разговор са епископом будимским Данилом (Крстићем)

Језик наш на(д)суш(т)ни

Напомена: овај текст је радна верзија из електронских извора, захтева даље дораде.

• Преосвећени, можда је најбоље да овај разговор о језику започнемо контрастирањем две приче, једне старозаветне а друге новозаветне. При том, обе се најнепосредније тичу језика. Ради се наиме о причи о изградњи Вавилонске куле (1 Мојс. 11, 1-9) и о Педесетници (Дап гл. 2).

Најпре, у овој причи о изградњи куле у Вавилону ради се о једној злој намери човечанства, о једној завери против Бога. Када је Бог ту интервенисао и умножио језике, онда то није био некакав деструктиван чин, него стваралачки. Није се радило само о томе да се избегне та лажна слога у злој намери или намисли да се заузме место Бога. То је био стваралачки акт, пошто су ти нови језици имали неку своју лепоту, неку своју особеност, и нису уопште били препрека да се дође до светог јединства Цркве. Потврду овог стваралаштва имамо у Педесетници. Сваки од ових умножених језика је постао достојан да постане литургијски, на равној нози са јеврејским и хеленским. То је та промоција до висине Олтара. Кад неко племе задобије аутокефалну Цркву, онда се језик тога племена уздигне до неба. Нпр. кападокијски дијалект то није постао. Арапски јесте, кроз Православну цркву у Дамаску.

Са друге стране, то што је некад био један језик  завере против Бога, то је данас енглески. Данас имамо нову Вавилонску кулу и ново богоборство. Данашње човечанство кроз Нови светски поредак хоће да отме свет од Бога, да га украде од Бога. Истина, неке културе и нације су имале привилегован положај у историји да њихов језик постане vehiculum, преносник радосне вести Божије о Васкрсењу. На пример старохеленски. Зато тај језик има изузетан статус међу свим језицима човечанства. Он је језик Новога Завета, и кроз Септуагинту - језик Старога Завета. Свакако, заједно са јеврејским. Тако да је Алилуја и Кирие елеисон постало свесветски поклич верника. Међутим, доминација старохеленског, барем у  Средоземљу, није била Вавилон. Он се ставио у службу Слова - Логоса. Тек је декаденцијом хришћанства на Западу енглески језик постао светски језик, али не више у служби Христове радосне вести, него неког дрског осамосталења човечанства без Бога, ако не и против Бога.

• Интересантно је да је Римокатоличка црква дуго времена инсистирала искључиво на латинском језику као језику литургије. Није ли то негација Педесетнице ?

Да. Ту је Римокатоличка црква постала провинцијална. Наша католичанска Црква православна, насупрот, има знак католичности и на лингвистичком нивоу. Рекли смо већ да сваки народ кад уђе у Цркву, његов језик се уздиже на ниво Олтара, постаје свети језик обожења. То је наша растућа Педесетница. Свачији, па чак и мали језик, језик релативно малог народа – јерменског – постаје промовисан у језик Литургије. Идеално би било да сви народи уђу у васељенски хор Божији.

Дакле, супротно од Вавилонске куле, од њеног богоборства, јединства у злу и једног језика који је служио том сабирању човечанства у јуришу на Небо, ми имамо Педесетницу, где и мали народи или дијалекти су позвани да буду свети језици. Где свети Изабрани Народ није више ограничен на дванаест племена, као у старозаветном Израиљу, сада су у новозаватни Израиљ позвани заиста сви народи. Педесетница позива све народе. Да поменемо један леп детаљ. Енглеска краљица Јелисавета II је недавно била покровитељка да се Нови Завет преведе на јеврејски. Пошто у јеврејском народу има поштовалаца Господа Исуса Христа. Дабоме, они неће рећи да је Он Богочовек, али га признају као свог највећег националног хероја и рабина.

• Значи да Нови Завет није био преведен на јеврејски?

Није. Тек недавно, педесет и неке године. И тај превод је интересантан за Јевреје. Ми заправо знамо да је Господ говорио арамејски. Међутим, као сви Јевреји и Он се молио на старојеврејском у Храму.

• Ми смо се међу те народе сврстали преводом, преводилачким послом Кирила и Методија.

Кирило и Методије су заиста наши апостоли. Они су увели наше слово, нашу реч у неко мистичко јединство са Логосом. Тај превод је нама неодузмиво богатство. Словенски језик тога доба, а то је девети-десети век, могао је да одслика све преливе грчкога текста. У Европи нема лепшега превода (а превод је увек препев) што је доказ гипкости словенског језика. Преводиоци су намерно давали дублете, нпр. имамо и јужнословенски датив Сину и Богу, и чешко-моравски дуги датив Синови и Богови. Данас бисмо рекли књижевно је било рећи и бега и бежи.

Ја се надам да ће и наш будући србијански језик, свесрбијански језик бити такав да ће сви говори, не само херцеговачки, сви говори од Книна до Тимока и од Бара до Суботице, бити у неку руку равноправни. Али над свима њима треба да постоји  једна надградња, као светлећи лук дуге, над свим тим говорима треба да буде, увек јувелирски вештачки језик песника, философа и теолога.

Сваки језик у свакој цивилизацији има најмање три спрата. Нпр. у  XIX веку у нашој србској цивилизацији, први, најдоњи спрат је говорни, гусларски језик, где су главни Вук Караџић и Бранко Радичевић. На другом спрату је језик интелектуалаца - славеносербски. Ту имамо Стерију Поповића  и Лукијана Мушицког. Трећи спрат је највиши. То је језик култа - црквенословенски. Ту срећемо митрополита Стефана Стратимировића и све владике, као уосталом и све високообразоване интелектуалце у Србији оног века. Јер, као што за латински свет, за Шпанце, Италијане и Французе имамо први спрат - говорни језик, други спрат - средњевековни, а трећи спрат је језик њиховога култа - латински. Нема образованога Италијана, Шпанца или Француза а да не зна трећи спрат. Нема образованога, нити може бити образован Бугарин, Србин или Рус а да не зна црквенословенски.

Код нас је средњи, други спрат - славеносербски - био вештачка творевина и мешавина првог и трећег спрата. Онда, када је Вук напао други спрат, погубно је изгубљена веза са трећим, са црквенословенским. Узгред речено, опаснији су били вуковци него сам Вук, који се ипак држао Цркве.

Поновно успостављање везе са трећим спратом, са оним горњим слапом вредности, граматичких и лексичких, које натапају доња два спрата, то је посао и лингвиста, и песника, и попова... Треба обогатити говорни језик који је Вук нама оставио, јер он је заиста диван. Да га обогатимо оним појмовима којих у деветнестом веку није било у употреби код србијанског или херцеговачког сељака. На жалост, вуковци су имали предрасуда према трећем спрату, па су прибегавали латинизмима. Тако да данас наши образовани људи, а поготово полуобразовани, уопште не знају словенске речи а знају латинске.

• Данас се у нашим храмовима све више служи на српском. Значи ли то да је тај посао обогаћења говорног језика већ започео?

Прво, треба знати да је геније Његоша већ у XIX веку био троспратан. Он је највећи гуслар када пева Горски вијенац. Када пише својим колегама владикама, или Гагићу у Дубровник, он ће писати славеносербски. А када пише Лучу микрокозма,  он се, барем лексиком, винуо до Трећег спрата. Нпр.  каже: Божество, величество, а не божанство и величанство. Тако да и ми са осиромашењем језичке културе морамо народу да пружимо један превод, пошто они не знају добро ни србски првог спрата, а камоли црквенословенски. Интелектуалци и попови, међутим, не смеју никада да се одрекну Трећега спрата. Јер, то би значило одрећи се своје прошлости и предања. Садашње превођење је свакако обогаћење. Али није све у преводу. Кад негде кажемо спасење, или обожење, то увек предпоставља и тумачење, тј. веронауку. Ми морамо да оставимо те освештане речи иначе ћемо издати смисао Литургије и литургијских књига. А грчки језик литургијских књига је узвишенији од онога библијског коине који је доста упрошћен. Кад наши Свети Оци, нпр. Роман Слаткопојац, пишу, они увек пре очима имају оне класичне узоре. Кападокијци су студирали у Атини, још код оних класичних паганских учитеља.

• Овде је можда право место да поменемо проблем стандардизације језика. Кирило и Методије су као стандард изгледа узели управо литургијски језик, а не као Вук народни. Или, да поменемо један још екстремнији пример: Кажу да је у албанском за језички стандард усвојен језик родног краја њиховог бившег великог вође.

Стандардизација језика треба да има за свој идеал најузвишенији домет говора - литургијски језик. Ту се човек, као литург у словесности, најприсније приближава Логосу као Смислу свих ствари. И као што језик има више слојева, тако и молитва има више спратова. Први, најнижи, је молитва прозбена. Ту просимо од Бога поклоне. Други спрат је благодарствена молитва у којој захваљујемо Богу за примљене дарове. Трећи спрат је хвалителна молитва у којој хвалимо и величамо Бога за лепоту и доброту Његову. На четвртом спрату имамо екстатичку  молитву до које се вину само ретки боголики мистичари и песници. Треба напоменути да “орлови“ православне мистике у том заносу екстазе (иступленија) не губе присуство ума како то бива код ванцрквене мистике.

По аналогији са овим спратовима молитве могли бисмо разврстати и слојеве новога књижевног језика србијанског. Јасноћа његове прозбе и благодарности обухвата и најдоњи и средњи слој народа. Али узлет до величања Бога и екстатичког “муцања” светих песника - то је висина Трећега спрата до којег се уздижу само дворјани Србијанства. Ова словесна дуга, као ”цар-језик” изнад свих покрајинских говора представља часну трезвеност ума, дакле признање да у сваком народу постоји елита, на основу оне витешке изреке: Ко зна боље, широко му поље.

Према томе, морамо прекинути са демагошким величањем сеоског “опанка“ (уз дужно поштовање сеоских житеља због њиховог традиционализма и богољубија). Али, ми не можемо од њих очекивати да они обликују највисочији дворски језик нације. “Књига о Милутину“ је лош пример таквог величања шумадијског геака. За Милутина је Срем “туђа земља“. Па према тој његовој ускоумности, тамо “преко Мораву су Бугари“, а “преко Дрину Турци“... Сељак мери Земљу ралом,  или сад трактором. Па пошто не може сам да пооре Шумадију, или Војводину, или Црну Гору, или Македонију - онда му је та покрајина нешто велико “као држава“. Али државотворно господство Шумадије не представља геак Милутин, но господин Илија Гарашанин који види шире и даље. Интелектуалац осматра и вреднује свој национ у планетарним размерама.

Дакле, велики рад на стандардизацији србијанског језика могу остварити само наши талентовани лингвисти са (и ван) Академије (која више не би била послушна Крлежи и његовим загребизмима). Први задатак Академије у одбрани имена своје нације биће да задобије промену речи “Serbs” у “Serbians”. Као  у случају имена Руса: “Russian” језик, па онда и “Russian man”. Ако се наш језик зове “Serbian“ (= србијански), онда треба и човек који говори тим језиком да се зове“Serbian” (=Србијан) а не “Serb”. Овим последњим називом зове се само Лужички Срб који нема ни своју државу Србију, ни своју аутокефалну Церкву.

• Овај наш часопис је ставио себи у задатак да, на неки начин, искуша “носивост“ модерног српског језика превођењем светоотачке литературе. Свако ко се искушао у томе зна да то није ни мало лак посао.

Знате, увек се сетим архимандрита Филарета Гранића који је био једини мантијаш у Србској академији између два рата. Он је волео да каже: Уби нас незнање! Подразумевао је незнање старих језика, поготово грчког. И још је говорио: Ко не зна старогрчки није господин! А под господин је подразумевао: ризничар великог блага. Човек који има кључеве од велике ризнице, а то је грчки језик. Дакле, минимум за теологију и духовно господство је знање грчког. Идеално би било знати и јеврејски, и санскрит, или латински због римског права, али минимум за господство је грчки. Тако и ви треба да искушате да ли овај наш данашњи србски језик може да пренесе оне најузвишеније утанчаности хеленског оригинала.

И још је архимандрит Гранић говорио: Не могу да пишем, јер овај Вуков србски језик нема партиципе. Међутим, неке партиципе ми можемо да обновимо. Нпр.: Поклонио се Седећему на престолу, а не Ономе који седи на престолу,  итд. Дакле, понеки могу да се обнове. У сваком случају то је,  да тако кажем, јуначки задатак.

Сад, ако је суштински језик првога спрата, чак и другога спрата, једна комуникација међу људима, један израз људског живота, онда би језик Трећега спрата био надсуштински језик, једна светодуховска промена, метаболизам. Као што се хлеб и вино промене у тело и крв. Тај надсуштински језик би требало да буде говор о неизрецивом, тамо где се неизрециво, Свети Павле каже, измуца. То је језик теологије где има и трезвености и поетског заноса. Али у њему, оне речи са првога спрата одједном добијају неки нови смисао. Тако да би то био наш највећи посао и подвиг. Како да ми узвисимо и онај обични језик да он добије неку апофатичку дубину.

• Ако сам Вас добро пратио, Ви мислите да је управо језик поезије добар путоказ у том послу.

Да. Већ сам напоменуо Његошеву Луча микрокозма. Један Енглез је рекао да је највиши домет архитектуре купола Јустинијановог храма у Цариграду. А то што је купола у светској архитектури, то су у словесном, литерарном свету Пет беседа Григорија Назијанзина које је он откликтао у Константинопољу у IV веку. У музици су то Бахове композиције: Пасија по Матеју и Јовану. Где се ми Срби приближавамо Григорију Назијанзину? Па управо код Његоша у Лучи микрокозма, где он најближе долази до Трећег спрата. Можда би још требало поменути Гаврила Венцловића, донекле. Он није имао такав орловски дух као Његош, али је покушао да обичан језик уздигне до теолошког. Можда још владика Платон Атанацковић који је покушавао да преведе Нови Завет. На песничком плану мислим да је најузвишенији ипак био Лаза Костић. Он је имао осећање за богатство црквенословенског.

Знате, песници и велики проповедници, а такви су били Николај и Јустин, дођу до неког “усијања“. И пошто је већ дошло до усијања онда они лако могу да обликују. Њихов занос, боље рећи надахнутост, је претпоставка за стваралаштво. Хајдегер је код пресократичара ценио управо њихове поетске изразе (оксимороне).

Тако је и у апофатици. Наизглед супротно се тврди истовремено. Један француски песник има израз le soleil noir  - црно сунце. А како сунце може бити црно? Он додуше додаје de la melancoile. И сад, кад имамо цео израз онда то може да се осети зашто је црно сунце меланхолије. Али обично немамо црно сунце. Спој неспојивих речи је, да кажемо, успех поетске синтагме.

• Ми овде доносимо у преводу спис Св. Дионисија Ареопагита „О мистичкој теологији“. Тај спис је углавном посвећен апофатичкој теологији. Чини се да управо апофатичка теологија подрива класично философско тумачење логоса и отвара нам очи за оно тумачење саопштено на почетку Евангелија од Јована.

Грчки стари логос увек може да се обесмисли у философији уколико он није личност Сина Божијег који је постао човек. Реч „Реч“, па ни Слово, као уосталом ни латинско Verbum не може да пренесе личносност, ипостасност Логоса. Због рода. Реч је женског, а Слово и Verbum је средњег рода. Зато су духовни синови оца Јустина у поправљеном издању Новога Завета оставили Логос, са образложењем да кад људи већ знају шта је логика, онда нек знају и шта је Логос. Тако је остало: У почетку беше Логос.

Кажу да је прва реченица која је била записана на словенском била управо: У искони бје Слово. Да ли би и нека евентуална реформа говорног језика требало да почне тим проблемом?

Можда. Ја сам био за то да се промовише србска реч Смисао, пошто је то именица мушкога рода, као и Логос и Христос. Онда би било: У почетку беше Смисао, и Смисао беше у Бога, и Смисао беше Бог. Смисао постаде тело много више значи на србском него: Реч постаде тело. Божански Смисао постаде човек ваплоћени.

Сад, ја знам да реч Смисао није толико богата као грчко Логос. И не може се у Цркви нешто једноставно наметати. То још за дуго може остати поезија, ако би тако превели. Можда ће неко наћи неку бољу реч. Али, за сад је то боље него Реч, без обзира што је пишемо са великим Р. Женског је рода и тешко је осетити да је то Христос.

И тако, наш језик насушни је у ствари говор који треба да наговести оно савршенство Царства Небескога у коме нема више насиља, ни смрти, ни уздисаја, ни неправде. Зато је теолошки говор најузвишенији говор.

Ви инсистирате и на промени места нагласка појединих речи.

То је општи услов тачности језика, и на првом спрату, а утолико пре на трећем. Теологија тражи прецизност. Наш говорни језик је страшно запуштен. И увек је тако и било. Зато су у Атини стављали акценте да би и онај сељак у Беотији знао како се правилно изговара у Атини. Али и због јасности смисла. Да поменемо само класичне примере лук и лук, град и град итд. Руси, кад уче странце руском, стављају нагласке, поготово за песнике и Евангелије. Јер, знак је царствености и орловског узлета једног језика да он може нагласком да скочи до краја речи. Ако нпр. у тросложним речима у грчком акценат може да стоји на првом, другом или трећем слогу, у речи варварос на првом, у политис на другом (то је код нас лепота, дубина, висина) а онда у стратегос на последњем. Зашто је ту на последњем као нпр. у нашој речи господар или господин? Зато што је и стратег, и господар и господин онај човек који има јаку вољу и интелигенцију да спроведе идеју до краја. И пошто у Херцеговини није било тога царскога залета и замаха, они иду само до претпоследњег слога, као Пољаци. Пољаци нису царска нација зато што наглашавају само претпоследњи слог. А Руси и све велике нације у Европи, нпр. Шпанци дивно кажу за цара Емперадор, лепше чак од латинског где стоји само император, на претпоследњем, имају тај орловски узлет до краја.

Подразумева се да је нормална употреба онога што Французи зову couleur locale. Нпр. Србијанци су у центру, а сви Србијани су около. Али наш будући језик неће бити србијанашки, него србијански за све. И то је Сима Милутиновић Сарајлија осетио још у деветнаестом веку. Кад је дошао у Србију он је испевао спев Сербијанка. А то је најлепши израз за србску жену. Ми дакле идемо на србијанство јер је оно шире од србства. Србство је само наш етникум, наш етнички супстрат у који улазе и Лужички Срби. А Србијанство је овај део који је дошао близу Ромејског света, између Рима и Византије, промовисан аутокефалношћу, политичком и Црквеном независношћу у Сербију. Као Британија, Галија итд. Пре нас су то добили Бугари. Тако да су они Булгарија. Или нпр. појам Русија не постоји до XVI века, до времена када су добили Патријаршију. Значи - добити византијског двоглавог орла, био је симбол духовне зрелости једне нације која је онда у стању да практикује равнотежу и поделу власти - Цара и Патријарха, али и њихову сарадњу. И један и други има крст на круни. Ето зашто је Србијанство веће од Србства. Србство је као етникум могло и да нестане, као што су многи народи нестали.

Да се вратимо акцентима. Не може се бити добар пијаниста ако се не зна наштимовати клавир. Или бар знати да је раштимован и позвати клавирштимера. Тако је и са језиком. Ми не можемо кренути даље ако оставимо дублете. То је свакако дозвољено. Али ако Србијани у Војводини кажу идеду и певаду, Србијани у Црној Гори кажу Ја тебе продајем (они уопште немају датива), а ови у Врању и у нашој Македонији имају лоше падеже, али јако добре нагласке, ми треба из свих тих говора да изаберемо оно што је најлепше. И то би била она дуга над свим тим дијалектима, језик који се може звати србијански царски или дворски језик. Уосталом, не науче ни сви Енглези дворски језик. То ће бити увек језик елите. Али ми досад немамо обједињавајући језик који би био шири од овог херцеговачког и који би црпео из свих наших говора. Као што је црквенословенски црпео из свих словенских језика, чешког, руског, бугарског... из свих ових говора био је створен вештачки тај црквенословенски језик.

Али иза једног таквог пројекта би морала да стане нека институција од угледа.

Свакако. То би требало да буде Србска академија наука. Нажалост, за сад не видимо тако нешто. Србијански језик за следећи миленијум зависи од наше свести да ми морамо надићи све локал-патриотизме који нас разбијају изнутра. Иде се до лудила, да се нпр. сад ствара неки црногорски језик, неки македонски, бошњачки итд. језик. Исто тако су Хрвати узели србски језик па га сад називају хрватским. А Људевит Гај је, као поштен човек, написао црно на бело у својој илирској далматинској Даници да је илирски језик србски језик, али га ми називамо илирскијем да би га и Хрвати прихватили. Црно на бело. И они то крију као змија ноге. Тако да је оно њихово дволично називање, час српско-хрватски час хрватско-српски било зато да би украли тај дивни ијекавски штокавски србски језик, а оставили свој декадентни икавски чакавски. То је стари хрватски језик.

Тако да ми сад имамо комплекс од употребе неких речи које су Хрвати прихватили као своје. Нпр. речи као што су дом, вал, тисућа... они који не познају трећи спрат препознају само као хрватске. Или, Хрвати су заборавили појам хлеба као целине, а задржали само појам крух, што је само одломак хлеба. Заборавили су реч ваздух и заменили је нетачним појмом зрак. Заборавили су реч природа и заменили је појмом нарав, што у словенском означава само човекову природу.

Са трећим спратом црквенословенског наш србијански језик има могућност разликовања између појма  мошти (на трећем спрату) и појма  моћи (на првом спрату). Моћи могу бити политичке и магијске, а мошти су вечне енергије Божанства које спречавају да мртво тело Господа Исуса Христа у току тридневија почне да труне. Христос је био први примерак моштију, тј. нетрулеживости без балсамовања. То хрватски књижевни језик не може да изрази. Зато ми не кажемо свећеник, него држимо трећеспратни израз свештеник. А то је онај који освештава а не онај који прави свеће.

Ви избегавате и гомилање гласова љ и њ у једној речи

Гледамо на грчки и на латински, а ми смо најближе од Словена дошли том идеалу. А ту важи Уден аган - ничега сувишног! Херцеговцима је у старо доба, у средњем веку, било еуфонично љ! Тако да нису говорили Срби, него Србљи. Или у словенском имамо непоколебима, м прелази у в, дакле непоколебива, а они су уденули љ, па смо добили непоколебљива. Или ако имамо: умртвени живци, зашто још и љ: умртвљени живци? То је њима било еуфонично. Значи, сходно оном класичном императиву: Ничег сувишног избацујемо то сувишно љ. Ако је у словенском: невидима сила, онда кажемо: невидива сила итд.

Са друге стране, придеве, где год је то могуће, градимо од заповедног начина. Рецимо од растегни придев је растегнив, а не растегљив. Или проникни (у нешто) придев је проникнив а не проницљив. То је неки остатак славеносербског. Или, зашто уочљива? Уочива. Ето то је због класичне сажетости језика, али не можемо бити против гласа љ као таквог у речима љубав, љуто итд. Међутим, геније србског језика се осећа у томе да где год он ставља љ на друго место, не на прво, имамо нешто лоше: пљује, кљује, шљам и пљачка итд. Ту се то љ не може изузети, али оно означава неку љигавост. Зато ми не прихватамо западни Љиљан, јер имамо хеленски бели крин.

Ако смо се ми овде дали на посао да избрусимо дијамант језика коме се већ раније дивио Гете, Грим или Браунинг, то није само себи циљ, него изоштравање слуха за службу Логосу - Христу. Јер ако један народ постигне просветлење и охристовење, онда “племство обавезује“ - тај народ мора да преноси ту од Бога примљену светлост. Тако да се ради о једној утакмици међу православним народима: који ће од њих изнедрити Кирила и Методија за Индију, Кину и Јапан. И ако наш србијански може да одјекне најближе санскриту у речима

динани Индриани

дани Индрини

онда то можда указује на нашу предназначеност за мисионарење у Индији.