константном контролом квалитета, роба за извоз, бре...

(Саша устане, оде до полице са пићем, сипа себи виски, врати се до стола и седне у фотељу наспрам Ричита.)

САША: Па, то је твоја риба.

РИЧИ: Е, моја... Наша је. Кад је Ричи био егоиста.

САША: А Мајда?

РИЧИ: Мајда. Мајда ће да спава... Са очима изван сваког зла...

САША: Хвала, песниче, не бих да ти амортизујем робу. Поштено си ти то платио.

РИЧИ: Богме и преплатио.

САША: Немам ја кинту за такву рибу.

РИЧИ: Их, ти немаш кинту. Неће бити...

САША: 'Оће бити.

РИЧИ: Е, јебо те, ове чамуге KFOR-ске и UNPROFOR-ске, што летују по Босни и Косову, сви су пуни к'о брод, а ти, што су те гањали бедуини по пустињи да те обрежу, ти си ми шворц. Па, није Ричи будала. Не тражим ти на зајам, који ти је. Имам ја...

САША: Видим да имаш.

РИЧИ: Што, да ти није криво?

(Пауза.)

РИЧИ: Не могу да верујем да си ти остао шворц. Рече ми Милан. Који си им мој тамо радио да те тако испрескачу... Амери се с војском не зајебавају, то знам сто посто. Море, србовао си ти неки клинац, не звао се ја Ричи. Метанис'о и тртио се без покрића. Да те научи нешто твој стари друг, за други пут ако се наканиш да мрднеш преко гране. Где год да си, не признај ни под најстрашнијим мукама да си из Србије. Вичи да си Хрватске, из Босне, или још боље из Црне Горе, то сад посебно пали. Монтенегрини... Ја кад одем напоље посебно волим да глумим Македонца, не знам што ми тоа бидне некако убаво за работу. Не берем си гајле...

САША: И, како посао у Македонији?

РИЧИ: Не радим ја с Македонцима. С Бугарима радим. Зато и чучим у оном јебеном Зајечару... Бугари су ти сада Запад, мада су на Истоку, мислим... Источни Запад.

САША: Па како пролазиш као Македонац у Бугарској?

РИЧИ: Сјајно. Они тврде да Македонци не постоје, а ја се слажем. Кад им кажем да је Самуило Бугарин, они свршавају од среће, а мене баш заболе и за Самуила и за Ацка Македонског на гомили... По питању историје сам толерантан.

САША: Ето, у сваком погледу си еволуирао.

РИЧИ: Много ми се ти нешто распитујеш за посао. Да не би поново да се талиш, можда, а? Одма' да ти кажем, ја немам ништа против. Само, не знам како би Милан на то одреаговао. Прошли пут си га зајеб'о у пола посла и запалио у Америку. Док си ти глумио чистунца ми смо умало најебали.

САША: То су били живи људи.

РИЧИ: То су биле рибе, кретену. Курве, роба као и свака друга. Требало је само да их одвезеш до Митровице, не би ти круна с главе пала.

САША: Нашао се шофер и за ту робу.

РИЧИ: Нашао се, нашао...

(Пауза.)

РИЧИ: Да ме убијеш ако капирам Милана што те држи на гајби. Боље да је бомбу ставио под кревет. Него, ко зна, можда вас двојица поново нађете заједнички језик. Можда вам Мајда помогне да повратите пољуљано поверење.

САША: А ти мислиш да би Мајда то учинила за нас?

РИЧИ: Свашта би Мајда учинила за вас двојицу.

(Саша приђе Ричиту. Унесе му се у лице. Намерно му преврне тањир и Ричијев сендвич падне на под.)

САША: Упс!

РИЧИ: Јеби се, педерчино... Стварно си претерао. Мртав сам гладан, бре, сероњо... (Скупља остатке сендвича са пода.) Ја не знам шта ти хоћеш од мене? Да ме зајебаваш ко... Види шта си урадио. Ниси се променио ни за длаку. Слушај ти. Целог живота си ме зајебавао, а погледај се сада. Ја сам успео да направим нешто од себе, ти ниси. Да си слушао Милана не би ти се ово срање догодило.

САША: Не знам на које од срања мислиш.

РИЧИ: Знаш ти, знаш! Ниси ти блесав. Само се правиш блесав.

(У собу улази Мајда. Обучена је у изазовну црну хаљину. Прилази огледалу, театрално намешта косу.)

РИЧИ: Опа, рибо. Ја мислио ти спаваш, а она се скоцкала... За где си се тако пицнула, црвенкапице.

МАЈДА: С обзиром да су вуци давно емигрирали из ове гајбе, идем напоље сама.

РИЧИ: Сама ћеш у мрачну шумицу?

(Мајда приђе Ричију. Ослони се рукама на фотељу и унесе му се у лице.)

МАЈДА: Хоћеш ли ти са мном, страшни ловче.

(Ричи је збуњен. Не скида очи са Мајдиног деколтеа који му је тик испред очију.)

МАЈДА: Напрасно смо заћутали...

РИЧИ: Ако Сале нема ништа против...

МАЈДА: Нема.

РИЧИ: Мислиш да...

МАЈДА: Шта?

САША: Пита те за Милана.

РИЧИ: Ти знаш шта ја њу питам. Јебо те, ти си у том Ираку фасовао парапсихолошке способности. Човек чита мисли. Колико сереш, добро те Мајда и трпи. (Мајди.) Ја ти скидам капу, кеве ми.

САША: Водите и Ксенију?

РИЧИ: Јес, па да је пијану носим назад.

САША: Њу под једну, а Мајду под другу мишку.

МАЈДА: (Окрене се ка Саши.) Fuck you! (Ричију.) Идемо.

(Мајда излази. Ричи иде за њом. Док излазе, он и даље лапрда. Чује се и кад изађу.)

РИЧИ: Чекај, бре, да обучем сако. Јебо те, ал' си ти навалентна риба. Пази на ту срчу, да се не обогаљиш к'о факирова гејша. Лепо богами, сви те о'ладили па ти је онда и Ричи супер. Кад ја нисам карактер. Е, кажи ми, кеве ти, јеси то ставила вондер бра па ти се сисићи тако успрчили. Баш ти је деколте до јаја. Мислим, нису ти дојке спале до јаја, напротив... Серем, а?

(Најзад, тишина. Саша је нервозан. Оде до WC-а. Из собе изађе Ксенија. Осмотри собу, види да је празна. Крене ка мини бару. Обучена је у дугачку  мајицу испод које има само беле чипкасте гаћице. Сипа себи виски и наискап попије. Сипа још једну чашу. Чује се вода из водокотлића у WC-у. Ксенија крене ка соби. Пре него што је успела да изађе, у собу уђе Сале. Закопчава шлиц. Види Ксенију. Непријатно му је. И њој је непријатно.)

САША: Извини што ја...

КСЕНИЈА: Извини ти што сам ја овако обучена.

САША: У реду је.

КСЕНИЈА: Знаш, тамо нема пића.

САША: Овде га има. Живели.

(Ксенија му наздрави. Обоје попију наискап.)

КСЕНИЈА: Да ти сипам?

САША: Ја ћу. Седи.

(Ксенија седне у фотељу. Саша принесе флашу вискија и седне на тросед. Иако му је запаљена цигарета у пиксли, он пали још једну.)

КСЕНИЈА: Нервозан си?

САША: Не, зашто?

КСЕНИЈА: Цигарета ти још увек гори.

(Саша угаси недогорелу цигарету.)

КСЕНИЈА: Ричи каже да си био у рату.

САША: Био сам.

КСЕНИЈА: На Косову?

САША: Не.

КСЕНИЈА: У Босни?

САША: Не.

КСЕНИЈА: У Хрватској?

САША: Не.

КСЕНИЈА: Ја не знам да је још неки рат био...

САША: У Ираку.

КСЕНИЈА: У Ираку. Како?

САША: Пре две године сам на лутрији добио Зелени картон. Кад сам отишао тамо, испоставило се да Мајду не могу да довучем тако лако. Онда ми је један адвокат у Чикагу дао спасоносну идеју. Маринцима дају разне бенефиције. На први поглед било је једноставно. Преко ТВ-а је тај рат изгледао као чиста зајебанција у односу на она срања која су се овде нама догађала.

КСЕНИЈА: А на други поглед?

САША: Није за причу.

КСЕНИЈА: Да ли си убио?

САША: Увек си тако директна.

КСЕНИЈА: Не. Али ти...

САША: Шта ја?

КСЕНИЈА: Некако ме опушташ.

САША: Чудно.

КСЕНИЈА: Шта то?

САША: И ја сам имао сличан утисак о теби, кад сам те вечерас видео.

КСЕНИЈА: Је ли. Обично су људи напети због мене.

САША: И зато пијеш...

КСЕНИЈА: А ти?

САША: Да оставимо, на тренутак, мене по страни, за промену. Да причамо мало о теби.

КСЕНИЈА: Важи, ако ми даш цигарету.

(Саша запали цигарету Ксенији.)

КСЕНИЈА: Изволи, пуцај. Да уперим лампу у лице?

САША: Може и овако.

КСЕНИЈА: Прво питање.

САША: Што се ти курваш?

КСЕНИЈА: (Закашље се, од дима цигарете.) Морам да признам да је ово било баш директно.

САША: Могу и да ублажим формулацију.

КСЕНИЈА: Нема потребе. Због лове.

САША: Нека тужна прича?

КСЕНИЈА: Не баш. Једноставно сам декинтирана.

САША: А твоји.

КСЕНИЈА: Јеби га, остали су без посла.

САША: Зајечар је мала варош?

КСЕНИЈА: Кад сам тамо, онда одмарам. Тамо ми је Ричи званично момак.

САША: А у Београду сводник.

КСЕНИЈА: Пре би се рекло пословни сарадник. Служим за убеђивање.

САША: У шта треба мене да убедиш?

КСЕНИЈА: Зар то није очигледно?

САША: Јесте.

КСЕНИЈА: Рекла сам му да је провидно, али он никога не чује од буке коју производи.

(Пауза. Ксенија приђе Саши, узме флашу, сипа себи виски. Саша јој покаже да седне поред њега.)

САША: Колико добијаш ако ме одведеш у кревет?

КСЕНИЈА: За моје појмове, довољно.

САША: Колико ја знам Ричија, он и није баш широке руке.

КСЕНИЈА: Али зато Милан јесте.

САША: Не разумем, зашто ми све то говориш?

КСЕНИЈА: Не разумем ни ја. Ваљда ми је све допиздило.

САША: А ја помислио да ти се свиђам.

КСЕНИЈА: Чудно. То је већ друга ствар коју смо вечерас заједно помислили.

САША: Како желиш да проведемо време док они не дођу?

КСЕНИЈА: Не знам, двоумим се.

САША: Позови их. Дај им некакав знак, како сте се већ договорили.

(Ксенија узме телефон.)

КСЕНИЈА: Стварно желиш да позовем?

САША: Само напред.

(Ксенија позове и прекине везу.)

САША: То је било све?

КСЕНИЈА: Да.

САША: Па, ниси ми одговорила на питање.

КСЕНИЈА: Како желим да проведем време...

(Ксенија гледа у Сашу. Пољубе се. Страсно и искрено.)

САША: Дуго нисам осетио овако нешто.

КСЕНИЈА: Шта?

САША: Живот.

КСЕНИЈА: Зајебаваш ме?

САША: Изгледаш младолико.

КСЕНИЈА: Са толико улагања и ти би тако изгледао. Тридесет две године ми је.

САША: Свака је на свом месту.

КСЕНИЈА: То је требало да звучи као комплимент?

САША: Из визуре бившег маринца, то је прилично романтично.

(Још један страстан пољубац. Траје.)

КСЕНИЈА: Смешно ти стоји тај мали баде мантил.

САША: Скини га.

(Ксенија лагано скида Саши баде мантил. Он остаје го. И даље се љубе. Саша нагло прекине. Устане.)

КСЕНИЈА: Шта је било? Некаква ратна фрустрација.

САША: Тако нешто.

КСЕНИЈА: Нисам баш навикла да причам са голим мушкарцима.

САША: Желиш да се обучем?

КСЕНИЈА: Желим да ми кажеш шта је.

САША: Пуцао сам на неког клинца у Багдаду, на улазу у зелену зону. Личио ми је на бомбаша самоубицу, уствари био је само дебели клинац који је трчао за псом који му се отргао. Нагло се приближио... Испоставило се да је мали син некаквог локалног политичара до кога је Америма јако стало. Иако сам поступао по правилима службе, требало ме је склонити. А био сам згодан материјал за уклањање. Нису ми исплатили кинту, узели су ми Зелени картон, једва сам избегао затвор.

КСЕНИЈА: Признаћеш, прича ти је прилично патетична.

САША: Теби не смета што сам убио дете?

КСЕНИЈА: Након два абортуса, немам однос према томе.

САША: Мислиш?

(Саша приђе прозору. Отвори га.)

САША: И ниси ми рекла коју то кинту добијаш да ме заувек избациш из Мајдиног живота?

КСЕНИЈА: Пет сома евра.

САША: Није нека лова.

КСЕНИЈА: Слажем се.

САША: Али, ваља је потрошити.

(Саша се изненада попне на прозор и скочи.)

КСЕНИЈА: Јебо те! Кретену!

(Ксенија је потпуно затечена. Устане, приђе прозору. Гледа кроз њега, а затим га затвори. Приђе троседу, руке јој се тресу. Узме пиће и нагло га попије. Затим седне на тросед, склупча се у седећем положају и пребаци мајцу преко ногу.)

ПРОЈЕКЦИЈА НА ВИДЕО БИМУ:

Синопсис: Милан, Саша, Ричи, Ксенија и Мајда као тинејџери. Насмејани су. Препознатљиве осамдесете. Купају се на базену на Бањици. Добар ритам. „Шарло акробата“.

КРАЈ ДРУГЕ СЦЕНЕ

ТРЕЋА СЦЕНА

(Класичан новобеоградски кафић у приземљу солитера. Нема гостију. За шанком Ива, лепа двадесетпетогодишњакиња. Обучена је у складу са тинејџерским трендовима, изгледа млађе. Чује се музика „Шарло акробата“, нови талас. Улази Бикса, двадесетпетогодишњи телохранитељ, обучен као да је управо изашао из школе FBI-а. Ива не реагује на Биксин улазак. Бикса „њушка“ унаоколо, нешто проверава. Прилази музичкој линији и гаси музику.)

БИКСА: Какво ти ово срање од музике? Гаси то.

ИВА: Какво ти је... Је, сељачино лесковачка, помоћни глагол. Сам, си, је, смо, сте, су...

БИКСА: Добро. Какво ти је ово срање од музике. Је л' сад' добро?

ИВА: Ако занемаримо да си ми угасио музику коју сам слушала...

БИКСА: Леле, што си напорна...

ИВА: Леле...

(Ива поново пусти музику, Бикса наставља да „њушка“ по кафићу.)

БИКСА: Дај га, бар, утишај мало, срце ми прескаче од те бас гитаре.

ИВА: Молим?

БИКСА: Утишај га!

(Ива наставља да сређује шанк, не обазирући се на Биксину молбу. Бикса је сада већ мало изнервиран. Приђе и хтео би да угаси музику, али га Ива значајно погледа.)

БИКСА: Да га утишам, бре!

(Ива одмахне руком, Бикса утиша музику.)

БИКСА: Откад' ти слушаш ово, мајке ти?

ИВА: Немам представу ко је то. Тај CD ми је дала сестра, каже да је сада поново кул.

БИКСА: Поново!? Ово шиштање и лупање по бас гитари био хит!?

ИВА: Осамдесете.

БИКСА: То је епоха пре рођења мајстор Биксе.

ИВА: Замисли призор, кева те стави на сису и откида на ово. Мора да је то било баш кул.

БИКСА: А шта фали Цеци за подој?

ИВА: Јеби га, њој ништа...

(Ива је видно изнервирана. Мало јој недостаје да заплаче.)

БИКСА: Ето ти га сад... Ко о чему баба о уштипцима. Како ти се сестра породи', само о деци причаш... А  ништа не радиш тим поводом. Није Дејан једино мушко...

ИВА: Не сери.

БИКСА: Ја серем. Откад' те је оставио...

ИВА: Рекла сам ти да не сереш!

БИКСА: Купио ти човек кафић, обезбедио те, не дајеш му ни рекет...

ИВА: Ма, дај...

БИКСА: Ја знам, ја га скупљам. Ти не дајеш! А, вала ако је ко уновчио ону ствар то си ти.

ИВА: Умукни, кретену!

БИКСА: Ни цвећка не рађа без пчеле, а камо ли женско.

ИВА: Дај, реци ми, молим те, ко сме и да помисли, а камо ли пипне бившу Дејанову рибу.

БИКСА: Претерујеш, Деки би се обрадовао да нађеш мужа...

ИВА: Који ће ми, да ме бије и поваљује за бадава.

БИКСА: Не радиш ти ништа за бадава...

ИВА: Детету је мајка неопходна, а ви мушкарци сте ту чист вишак.

БИКСА: Ала смо се еманциповали...

ИВА: Погледај, кеве ти, моју Каћу. Годинама се вуцарала по Прагу, скидала се пред куртом и муртом, и уместо да се скући тамо, она се врати овде због оног свог бизгова, који јој је, чим су дошли у Београд, сву кинту скркао на неке пропале акције. Довела је дете, које је могло тамо да добије чешко држављанство. 'Еј бре, чешко!

БИКСА: Стварно је гуска...

ИВА: Она и њен мужић, пужић... Е, сад је добила – курчић!

БИКСА: Што си проста. Не стоји ти...

ИВА: Неодговорни скот!

БИКСА: Је л' га оставила?

ИВА: Јесте ваљда, откуд знам.

БИКСА: Чекај, је л' јесте, ил' није?

ИВА: Шта то тебе боли...

БИКСА: Море, добро ти парче сеја, глед'о сам јој наступ. Разваљује...

ИВА: Може кева да ти буде.

БИКСА: Каква мајка, шта сереш. Моја матора има бркове, бре, и сисе до пода...

ИВА: Каћа има 38, а ти си моје годиште, имаш 25.

БИКСА: И?

ИВА: И?!

БИКСА: Па није могла да ме роди у тринаестој...

ИВА: Кретену.

(Споља се чује звук мотора џипа који се паркира. Када се угаси мотор, чује се карактеристичан писак. Бикса се тргне и крене убрзано да проверава по кафићу.)

БИКСА: Ево га Дејан.

ИВА: Богами, његова свирка. Чудо да је извез'о Чирокија из гараже.

БИКСА: Он му је једини блиндиран.

ИВА: Блиндиран!?

БИКСА: Само што није ушао, а ја нисам завршио проверу објекта.

ИВА: Шта глумите, који мој, ту. Блиндиран џип, провера објекта!

БИКСА: Немаш представу колицке бомбе данас праве, ама мање од брабоњка.

ИВА: Од чега?

БИКСА: Од козјег говнета...

ИВА: А, то крајолик из тебе проговара...

(Бикса је навалио да растура столице.)

ИВА: Полако бре, разбуцаћеш ми сав инвентар. Баш ће неко да се зноји Дејану бомбу да подмеће.

БИКСА: Молим! Где ти живиш? Кокнули су синоћ ћелавог...

ИВА: Мачора?

БИКСА: Мачора, Мачора!

ИВА: Не причај... Како?

БИКСА: Ставили му бомбу под кола, испред ресторана. Кад је упалио машину, не да је рокнуло, него се тресло пола Бежанијске косе. Метлицом га жена целу ноћ скупљала.

ИВА: Имбецилу морбидни.

БИКСА: Постали смо гадљиви... Ево га иде. Ако те пита, ти му кажи да сам све преврнуо...

ИВА: Ја с њим не причам.

БИКСА: Дај не тртљај више, да те не развали к'о прошли пут.

(Ива гледа ка улазним вратима.)

ИВА: Ко је онај скот са њим?

БИКСА: То му је нека рођака...

ИВА: Држи је за буљу, кретену!

БИКСА: Даља рођака... То је код нас на југу сасвим нормална појава...

ИВА: Мишомор ћу у виски да му сипам!

БИКСА: Ти ниси нормална, рек'о ми је да од данас пробам пиће пре њега!

ИВА: Рокнућу вас ја, кад тад!

БИКСА: Лудачо.

ИВА: Мајмунчино!

БИКСА: Да скратиш мало ти тај језик, знаш!

ИВА: Фуцк yоу!

(Док се Ива и Бикса свађају, у кафић утрчава, кикоћући се, Светлана, лепа давдесетпетогодишњакиња обучена по принципу „да се све види“, прејако нашминкана, а одмах за њом Дејан, дведесетпетогодишњи дебељушкасти мафиозо, са незаобилазном златном кајлом око врата. Обоје су мало попили, али нису пијани, само весели.)

СВЕТЛАНА: Немој, Дејане! Па немој!

ДЕЈАН: (Иви и Бикси.) Шта је било, опет се глођете.

БИКСА: Мало, шефе, да нам прође време.

ДЕЈАН: (Ка Иви, имитирајући змијино сиктање.) Сикћемо, сикћемо...

ИВА: Ма терај се и ти...

(Дејан нагло промени расположење. Приђе Иви и ухвати је за косу.)

ИВА: Јао, немој Деки, бре...

ДЕЈАН: Извини Дејане, каже се извини Дејане!

ИВА: Пусти ме.

ДЕЈАН: Не чујем те добро. (Још јаче заврће Иви косу.)

ИВА: Извини.

ДЕЈАН: Извини... Ко? (Још јаче заврће Иви косу.)

ИВА: Извини Дејане!

ДЕЈАН: Тако те волим. (Пусти Иву.)

ИВА: Педерчи...

(Ива не стигне да заврши реч, Дејан поново крене ка њој, она се одмакне.)

ИВА: Извини Дејане! Стварно извини!

(Дејан гледа у Иву. Ива спушта поглед. Напету паузу прекида Бикса.)

БИКСА: Шефе, све сам прегледао.

ДЕЈАН: (Промрмља, гледајући у Иву.) Мајку ли ти твоју...

БИКСА: Сто посто је чисто.

ДЕЈАН: (Гледајући и даље у Иву.) Је л' стварно погледао?

БИКСА: Ма све сам преврнуо...

ДЕЈАН: (Показује на Иву.) Њу питам!

ИВА: Гледао је Бикса, а и ја сам гледала јутрос.

ДЕЈАН: Само се ви зајебавајте. И Мачор се тако зајебавао, па су га раставили да не може ни рођена мајка да га састави... Кокну ли ме, поцркаћете гладни, бре! (Светлани, покушава да буде духовито циничан.) Је л' тако далека рођако?

СВЕТЛАНА: Молим?

ДЕЈАН: (Бикси.) Закуни се у кеву да Светлану ниси тако представио Иви, кад' те је питала.

ИВА: Знаш колико ме заболе какве скотове шеташ...

ДЕЈАН: Закуни се!

БИКСА: (Непријатно му је.) А да идем ја да стражарим испред...

ДЕЈАН: Ти би да извучеш дупе сад кад је најузбудљивије...

ИВА: Ала сте духовити...

ДЕЈАН: (Светлани.) Иди, представи се...

СВЕТЛАНА: Је л' морам, мацо?

ДЕЈАН: (Цинично.) Мораш, куцо.

(Светлана прилази Иви. Пружа руку да се упознају.)

СВЕТЛАНА: Драго ми је, ја сам Светлана.

(Светланина рука „виси“ у ваздуху. Ива подигне поглед и прострели је очима.)

ИВА: Само да знаш да је анални тип. Поцепаће ти то уско дупенце.

ДЕЈАН: Е, Ива, стварно си царица, јебо те. Царица! (Бикси.) 'Ајде, реци да није...

БИКСА: Да ја ипак изађем испред, само да одем до WЦ-а...

ДЕЈАН: У форми нам је Ива, у форми...

(Бикса се смеје.)

СВЕТЛАНА: (Дејану.) Пошто смо се упознали, хоћемо ли да седнемо па и да попијемо нешто? Служи ли неко у овој кафани?

ДЕЈАН: (Бикси) Богами, ни мала није за бацање.

БИКСА: Први сто вам је најбезбеднији.

ДЕЈАН: Биће ово интересантно вече...

(Дејан и Светлана седну. Бикса стоји поред стола.)

БИКСА: Шта ћете?

СВЕТЛАНА: Је л' он конобар или бодигард?

ДЕЈАН: (Бикси.) Шта глумиш, бре, ту...

БИКСА: Реко' да вас услужим, кад већ стојим...

ДЕЈАН: Море, вуци се напоље.

БИКСА: А да пробам пиће пре...

ДЕЈАН: Овде да га пробаш!? О, кретена... Марш напоље! У џип да гледаш, да не трепнеш, је л' јасно?

БИКСА: Јасно! А, где је паркиран?

ДЕЈАН: На улици, мало ниже.

БИКСА: Да рашчистим испред кафића, па да га препаркирам.

ДЕЈАН: Е, за Чирокија ћеш да се убришеш. Њега не пипа нико осим мене.

БИКСА: Ма ја то због безбедности...

ДЕЈАН: Није на крај света него десет метара ниже. Измакни се на тротоар па гледај.

БИКСА: А је л' могу прво до WЦ-а да одем? Нужда ми је...

ДЕЈАН: Сероњо... И немој никога да пушташ у кафић.

БИКСА: Нећу.

(Бикса оде ка излазу, где је иначе и WC. Ива прилази столу где седе Светлана и Дејан.)

СВЕТЛАНА: Ја ћу један виски и Кока колу.

ИВА: Који виски?

СВЕТЛАНА: Jack Daniels.

ИВА: То је бурбон.

СВЕТЛАНА: Деки, је л' она то мене зајебава?

ДЕЈАН: Аха.

ИВА: (Дејану.) Уживаш?

ДЕЈАН: Па не могу да лажем...

ИВА: Ти не можеш да лажеш!

СВЕТЛАНА: Цркох жедна...

ДЕЈАН: (Иви.) Добила си ти и више него што заслужујеш...

ИВА: Он зна шта ја заслужујем...

ДЕЈАН: Немој поново да ти устајем...

СВЕТЛАНА: Ако већ устајеш, донеси ми пиће, пресушићу...

(Дејан изненада опали шамар Светлани. Светлана се уплаши, устане, Дејан је врати нагло у седећи положај.)

ДЕЈАН: (Иви.) И мени донеси исто што и њој!

(Ива крене ка шанку. Чује се вода из водокотлића у WC-у.)

ДЕЈАН: Е, сероња је најзад завршио. Сад смо безбедни... Добро сам ја и доживео двадесетпету поред вас идиота. (Светлани.) Кол'ко ти, оно беше, имаш година, куцо-мацо...

СВЕТЛАНА: (Уплашена и збуњена.) И ја имам ко ти, двадесетпет.

ДЕЈАН: И ти! У коју школу си ишла?

СВЕТЛАНА: У „Тозу Марковића“.

ДЕЈАН: Не питам те за основну, у коју су средњу ишла?

(Светлана ћути.)

ДЕЈАН: Шта је бре, шта си се уплашила, нисам ти главу откинуо...

СВЕТЛАНА: Ја сам рано почела да излазим у град.

ИВА: Бинго, мајсторе!

ДЕЈАН: (Иви.) Не сери ти, образована. И пусти неку музику, није ни чудо што ти кафић слабо ради кад је атмосфера као у манастиру. (Светлани.) Бре, Светлана, баш си ћуркица. Лепа ћуркица...

(Дејан помилује Светлану по лицу и почне да је љуби. Светлана прихвата. Ива пусти музику јако. „Шарло акробата“, тзв. нови талас. Дејан се изнервира, устане и крене ка шанку.)

ДЕЈАН: Е, сад си га најебала.

ИВА: Променићу, немој...

(Дејан узме музички стуб, откине га од жица и баци на под. Ива се попела на шанк, гледа у стуб, затим у Дејана.)

ИВА: Немој да ме бијеш...

ДЕЈАН: Ма, убићу Бога у теби...

(У кафић улази Бикса. Узбуђен је.)

БИКСА: Леле, шефе...!

ДЕЈАН: Шта је, шта лелечеш?

БИКСА: Однели Чирокија!

ДЕЈАН: Шта причаш, бре, ко га је однео?

БИКСА: Паук.

ДЕЈАН: Мог Чирокија однео паук!? Јеси ли ти пијан, дрогиран...?

БИКСА: Нисам шефе, црко ако јесам. Ја изаш'о напоље, он га нема. Погледам низ улицу, они Чирокија накачили на паука и одоше низ Јурија Гагарина.

ДЕЈАН: Ма не могу да верујем. Не могу да верујем!!!

БИКСА: Да палим Аудија, да их стигнем?

ДЕЈАН: Не, Богами, не... Неће то тако лако да прође. Има да га врате сами, не звао се ја Дејан. На исто место има да га врате... (Узима мобилни и позива.) Е, да ми је ово неко причао, не би' му веровао.

(Бикса види поломљени музички стуб на поду. Погледа упитно у Иву. Она му одмахне руком. Бикса јој покаже руком да није нормална. Ива му покаже средњи прст. Бикса се прекрсти. Док траје та немушта комуникација између Иве и Биксе, Дејан разговара телефоном.)

ДЕЈАН: 'Ало, Милане ти си?... Дејан, Дејан... Ма баш сам добро, аха... Само су ми мало дигли ауто, иначе је све у најбољем реду... Нисам циничан, бесан сам!... Како ко?... Па ови твоји морони. Чирокија ми попели на паука... Немој да ми верујеш, само ти немој да ми верујеш, а ево Бикса ће да ти потврди.

(Дејан даје Бикси телефон. Бикса узима телефон и разговара постављајући тело у сервилну позицију, као да прича са надређеним.)

БИКСА: Гос'н начелниче, стварно покупили Чирокија на паука... Не знам који су, мајке ми... Нисам видео који је од наших асистирао паркинг сервису... Ја где сам био... Ја сам био по потреби... Па великој... Кад сте запели...

(Види се да са друге стране везе „грми“ од вике.)

ДЕЈАН: Дај ми га назад, овамо.

(Бикса даје Дејану телефон.)

ДЕЈАН: Не дери се, бре... Какав је, такав је, Биксу си ми ти дао... Ма зајеби да сваљујеш кривицу на њега, него зови тамо, види ко је на терену, одма' да га враћају... Ма заболе ме за штрајк таксиста, кроз гужву су га однели, кроз гужву нека га врате... У Гандијевој смо, у кафићу код Иве... Да им јавиш да га врате на исто место, и да кажу том идиоту од позорника да дође овде и да ми се извини... Не, не претерујем... Ако ме не зна, ето му прилика да ме упозна... Боље овако, него на други начин... 'Ајде, здраво... О.К. Нећу да правим срања, обећавам...  Имаш реч, ајде... Здраво!

(Дејан прекине везу.)

ДЕЈАН: Само ћу мало дупе да му померим. (Бикси.) А ти, сероњо...

БИКСА: Шефе, они су га већ дигли на паука док сам ја био у клозету...

ДЕЈАН: Ако му се нешто деси, најеб'о си! Сећаш се како сам ову овде (Показује на Иву.) одвалио од батина кад га је огребала!

БИКСА: Не сећам се...

ИВА: Ја се сећам!

ДЕЈАН: Не умеш, бре, ни џип да ми сачуваш, а камо ли мене, идиоте!

БИКСА: Ко је могао да претпостави да ће неко да се усуди да твог Чирокија пење на паука...

ДЕЈАН: Ниси ти плаћен да претпостављаш, него да отвориш четворе очи. Кад неко упери пиштољ у мене ти треба да се потуриш, а не у клоњу да бежиш...

БИКСА: Нисам бежао, тако ми свега...

ДЕЈАН: Вуци се напоље да те на пола не преломим!

(Бикса побегне напоље. Светлана је устала, пришла је шанку.)

СВЕТЛАНА: Деки, могу нешто важно да те питам, ал' да ми не развалиш шљагу.

ДЕЈАН: Питај!

СВЕТЛАНА: Да узмем барем Кока колу, жедна сам...

(Ива се насмеје, Дејан опали шамар Светлани која од силине ударца падне на под. Ива са пладњем у руци на коме је пиће, приђе изнад Светлане.)

СВЕТЛАНА: Па обећао си да нећеш...

ДЕЈАН: Нисам!

(Ива узме пиће са пладња и расипа га по Светлани.)

ИВА: Један бурбон...

СВЕТЛАНА: Ти ниси нормална!

ИВА: И Кока кола!

(Светлана је сва мокра, некако се придиже.)

ИВА: (Дејану, показујући на бурбон и Кока колу који су били у поруџбини за њега.) Да ли да јој дуплирам поруџбину?

(Дејан узме бурбон, попије га на искап и крене ка столу на коме је седео.)

ДЕЈАН: (Иви.) Донеси још једну туру. (Показује на Светлану.) Дај и њој...

СВЕТЛАНА: Нека, ја сам се предомислила у вези са пићем...

ДЕЈАН: Не сери! Видиш да сам нервозан.

СВЕТЛАНА: (Одједном, потпуно хистерично, на ивици плача.) Ти си нервозан? Ти си нервозан?! Погледај на шта ја личим!

ДЕЈАН: Иди тамо у купатило, код улазних врата је, среди се, па дођи да попијемо!

СВЕТЛАНА: Вилицу си ми разглавио! (Покушава да извади из уста вештачку зубну навлаку.)

ДЕЈАН: Па ко ти крив кад у твојим годинама качиш вештаке...

СВЕТЛАНА: Ти си ми рекао да мењам зубе...

ДЕЈАН: Ал' нисам мислио све да их промениш! Три хиљаде евра у зубима имаш, сељанчуро...

(Светлана је извадила зубну навлаку, испод које су остаци њених природних зуба, наоштрени као базис за навлаку.)

СВЕТЛАНА: (Држећи у рукама зубну навлаку.) Изгледа да је пукла. Па, погледај!

ДЕЈАН: Вуци се бре у клоњу, види на шта личиш, без зуба, ко из веш машине да си испала. Да се уплаши човек... Лепи се, вади флеке, суши се, пеглај, ради шта знаш само ми се склони с очију таква!

(Светлана сва уплакана оде пут WЦ-а. Пауза. Ива и Дејан су најзад сами.)

ИВА: С овом си превазишао самог себе...

ДЕЈАН: Теби је мало батина?

ИВА: Нисам ја дошла с фрајером код тебе да се фолирам, него ти код мене.

ДЕЈАН: Код себе сам ја дошао, а не код тебе.

(Ива износи пиће из шанка. Ставља га пред Дејана.)

ИВА: Ко је кокнуо Мачора?

ДЕЈАН: Немам представу... Муркани нису, звездарци се куну да немају везе с тим.

ИВА: Верујеш им?

ДЕЈАН: Овога пута им верујем. Нема логике да су они.

ИВА: Можда је неко од нових?

ДЕЈАН: Можда. Што, секираш се?

ИВА: Шта мислиш?

(Пауза.)

ДЕЈАН: Светлану ћу ја да направим у авион рибу.

ИВА: Педерчино!

ДЕЈАН: Од блата ћеш да ме правиш!

ИВА: Рекла сам ти, после болнице, ако ме још једном удариш, можеш само на силу да ме имаш.

ДЕЈАН: Ко си, бре, ти да мене уцењујеш...

ИВА: Знам ко нисам.

(Дејан изнервиран устане, ухвати поново Иву за косу.)

ДЕЈАН: Ја сам тебе оставио, а не ти мене, знаш!

ИВА: Знам!

(Дејан пусти Иву. Седне за сто и сручи у себе бурбон наискап.)

ДЕЈАН: Много тражиш од мене.

(Ива оде иза шанка да припреми још једно пиће. У кафић улази Бикса, са њим је двадесетпетогодишњи полицајац, позорник Гага. Чује се моторола.)

БИКСА: Ево га, Дејане, овај ти је диг'о ауто.

ДЕЈАН: Јеси ли му рекао да искључи моторолу. Нервира ме.

БИКСА: (Гаги.) Гаси то!

ДЕЈАН: Полако, Биксо, полако...

ГАГА: Ја...

БИКСА: Гаси га кад ти кажем!

ГАГА: Не би смео да буде угашен док сам на дужности.

ДЕЈАН: Шта би смело, а шта не смело то ћу ја да ти кажем! Гаси да ти га не бих у буљу набио!

(Гага невољно угаси моторолу.)

ДЕЈАН: (Устане, гледа у Гагу, па се обрати Бикси.) Је л' вратио Чирокија на место?

БИКСА: Спуштају га.

ДЕЈАН: Кад га спусте и њих доведи овамо.

ГАГА: Они ништа нису криви, ја сам им рекао да подигну ауто.

ДЕЈАН: И мислиш да их због тога што си ти изговорио, пустим тек тако.

ГАГА: Нема разлога да...

ДЕЈАН: Има разлога. Има!

ГАГА: То су старији људи...

ДЕЈАН: И то ме заболе.

ГАГА: Већ су се довољно уплашили.

ДЕЈАН: А ти?

ГАГА: Шта ја?

ДЕЈАН: Ти се ниси уплашио?

БИКСА: Пази шта одговараш!

ДЕЈАН: Немој да му суфлираш, Биксо. Нек' се сам изрази. (Гаги.) 'Ајде, ако ми онако искрено кажеш да л' си се усро у гаће, можда их и пустим да прођу са по два шамара. Бикса нема јаку руку.

ГАГА: Јесам.

ДЕЈАН: Шта јеси?

ГАГА: Уср'о сам се.

ДЕЈАН: То мајсторе! То... Како се зовеш?

ГАГА: Драган.

ДЕЈАН: Уср'о нам се Гага.

БИКСА: Да идем ја сад да им излупам заушке?

ДЕЈАН: Само по два шамара. Гага се (Показује на Гагу.) подметнуо, треба то испоштовати. И провери да ли су џип вратили на исто место где је био. Немој ни за милиметар да су оманули.

БИКСА: А ако га огребу?

ДЕЈАН: Ако га огребу, зна се... Ти њима поломиш руке, ја теби и руке и ноге!

ГАГА: Дајте, људи.

(Дејан ухвати Гагу за лице.)

ДЕЈАН: Ниси добио реч!

(Дејан показује Бикси да изађе напоље. Бикса оде.)

ДЕЈАН: (Иви.) Дај човеку нешто да попије. Видиш да му се суши грло.

ИВА: (Гаги.) Хоћеш и ти Jack Daniels?

ГАГА: Не пијем на дужности.

ДЕЈАН: Ти си неки зајебант, а?

ГАГА: Стварно не пијем...

ДЕЈАН: Дај му дупли!

(Ива сипа бурбон и даје га Гаги. Гага гледа у пиће.)

ДЕЈАН: 'Ајде, сручи то ко мушко, наискап, па да попричамо озбиљно.

(Гага попије бурбон. Види се да му није пријао. Улази Бикса.)

БИКСА: Шефе, омашили су.

ДЕЈАН: Колико?

БИКСА: За десет сантиметара.

ДЕЈАН: И какве су санкције?

БИКСА: Овај бркати се већ онесвестио. А само сам му један шамар лупио...

ГАГА: Рекао сам вам, то су старији људи. Један је пред пензијом.

ДЕЈАН: Па шта ће на терену кад је пред пензијом. Нек' седи у канцеларији. (Бикси.) Реци им, док га не убоду у милиметар има да га намештају. 'Ајде!

(Бикса изађе.)

ДЕЈАН: Дакле, ти си Гага. Мене знаш...

ГАГА: Сад смо се упознали.

ДЕЈАН: Е, не падам ја на та срања... Него, да ти мени пропеваш ко ти је рекао да ми подигнеш Чирокија?

ГАГА: Нико, заиста. Тек када ми се начелник јавио, схватио сам о чему се ради...

ДЕЈАН: Немој да сереш! Тај ко ти је рекао да га дигнеш, тај је кокнуо и Мачора. Шта сте мислили, на исту провалу и мене да израдите, а?

ГАГА: Какав Мачор, не знам о чему говориш!

(Дејан је изнервиран, ухвати Гагу за ревере. Гага је уплашен.)

ДЕЈАН: Мене си нашао да зајебаваш, мене!

(Ива приђе Дејану.)

ГАГА: Али, стварно не знам...

ИВА: Дејане, немој, направићеш срање...

ДЕЈАН: Он мене зајебава!

ИВА: Стани, стани, бре!

(Дејан пусти Гагу.)

ИВА: Попиј пиће. Смири се.

ДЕЈАН: Шта да се смирим, коју пизду материну. Прави се наиван... Море, само да му скинем униформу...

ГАГА: Кунем се да ништа нисам знао!

ДЕЈАН: Одакле си ти?

ГАГА: Живим у Блоку 62.

ДЕЈАН: Из краја си, а не знаш за Декија. Кеве ти...

ГАГА: Нисам дуго био у Београду.

ДЕЈАН: Па, где си био?

ГАГА: У Немачкој.

ДЕЈАН: У Немачкој!? Јебо те, луђи си него што изгледаш? За кога радиш ти?

ГАГА: Ни за кога. Био сам тамо, решио да се вратим...

ДЕЈАН: Кол'ко си био тамо?

ГАГА: Седам година.

ДЕЈАН: Седам година си био у Немачкој и не само што си се вратио, него си решио да ускочиш у пајкане. С тобом фрајеру нешто није у реду... Ту причу не би прогутала ни Светлана.

ИВА: Мислиш?

(Поново улази Бикса.)

БИКСА: Шефе, ови су баш килави. Други се онесвестио, а да га нисам поштено ни шутнуо. И сад Чироки виси у ваздуху, на сајлама.

ДЕЈАН: Морону, освешћуј их, нека га спусте.

БИКСА: Ма, ја ћу да га спустим...

ДЕЈАН: Дирнеш ли и једну команду на пауку, то ће ти бити последње.

БИКСА: Па како да га спустим?

ДЕЈАН: Рекао сам ти, освести их!

БИКСА: Онесвести их, освести их, одлучи се већ једном. Нисам ја доктор него бодигард!

ДЕЈАН: Биксо!

БИКСА: Добро, добро...

(Бикса излази.)

ДЕЈАН: (Гаги.) С каквим кретенима радим, видиш ли? И, где смо стали? А да, ти мене убеђујеш да си гастарбајтер, а ја ти, као, верујем.

ГАГА: У осамнаестој сам побегао. Ћале ми је био у полицији, рикнула му чука пре месец дана. Кева је остала сама...

ДЕЈАН: А ти се вратио због мамице. Баш потресно...

ГАГА: Тек сам други дан на послу, стварно нисам знао за тебе...

ДЕЈАН: Тамо си саставио седам година, овде ни два дана, а већ си се зајебао за цео живот.

ГАГА: Не разумем?

ДЕЈАН: Да ти објасним. Не могу да те бијем док си активан. Али док ми овде ћаскамо, теби се, кретену, већ куца отказ. Е, кад ти га уруче, видећеш колико си се зајебао.

ГАГА: Дај, човече, јавили су диспечери да је закрчена улица, шта сам могао да урадим. То је само џип, бре!

ДЕЈАН: Није само џип у питању. Принцип је у питању! Село је ово, а не град. Чује ли се да ми је гуштер попео Чирокија на паука, а да је прошао неоштећен, нема клинца који неће покушати да ме кокне...

ГАГА: Како то мислиш неоштећен?

ДЕЈАН: Нисам ти бре ниједан прст поломио, сви су ти зуби у глави, мрдаш рукама и ногама. Еј, бре...

ГАГА: Ти ме зајебаваш...

ДЕЈАН: Аха... (Иви.) Кажи му, срце.

ИВА: Мртав је озбиљан. У најбољем случају, проћи ћеш са три месеца на ортопедији...

ДЕЈАН: То си ти, љубави, прошла тако јевтино, јер су у питању биле некакве емоције...

ИВА: Је ли? Шта ми наприча...

(Одједном, чује се чудан звук, нешто попут краткотрајног крика, а затим страховит ударац, карактеристичан звук који производи Дејанов џип, какав смо чули у првом делу сцене, када је Дејан паркирао Чирокија, а затим и ауто аларм. )

ДЕЈАН: Овај га је ипак сам спуштао. (Иви.) Иди види шта је, ја не смем да гледам. Рикнуће ми чука, убићу га.

(Ива потрчи напоље. Изађе)

ДЕЈАН: Ако је оно што мислим да јесте, дуплу смену ћу да радим вечерас. Не зна се ко ће горе од вас двојице да прође...

(Улази Бикса. Блед је.)

БИКСА: Шефе!

ДЕЈАН: Шта си урадио, кретену?

БИКСА: Пао на Чирокија?

ДЕЈАН: Молим? Како пао...?

БИКСА: Пао на кров. Ја сам рекао да га блиндирамо и одозго, због напада из ваздуха.

ДЕЈАН: Ко је, бре, пао на кров, одакле?

БИКСА: Са зграде, некакав нудиста.

ДЕЈАН: Какав нудиста, шта причаш глупости?

БИКСА: Го, голцат! Згужвао је Чирокија начисто.

(Улази Ива.)

ДЕЈАН: Ива, шта ми је са џипом...

ИВА: Убио се Ђиђа!

БИКСА: Је л' то онај Каћин?

ИВА: Јебо те, убио се, болид!

ДЕЈАН: Људи, говорите шта се десило, причате све саме глупости...

БИКСА: Каћин муж, а? Је л' он?

ИВА: Бежи, бре, кретену!

ДЕЈАН: (Крене ка излазу.) Ви сте сви луди. Идем да видим...

(Гага схвати да је ово прави тренутак да побегне. Потрчи ка излазу.)

ДЕЈАН: Биксо, држ' га!

(Бикса се прене, успе да ухвати Гагу, обори га на под. Рву се.)

ДЕЈАН: Табај га на другом месту, не могу да изађем од вас двојице. Хоћу да цркнем да видим шта је било са Чирокијем...

(Одједном пригушен пуцањ. Гага је упуцао Биксу, Биксино тело је пригушило звук. Гага устане. Упери пиштољ у Дејана.)

ДЕЈАН: Ти стварно ниси нормалан.

ГАГА: Да се ниси померио!

ДЕЈАН: (Као да није озбиљно схватио упозорење.) Ма нема те рупе у коју ћеш да се сакријеш...

ИВА: Дејане!

(Дејан крене ка Гаги. Гага опали и Дејан падне. Гага је уплашен. Нишани ка Иви, која је већ пришла Дејану који је у самртном ропцу. Гага је за тренутак као укочен, а затим побегне напоље.)

ДЕЈАН: Тако ми и треба, кад ме чувају кретени. (Вади из џепа кључеве и даје их Иви.) Молим те искључи аларм, отићи ће ми акумулатор... Баш на Чирокија да падне, мајку ли му...

ИВА: Трудна сам, Дејане...

ДЕЈАН: Је ли, с ким?

(Након што је изговорио последње питање, Дејан је издахнуо. Ива се згрчи од бола.)

ИВА: Кретену!

(Ива као да је засузила. Устане, протрља очи и искључи аларм. У кафић улази Светлана. Хода лагано и жмури.)

СВЕТЛАНА: Деки, љубави, каква је то пуцњава, поново. Обећао си ми да нећеш више да пуцаш кад изађемо у град. Е, ајде да ми извадиш ова сочива у боји, нешто сам се зајебала док сам их враћала, ништа не видим. Срећа моја да сам понела резервне крпице... Ово ми супер стоји, а...

(Светлана се саплете преко Биксиног леша и падне. Од пада јој испадне сочиво.)

СВЕТЛАНА: Е, сад ми је испало сочиво... Знаш кад ћу да га нађем. А зелено је баш кул...

(Светлана отвори очи и кад види призор мртвог Дејана, почне хистерично да вришти. Гледа у Дејана, у Иву, и Биксу и вришти невероватно јако. Ива јој опали јак шамар и она заћути. Ива устане, оде до шанка.)

ИВА: Хоћеш пиће?

(Светлана клима главом. Ива сипа пиће Светлани и себи. Светлана устаје, тресу јој се руке, узима пиће.)

ИВА: 'Ајде, живела ти мени.

(Куцају се.)

ИВА: Јеби га, нема музике...

(Мрак. Чује како још један самоубица пада на аутомобил. Јак тресак. Ауто аларм завија. Затим још један ударац и још један аларм, па још један... Сабласна какофонија кише самоубица над Београдом.)

ПРОЈЕКЦИЈА НА ВИДЕО БИМУ:

Синопсис: Ива, Светлана, Дејан, Гага и Бикса возе се Чирокијем кроз непрегледно пространство Делиблатске пешчаре. Призор налик на оном у споту „Кардиганса“. Сјајан осећај слободе. Сви су насмејани, весели, безбрижни. Као из неког другог живота. Ауто аларми и даље завијају.

КРАЈ