Јуриј Андрухович

Самијло из Немирова, та дивна бараба

Превела са украјинског Милена Ивановић

 

Самијло (Самјуел) Немирич, тај неумесно заборављени и прерано увели изданак нашег националног криминала, пре свега привлачи пажњу са стилистичке тачке гледишта. Стилистика његових злочина заснива се на апсолутној слободи. Зато се чак и за његова најужаснија убиства и пљачке може храбро рећи да су извршени са изузетним осећајем за естетику и остављају утисак слободног надахнутог стваралаштва.

Наши историчари, који већ једном беху стрељани, готово да нису до сада описивали живот овог ситног подољког племића, који је најблиставији део својих земаљских дана проћердао у Лавову 1610-их година. С друге стране, оно на шта наилазимо код В. Лозинског у “Правем и левем” (или, да преведемо, “Сабљом и повељом”) написано је превише тенденциозно, из угал једног Пољака: Немирич се не допада аутору већ самим тим што није католик и није Пољак. Осим тога, он потиче од оних истих Немирича од којих је и будући пуковник козачке армије, Немирич Јурко – немилосрдни херој кампање 1648-49. г., песник, филозоф, јеретик. (Немиричи су, уопште, прилично радо прелазили у аријевце, што је, уосталом, у то време било својствено не само њима, већ и старим украјинским породицама као што су Потоцки, Вишневецки или Татомири).

Што се тиче песме коју је Ј. Андрухович написао тобож о Самијлу Немиричу и у његово име и објавио је у књизи “Егзотичне птице и биљке”, морамо признати да се аутор нимало није потрудио да се иоле удуби у прошлост и формира један богат и поучан историјски тип. Песма је, у ствари, сконценрисана на тзв. “инцидент с патишпањем”, превише истакнут, ишчупан из животног контекста и хипертрофиран, што је заиста и ушао у биографију нашег јунака, али је, уосталом, сасвим случајан и нетипичан. Осим тога, Андрухович је допустио неколико крупних погрешки и лексичких неподударности: пре свега, жена која је на Ринку продавала тај баксузни патишпањ и коју је заиста силовао, стојећки и јавно, наш јунак, одвукавши је у двориште куће Кампијана и притиснувши је згуза уз степенице камене балустраде, истовремено се успешно бранећи од дванаесторо чељади старог Кампијана и још неколико жандарчића, дакле, жена, која је, како се приповеда, касније до краја свог битисања захваљивала Богу за тако пријатно изненађење, што јој је омогућило да бар једном у животу осети правог мушкарца, та жена у песми фигурира, бога питај зашто, као “девојка”, “девојче”. Очито само зато да би се на херојски и племенити чин Самијла Немирича бацила сена аморала и блуда. Осим тога, то што Андрухович у својој песми употребљава речи као што су “трип” или “дебил” одаје потпуно и слепо непознавање језичких реалија тог славног времена.

Сматрамо да је данас преко потебно изнети целу истину о овој истакнутој личности, слабо познатој потомцима, попуњавајући на тај начин још једну “празнину” у океану националне историје и ослободилачких борби.

Самијло Немирич досељава се у Краковско предграђе Лавова 1610-те г. Тачан датум његовог рођења остаје непознат, али поуздано знамо да је у то време (доласка у Лавов) имао нешто преко двадесет година. Одлично мачује и јаше, облачи се са укусом, купујући скупе материјале и сукно искључиво од венецијанских и ђеновских трговаца, воли херес, малвазију, добру музику и мадеру. Његова кућа убрзо се претвара у окупљалиште оригиналних прогнаника са свих страна Старог Света; то су пре свега познати инфамани и перверзњаци, циркуски кловнови, убице, филозофи, окултисти, прослављени алхемичари, содомисти, протестанти, поклоници култа ватре, лилипутанци и пљачкаши. Скоро сваки дан Немирич у пратњи своје клапе креће у поход по најпознатијим градским винарама, где се радо зевзечи: пуца из мушкета у флаше и пешчане сатове, закуцава ексерима браде посетилаца за шанк, ломи им руке, ноге, носеве, истреса златнике и сребрњаке из њихових пренатрпаних џепова, показује им своју голу задњицу, разбија прозоре и огледала, дави полицијског чиновничића Шепјурског у чабру у коме се закувава кафа, а судију Голмбка – у клозету, избија очи превише дрским, ломи им ребра, мокри им у пиво, приморава да једу сопствени измет, гласно пева и игра итд.

Савремени читалац ће се према оваквом испољавању животне снаге и здраве духовне енергије понети са извесним неразумевањем, па чак и осудом, зато би овде требало рећи неколико речи о тадашњим обичајима. Убиство или, уопште, било какво насиље према тада важећем Уставу из 1577. г. није сматрано нечим нарочитим и противправним. Тадашњи правници односили су се према злочинима, које су разматрали пре филозофски него правнички, с великом дозом хумора, ироније и хришћанског милосрђа према починитељима. Казне су зачуђујуће кратко трајале и бивале углавном условне. Тако би ситни племић који је убио себи равног ситног племића (а такво је племство у то време чинило добране три четвртине целокупног становништва Рес Публике) добио годину и три недеље затвора у кули, при чему је морао да плати две хиљаде златника у државну касу, за исто такво убиство, али ако би убица био ухваћен “in ricenti” (“на делу”) – казна се удвостручавала: две године и шест недеља куле и четири хиљаде новчане казне. (Из неког се разлога хватање “на делу” сматрало отежавајућом околношћу, као, не дај да те улове, будало, већ убијај паметно, да те нико не види). Уосталом, ниједан процес због убиства једноставно није могао да се одржи уколико породица настрадалог не би успела да довуче до суда његово мртво тело (то је била нарочита правна процедура позната као “презентација леша”). Зато је главни циљ сваког господина који се намерио да неког убије био да благовремено и сигурно сакрије тело уцмеканог: да га, привезавши га за камен, пошаље на дно Полтве, спали у кухињској пећи, дубоко закопа у шуми, исецка на ситне комаде и сл. Узгред, у случају са судијом Голомбком кога је Немирич, као што смо већ говорили, утопио у измету, судијино тело на крају није било ни пронађено, због чега су обуставили истрагу с обзиром на одсуство корпус деликти, то јест судијиног леша.

Убијало се лако, мучило нехајно – тајно и “in ricenti”, пред очима јавности, јер, чак и када би дошло до суда и била донета пресуда, осуђени није морао обавезно да послушно оде до куле, већ је најчешће одлазио кући или с пријатељима на вино. Ради се о томе да, иако су судска и извршна власт биле одвојене, извршна на крају није могла ништа да изврши, будући да јој је увек катастрофално фалило самих извршитеља, то јест милицајаца, док је, с друге стране, готово сваки окривљени долазио у друштву ортака, рођака и слуга, наоружаних до зуба сабљама, мачевима, ланцима, палицама, пендрецима, боксерима, халебардама и палосима, тако да би се само полудели правосудни фанатик или самоубица усудио да га силом приведе у тамницу – такав би покушај, засигурно, имао жалосне последице по правосуђе и његове чуваре.

Тако су, када су у јулу 1612. г. добри другови срели Немирича у замарстинивској крчми код Макољондре у добром расположењу, с чашом хереса у руци и неком дебелом аљкавицом, обученом само у турске чарапе, са стране, на њихово питање шта он ту ради, чули одговор: “Хе-хе, лежим у кули, господо! Убио сам, бре, саднака, старог Исаковича и добио, бре, три недеље и годину. Морам да одлежим, ту нема помоћи!”.

(Исакович, покрштени Караим, махерисао је лажним лавовским теписима, које је продавао као персијске, јер се заиста ни по чему нису ни разликовали од персијских. Једном је Немирич заједно са најближим пријатељима– разбијачима Јацком Брадавицом, Геником Варалманом и португалским црнцем Жоелињом ухватио Исаковичевог сина Захарија у борделу “Четири сисе”, у коме је млади Караим ћердао татицину зараду, силом га свукли са раднице бордела Сусане Валигури и одвукли у Виникивску шуму, где су га оставили везаног у пећини, а наћоравог лилипутанца Птушека оставили да га чува. У међувремену су телефонирали старом Исаковичу, захтевајући од њега пет хиљада златних аустријских цекина, претећи да ће у супротном раскомадати младог Захаријицу на једанаест једнаких делова, након чега ће старом послати његову (синовљеву) главу, желудац и полни орган. Стари Исакович је, зграбивши куфер с цекинима, журно кренуо у правцу Ђавоље стене где су Немирич и његова екипа уговорили састанак са њим. У међувремену је млади Исакович успео да се ослободи (ову тачку видео је више пута од путујућих мађионичара и зато је лако извео), ошамутио, то јест убио, успаваног лилипутанца каменчином и, обишавши шуму и Галицко предграђе, упутио се пешке назад у бордел “Четири сисе”, будући да се још није науживао као што Бог заповеда. Бесни због његовог бекства, Немирич и друштво изрешетали су старог Исаковича потрошивши на њега читавих осам шаржера. Као шлаг на торту, у куферу уопште нису нашли цекине, већ само таљаре које је стари очито помешао с цекинима у мраку и журби. Крај ове догодовштине читоцу је већ познат –градска судница и банкет Немирича с пријатељима у замарстинивској крчми код Макољондре).

Између убистава старог Караима Исаковича и пљачке влашке дипломатске мисије на челу са бољарем* Георгицом, која је ишла на положаје шведског краља ујесен 1615. г., носећи вредносне хартије повезане са трансилванским наследством, Самијло Немирич одао се науци и умености. 1614. г издао је у Дрездену трактат на латинском и у стиху “О лечењу маком и природи конопље”, који су савременици веома високо оценили, али је данас, нажалост, неповратно изгубљен. Много је свирао, путовао око Лавова на прототипу данањшег бицикла, који је сам изумео, понекад ловио и писао полемична писма против унијатског епископа Ипатија Потија.

Пљачка влашких изасланика постала је најгромогласније дело у коме је учествовао Немирич, уколико занемаримо већ познати нам догађај са силовањем женице и патишпањем, који се за Немирича завршио кулом. Поставивши заседу у Црној Шуми, познатој по својој непроходности и тмини, која је тада почињала скоро од Галича и Тисменице на истоку и простирала се са незнатним прекидима чак до Минхена на западу, Немирич и друштво сачекали су тамо влашку поворку и дочекавши је сузавцем, постигли да бољар, остали изасланици, као и чувари, полежу на стомак право на улокани јесењи пут и не мичу се. Напунивши своје бисаге влашким дукатима, топазима и аметистима, као и тајним хартијама, што су биле запечаћене у посебној кутијици од ораховине, инкрустрираној седефом и слоновачом, поскидавши са изасланика крзна и свилу, Немирич и његови пријатељи нестају у дубинама Црне шуме. Португалски црнац Жоелињо покупио је још и деветогодишењг гонича мазги, који му се страшно свидео, али је убрзо умро од злоупотребе. Тајне дипломатске хартије промућурни Немирич враћа трансилванском двору, тражећи за њих двадесет хиљада швајцарских франака, али кнез Ракоциј не испољава нарочити ентузијазам за такав договор, те је Немирич морао да пристане на само осам и по хиљада.

До тог тренутка краљ и сејм Рес Публике већ су три пут проглашавали Немирича инфаманом (лишеним грађанске части и достојанства) и двапут банитом (лишеним свих права и заштите од старне државе и друштва). То је значило да је свако у сваком тренутку могао да га укока и не би сносио никакву одговорност пред законом, већ би, чак, заслужио и захвалност Његовог Краљевског Величанства. Међутим, нешто се баш и нису дали видети они који би били спремни на такву захвалност, те се Немирич дрско распојасао на тргу Ринок у кафтану боје злата и у пратњи крвника без страха и мане – Варалмана, Жоелиња и богослова Инокентија Силвестра Коцког, избаченог из црквене гимназије због онанизма и слободоумља (Јацко Брадавица је у то време већ био у Сечи, где ће убрзо постати хетман, збацивши Сахајдачног, међутим, код Хотина је за то платио главом, довевши као хетман славну Козачку Запорошку армију до готово потпуног распада).

Последња из низа баниција изречена је Немиричу за тзв. “случај зверињака”. Ова догодовштина прожета је живописношћу и егзотиком. Године 1616., у мају-јуну на Прохуљанци се зауставио путујући бестиаријум извесног Микеланјојла Романа (под тим именом скривао се од инквизиције познати кривотворитељ новца и тровач Густав Зупе, узгред буди речено, пореклом из Турингије): четрнаест кавеза с разноразним индијским зверињем, то јест лавовима, пантерима, лемурима, носо- и једнорозима, жирафама, антилопама, нилским коњима – хипопотамусима, павијанима, зебрама, мравоједима, вампирима, инкубама итд. Сваког дана, а посебно недељом, одабрана лавовска господа сливала се на зелену Прохуљанку, где су могли, по релативно високој цени, да разгледају сву ову чудновату фауну, која је, руку на срце, поприлично смрдела. Једне недеље Немирич и његови пријатељи у орканском налету на бестијаријум поотварали су све кавезе у њему и пустили ненахрањене звери на слободу. При том је погинуо португалски црнац Жоелињо јер га је изгазио носорог кога је сам и пустио, а коме је он, стари швалер и зоофил, сасвим неопрезно покушао да се удвара. Преплашени, једва живи житељи “највернијег од градова краљевских Леополиса” разбежаше се на све стране, а пуштене звери, смазавши неке и утоливши прву глад, појурише улицом Лењина (данас Личакивска) на доле, ка центру и обрзо потпуно окупираше опустели град, играјући се у цвећњацима, водопадима и манастирским вртовима и сладећи се усамљеним пролазницима. Власник зверињака Микеланјојло (алијас Густав Зупе) лудео је од очаја када Немирич затражи од њега хиљаду сицилијанских дуката да би се звери поново вратиле у кавезе. Користећи бразилски отров кураре, купљен уочи догађаја у апотеци ван дер Вандена на Хетманском насипу, Немирич и његова клапа засули су баш све монстроуме прецизним погоцима из лукова и тако успаване одвезли их на Прохуљанку. Ово је једна верзија, али постоји још једна према којој су се звери саме покорно вратиле у кавезе, покоривши се благо и скрушено музици коју је Немирич изводио за њих на издуженој флаути. Било како било, али Зупе је ипак платио све остале дукате Немиричу и истог дана заједно са целим караваном журно отпутовао из Лавова. Испуставило се да су сви до последњег дуката лажни и у ноћи уочи 22. јуна Немирич и његови момци стигоше варалицу с поворком на Великом Путу Свиле, где су посекли све до последњег, а звери заједно са кавезима спалили.

Већ помињани апотекар ван дер Ванден био је у прилично присним односима са Немиричем, будући да је за њега правио наркотичке траве и пилуле. Као главни снабдевач двора турског падишаха опијумом и багдадског калифа кокаином, лукави Холанђанин веома је добро познавао све врсте трипова. По његовом савету Немирич је пробао иглу и фиксао се неколико година, истеравши у то време из куће све другове и колегинице и жалосно се осамивши. Како данима није устајао из кревета, приметно је смршао и као да се осушио, али вену је убадао непогрешиво. Сањао је непрестано снове-мистерије у боји и читуцкао најновији рад чувеног саксонског теолога Абрахама фон Ашенбаха “Божанско Јаје или Справа за Мучење Грешних”, који је намерно наручио са Сорбоне. Белешке на маргинама ове књиге, његова запажања и подвлачења сведоче о изузетном познавању материје и могућој намери да напише полемични рад.

Међутим, прави разлог његовог општег меланхоличног, па чак и депресивног, стања била је љубав према тринаестогодишњој Амалци, кћери градског џелата Стефана Неборака. Немирич је први пут видео иза решетака док је издражвао казну у кули због “инцидента с патишпањем” познатог из песме Андруховича (узгред, овде треба ипак одати признање аутору песме за мајсторски описано стање кајања и гриже савести које је Немирич тада заиста преживљавао). Девојчица је сваки дан долазила на татицино губилиште у близини куле – носила је тати вруће ручкове у крчазима увијеним у вунене мараме. Једном је успут чучнула да пишки у жбуњу у близини куле. Управо тада је Немирич и обратио пажњу на њу и одмах је заволео онако како никад никог није волео. Зидови његове тамнице били су скроз исписани Амалкиним именом, осим тога крхотином црвене цигле безброј пута је цртао срце прободено стрелом, девојачке усне, делове тела итд.

Трагедија је била у томе што је млада госпођица Амалија одбацила његову љубав. Када је изашао из тамнице, Немирич јој је написао љубавно писмо у коме јој је предложио да постане његова брачна другарица. Уз писмо је приложио своје ремек-дело – акросонет “Амалија Неборак”. Међутим, девојка је одговорила на прилично оштар начин да јој не пада на памет да се уда за такву барабу и блудника, да она, забога, потиче из угледне пристојне породице, чије би достојанство од тако срамотне алијансе прилично пало у очима целог Лавова, осим тога она одавно воли свог вереника касапиновог сина Пјотруса јер је коврџав, веселе нарави и уме као нико да кашом надева крвава црева. Већ следеће вечери Самијло Немирич пресрео је у Куљпарку касапина Пјотруса и испустио му црева, али то није помогло, Амалија је до краја својих дана ишла у црнини, чувајући верност веренику и оставши у његову част уседелица целог целцијатог живота.

Постепено долазећи до закључка о узалудности свих напора и покушаја да нешто побољша у овом бесмисленом свету, Самијло Немирич се повуче и затвори у себе. Кажњавајући богатуне и освајајући њихова блага, он је само прераспоређивао али то није спасавало бедне од беде, а гладне од глади. Жене су му се подавале много и радо, али не зато што су га волеле због ума и срца, већ зато што их је углавном он и задовољавао. Његова научна и уметничка дела у суштини нису била разумљива савременицима, понекад би их спаљивали по налогу инквизиције или московског цара. Његова блиставо извршена уметничка злодела изазивала су само још осуда, неразумевања, још једну инфацију или баницију, још једну судску пресуду и казну затвором, али никада не постадоше предмет значајних естетских тумачења и детаљне моралне опсервације, за чим је тако жудео несрећни Самијло. Морао је напокон да испије горку чашу трагике свих великих људи: несклад са оним временом у које их је бацило Провиђење.

Али горчина Немиричеве чаше је двострука: не само време него и место. Јер имао је ту несрећу да је био Украјинац и живео у Украјини – лишеној државности, јуриспруденције, сопствене историје, сопственог злочиначког света уосталом. У Америци је могао да постане председник, у Риму – папа или барем кардинал, у Енглеској Робин Худ, у Немачкој Бизмарк. А у Украјини је успео да буде само бандит и пљачкаш. Ваистину је речена света истина у тадашњој пољкој пословици: ”У Русији можеш и језуите да посејеш, опет ће лопови изникнути”!

Самијло Немирич се замонашио18. октобра 1619. г. и под именом брата Теодозија нечујно отаворио у ћелији Почајивске лавре. Након смрти, која је дошла у јануару 1632. г. услед непознате ноћне болести, тело му се није распало и петог дана, чувајући негдашњу гипкост и топлоту, поче да мирише на слез. Међутим није био канонизован, будући да нигде није нађена његова крштеница. Временом су људи престали да верују и у саму чињеницу његовог постојања.

Доле прилажемо акросонет Самијла Немирича “Амалија Неборак” - једино његово дело које је ипак допрло до нас. Модернизацију је извршио Ј. Андрухович.

 

Самијло Немирич

А.Н.

Анђели Божји – они не знају птице
Мојих понора. Ти узе ми крви
Амор ме, к'о балавца, смрви.
Ликуј мала! У срцу имам клинце.

Ићи у рат на Татаре ил' Пољака –
Јао среће моје спрам окова
Ада и живота клетог пуног
Невоља и досада. Луд сам од бола.

Етиопљанин бесни. Пун очаја!
Буди и баба стара и безуба
Одвратна, без носа нек је тело.

Ружњачо мила, ти наказо мала!
А све што ти имаш само је рупа,
Коју сам, будалина, заволео.

Превод са украјинског текста Самійло з Немирова , прекрасний розбишака

На Растку објављено: 2008-03-24
Датум последње измене: 2008-03-25 16:38:42
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује