Слободан Селенић

„Викенд са Маријом Броз“ Зорана Стефановића

Није прилика да у овом кратком напису о игроказу за мртворођене Зорана Стефановића покушамо сазнати зашто лудница, у Васељенском Видиковцу или Шарантону, свеједно, са таквом магнетском снагом привлачи, нарочито, позоришне и филмске ствараоце са свих меридијана. Можемо међутим са сигурношћу рећи да је „Викенд са Маријом Броз“ инспирисан жељом аутора да у једној алегоријској равни прикаже пост-титовско време у не нападно сроченом, асоцијативно богатом, синтетичком виду. Стефановићеви интелигентни лудаци, затвореници чудне установе у којој, према нахођењу аутора и жељи јунака, они преузимају паралелне улоге у једном другом игроказу, бивајући тако у истом обличју песник/комесар Арлекин, бивши богослов/Маријина свекрва, добар рецитатор/Маријина сестра Тина, творе један затворени свет репресије који појавно можда и не личи на наш свет, али је на асоцијативном плану свакако одраз стварнога света.

Централна личност, Марија Броз, која фанатично верује да је ћерка Јосипа Броза, преминулог 4. маја 1980. у 3.15 минута, има статус луђакиње у једној средини у којој се доктори ни мало не разликују од пацијената, у којој најстварније делује управо личност са фикс-идејом о своме високоме сродству коме ће, на онај свет, у финалу драме послати своју ћерку, његову унуку. Ни мало људски, логичније не делује ни свет њеног живота изван ваљевске луднице, свет са пијаним мужем и острвљеном свекрвом, свет који се преплиће са „лудачким“ до неразазнатљивости, свет „у коме наше очи виде само мрак“.

Када Данило у улози Олге на крају драме констатује:

- Кошмар је престао -

- ми поуздано знамо да није она праву већ Песник који каже:

- Престао? Боже, што је то детињасто...

„Викенд са Маријом Броз“ је слојевита драма која се нуди за редитељско и глумачко ишчитавање, са једне стране, а са друге отвара простор за наша, гледалачка или читалачка, учитавања сопственог искуства у отворене метафоре овог растреситог текста. Да је то позоришни комад par excelence , комад који ће проговорити пуним гласом тек са дасака, доказаће се онога часа када он буде постављен на позорницу, а ја не сумњам да би то свакако требало учинити.

Слободан Селенић

Београд
8. мај. 1995.