Брана Димитријевић
У трагању за Српством: На двестоту годишњицу рођења Јоксима Новића-Оточанина
Јоксим Новић-Оточанин беше повисока узраста, мрка лика, оштра ока, сувоњав, поносита хода и држања, а кад говори као да из књиге чита. И, могао је шта је хтео, али он вас свој век потроши трагајући за Српством. Змајова га је познавао још из младости; и како га је по лику запамтио, таквог га је касније и нацртао. Остао је и лик са Симићеве слике Мајске скупштине (1848). На њој је и Јоксим, у народном оделу србијанском, вођ добровољаца.
Тек што се винуо као писац. Година 1847. преломна је у књижевности српској. Јавише се: Бранко Радичевић, Богобој Атанацковић, Петар Петровић-Његош и Јоксим Новић-Оточанин. Потоњи са „Лазарицом“, где је потписан као Јоксим Илијић племенити Новић. Њу ће Јован Стерија-Поповић подсмехом дочекати: „Читали смо објавленије на Лазарицу или бој на Косову, дело у стиховима састављено од Г. Новића. Нама се види непонатно, како је Кнез Лазар позвао Србље онако ватрено, да са пожертвовањем живота бране земљу од нападениа Турака, а с друге стране старао се увести турски језик у земљи својој; јер како је год турску реч знао и чуо (а не знам откуда би је Србин у оно време и чути мого) ту је сваку навео у стиховима Лазарице.“ (1)
Племић од рода знаменитог. (2) Рођен на Благовести (5. априла по грегоријанском календару ) 1807. године, у Врховинама, од Плитвичких језера недалеко, а с југа од Оточца. Свом презимену приденуо је стога призив Оточанин. Отац му Илија и стриц Јефта беху на гласу јунаци. На бојним пољима против Турака и Француза стекоше чинове, потом племство. Илија беше ожењен сестром генерала Адама Јовановића. Ко да пожели више?
Дораставши до школе, Јоксим после основне у Варадину и Јакову, и „немачке нормалне“ у Шимановцима, изучи гимназију карловачку, па ће у Гетинген, Хале, Јену, на философију. У Јени се спријатељи с Јаном Коларом песником чешким, будиоцем свести и узајамице словенске. У Бечу му ујак, Адам Јовановић, намести те је на стану и храни код Јернеја Копитара био. Ту је са Вуком Караџићем друговао, који га зарази Српством. Те Јоксим, вративши се у Варадин, оца не хтеде послушати, већ пређе у Србију. Господар Милош би га у канцеларију своју, али он, јунак, одабра гарду. У то доба по околини београдској хараше некакав одметник, Турчин. Но, убрзо га нађоше мртва с пројуреним куршумом кроз главу. Нестаде и Јоксима. Дозна се да је у Босну ускочио, те је одатле, прерушен, све редом крајеве српске у турском царству походио; још се причало – по наговору Милошевом. Тек ходајући тако, Јоксим добро изучи народни живот, обичаје и језик. Беше га свугде. Хајдуковао је с харамбашама: Косићем, Пецијом, Гарашем, Јајићем. Друговао с рајом српском, а и господом турском, ухвативши вере и пријатељства с Видаићем, Сточевићем, Махмутбеговићем, Караманом... Но, када се напослетку кући крену, ухапсише га на граници. У Сремској Митровици није му могао судити суд граничарски, већ га у Вуковар, у жупанију отправише. Буде осуђен на две године затвора, али племићког. Изашавши отуда настани се у кући Глише Пециковића, златара, ожени његовом кћери, и предаде се пословима адвокатским.
Пред Мајску скупштину (1848), уверен да је света ора дошла, распрода све што је заимао, па ће у Сремске Карловце на тај збор. Буде ту дародавац и још међу првима стане у војнике добровољце. Поставише га вођом одељења народне војске и отпослаше на Дунаво. Он ту артиљеријом, коју из Митровице беше довукао, зароби мађарску ратну лађу „Месарош“, која хиташе у помоћ Варадину, и лепу славу тиме задоби.
С јесени 1849 тај устанак се стиша, те ће Јоксим наново у Београд, па у Босну, у Сарајево Омер паши Латасу. Сусретоше се два земљака. Један склон походима, покољима и војнама (3), други личном јунаштву и трагањима за Српством. О чему су се договарали, нико не зна, тек паша га је са 500 жежених дуката отправио.
По повратку, код Брода, Јоксима ухапсише, па га под стражом у Осек спроведоше, да га засужње. Брат жене му Јован Пециковић силно се онда заузе, те га је с тешком муком, и још уз помоћ бана Јелачића, од суда и од затвора опростио. Али не потраја. Оптуже онда Јоксима да је док је оно за Војводство српско војевао грдно крао. Затражи се од њега сав рачун, а он се оправда до новчића. Расрђен, затражи задовољење, чин војнички или какво год друго достојанство, што и доби, а пут му за то поравна Јосиф Рајачић, патријарх српски.
Патријарх је у немилости тада био, и потребоваше свог човека да се у Бечу на двору нађе, и заступа га. Отпослаше Јоксима, те он проведе две године у цара, са станом и храном у Шенбруну, једнак осталим официрима царске свите. И Златни Праг ће у пратњи царевој походити. Каквих све беше тада обећања! На крају, ништа од свега. У Вуковар се смркнут врати, па се пресели у Нови Сад, јер у владици Платону Атанацковићу, стече добротвора. И Матица Српска га је по свом могућству помагала: наградама и издавањем му књижевних дела.
И то отањи, па ишчезе. Умре владика. Потом ће и Јоксим у тешкој сиротињи. Пред саму смрт, почетком јануара 1868, газда му за неплаћену кирију све узапти, осим сандучета с рукописима; те је Јоксим на слами, без покривача, никог не проклињући издахнуо.
Јоксим је био ујак Марији Грковић из Јакова; а она беше мајка др Милана Јовановића-Батута, највећег здравственог просветитеља српског. Те по изласку „с пуно топлине осећаја чланка Сандићевог“ (1898), малочас препричаног, Батут приону да по коју омашку и непотпуност ту исправи. Јер, „...слушао сам од самог Јоксима и од његове деце, и од мог оца са којим се Јоксим до смрти пазио и друговао, али највише од моје матере... да је Јоксимов отац Илија био син граничарски, а из задружне куће Новића из Крчедина. Јефта Новић, који се свугде уз њега спомиње, јесте из исте куће био али му беше стричевић, а не брат. Племство је Илија задобио као капетан граничарске оточке регименте, на бојном пољу у Далмацији. Из најжешће борбе око некаквог моста (Ponte Nuovo) изнео је тада на раменима једног члана хабзбуршке породице, па се то место спомиње у дипломи племићкој. Гласи на оба Новића, на Јефту и Илију, али то беше нарочита жеља Илијина, када га је цар звао за то дело наградити.
Мати Јоксимова Софија беше из славне породице Јовановића, граничара из варадинске регименте, рођена сестра Адама Јовановића племића од Мораче, генерала и дворског саветника. Са Илијом је изродила троје деце: Стевана, Јулу и Јоксима. Стеван нестаде као млад човек, већ када је при свршетку својих наука био. А Јулу удадоше за свршеног богослова, касније официра Танасија Грковића.“ (Деду Батутовог.)
„Чудновато је,“ вели Батут, „да је Илија Новић, поред свега признања у пензију рано дошао. Повукао се размерно млад, у чину потпуковника, у потпуну осаму, изабравши негдашње ускочко-граничарско сеоце Јаково. Ту је живео мирно и скромно, али господски. Може бити да је за несталим сином Стеваном жалио, или му је каква неправда (од стране власти) била учињена, тек она сила од човека, она јуначина сави некадање своје орловско гнездо у сремској лужини...
Адам Јовановић био је ожењен грофицом Драки, а имали су троје деце: Стевана, Михајла и Софију. Стеван је умро као дворски секретар у Бечу. Михајло, познатији као Михал капетан погинуо је у буни под Арадом; а Софија је умрла, већ у годинама, у Бечу. Адамов гроб био је таман до Бранковог, и сви ђаци старије генерације излажаху на оба. Илијин син Стеван није оставио деце. Јоксим је имао петоро, четири кћери и сина Владимира.“(4)
Батут није, нажалост, наставио.
Стогодишњицу рођења Јоксимовог обележио је Милан Будисављевић (5) лепим чланком, позивајући се на писања Александра Сандића, Емила Чакре, Јована Николића, Андре Гавриловића.
Јоксим беше познавалац народног живота и језика као мало ко, песник и причалац обилат и пријатан; родољуб и авантуриста свом жестином бујнога свога темперамента, чудак и настран човек... Десна рука Вуку при купљењу и сређивању народних песама и пречишћавању језика. Још пре Бранка испевао је неколико лепих лирских песама народним језиком. У родољубљу и свесрпству своме хтео је у песми и причи обухватити сву историју српску; да је народу пружи као храну уму и срцу. А народ га је и онда добро разумео, јер му „Лазарица“ већ исте године доживе два издања.
Будисављевић набраја и обилно књижевно дело Јоксимово, које у стиху које у прози, упућује и на судбину рукописа Јоксимових. Многи осташе код, у то доба (1907) већ упокојеног, апотекара Јована Пециковића, а он их је још за живота (1898) дао Српској књижевној задрузи, укупно 991 и по табак, наслова 44. „Трагичка кривица“ беше Јоксимова што је у Светићеву „Огледалу“ (1864) на мртва Вука ударио, као оно Лазин Пера Сегединац који је „због ћесара зета посекао“. И љуто му се осветила та погрешка. А кад премину владика Платон, потом Владимир, Јоксимов син јединац, стиже Јоксима најтеже очајање, те и он за сином брзо пође.
Да Батут не написа онако мало, још лакше би се изнела на светло дана сличност судбина Илије и Јоксима. Обојици је почетак био блистав, не и крај. Но, Јоксим умираше и после смрти. Гроб му ишчезе а и књижевно дело. Већ и по томе што је оловком само писао, на уходу је Милошевог подсећао, а таквим су га тајно и сматрали. Још да је побележио пустоловине своје... Али он трагаше и опијаше се злехудим Српством.
(1) Новине читалишта београдског, 24.01.1847, год. 1., број 4., стр. 36.
(2) Јоксим Новић-Оточанин од Александра Сандића, 1898. Препис из календара „Србобран“. Музеј српске медицине Српског лекарског друштва.
(3) Омер паша Латас, према Андрићу, не беше „...ни налик на неког од некадашњих оних старовремских османлијских главосека, с парадним топовима и личном пратњом од стотинак људи, са малим познавањем света и прилика, него истински војник и управљач, с модерним наоружањем и обученим трупама, с вештином школованог официра, потурица и каријерист, са ревношћу најамника и безобзирношћу неверника и туђина.“
(4) А. С.: М. Ј.-Батут: 236.
(5) Бранково коло, год. 13., 22 март (4 април) 1907, стр. 355-360.
Објављено у „Задужбини“ под насловом „Песник, племић и пустолов“, 2007. год. 19, бр. 78, стр. 12.
Датум последње измене: 2008-02-11 13:51:30
