Оксана Забужко

Девојке

Превела Милена Ивановић

 

Дарка је угледала у тролејбусу – јунском, знојавом, препуном људи и њихових мириса: сладуњаво-несносних, скоро покојничких – женских, и тешких, готово коњских, али, зачудо, сасвим подношљивих и чак, ако дуго стојите припијени, узбуђујућих – мушких; и у једном тренутку сви мириси испарише, остаде само девојачки профил лако обвијен светлошћу све до баршунастих маља које су се назирале – на сунчаној страни тролејбуса, сав некако ћошкаст као у Бракових модела: одрешито истурених јагодица, деликатно прћастог носића, мулатски напућених великих усана и оштре браде налик на бебину песницу – хировита, крта геометрија која као да се непрестано отима оловци уметника, док сам поглед на њу изазива убрзано лупање срца – као у детињству када држиш у рукама нову новогодишњу играчку(...сећам се то је била заслепљујуће бела балерина са сукњицом ухваћеном у лету, у неком незамисливо извијеном легату стаклених руку и ногу, тако нежних и ломних да је сам додир њених бруталних петогодишњих прстију за њу већ значио скрнављење): таква лица као да се намерно катапултирају у свет да би у нама покренула обично отупели осећај за крхкост свега живог, - и још тај тинејџерски дуг (више није Брак већ Модиљани) врат јелена на опрезу (јелен је од Јелена: Даркин језик је одбијао да каже Лена, Ленка или Леница, као што су говорили сви: Лена – то је Лена – Пена и ништа више, а ови превоји и углови, ове линије које се мучно вуку као да ће се сваког трена прекинути – то је нешто сасвим, сасвим другачије...), тај исти врат Дарка је запамтила у оковратнику школске униформе са откопчана два горња дугмета (крута крагна оштрих кутова, раширена попут два крила унакрсно на раменима: мода седамдесетих), - ах, Леница, Ленче-Јеленче, у кабинету хемије седела је поред прозора и светлост је исто овако падала на њено лице и врат, све до тамне удубине под другим дугметом која се продубљивала када би она накривила главу излажући сунцу баршунасте маље на левом образу – и управо тада Дарки сину да то не може бити она, да оном правом Ленчету-јеленчету мора бити, као и њој самој, добрано преко тридесет, - али ипак, неким чудом, то је била она, поново враћена у својој чак-недвадесетогодишњој, вечно-тинејџерској савршености: лепота сваке жене има (као и свака фигура – идеалне мере које сваки килограм више или мање квари), свој од рођења испрограмиран идеални узраст – онај у коме се најпотпуније открива и који може пролетети за тренутак, као код пустињског цвећа-ефемерида, а може и срећно непромењен трајати годинама у зависности од неге и заливања (тако оптимистички размишља Дарка, чији су издаци за заливање, то јест за креме и лосионе, однедавно почели да премашују издатке за одећу) – Ленки је одозго несумњиво додељен тинејџерски size , и ко зна у шта ју је касније претворио живот. Ленче, јеленче. Цуретак – ето праве речи.

Ленка-не-Ленка са сунчане стране тролејбуса напокон осећа да је неко гледа и окреће главу (лептиров трептај капцима, поглед оштар, попут истуреног лакта: гледај, рекла је Ленка, брзо заврћући рукав, гледај како је оштар, хоћеш да пипнеш?... И ево овде исто тако..., померајући крагну, још јаче, усплахиреније истежући врат, не би ли показала своје кубистички истурене кључне кости: задржан дах, поглед укочен, туђ и помало уплашен – да ли сопственом поверљивом смелошћу, да ли твојим непредвидљивим поступцима: воли ме – не воли ме, воли ме – не воли ме?..). Наравно, то није она, а ни ова није баш девојчурак као што се чинило из профила – Дарка скреће поглед, да би се пристојно загледала кроз прозор где управо из испрсканог сунцем зеленила Маријинског парка израња камени идол Ватутин, затупасто округао, ћелав и самозадовољан – скулптурни епиграф целом хрушчовском периоду: вршњак, фркће у себи Дарка и у истом том тренутку изненада схвата да ће на годишњицу матуре (крута двострана карта са златотиском “Позивница”, коју је прекјуче извадила из поштанског сандучета и с двоумљењем одложила на страну – још има времена да размисли...) ипак, куд пукло да пукло, отићи, мада јој је унапред зло од тога: шта има занимљивог у том жалосном чину самопотврђивања, сваког понаособ, пред лицем сопственог позног детињства, шта има занимљиво у чикицама који ћелаве и седе, жељним да се на тренутак претворе у дечаке и извештачено утегнутим теткама које кришом завидно упијају погледом твоје боре у нади да их оне имају далеко мање?... Али она ће отићи – шта год да се десило са Ленчетом-јеленчетом, она мора то да зна.

---------------------

Једном је Дарка налетела на чланак неког америчког гендерног[1] паметњаковића, у коме се, скоро као аксиома, тврди да су, наводно, дечаци више “competitive”, а девојчице, напротив, више “cooperative”. Само је дечак могао лака срца да скарабуџи такву глупост. У свом чистом виду борба за власт – не за дивиденде у виду оцена (еквивалент каснијег финансијског успеха), не за пажњу супротног пола (још није била свесна себе на том плану) и чак не за изазване аплаузе на школској приредби за Нову годину (који, пре свега, потхрањују сујету родитеља и тек на другом месту развијају мишиће твојој сопственој) – већ управо за власт као такву, у таквом облику да је готово без примеса, као чист алкохол, и тиме нарочито наркотичном: за искључиво и само твоје право да предводиш цео разред – да ли с часа на игралиште, да ли после часова на мачји концерт под прозором оне “дебеле” из прве клупе коју не подносиш, што на одморима жваће сендвиче донете од куће у замашћеном папиру, а затим на уџбеницима оставља одвратне масне мрље – свеједно куда, свеједно да ли на нешто добро или лоше, јер разлике између добра и зла нема, као што, уосталом, она ни не постоји код сваке апсолутне власти, - оваква борба, осим код првобитних племена, најчешће се среће код девојчица од осам до дванаест година. Затим се, хвала Богу, код њих појављују друге, цивилизованије бриге.

У то време када се у њиховом четвртом Б појавила Ленка, Дарка је већ иза себе имала биографију сасвим достојну будућег криминалног или политичког лидера (граница између ове двојице је, као што је познато, веома лабава и одређујњ је се не нарав него околности): чак су две девојчице из њеног разреда морале да промене школу, једна усред школске године – Римочка Борисовна, црнка са огромним модрастим белим машнама у блиставим плетеницама, коју је очев шофер довозио у школу службеном, исто тако блиставом, “Волгом”, а после часова њом одвозио на часове музике: Римочка је имала равну самоуверену задњицу и презрива уста која су равномерно прелазила у гушу, мирисала је на домаће тесто с ванилином, распусте у Татрама, антикваријат конфискован у трећој генерацији и петособан стан у згради коју су саградили ратни заробљеници – животни старт који никако не доприноси развијању инстинкта самоочувања, тако да је управо од Дарке, према којој је неопрезно покушала да се постави са свим урођеним и усвојеним у кући презиром према туђинцима, што немају приступа у петособни стан са антикваријатом конфискованим у трећој генерацији, морала да добије прву лекцију из преживљавања у друштву у коме ни деда – јавни тужилац, ни тата – директор нису могли да јој обезбеде оно једино што је вредело: квалитетну пету рубрику[2] – након што је Драка нахушкала групу деце из разреда, укључујући, узгред буди речено, и риђег Мишу Хазина и Марину Вајсберг, да је јуре од школе до самог улаза који су подигли ратни заробљеници, једногласно скандирајући “Жидовка, жидовка по конопцу трчкара”, и Римочка је заиста трчала, као вечити Жидов свих Треблинки, уздижући истовремено жалосну задњицу која је, лишена самоуверености, била као бушна лопта, а сутрадан је на часу цело одељење зунзарало себи у браду, тако да је учитељица, која је била окренута ка табли, чула само низак монотони шум као да се учионица изненада напунила бумбарима: “Жи-дов-ка, Жи-дов-ка, Жи-до-вка...”, - “ж-ж” је звучало нарочито јако, густо, одбојно, “Ма избаците већ једном ту осу, где је она?!” - нервирала се учитељица и оса би утихнула, а онда је Римочка нагло скочила на ноге са хистеричним вриском: “Опет! Опет они!” - и јецајући истрчала кроз врата: после тога, колико год да је Браверман старији претио школи, колико год је родитеља било позвано на “разговор”, никако није било могуће да Римочка са својим високо уздигнутим уштирканим машнама-пропелерима остане у разреду. Дарка је и сама била ошамућена и уплашена Римочкиним неочекиваним сломом, до тог хистеричног вриска све је за њу још увек било безазлена, хазардна игра покоравања и неколико дана након тога она је прележала код куће с безразложном темпертуром, немоћна да ишта објасни родитељима – њена највећа мука заснивала се на томе што се неочекивано испоставило да је Римочка, надувена и омражена, са својим сталним гурањем у председнике одељења и редаре, са оном гадљиво напућеном усном, с којом је (очито наслеђе од деде-чекисте[3] што Дарка тада још увек није могла да оцени, али је без грешке несвесно регистровала) посматрала, док је дежурала, прсте дечурлије умазане мастилом и слала их “да оперу руке сапуном”, с њеним методичним бубањем и непоколебљивом убеђеношћу у сопствено савршентво – чак је једном успут нехотице изустила за Дарку да је ова, замислите, “такође одликашица” (“То си ти такође!” - сместа је одреаговала дубоко огорчена Дарка), са њеним блиставим сатенским манжетнама и обућом за преобуку коју је носила у специјалној ружичастој торбици – сићушним, такође ружичастим, као код мале принцезе, правим ципелицама на штиклицу: “Ти немаш такве и нећеш ни имати, ово ми је тата донео из Копенхагена” - та Римочка – дете, исто као и Дарка и због ње, Дарке, то дете је вриштало од бола. Тата и мама су се такође препали: Дарка је почела да јеца у сну. Она би се радо помирила са Римочком, извинила би се и утешила је само када би знала како – искуство мирења имала је само са мамом и татом, који би се, шта год да се десило, на крају увек нашли и позицији оног који прашта – иди и више немој да грешиш – и могла је да отрчи да се поигра, лака срца, суза – сунце после кише – које се брзо суше, а овде је нешто било сломљено, непоправљиво и заувек – у Римочки, у свету, у њој самој, и из напуклине је, као из рупе у огради – лагано куљала и згушњавала се непрозирна, врела мрка тама – а када је температура спала и Дарка поново кренула у школу, Римочке више није било у њиховом разреду.

Даљом последицом ових догађаја може се сматрати оно помешано осећање кривице и стида, које је од тада обавезно испуњавало Дарку сваки пут када би срела неког Јеврејина и мање-више чилело тек при блиском, већ личном познанству. Директна, моментална последица била је Даркина притајеност, повученост и дубоко зарањање у књиге (управо тада започео је код ње период непрестаног читања) – све до краја школске године. А с почетком нове у разреду се појавила новајлија.

---------------------

Скоро о свим људима који су у њеном животу имали улогу барем мало вредну посебне епизоде Дарка чува први утисак – скривен у сећању, као на дну фиоке, тренутни снимак другачијег, туђег, које смо по Бога-питај-каквим обележјима издвојили с датог места, уловили погледом међу многима, на хаотично закрченом тлу остатка света – као сигурно обећање за будућност. Поређани један за другим, ти снимци представљали би низ најразноврснијих и најнеочекиванијих ракурса – од муњевитог поготка, преко пута нас, очи у очи, који креше између двоје струјни лук најкраће везе (очи плаве, очи сиве, очи зелене, све истог опчињавајуће-стакленог блеска старинског кристала – све мушке очи: уосталом, како да знаш какве су у том тренутку твоје?), - све до оних који као да су направљени скривеном камером, када те објекат још не види нити слути да му је суђено да буде неко у твом животу – ракурси из профила, три четвртине и чак слеђа, тачније с потиљка: потиљци понекад невероватно много могу да кажу. Међутим, колико год да је копала по сећању, Дарка тамо никако није могла наћи Ленку онакву какву ју је први пут угледала. Ленка није дошла споља – уна се развила унутар Дарке, као њен сопствени орган. Као привремено успавани ген наследне болести.

---------------------

Оно што је Дарка запамтила јесу Ленкине капрон чарапе: већина девојчица из разреда још је носила памучне, беле и браон, набране или растегнуте као мехури на коленима и због нечега вечито, о проклетсво масовне производње, предубоке међу ногама (да ли је то социјализам поставио себи циљ да подиже искључиво кратконоге и сумњиво трбушасте девојчице?), и зато вечито са гаћицама које су испод сукње висиле скоро до колена, тако да се свима, а пре свега самој власници, чинило да ће чарапе сваког трена спасти, тако је и протекло наше детињство – у Земљи Спадајућих Чарапа; мање девојчице би просто мало-мало задизале сукњицу и хитро “повлачиле панталонице”, једном је “дебела Ала”, она иста из прве клупе, то урадила у четвртом разреду када су је прозвали на таблу – најприроднији гест, исто као подвртање рукава или заглађивање косе, али су је четвртаци већ исмејали на сав глас, дечаци су умало попадали с клупа, упирући прстом, а девојчице су се издајнички кикотале у себи, и можда је зато Дарка запамтила Ленкине ноге – дуге, беспомоћно кракате ноге тек рођеног ланета, али обавијене, као препланулошћу, чврсто и глатко – ниједног набора – танким прозрачним покривалом: у учионици обасјаној јутарњим сунцем изгледале су као златне – Ленка као да није имала детињство, није имала шта да прерасте, све ситне, неприметне на прво гледање, женске навике самопотврђивања, у чије се усвајање улаже цело девојаштво ( а неком одузима и парченце младости) – сво то чупкање обрва, испробавање различитих фризура ( “гаврош”[4] “сесун”[5] - тајни језик у који дечаци још нису били упућени), лак са шљокицама, лак са цветићима, напокон, тек у десетом разреду[6], хвала Богу, нормална боја – све је то некако од рођења било њено, неодвојиво од њене једном за свагда прецизно уредно насликане већ довршене крхке златоноге фигуре – Брак? Модиљани? Не, Пикасо: девојчица на лопти.

Ленка. Ленка, љубав моја.

Дарка се сећа још тога о ногама: оног неиздрживог тиштања у утроби, које временом научиш да препознајеш као љубомору, када је Енглескиња (ма стварно, као да је жива копија гротескно аскетских, спљоштених и безобличних, Енглескиња неодређених година из приповедака Мопасана, кога је Дарка тада већ кришом гутала) отерала Ленку у ћошак: наставнци, то јест наставнице (а од мушкараца имали су само наставника физичког, чини се?..) – дакле, наставнице је због нечега никако нису волеле, због чега ли само? - и Ленка стоји тамо у својој кусој униформи, пред целим разредом, незнатно се клатећи на златним јеленским ногама, и Маринка Вајсберг шапуће Дарки – је л' да да Ленка има лепе ноге? Дарка прави гримасу: та тема није за разматрање, а Маринка тера своје: дугачке су, моје су, каже, чак дванаест центиметара краће, нас две смо мериле, знаш како се мери? ево одавде, од кука, - ударац је тако јак да је Дарка несвесно зинула да удахне, а онда се под грудима као успорена ватра разлило тиштање: још су јуче она и Ленка до касно седеле изнад језера у парку, прво су храниле лабудове са Ленкиним вратовима, а када су лабудови отпловили да спавају, посматрале залазак сунца и јарку, румену траку на води као испрекидану пламеном – раширеним, као ужаснутим, Ленкиним очима: толико је лепоте – рекла је Ленка, њени танки, тако танки да су изгледали као модри, капци су попут лептира треперили, - толико је на свету лепоте, како све то понесем? ... Знаш, Дарче, понекад не могу до јутра да заспим, стално мислим –заврти ми се у глави, као од висине: како се све то може понети кад је свет тако огроман?.. И знаш, капци би премирали заједно са срцем у Даркиним грудима, мулатски истурена, као за пољубац, горња усна била је орошена бисерним капљицама: последица унутрашње напетости невидљиве голим оком – знаш, Дарче, чини ми се, да ће ми се сваког тренутка десити нешто веома лепо или веома страшно, нешто такво, такво, - зглобови на прстима који су стезали ивицу клупе побелеше, - од чега ћу ја напокон успети да све то понесем, обухватим, схваташ?.. Даркину утробу обузимали су ситни дрхтаји – не од хладноће, јер јој је на образима и уснама било врело, већ од осећаја као да јој се у шакама копрца лептир, јер свако зна, још из детињства, да ако се лептиру одува са крила сав прах, он ће сигурно умрети: никога у животу, ни пре ни после тога, није тако животињски-болесно тежила да заштити, ни пред ким није осећала такав обамирући, до потпуне утрнулости удова и утробе, занос, као тада пред Ленком, све касније везе биле су само имитације, одблесци овог осећаја, као оне искре румене ватре на води ( пома-а-ало је слично вођењу љубави с мушкарцем, када те, након што одвојите, одаљите тела, поново нешто незасито мучно вуче њему, јер не знаш шта би још могла да учиниш са тим попут зида стаменим удом, осим да га поново примиш у себе, јер нема начина да се сјединиш заувек и целим бићем – тако да се више не раздвојиш, - али то је грубље, примитивније, уопште, временом, када обрастеш свесном телесношћу, све постаје много једноставније и директније– а можда, досећа се сада Дарка, можда да буде сестра: старија сестра – то је исти урођени инстинкт као материнство и сестринство које су јој украли годинама је бујало у њој без икаквог уточишта да би се у одговарајућем тренутку целом тежином обрушило на Ленку – Ленку, којој је очито било потребно нешто друго?..) – ошамућена и обневидела, Дарка је погнула главу над свеску, трудећи се да не гледа Ленку у ћошку, мада јој се ова одатле жалосно осмехивала углом усана, као да је знала о чему она и Маринка Вајсберг шушоре: то што јој је Ленка јуче тако несебично поверила највреднији, најкрхкији део себе значило је за Дарку својеврсну заклетву на апсолутну и безусловну верност, тако да је ту осим повређености сваког који воли зато што се испоставило да се вољени не може скроз видети, да без нас има неки свој живот и може имати неке тајне од нас (да мери ноге са оном глупачом Маринком, да се кикоће, да притискају бутине једна уз другу, задигавши скуте, мени никад није предлагала ништа слично, ма ни помена није било...), - осим тога ту је била још и мука омаловажене љубави, која тражи све и одмах, не пристајући да се задовољи ограниченим порцијама, због чега је осуђена да стално доводи у питање истинитост добијеног: зар ми је јуче лагала, како може да буде таква, тако превртљива, Дарка се тачно сећала да јој је на памет пала управо та реч, на одмору је прошла поред Ленке у гордом ћутању, цео следећи час протекао је у освешћивању, у оживљавању ошамућених чула, а на следећем одмору Ленка јој је већ сама пришла: шта ти је, јеси ли љута на мене?... Треба да попричамо, - изустила је Дарка туђим гласом, што је као кнедла стајао негде у стегнутом грлу и никако се није дао прогутати. После часова опет су седеле у парку крај језера, обавијене, попут јунака из бајке, облаком, олујно згуснутим ваздухом шекспировске трагедије: превара – раскид – растанак, Ленца је, блиставих очију пуних треперавих суза, страствено убеђивала Дарку да је то са Маринком било одавно, у подтексту је хтела да каже: пре Дарке, - да су све то “глупости” без икаквог значаја и Дарка се, иако се одмах разведрила у себи као да је изашла на светлост дана, ипак још неко време правила да је увређена, помало због урођеног осећаја за драму, а помало и несвесно измамљујући тиме од Ленке нове уступке, нове гаранције да припада једино и искључиво њој: сценарио који ће касније стално понављати са свим мушкарцима, тим пре што је са њима то испадало много лакше, Ленка, пак, као да је била од еластина, попут оне пикасовске гимнастичарке, кобељајући се под Даркиним притиском, као на љуљашци, тамо-вамо, од очајничког кајања до изненадног упадања у некакву потпуну одсутност сличну трансу, задубивши се у саму себе, да би поново у полухистеричном пориву наглас рецитовала Дарки некакве стихове, који би требало “све да разјасне” (оне су те године затрпавале једна другу стиховима до изнемоглости) – све док у једном погубном тренутку Драка, потпуно измучена овим изливима, не би зачула сопствени крик: “Опрости ми!”, а онда би спузнула низ Ленкина ужарена колена обавијена злаћаним капроном, обухватајући их рукама, и у исто времећаја за драму, а помало и несвесно измамљујући од рушевина, ипак још неко време правила да је увређена, помал жудно удишући кроз сузе њихов неочекивано близак, родан мирис – мирис дома у који напокон стижеш након дугих странствовања, изнад врата спаваће собе пукотина светлости из родитељске собе, хајде, ја ћу ти наместити јастук, голицаво опојан попут длаке неког маченцета осећај њених маљица на твом образу, две девојке које су се скупиле под јорганом, узајамно увлачење у себе, сашаптавање, изненадно незадрживо праскање у смех, право у ухо, ух, ти, оглуве ме, иста као ти, али друга, ето шта значи сестра, ето шта ја сада стискам у загрљају, чврсто, тако чврсто да чвршће не може бити, - да више никад не пустим – пар махнито испреплетаних девојчурака на клупици вечерњег парка, њене груди набрекле у брдашца испод школске униформе утиснуте су у твоје, њене трепавице голицају ти врат, - као и јунака оне бајке облак који је послао Бог учинио их је невидљивим за туђе око – нико није ишао стазицом, нико није шуштао опалим лишћем, није било никог ко би се зачудио када се Ленка, бришући пољупциа влажне стазице са Даркиних образа, упила својим устима у њена уста и на тренутак замрла, изгубивши дах, њено срце поскакивало је у Дарки, и обе су се престрашено укрутиле,не знајући шта даље да раде, а онда је Дарка изненада осетила између својих усана нешто брзо, мокро, сланкастог укуса и некако неизмерно велико – пловило је њеним устима попут голе вреле рибе, заклонивши тамом цео свет, и није одмах схватила да је то Ленкин језик, а када је схватила, протресао је већ неки нови непојмљив плач, који је у јецајима увлачила у себе заједно са Ленкиним језиком, још јаче стежући рукама танано тело: лопатице оштре попут крила, уздужна клавијатура истурених пршљенова испод грубе тканине униформе су јој попоут муње, оживели сећање на прву ганутост нечим живим, вероватно негде из треће године живота: у котарици, на дну – мајушни, пуфнасти, бели кунић, изнад којег је непокретно занемела, као омађијана, немоћна ни да се удаљи ни да одвоји очи од њега, док је неко од одраслих није одозго запитао: “Шта, је л' хоћеш да ти га узмемо?” - до тог тренутка она је само покушавала да се некако избори са открићем да је овакво чудо живо и да се помера, и ето, добила је директни наговештај шта би могла да уради са тим открићем: могла је да има чудо (са две године, у том најпоштенијем људском узрасту “имати” значи само једно –онако пун љубави ставити у уста и, било би пожељно, прогутати, како је то радила са латицама цвећа из жардињера на улици: кидала и жвакала, горак укус и зелена пљувачка, при чему се с временом тај првобитни смисао ни најмање не мења, можда само постаје магловит) – треба проживети живот да би се схватило да су те некад давно одрасли обманули, да се, у ствари, ништа живо: ни цвет, ни кунић, ни човек, ни земља – управо и не могу имати: они се могу само уништити, само тиме потврдивши чињеницу поседовања.

 

---------------------

...И овде, - рече Ленка, али то је било већ други пут, код ње кући, испред великог огледала са блеском патине у тамносмеђем изрезбареном раму – она је прва раскопчала хаљиницу на грудима, разоткривши две сатенске бретеле на кубистички кошчатим раменима, састављеним од самих оштро разапетих хоризонтала, - већ одавно је носила грудњак, Дарак је видела, кад се пресвлачила пре физичког, њено фино, снежнобело најлонско рубље, где ли су га само набављали родитељи? – али тамо, усред мириса устајалог зноја и старих грубих струњача којима беше затрпан ћошак свлачионице, то је било једноставно фино рубље, а овде, када је Ленка, не скрећући с Дарке онај хипнотисани поглед, очурди готово црних – колико су јој се биле рашириле зенице – смакла бретелу с рамена – нежни, седефасто ружичаст вршак груди пробио се из корпе попут исплаженог језика, док су, у исто време, Ленкини прсти, пребирајући по дугмићима, као да траже дозволу, почели опрезно да откопчавају блузу на Дарки, а она угледала поред Ленкиних своје, само тамније, црвеније, попут коштице вишње, - нагло јој се сва крв сјурила у главу и вид јој се замутио; Ленка се благо наклони над њеним грудима и Дарка осети њена влажна, жедна уста и језу како јој се спушта низ кичму и своје убрзано дисање – и све се изненада усталаса, или је то она сама, Дарка, запловила, кренула некуд у непознато, у нешто димно и врело, нешто забрањено и неодољиво привлачно, у поређењу са чим је сва њена досадашња воља-за-моћ, њена доминација у разреду, такмичења, капитенско место у школским тимовима – све је било смешно и мизерно, као опали бехар, и она се кобељала из тог новог, мрачног и снажног, попут олује; одмах велико као цели свет – ох, Ленка, Ленице, два девојчурка раскопчане на грудима у дубини огледала у коме је Ленка прислонила њену пољубљену дојку уз своју, додирујући њену брадавицу својом и тихо полу-замолила “и овде”, показујући на другу – и тако је све почело.

И кренуло је, ухватило маха...

Сви њихови велики одмори раме уз раме на прозорској дасци, шетње парком после часова, бескрајни разговори, разговори, разговори, неутољиви, као да је двоје немих изненада добило дар говора, или као деца која само што су научила да говоре – оне су и заиста училе да говоре, училе да преводе себе у речи и глас другачије него што су захтевали одрасли – о смислу живота, о будућности човечанства, хоће ли бити рата или не, о сопственом детињству, просто је страшно колико сећања кипе из тебе у том узрасту – “сећам се кад сам била мала” - а онда се баш ничег не сећаш све до саме старости, када се, кажу, поново подижу неке тамо бране, - не можеш чак ни да се сетиш како треба о чему сте, у ствари, тада неодољиво зането ћеретале тада једна са другом, сатима и сатима, не пропуштајући ни дана – једино можда неких бедних одсечака, одломака – стихова, на пример: “Покрај сабља, робља, поред дивних гробља...” (Ленка), “Госпођице очију већих од лепих ката...” (Дарка), али то је очито под утицајем одраслих, те њихове прежвакане шездесете протицале су кроз децу од породице до породице, у танком млазу из у-то-време-већ-добрано-заврнуте-славине, а све своје чиме је био дупке попуњен садржај оних сати као да је нестало негде, оставивши само, као муљ пошто поток оджубори - успомену на клупицу, успомену на прозорску даску у ходнику школе, успомену на Ленкино усредсређено пажљиво – ах како је она знала да слуша! – лице блиставих очију и полуотворених уста, и све то у замагљеним, јесење-расплинутим тоновима туробног осећања изгубљеног, већ одавно недосежног врха – сва та видљива, дневна страна њиховог пријатељства (шести разред, чини се: управо онда када у групи деце почиње незауставиви процес хаотичног врења, спајања и раздвајања молекула на двоје, троје, несхватљива здруживања и раздруживања неколико пута годишње, тако да нико од наставника није обраћао неку посебну пажњу на њих), - све то као да је и даље трајало, али се неприметно-брзо скупљало попут прошлогодишње хаљинице (и исто онако стезало под пазухом!) под притиском раста оне нове, опојне и омамљујуће стране њиховог односа, која се развијала већ далеко од туђих погледа и одузимала све више снаге – тачније, барем је Дарка све више снаге трошила на њено одржавање, јер су сва њихова дрхтава припијања, сви врели пољупци и интензивнија миловања експлодирали не сами по себи, то јест не због чистог телесног интереса, како је то касније било с момцима, већ сваки пут и обавезно као расплет још једне емоционалног паљења, својеврсне мале драме, за чије су импровизације обе биле прави таленти: у нападу мирења после нове свађе-на-ивици-раскида (које су међу њима биле учестале као олује у јулу), у екстази узајамног разумевања уз музику Дорса, од којих је Ленка јецала, падајући на тепих и ударајући о њега главом, с узвиком: “ Ја не могу, не могу, не могу!...” и Дарка би, обухвативши обема рукама и притискајући уз себе ту блиску, топлу, паперјасту главу (мириса као длака неког маченцета...), дрхтала целим телом јер суделује у неисцрпној тајни осећања – и зато што је Ленка несхватљиво префињенија и духовно богатија личност (управо то је Дарка написала у домаћем задатку на тему “Моја другарица”: “Моја другарица је много префињенија и веома духовно богатија личност од мене” и дуго је запела код ове реченице са два синонима много – веома, један од та два је требало прецртати, а ништа јој се није прецртавало), - у ствари, потпуно је нејасно, чуди се данас Дарка, како су се оне те године довијале још и да уче, одакле им времена?.. А ако ћемо тачније, одакле времена Ленки, која је, иако је горе од Дарке излазила на крај са школом, ипак завршавала свако тромесечје без тројака, и то претежно са петицама, и не само из музичког или физичког (одликашица, што аутоматски значи добра девојчица, или, како је касније рекао на родитељском састанку заменик директора, “девојчица из имућне породице”, јер таква је она и била, крај разведених родитеља који су је пазили, као да се међусобно такмиче ко је бољи: музички стуб, француско рубље у дванаест година...), - како ли је све постизала?..

А оне су још и читале, и то не овлашно, већ такође из све снаге, - проживљавајући све што су прочитале као неки свој унутрашњи догађај, ту им је историјско време дошло као кец на десет: то су биле године књижевног бума, лова на дефицитне московске томове, укоричене у нов, мирисни калико боје тамног ћилибара – или зелени попут флаша, или боје нове морнарске униформе, са обавезном официрском позлатом на еполетама, пардон, на корицама (и због тога пре налик на кутије скупог коњака, са којима је, у идеалним околностима, и требало да деле простор на полицама југословенских “регала”, симболишући културну разоноду у зрелом благостању совјетских људи), - и Дарка, чијим је родитељима благостање омогућавало, у најбољем случају, фотокопије , притом понекад и опасне, зајмила је Ленки те капетанске солидно објављене Ахматову и Мандељштама, и “Мајстора и Маргариту” Ленка је такође прочитала прва – препричавши Дарки пре него што је позајмила готово дословце први део, закључно са главом коју је одрубио трамвај, - а последњи део Дарка никад није успела да запамти: баш кад је завршавала књигу, позвана је на “разговор” и тиме се завршило њено детињство.

Тек поприлично касније, као одрасла, Дарка се осмелила на покушај да напокон сазна од мајке у целости шта се то толико страшно тада открило (ох, боље да се није открило...), што је преко мере узбуркало целу школу преко месец дана? Јер то је била помало банална, ако зрело размислимо, прича: “девојчица из имућне породице”, непуних тринаест година, кришом од свих (и од мене, од мене такође!) дружи се са потпуно полно зрелим момцима из десетог разреда, иде с њима недељом на острво Труханив, а онда мама једног од тих младића (можете ли да замислите такву мамицу, такве треба задавити!) диже џеву у целој школи (идиоткиња!), јер је вољеном синчићу покидана, или, пак, прегрижена, међица на уду (јака ствар, исцуреће му црева!), -међица, то је све чега је успела да се сети Даркина мама, за коју је то, изгледа, постало незаборавно анатомско откровење, - па добро, слажем се, није баш искрено рекла Дарка у слабој нади да ће извући од мајке још нешто, - прича није баш пријатна, посебно за девојчицине родитеље, али, ако боље размислимо, има и горих начина да се изгуби невиност, па се после не завршавају обавезно уништеним животом, и девојчица а тако бурним дебијем за неких двадесетак година, гле, испливава као успешна госпоја, чак и са солидном универзитетском каријером, да не причамо већ о угриженом момчићу, који такође одлично може постати, на радост мамице, доктор неких тамо наука, океанограф или селенограф, или, ђаво да га носи, осцилограф, зашто да не?... (Оно чега се сама Дарка сећа – то је како је кроз полуотворена врата директорове канцеларије први пут видела Ленкину маму коју су позвали у школу – младу и заслепљујуће лепу, у нечему припијено кожном, у сјају циганских ђинђува, у сивој измаглици дуванског дима, која се нервозно подизала око ње, као облачићи тамјана око непознатог божанства – и осим кратког убода чуђења што неко има смелости да пуши у директоровом кабинету, своје дубокоболне свести о постојању неке друге људске расе, која негде тамо – ма не, негде овде, близу, а као да је иза стакленог зида:до ње се не може допрети, - води неки свој веома богатији, филмски леп и дупке испуњен живот, - расе, којој је одувек било суђено да јој цео свет буде на услузи). Даркина мама је, ипак, запамтила још и појављивање полицијског инспектора у школи, фигуранта, који је Дарки промакао, готово не оставивши трага (можда зато што су децу испитивали у присуству родитеља, а родитељи су још увек били важнији од било ког чикице са стране, тако да је Дарка стекла утисак као да су је родитељи и испитивали...), - чим је био инспектор, значи није била реч само о здравој тинејџерској забави на свежем ваздуху, шта ли је још могло да буде? “Жвака”, фармерке (врхунац невиђеног луксуза!) које је поклонио или заменио један од оних младића, о ужаса, испред “Интуриста”, страшна реч – страшнија тада вероватно није ни постојала – “шанери”?.. Шта су радили, причали деци бајке, као, унапред, да не прерасту, да не јуришају у будућност с неодговарајућим апетитима, већ су их учили да се наслађују из потаје: “Јеси ли видела код Скалковске (Ленка се одмах претворила у Скалковску, таква је после и остала) значку са америчком заставом? Није ти рекла одакле јој?...” Бррр, помрачење, тама и мркли мрак... (Плус очити дашак политичке дојаве – да ли се то мама покидане међице постарала да засигурно растури друштванце?) Какве је везе Ленка – њена Ленка – могла имати са свим тим и, што је најважније, како је могла да сачува тај свој живот тако уредно паралелан, тако невидљив, као хулахопке на ногама – ниједног набора – не одавши себе Драки апсолутно ничим, ни гестом, ни речју?.. (Био је, додуше, један тренутак, који је Дарка, са изненадним љубоморним провиђењем свих заљубљених, ипак уловила, један убод трна: Игор М. из десетог А, пролазећи покрај њих у ходнику, дечурлије са црвеним краватама, коју су деца из старијих одељења разгртала у ходу лица пуних презира, као мравињак, изненада се зауставља: “Лено”, - каже он, и то као такво, необично тихо, умиљато одзвања сасвим одрасло “Лено” и тако чудан осмех пада му на усне и Ленка му таквим покретом балерине, с-пете-на-прсте, креће у сусрет и остаје ноге уздигнуте у ваздуху, и док они размењују неколико пригушених речи, Дарка савршено види пред собом ногу савијену у колену која само што је неугодно замрла као у очекивању, тако бестежински ослоњену на прсте, на њихове врхове, и док јој се срце цепа од муке незнања, подозриво пита Ленку, када се ова тренутак касније враћа назад: одакле га знаш?.. Ми смо комшије, кратко одговара Ленка, напућивши своја мулатска уста као кокошију задњицу, као да изазива: правила је често такву гримасу, посебно када би је изненада прозвали на часу и вероватно је од тога женски део наставног особља јединствено и сместа виленео... Ето такав додир – један-једини, летимичан, као огреботина – далеке и несхватљиве, дивне и страшне – а како је и могло бити другачије – Ленкине тајне: јер она је цела била тајна, тако да ни ја, ни они огавни момчићи којима је сперма попила мозак, којег, вероватно ни у старту нису имали баш много, наравно нисмо могли ни да сањамо да ћемо је задржати уз себе дуже од тренутка – тако кратког као блесак крила лептира...)

Ни о каквој међици Дарка тада, наравно, није знала, као уосталом и нико у разреду, осим родитеља, међу којима је та новост сасвим могла да изазове експлозију сексуалне активности: атмосфера је била наелектрисана, а знала је она само за то да је Ленка осрамоћена, неповратно угурана у некакав мрачни кошмар, у понор који се изенада разјапљује под ногама тамо где би требало да буде чврсто, суво и добро осветљено, и тата и мама су гласно негодовали због “те мале проститутке”, ма чак су ишли у саставу делегације групе родитеља код директора са захтевом да Ленку сместа удаље из школе и тако заувек ограде остатак деце, подразумева се, добре и чисте, од аморалног утицаја. (Какви су бољшевици били сви они у дубини душе, какви нељуди, долази Дарка до хладног, изненадног открића четврт века касније, - цела та генерација до последњег, правоверни и дисиденти, они који су мислили, они који су другачије мислили и они који уопште нису мислили, Боже!..) И још је знала да ју је Ленка изневерила – овог пута уопште не као дете, већ изистински.

Заувек.

(Срамотно и језиво срамно и у исто време тако узнемирујуће одрасло да ти се заврти у глави: с момцима, са оним што им виси међу ногама, још пре две године оне су кришом посматрале на физичком, гурајући једна другу лактовима, кикотале се: код Б. се све види! – и шта ли су тамо могле да “виде”? – с “великим” момцима, који све “знају” и зато раде са њом бог-те-питај-шта и она им то дозвољава – туђим и великим, и они је гледају онако, као онда Игор. М., што је интересантно, ниједном јој није пало на памет да повеже то са њиховим сопственим специфичним играма, него је гризло само то – како је могла с туђим људима? Како је дала тим туђинима да скидају са ње гаћице? – машта би пресушила код оног шта је било даље, од чега је јад био још гори, али ипак најгоре је било: Ленка, а ја? Шта је са мном?... Чудна смеса презрености, унижења и полног и узрасног, па и женског, морало је и тога бити: било-како-било Ленка је била изабрана, то је очита и неопозива чињеница, изабрали су је они момци за неки другачији живот, а ти си се одмах нашла међу смешним, незграпним, погрбљеним одликашицама, које су у позорише пратили с обе стране тата и мама, као два стражара: негде те није пустила, није ти дала да додирнеш нешто најважније у њој, и значи све-све је било лаж, јер се испод најсветлијих, најекстатичнијих бљесака вашег заједничког бића, које је изгледало тако потпуно прозрачно, увек скривао онај џиновски, мрачни подрум, пун запечаћеног бестидног блага, ууу-уу, какав сам идиот била!... и ноћни јецаји у јастук: пригушено, гушећи се да не би чули родитељи...)

И зато, када је на одељенској заједници Дарка, као председник савета пионирског одреда ( “другарица председник савета одреда”: удара бубањ, као пред погубљење, износе завесу од црвеног сомота са жутим китицама...) и као бивша другарица Скаловске, јер, без таквог ограђивања никако није могло да прође, утувљавали су јој, свако за себе, заменик директора и разредна, и сви, сви, сви, иначе би Ленкин пад повукао и њу за собом некуда бестрага, страшно је и помислити куд, када је морала да најави “лични случај” Скалковске и прва да узме реч (... и опет најпре та чудна резонанца од стегнутог грленог гласа, који се никако не да прогутати – он одзвања унутар твоје главе, све време чујеш сопствену главу...), она је издала Ленку онако како нико није очекивао од ње, па ни она сама.

То је највише морало подсећати на све разјаренији напад малог бесног пса – у налетима, у налетима, за листове, ево, већ се појавила крв, и поново, и још – до меса: хајде, сети се! сети се шта си ми рекла за другове из разреда – да су сви ограничене ништарије! (Наравно, ограничене ништарије су се након тога за секунд груписале и Ленка се нашла у потпуној изолацији.) Сама си поставила себе изнад разреда! изнад колектива! решила си да си боља од других, да ти је дозвољено више него другима, и ето до чега је то довело – твоји другови (правилно, не мени, прво треба створити групу а онда говорити у њено име...) данас се стиде због тебе! ... И тако даље, за петицу са два плуса и узвичником – ма не, таква оцена и не постоји...

И није то било административна јарост (како се неком са стране, још и не наручито разборитом, могло учинити), нити, тим пре, покушај да спаси сопствену кожу (како би се требало изразити да није реч о деци), већ само ватрена, несавладива жудња да, макар и последњи пут, али ипак има Ленку – да јој се врати и покаје, искрено молећи да јој опрости издају. (А будући да Дарка више није имала над њом сопствену, своју власт, она се латила једине доступне у том тренутку, коју јој је заједница одраслих услужно потурила. “Другарица председник савета одреда” - и удара бубањ, ох како је само ударао, да су је жмарци подилазили: шамански добош, тимпан, исправно, сви кључни тренуци у животу морају бити свечано уређени, попут обреда иницијације код првобитних племена, а шта је, по вама, први чин колаборације, ако није иницијација?..) У складу с тим, требало је из Даркиних речи читати као да је под њима написано ултравиолетним мастилом: сети се! сети се како си рекла да сам ја твоја сродна душа, једина с којом можеш да попричаш, како сам ја рекла за Дорсе: као да се стварно отварају врата, а ти си одмах наставила: таква од кованог гвожђа! тешка као на Владимирској цркви! – и стварно си их видела таква, чак сам зајецала од среће јер и ти, и ти, значи, такође, стајале смо пред тим вратима заједно, дисале смо као једно, Ленка, зашто си их залупила преда мном?..

Али Ленка-Скалковска је ћутала. И ничег није хтела да се сећа, нити да се каје или моли за опроштај. Она уопште није гледала Дарку – гледала је кроз прозор, на спортски терен са тополама, с времена на време гризла доњу усну, почињала да плаче – и било је јасно, због нечег свог, нечег што је стотинама галаксија удаљено од Дарке и њеног ватреног говора и, што је најбоље, од целог овог скупа. Врата, на која Драка није ушла кад су је звали, а сада се упињала да их провали, тако и остадоше затворена...

...Можда је, претпоставља сада Дарка, она била трудна?.. Али то, хвала Богу, већ никад нећу ни сазнати. Јер нећеш се догегати на годишњици матуре са чашом вина у рукама до сада већ непознате тетке да би је најнормалније запитала: слушај, сећаш се онда, да ли крајем шестог, да ли почетком седмог – да ниси можда имала абортус?..

 

Сада, са овог тмурног, голог узвишења, које се зове искуство-стечено-с- годинама, Дарка може да претпостави и нешто друго, и то: да је Ленка, са својим урођеним белегом крхкости – јер она је имала белег, белег, као ћошкасти пакет чији зидови одзвањају, са свих страна пун печата уплаканог мастила “Пажљиво, стакло”, и такву су је пустили на пут, а заборавили да кажу адресу – та превртљива, тајна, грациозна, размажена, потпуно порочна и неодољиво привлачна, у чијој је унутрашњости горела непозната ватра, Ленка-јеленак једноставно је морала и то веома рано да нађе свој начин одбране, посебно од све-и-сваког-покоравајуће Дарке, - заклањајући се оним јединим што је имала: телом. Истурајући га између себе и других као штит-мамац: ево ти, узми, на, узми, пипни, хоћеш ли?...

(Ја јој, у најмању руку, нисам оставила никаквог избора – зашто би онда морали да оставе други?)

 

Годину, две, три или колико већ након тога – седми, осми, да, чини ми се, девети разред – пролазиле су једна поред друге као планете на паралелним орбитама: поздрављале су се климањем, мада нису одмах ни почеле да се поздрављају – Дарка је дуго времена избегавала да се среће са Ленком погледом, или, недај Боже, да остане насамо: свест о сопственој – ништа се ту сад не може учинити – подлости коју је учинила ипак ју је тровала, лежала је негде тамо на дну, као каменчина која се не да померити и испаравала је мочварне гасове, тако да су се у вишим разредима код Дарке чак развили напади мучнине из јетре, углавном јутарњи, права трудничка мучнина, и прегледали су је сондом, кашика уља наташте, а онда је приметила, с мало посрамљеним олакшањем, да у групном разговору Ленка сасвим мирно, готово љубазно, одговара на њене уопштене реплике, не прави се као да Дарка не постоји, па је једном касније рискирала да поразговара са њом насамо, учтиво и пословно, тобож, ништа није било, а и шта се то, у ствари, и десило? – да пита Скалковску када је редар, а Скалковска је исто тако учтиво одговорила: у четвртак, и тако је то, некако, трајало и даље, постранце, као између странаца, - па оне су већ и биле једна другој туђе, прерасле су ону дечију епизоду, као памучне чарапе или ципелице, изношене, дечије, онако тупог врха, које се одбацују у оставу, у ђошак, губећи тамо негдашњу кривоногу топлоту, која их је испуњавала од свих падања, модрица и огреботина, чији су сведоци били, од “школица”, “ластиша”, конопаца, од песка унесеног у кућу (уз мамину вику) и лепљивих, као да су од лака (лепе се за прсте) трагова од слатког, и када, након много година, налетиш на њих тамо, у прашини и паучини, извалчиш на светлост дана обичну старудију. Пу-пу, па нисмо деца – девојчурци, госпођице-дамице: звук развученог уздаха, хеј-хо.

(И све је то лаж, јер, у ствари, ништа не пролази – колико год да се трудиш да га прекријеш нечим, оно ће се ипак тамнити испод, кроз кожу година, као незаустављиво истицање крви...)

И некако се окончала читава та догодовштина – да ли је неко од утицајних родитеља Лошег Друштва успео да заврне вентил, или школи није ишло на руку изађе на лош глас, њихова школа је имала репутацију као веома угледна, а коме још треба помињање на састанцима, општинским одборима, градским одборима (рима се сама по себи намеће), комисије, инспекције, да те Бог сачува!- тако да се стишало. Стишало. Неко време се у разреду још одржавао режим изолације Скалковске, али се исцрпио мало по мало, као и са Дарком. Само су се наставници, тачније, наставнице помамиле(чула је да је само наставник физичког онда на наставном већу покушао да стане у њену заштиту, али некоко је све то глупо извео, а и како је и могао да је заштити?) – лоше су се односиле према њој, стварно лоше, шта она засигурно није заслуживала, држећи се постојано и безизражајно, одликашица, као и пре, чак су је једном послали на општинско такмичење – из енглеског или из чега већ – међутим, она је, очито, лучила неки смућујући, узнемирујући задах, као она опојно-слаткаста, једва ухватљива (само кад се скроз приближиш, заједно са топлином тела) и зато распуснија (вероватно су мислили они) арома ничијег-другог-до-мајчиног парфема – голицао им је ноздрве, улазио у крв и помрачивао ум: Скалковска, изађи напоље!... (Одмахнувши главом, као ждребе тек израслом гривом, гризући доњу усну – да ли што је била готова да бризне у плач или, пак, прасне у смех? – усредсређено, као да одлази заувек, паковала је у торбу књиге и свеске: узана, дуга леђа са уздужном клавијатуром дугмића и са порубљеном тенисерски кусом сукњицом пролазећи између клупа – до врата – код врата – без окрета: Дарка сваки пут није могла да се суздржи да је не испрати са свог места погледом, као да је нешто очекивала, али леђа беху чврсто затворена, као што су се и врата затварала за њом – без лупања, у чему се такође, само да се хтело, могла видети алузија на презир, и зато, опет, поново, - изађи напоље, Скалковска! – и било јој је добро тако...)

А у деветом, не дочекавши крај последњег тромесечја, изашла је заувек. А после ње је дао отказ и наставник физичког – некада врхунски спортиста-пливач, четрдесетогодишњи мушкарац са разузданом седом гривом (зашто спортисти тако ретко ћелаве?!), оштрог зноја и са длачицама у ноздрвама. Испоставило се да су он и Ленка били у вези целог тог пролећа. Неко је ухватио.

...Натрпане у ћошку свлачионице старе струњаче од дерматина, онако грубе на додир, као да су дуго стајале у смрдљивом раствору, и сув, устајали, већ некако сточни, као што се среће у давно напуштеним шталама, мирис старог дечјег зноја – или можда не само дечјег, него и оног другог, нападног и оштрог?..

 

Неко стално живи уместо тебе твој живот – једну од његових могућих верзија, коју никад ниси остварио. Сва осећања која нас истински повезују са другима, од љубави до зависти, потичу од ове тајне чежње за другачијим животом – инстинктивно наслућеним, препознатим нашим животима, које ми, међутим, никад никада нећемо имати.

И неко нас штити, неко нас заклања собом – живећи их уместо нас. И ми спавамо без ноћних мора.

 

Наравно, рекла је Даркина мама, за све су криви родитељи: доста је да се баци поглед на ону мамицу и све је одмах јасно. Док је то говорила, секла је нокте – са оштрим, шкрипавим звуком: као и увек, кројачким маказама – оне за нокте никад нису имали. У њеном гласу се уздизало, као споменик – као стуб – ликовање мајке која се, обрни-окрени, нема за шта окривити. И још нешто поред тога, што је већ тада приморало Дарку да се накостреши, мада ћутке, у себи: безоблична и безлична, тешка као свих десат атмосфера океанског дна, вечита исправност рода – наспрам појединца отргнутог од његових правила, језива ствар.

 

Најупечатљивији тренуци догодили су се Дракиној мами такође у тринаестој години. Стајала је са санкама на брду, зајапурена и задихана, чекајући на ред да се спусти – и одједном је угледала како се под ногама измиче ка долини снежна падина у љубичастим сенкама дрвећа: снег је на сунцу треперео у милијарду искрица и свака од њих је унутар себе била планета. Планете су гореле, преливале се и, како рече песник, кога девојчица још не беше учила у школи, јер је још била мала – стапале у акорде.

Девојчица је гледала, а сјај је растао – до једва чујног, тананог, леденог одјека у ушима. Девојчица није знала да су тај звук древни народи некада звали музика сфера. Да је то управо глас бесконачности. Знала је само да мора сместа скренути поглед, иначе ће се десити нешто страшно и неопозиво, иначе је готово, крај, полудећу! – црна муња севнула је у глави, означавајући границу: назад, назад!..

И она је скренула поглед.

Онда је код ње све кренуло добро: удаја, свакодневица, деца, болести, мрски посао, мале радости – на пример, нов стан или куповина кожног капута. Додуше, кожа је била свињска, али веома добро обрађена.

Могло је бити и горе. И то, много горе.

 

Уосталом, мисли се Дарка, истовремено усредсређено претурајући по одећи окаченој у ормару: на сакоу са амблемом видеће се прогоретина од пегле изнад запећа, за жуту хаљину ми требају барем овлаш препланула рамена, а сада сам бела к'о сир и тако даље (колико год да се подсмеваш сама себи, ипак је годишњица матуре још један својеврсни испит, само што се овог пута проверава успех у животу, који баш и није нешто, али, тим пре, тим пре! ... тим пре ћемо више уздићи главу, средити се, нашминкати, лудило, и тако то и чему, да се човек запита?) – уосталом, бесконачност се не може поседовати, зар не?.. А Ленка је, очито, управо њој и тежила – али ова друга мисао, престижући прву, већ само дотиче свест не досежући њене дубине: Дарка види себе како клечи пред огледалом, с офингером, са кога виси дуга свилена хаљина и неочекивано глупим, готово дечјим, изразом лица: ето открића које се само по себи подразумева: бесконачност се не може поседовати. И сви наши покушаји да стекнемо што више – новца, мушкараца, утисака, диплома, хаљина, аутомобила – само су жалосни, смешни напори да се приближимо до плус-бесконачно, додајући на мизерни збир јединицу по јединицу. Требало би то некако другачије радити, али како?...

 

Рачунали су на улазу у ресторан ко неће доћи, кога не очекују: Миша Хазин је емигрирао у Америку, одавно, још почетком осамдесетих, Крајчин је у Паризу на конференцији, рече његова жена преко телефона, Артемчукова је такође негде у иностранству, одвела је дете на лечење, проблеми са штитном жлездом, и Солтис, наравно, Солтиса ће посебно поменути, а требало би, ваља се, и до гробља да оду, једном обавезно морају поћи (а тог тренутка, свако, ганут, верује да ће једном обавезно и поћи), на Беркивце, на ону неограђену парцелу, где један за другим, као “у строј!”, стоје стубићи са петокракама, који су, сви до последњег, извршили у Авганистану своју интернационалну дужност, мада кажу да је већ дозвољено да се поставе крстови? Један ошамућујући осећај првог тренутка – група непознатих људи, необично тихих (сви су, вероватно, ошамућени истим тим осећајем), који седе, па и ћелаве (мушкарци) и веома свечано одевених (жене), да би већ следећег тренутка нагло, веома брзо, као да се филмски пројектор завртео у супротну страну, почеле да се кроз њих пробијају дечије фигуре од пре двадесет година, све док се два кадра, одвојена у времену, – клик! - не споје, преклопивши се један преко другог, а са усана затим слећу потпуно искрени узвици: нисте се уопште променили! ... ни ти се ниси променио! ... а ни ти се ниси уопште променила!.. (Ко ће нас, осим другова из разреда, вратити нама самима онакве какви више не постојимо – ни за кога, јеби га, ни за кога – наравно, ако изузмемо родитеље, али зато и постоје родитељи...) Дакле, кога то чекамо?

Рачунамо на прсте – дакле, Хазин, Крајчин, Артемчукова (кажипрст – Солтисов- остаје незгодно, ошамућено, полусавијен, као да је нејасно, куда ћемо с њим?...), види-види, и Сашко Бегерја је ту, а он није завршио са нама, отишао је на занат после осмог, - Дарка се напокон осмели – као да се управо сетила:

- А Скалковска?

Скоро да је испало као “она, како се оно беше”. Али ипак јој се чини као да су на тренутак сви заћутали. Подлост је подлост, Дарчице, и нема рок трајања.

Ма не, није због тога. И готово одмах након тога Дарка схвата да се тих догађаја старих четврт века у ствари нико од њих и не сећа, не сећа се Даркиног наступа на одељенској, а ако се нечега и сећа, вероватно му не придаје толики значај којим је он надошао и набрекао у њој – за године и године (... очито за цео живот, јер нешто слично више – ипак не може бити никад, можда се једном за свагда вакцинише против подлости, мада се дешава да и од вакцинације људи умиру...). Драга Ленка, моја вољена златонога девојчице, моја лакомислена сестрице, раширених, као код наркомана, зеница, у којима попут свећа стоје сузе од немоћи да упијеш у себе цели свет – или да примиш у себе све мушкарце одједном – шта то они причају за тебе? Јер, они кажу, и чак све живахније, лаку покорицу отуђености већ је отопила вечита људска жудња за лошим сензацијама: ма шта кажеш, ма није ваљда? ... за авионским несрећама са две стотине погинулих (по могућству са списком свих путника поименце, у коме се такође наводи њихов узраст, нарочиту пажњу привлачи пар са бебом која је ишла да је покаже баки и деки), за свима који су се, оклизнувши се, суновратили са висина и сад нам омогућују да их жалимо – председницма са спуштеним панталонама на очи целог човечанства, банкротираним нафтним магнатима и поп-звездама осуђеним због дроге, и оним, кога су јуче величали као Цара Јудејског, а испоставило се данас да је слабији од најслабијег међу нама, чиме нас је дрско изиграо и ми зато са свим разложним огорчењем понављамо “На крст!” - тражећи реванш за своје јучерашње понижење, - они кажу, то јест каже ониска пуначка бринета тамних паперјастих наусница, за коју се испоставило да је Марина Вајсберг, док се остатак окупио око ње са својим “ма шта кажеш?!” - “пролетос” - говори Марина – “ посве случајно, на улици, нисам је познала”, - она каже да ти, Ленка, сада имаш осамедесет шест килограма, права позамашна тетка, као буре, јер су ти давали инсулин, а требало је литијум – али од литијума се такође дебља, убацује са професионалном увереношћу неко од момака, који је сада инжињер-хемичар, а други, лекар, мада није психијатар, прекида га са истом самоувереношћу (о мушкарци, како ли се ви тешко мучите да преко нас стекнете мало самопоштовања!..), интересујући се за дијагнозу: ако је у питању литијум, то је онда сигурно манијакално-депресивна психоза, а то је крај, то се не лечи, једноставно мораш занавек да овисиш од хемије, - “у-у-ужас”, као самозадовољни (или се то Дарки само чини?) жагор проноси се међу девојкама, дашак ветра у крошњама, одшумео и нема више, али, зна ли Марина дијагнозу, је л' јој ова рекла због чега?... Рекла је да је имала побачај, после чега је оставио муж, они су се тобоже управо вратили са одмора, негде из Швајцарске (опет поветарац, али већ интонационо другачији, с дијезом “охо” и Дарка примећују неколико саркастично заједљивих осмеха), у којој је пливала у језеру са таблицом “Polluted water” и тамо нешто закачила, некакву заразу, и као, од тога је, - псеудопсихијатар, алијас Вовка Љасота (некадашњи надимак, Бога питај зашто, Долар, али надимци више не важе, увели су), сада одлучно узима реч, он је сада главни (једно од два: или је заиста солидан лекар, или је то за њега једини начин самопотврђивања, јер не добија плату, а жена код куће уста не затвара) – и немарно, онако површно, изјављује (због чега Дарка у том тренутку почиње у себи да га мрзи), да ствар не мора обавезно бити у неким конкртним разлозима, они, то јест не-ми, они који су од нас одвојени високом решеткастом оградом, увек се упиру да нађу некакав разлог, често и измишљају, и веома су спретни у томе (али ти, с мржњом, Дарка му мрко шаље импулсе, ако нико, барем ти би требало да знаш да у тој ствари ниједна ограда није граница, да се сутра и ти сам можеш нађи с њене друге стране, у испраном мантилу некада тамноплаве, морнарска униформа, боје и још испранијој пиџами, са алуминијумском посудицом за јело и погледом замућеним од наркотика, зар не?..) – а ако је стварно манијакално-депресивна психоза, тороче он даље, са алузијом, као између осталог, у гласу на неповерење у непознатог дијагностичара, тобож, ја не знам, па нисам ја прегледао, ако је то, онда то није психосоматски, то је органски, као и шизофренија, на пример, или такозвана епилепсија пти-мал (сада се присећа свега што је учио на факултету, добар дечкић – хеј, па он није ожењен, изгледа, где му је бурма, како је то могуће, таква срећица, и одједном слободан?..), - ту је етиологија нејасна, то се испољава тек са годинама, углавном баш након тридесете – “у-у-ужас” опет жамори ветрић међу женама, замисли само, живиш тако, живиш... “Живиш, живиш, а и не осећаш”, - наглас умеће Дарка, намерно, не би ли окренула ток разговора, и ток се послушно преокреће: школски ауторитет такође не ветри с годинама и одмрзава се сместа, свеж, као и твој тадашњи лик – али не преокреће се у смеру на који си мислила: а знате, каже једна од девојака, “страшно, наравно”, али она је, Скалковска, то јест, увек била, па, “помало чудна”, зар не? Сви сагласно климају, већ се групишући за самоодбрану, подижући већ на брзину између себе и Скалковске ону гвоздену ограду са прутовима врхова оштрих попут колаца, забијају их један по један, као да их то заиста може заштитити од нечег: неко се са услужном спремношћу у тренутку сетио како је једном играла румбу на столу у кабинету за хемију, девојчица на лопти, па да, она је ишла на плес, и сви су се лудо забављали све док због буке није упао заменик директора, али било је нешто чудно у том плесу, гле-гле, далековиди паметњаковић је још тада приметио, “Требало је онда и да кажеш, шта си чак до сада ћутао, - кроз осмех хладно процеди Дарка, - можда би живот спасао жени” - на тренутак се снебивају, ипак у суштини нису лоши људи, нико од нас није лош човек, а зашто ли се све чега год се латимо, тако ружно преокреће?.. У помоћ прискаче Марина: испоставља се да то није све, није крај приче, јер она је тада позвала Скалковску у госте, биле су близу, они су мало пре тога заменили стан за центар, одвојили се, напокон, од родитеља, и то врло повољно, сада имају трособан у Микиљско-Ботаничкој улици, прозори гледају на ботаничку башту – тема је дирљива и никог не оставља равнодушним, посебно девојке, које у тренутку испољавају ватрено интересовање за детаље размене: какве су станове мењали, у којим крајевима града, а колико су доплатили, Марина буквално пуца од поносне одговорности, обећава неколицини заинтересованих број телефона свог агента за некретнине, “изнимно доброг”, “реци да су те упутили Марина и Вадик”: Вадик је, дакле, муж и ето тог нашег, како проистиче, сасвим пристојног јеврејског мужа Ленка је и покушала да заведе, док је гостољубива Марина трчала у продавницу по закуску, оставивши их у четири ока, “он ми је после причао, буквално нисам знала шта ћу са собом”, буквално. Нимфоманија, Вовка Љасота поставља нову дијагнозу – и што баш одмах нимфоманија, хтеде да се успротиви Дарка, зашто не хистерија остављене жене – а није искључен ни стил радодајке, развијен са годинама, а још и она њена неодољива крхкост која се одмах примећује, која се тешко да заклонити и са осамдесет шест килограма и која је многима, посебно мушком соју, прави мелем за све болести, тако да наш муж, није искључено, у овој причи уопште није невино јагњешце, како је убеђивао Марину, или је она сама себе убедила, мада, с друге стране, шта јој је друго преостало – и шта преостаје Дарки, осим да с правом јетко, или, пак, тек с намером да буде јетко, а у ставри прилично јадно превали коментар да је, тобож, лако медицинарима – за све имају спремну дијагнозу и нема никаквих светских проблема, то јест, гутај таблете, - а Вовка Љасота се на то мршти и моли да га не зове медицинарем, није он никакав медицински брат или асистент, већ начелник одељења и “лекар прве категорије” и, између осталог, специјализирао је гинекологију, тако да, у случају потребе, може оставити свој телефон... “Хвала, - смеје се Дарка, и то басом, иначе би је глас одао, пукао би – и досад ме некако Бог чувао” - у међувремену долази до општенародног покрета на постављене столове, што се из даљине беле кокетним шминкерским букетима салвета утурених у чаше, ког сам ђавола дошла овамо, и шта да радим овде, Боже, каква празнина, или да се напијем?..

Вовка Љасота прати Дарку кући. У таксију се испоставља да његова брадица, подшишана a la Chekhov, мирише на колоњску воду: изгледа Givenchy. Љуби је у раме испод бретеле на хаљини и мрмља нешто о свом разводу, Драка каже: “Молим те, умукни” - и још хоће да дода: “Или ћу вриштати”, - само јој фале мушке исповести у овом тренутку, - али одлучује да остави овако компликовану фразу за боља времена и да се, уместо тога, усредсреди на нишањење кључем у браву, што јој полази за руком из трећег. Најгор је то што и се и даље свега сећа, чак још наметљивије него пре: уместо да потоне у алкохолу, испливало је на површину и сасвим јој преплавило главу, о, како је грозно. Љасота се у међувремену претворио у ватреног бумбара и зуји јој на уво како се још од осмог разреда плашио да јој приђе, и опседа је са свих страна тешким стењањем и притиском туђег тела под избоченим и већ сувишним материјалом, па врло добро, у ствари, ништа није добро, наравно, и ни од чега не спасава, није чак у стању ни да се сконцентрише како треба, али пробаће, пробаће, фина хаљина на бретеле презрена лети на под, и када он оштро, уздахнувши, улази у њу и позната топлина у њој буди и враћа на јаву некад уснуло сећање на тело, које за тренутак постаје најгласније, гласније од било чега другог, она се подаје са тихим задовољством – од неочекивано искрене захвалности Љасоти, што он, наравно, тумачи у своју корист и зато уопште није лош, сасвим, ох, види, потпуно је добар, јој, јој, мама, јој-јој-јој, а затим она лежи као камен, загњуривши се у његово раме, а он је пита изнад главе, другачијим гласом, дубоким од дирнутости, тако да јој је чак незгодно што она сама нема везе са том дирнутошћу: “Јеси ли знала да сам те волео?..” Изгледа да је и њему био потребан реванш, значи, добро. Ех ти мушкарци. Какви су сви исти ... једнодимензионални, праволинијски – као задатак из два корака... Док је већ тонула у сан и безвољно се ослобађала од оног чврстог загрљаја којим се свест хвата за јаву, успела је да се сети како је једном Љасота, и сам међу бољим ученицима, поприлично изненадио бојажљивом молбом да му помогне из математике – један једини пут када је могла да посумња да он жели да остане са њом насамо, и код ове пријатне помисли, тачније, притиснувши њом, као тацницом, бубицу – неку другу, мрачну и незграпну, за коју већ једноставно – нема снаге, да буде поштена, - Драка је напокон заспала.

Пробудила се у тренутку, као да је неко гурнуо, и одмах лагано изронила из кревета, у коме бесрамно, као да је одувек ту био, пућка са непознатим фрктавим звиждуком успавани мушкарац и мирише као странац, - шта ли је то било, изненадни напад мучнине?.. У устима јој је кисело, у соби тамно, напољу усамљеношћу тиња улична светиљка, колико ли је сати?.. Тера је неки унутарњи, физиолошки страх, али нога погађа смет прохладне свиле, то се хаљина, њена свечана, у клупку ваља по поду, подићи, исправити, напамет бацити ка фотељи (чује се како се са шуштањем приземљава), Боже, како је хладно, и тресе се, чак јој зуби цвокоћу, осећа како јој се кожа претвара у гушчју на прсима, крупно као пшеница, па да, заспала је гола, али није то због тога, то је унутрашња дрхтавица, трезним се, шта год да је, ах, како ми је лоше, Боже мој, како ми је лоше – увијајући се у ледени мужевљев баде-мантил (кад ли ће тај идиот напокон покупити своје ствари?), она се несигурно, климаво извлачи у кухињу, где осветљени дисплеј сата показује пола четири, ох, ни мање ни више, и спушта се на ивицу столице, опрезно, као да је од стакла, покушавајући да дише равномерно: један-два-три, удах, један-два-три, издах, сеанса медитације, скоро као јога, за-душу-за-Бога, хху-у-у... Добро, сада може да пристави чајник, неколико уобичајених, умирујућих покрета и тако смирено трепери под њим у тами плави плински цвет, врло дирљиво. Не, изгледа да то нису цвокотали зуби, то се уздизао од некуда унутар ње, у ритму кастањета, овај стих, који сада непрестано махинално понављају њене усне, као кад прескаче плоча: “Покрај сабља, робља, поред дивних гробља, поред Меке и Рима...” А глупи ли су стихови, глупи као сирове цепанице, и цврче као оне, али ето, ушли у главу, - и изненда, подупревши се рукама о ивицу шпорета, Дарка се стреса од плача, испушта јецај, не из грла, већ као из утробе, налик на стењање, и поново мора, прогутавши ваздух, да суздржава дах, један-два-три, да не би пукла у парампарчад: и чему, чему све то, шта ће ми он, Боже, и који ће ђаво неком такав живот?.. И више није јасно о чијем се ради, само да некако издржи, свари, некако издахне овај тежак терет неправде, овај вечити људски вапај небу “Боже, зашто?” и ову жал, живу и болну, за свим оним што ипак нисмо постали и више нећемо постати, никад.

Овлаживши очи прстима, посеже за цигаретама на сточићу, креше шибицу и тако, стојећи насред кухиње са упаљеном цигаретом у руци, изгледа самој себи већа од таме. О кеј, да резимирамо, шта ми то имамо?.. Какво-такво име у својој области, какву-такву материјалну независност, колико је то уопште могуће у нашим условима, и две мониграфије, једна од њих на основу доктората, и један уџбеник за вишу школу, и два развода, и почасно чланство у три западне академије, које вреди ђоку, али добро ће доћи за некролог. E la nave va. Show must go on.

Ког ђавола?... Ког ђавола је требало да од нас две опстанем баш ја?..

И ту се та одвратност према себи самој, та мучнина, токсикоза самотровања – осми разред, сонда, кашику уља наташте, дакле, као онда, некаквим муњевитим блеском окреће у супротном правцу и Драку, напокон, изистински дубоко дрма, то јест, изврће јој утробу, као чарапу, из стомака, кроз грло, једва успева да дотрчи до купатила и тамо, ослонивши се дрхтавим рукама на клизаве и мокре плочице изнад шоље, у новим и новим подземним потресима, грчећи се од безгласног крика, скоро губећи свест у леденом зноју, бљује из себе синоћњу вечеру, и себе на тој вечери, и ноћ са Вовком Љасотом, комад по комад, смеђу, киселу кашу оштрог смрада све несварене животне прљавштине, смртни отров последњег брака, све свађе и огавно-понижавајуће обрачуне, сву наталожену одбојност према себи и свету, врело, продорно прскање тврдих комадића кроз уста и ноздрве, на силу покушава да дође до даха између напада, и колена јој већ дрхте, клецајући, али тако и треба, тако и треба, - све до дна, све до саструганих остатака, до детињства, до оне прве зависти и првих злодела, да постане стерилно чиста и непоколебљива, као ове беле плочице, од којих боле очи при вештачкој светлости, јер се ни веома лепо, ни веома страшно, ништа слично с њима не дешава, јадно дете, и за једно и за друго се још треба потрудити да би се заслужило и ту се Ленки посрећило, испало је онако како је предвиђала, а нормалан живот, он просто куља кроз нас у виду оавквог смеђег, мочварног, масног потока, види само како светлуца у шољи, чак су и зидови у браон мрљама и пуштена вода хучи као Нијагара, и осећаш некакву онострану хладноћу, јер ти се цео живот избљувао из тебе, и то стојиш у клозету, као Јеврејка у гасној комори, ослонивши се немоћно леђима на плочице на зиду, у искресаним сузама и сопственом измету, помодрелих јагодица, празна, празна, као након абортуса и они које си волела су оджуборили из тебе – доле, доле, низ канализациону цев.

 

Затим се дуго, пажљиво купала и прала зубе (трипут заредом, јер јој је мирис изгледао неодстрањив), а кад је изашла из каде, напољу се већ раздањивало. Вовка Љасота лежи у њеном кревету, увијен преко главе у чаршаф, као леш бедуина спреман за сахрану и исто као он нема куд да иде (шта ћеш, развод није мед и млеко ни за ког, а посебно за мушкарце, код свих њих се при том назире нешто од паса избачених на улицу у потрази за газдом). Са Даркиним појављивањем покојник даје одређене знаке живота, то јест, истура главу из повоја и осмехује се – помало као мужјак-победник након успешне ноћи, а помало и као онај дечачић, који је једном давно пришао Дарки на одмору и, не гледајући у њу, и помало црвенећи замолио да му једном после часова објасни контролни из математике. Шта она, узгред буди речено, никад није ни урадила.

И тек сада Драка схвата да му не може тек тако у очи рећи: “Купи се”, - барем не сада. Не може усмерити на неког другог овај млаз страшне разорне снаге, млаз ничим заклоњене, голе – да гоља не може бити, - и немилосрдне, јер је сасвим равнодушна према човеку, суштине живота – млаз, који рушећи све пред собом, спира из детињства, из младости, из било какве топлине, коју се трудимо да сакупимо за живота, остављајући човека очи-у-очи са стварима-онаквим-какве јесу. А не може га тамо оставити. Нико не заслужује такву судбину.

Барем је за ту спознају захвална Ленки. Барем за то.

-Устај, - каже Дарка Вовки Љасоти најобичнијим гласом на свету, - сад ћемо да доручкујемо.

 

Август-септембар 1998 г. Белађо, вила Сербелони

  1. Који се бави питањима мушко – женских односа са различитих аспеката – социолошког, психолошког, лингвистичког итд. (прим.прев.).
  2. Пета рубрика односи се на националну припадност (прим.прев.).
  3. Чекиста – припадник ЧЕКЕ – совјетске специјалне комисије за борбу против контрареволуције 1918-1922 (прим.прев.)
  4. Фризура модерна почетком седамдесетих: кратке шишке и праменови на потиљку. Добила име по Игоовом јунаку (прим.прев.).
  5. Дечачка фризура осамдесетих (прим.прев.).
  6. Општеобразовна школа имала је тада десет разреда.
На Растку објављено: 2008-03-20
Датум последње измене: 2008-03-20 11:40:39
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује