Др Александар Гронски

Употреба ћирилице и латинице у Белорусији током XIX и XX века

Историја проблема (Излагање је с белоруског превела Аријана Колунџић.)

Излагање са симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“, Удружење „Ћирилица“, Нови Сад, јун 2005.

Ћириличко писмо дошло је у Русију прилично давно – у 9. веку. Хришћанство источног обреда помогло је његовом ширењу, јер се ћирилица веома много користила за писање религиозних текстова. Постепено је у Западну Русију (на тој територији сада се налази Белорусија) почело да продире хришћанство западно, латинског обреда.

Конфликти између два огранка хришћанства у Русији нису се примећивали, али неке особености су постојале. Тако на пример, док је источно хришћанство користило у богослужењу руски језик и ћириличко писмо, западно је користило латински језик и латиничко писмо. Први докази о латиничкој писмености на територији Белорусије су из 11. века.(1) Ипак, испоставило се да латиничке тенденције нису довољно снажне и прилично брзо су изгубиле свој значај. Ћириличко писмо коришћено је у службеној преписци Велике Кнежевине Литванске (у чији састав су улазиле западноруске земље, међу њима и Белорусија након распада и Староруске државе) све до средине 16. века, а законодавно прелаз службеног вођења канцеларијских послова Литванске Кнежевине на пољски језик утврђен је 1696.(2) У ћириличком писму Литваније било је веома много црквено-словенских речи. Али, постепено језик писмености се чисто од њих и све више је почињао да добија црте разговорног. У то време примећује се активна инвазија латиничке графије у руске литванске текстове. Ипак, позиције ћирилице биле су веома јаке. На пример, први штампани ћирилички текст у Великој Кнежевини Литванској био је штампан 1517. године, а латиницом тек 1642.(3) Може се претпоставити да су продирању латиничког писма доприносиле многобројне политичке уније с Пољском. Први корак у вези с тим био је 1385. године када је била потписана Кревска Унија о савезу Пољске и Литванске Кнежевине. Он је обећао крштење у католичку веру балтичких племена, која су живела на територији данашњег Прибалтика и били пагани. Католичанство је донело са собом и латински језик и латинички алфабет. Сам Јагаило, када је постао пољски краљ, наравно да је постао католик. Ово је био један од услова за ступање на пољски трон. А будући да је неко време истовремено био и велики кнез литвански, католичка политика је почела да се шири и у Литванској Русији. Сасвим је могуће да су тежње ка католичанству и латинској култури играле у плановима Пољака геополитичку улогу. На обали Балтичког мора почетком 13. века појавили су се Крсташи, који су стремили да покрсте месна паганска племена по католичком обреду. Православни су за њих били шизматици, зато је пољско и литванско руководство наложило да Крсташи обуставе агресију на католичко становништво, али то се није десило.

Латиничка графија постепено се ширила међу елитом Литванске кнежевине, томе је веома помагала маргиналност литванске елите.(4) Ка елити је стремило средње и ситно племство, зато је ћириличко писмо почело да губи своје позиције. На латиничко писмо прелазили су институти који су традиционално користили ћирилицу. Чак је Православна црква објављивала неке књиге на руском језику, али на латиничким словима (нпр. Симбол вере)(5).

Године 1588. године у литванском законодавству било је службено утврђено то да су писари дужни да пишу на руском језику ћириличким словима, на тај начин литванска елита хтела је да ограничи пољски утицај.(6) То је било у раскораку с неким општим законима, али Пољаци нису предузимали ништа да то отклоне. Маргинализација литванског племства није давала никакве шансе за преживљавање ћириличке писмености.

Од тренутка образовања јединствене Пољско-Литванске државе 1569. у кругу литванске аристократије појавиле су се сепаратистичке тенденције. литвански сепаратисти су хтели да ограниче пољски утицај на живот Литванске Кнежевине, али практично нико од њих није се борио за обнову ћириличке писмености. После увођења Брестске црквене уније 1596. године латиничка графија отпочела је моћан напад у културној и духовној средини Литванске Кнежевине.

Бедем ћириличке писмености неко време су била православна братства - организације православног становништва литванске државе, која су имала своје основне школе, штампарију и аристократе које су подржавале православно образовање. Али, у односу на православне аристократе спроводила се беспоштедна пореска политика и они су постепено прелазили у католичанство. Православна братства су лишена подршке била принуђена да прелазе на латинички алфабет, пошто је писмено становништво, сукобљавајући се са службеним документима, писаним латиничком графијом, постепено само прелазило на латинички алфабет. Латиницом су писали чак антикатоличке радове.

Још један озбиљан проблем настао је пред ћириличким писмом због одсуства вишег образовања на њему. Православље школе су задовољавале потребе основног образовања на ћирилици, али за више установе није било средстава. Нишу вишег образовања у Литванској Русији заузеле су католичке установе у којима се, наравно, у обуци користио латинички алфабет. Према томе, да би стекао више образовање, становник Литванске Русије био је у обавези да се служи управо латиницом. Латинизација Литванске Русије настављена је током целог постојања. При том, латиничка графија користила се не само за преношење пољског језика, већ и староруског. (У белоруској историографији практично увек се уместо термина „староруски језик“ користи термин „старобелоруски“, или „древнобелоруски језик“. Од краја 19. века међу првим белоруским националистима ширило се убеђење да је белоруски језик постојао од давнина, та тврдња без икакве критике прешла је и у савремену белоруску филологију. Ипак, по мишљењу неких белоруских истраживача, белоруски језик није био формиран чак ни у 18. веку (7), а чувени совјетски истраживач. Ф. П. Филин седамдесетих година 20. века подвргао је сумњи самосталност белоруског и украјинског језика.(8) Крајем 18. века престала је да постоји и била је подељена између Русије, Аустрије и Пруске. Русији је припала и територија данашње Белорусије. Пољски језик је изгубио статус државног, а латиничка графија престала је да буде основна.

Положај латинице на територији Руске Империје У саставу Руске Империје нашле су се огромне територије Прибалтика, Белорусије и Украјине, чије је писмено становништво углавном било полонизовано и користило пољски језик. Руска влада се није бавила ширењем руског језика и дозвољавала је да се користи пољски, чак и у службеној преписци на месном нивоу. Пољско племство и интелигенција почели су да шире антируску пропаганду код месног становништва, које није интересовала политика. Осим тога, пољски национални делатници почели су да изучавају обичаје и навике, фолклор, дијалекте месног становништва, да би, користећи ова знања, ширило пропаганду. Осим тога, месна наречја су коришћена у неким пољским делима ради дочаравања месног колорита. Наравно да су при том текстови писани латиницом. Зато је један од првих записа белоруског фолклора био написан уз коришћење латиничке графије. Није било предвиђено да ове записе користи обичан народ. Они су били намењени за месне племиће и интелигенцију, која је говорила пољски језик, и коришћење латинице било је за њих највише прихватљиво. За време пољског устанка 1830-1831. године устаници су покушали да користе месне дијалекте у лецима, писаним латиницом, којим су позивали сељаке на излазак (иступања) против Руса. Ипак, ови леци нису имали широку примену и никако нису утицали на ток устанка.

Ради тога, да би пресекли пољску пропаганду међу белоруским сељацима, руске власти су забраниле да се за пренос белоруског наречја користи латиница. Током 19. века обука у основним школама Белорусије постепено се преводила с пољског језика на руски.

Против тога активно је иступало пољско племство, будући да обука на руском језику није давала могућност за вођење антируске пропаганде. Осим тога, латиница је служила за пропагирање тога да су белоруски сељаци Пољаци. Пољске спахије обраћале су се руској влади са захтевом да се у основну школу врати пољски језик, убеђујући владу да белоруски сељаци осим пољског језика ништа не разумеју. Ипак, влада није подлегла провокацији, и основно образовање остало је на руском језику.

Потпуно неочекивано ћириличко писмо је подржао део унијатских свештеника, који су иступали против даљње латинизације уније. Унијати, који су иступали против латинизације уније, почели су да користе у богослужењу православне црквене руске књиге написане ћирилицом и препоручивали су да тако раде сви остали унијатски свештеници.(9) Природни противници латинске графије били су белоруски сељаци. Они су се прилично негативно односили према својим спахијама. Негативан однос према спахијама делио је становништво Западне Русије по социјалним обележјима, а пошто су спахије били Пољаци, онда се уз социјалну мржњу уплитала етничка, такође већина спахија су били католици, а већина сељака - православни, зато се додавала још конфесионална мржња. Пољски језик и латиничко писмо везивани су у свести сељака са спахијама Пољацима и католицима и зато је то био пре негативни елеменат.

За време пољског устанка 1863/4. године латиничко писмо користило се у пропагандним лецима, намењеним белоруским сељацима. Пољски устаници су потпуно нетачно разматрали реалну ситуацију. Латиницом (тј. у перцепцији сељака на пољском), они су се обраћали православним сељацима, позивајући их да пређу у унију и подрже антируски устанак. Ипак, пропагирање међу сељацима доживело је потпуни неуспех.

(Неки белоруски историчари, почевши двадесетих година 20. века свесно су кренули у фалсификовање историјске истине, прогласивши пољске устанике за белоруске само на основу тога то је део њихових летака био написан на белоруском. Овим историчарима може се приговорити следеће, ако су за време Другог светског рата Немци издавали летке, рецимо на пољском језику, онда је Немце требало сматрати Пољацима, ако су из издавали на руском, онда су Немци Руси. Тако су вештачки били створени први белоруски националисти.(10) Пред крај 19. века већина белоруских сељака прешла је на ћирилицу, при том су се латинице одрицали чак и католици. Постојање државног језика на ћирилици није погодовало ширењу латинице у дијалектима. Осамдесетих година 19. века појавило се неколико прокламација, које се тичу Белоруса, али оне су биле штампане на књижевном руском језику ћирилицом. Деведесетих година 19. века под псеудонимом Матија Бурачок била је издата „Дудка Биаларускаја“. Под псеудонимом се скривао бивши пољски устаник Франциск Богушевич. У књизи написаној латиницом на дијалекту једне од губернија налазили су се стихови, посвећени сеоском животу. У „Предговору“ у књизи Ф. Богушевич је позивао сељаке на „препород“ белоруског језика, тврдећи да су текстови докумената Велике Кнежевине Литванске написани на белоруском језику. Ипак, пропаганда није функционисала међу сељацима. Као прво, књига је била издана у иностранству, што је показивало њен антивладин и антицарски карактер, а за сељаке лик цара је био сакралан. Друго, књига је била написана на дијалекту Виленске губерније и с великом количином колонизама, што је изазвало неразумевање сељака осталих губернија.

Треће, књига је била написана латиницом, а то је показивало да књигу није писао Белорус, јер је у то време огромна већина Белоруса користила ћирилицу, тј. за највећи део белоруских сељака аргумент је у томе да су белоруски језик користили у Великој Кнежевини Литванској био је недоказив, јер су у Литванској Русији користили „руска слова“, тј. ћирилицу, а не „пољска“, под којем су подразумевали латиницу. Зато је читава пропаганда усмерена на одвајање Белоруса од Руса била неефикасна.

Почетком 20. века белоруски национални покрет организационо је оформљен.

Појавила се прва снажна националистичка партија - Белоруска револуционарна громада (Див), касније преименована у Белоруска социјалистичка громада (Див). Белоруски националисти активно су користили како латиницу, тако и ћирилицу, позивајући све Белорусе да се обједине. Без обзира на слабости и одбијање Белоруског националистичког покрета код највећег дела белоруског становништва, националисти су покушали да прошире сферу свог утицаја путем ширења белоруских летака, од којих је део штампан латиницом.(11) Две графије користиле су такође и прве легалне белоруске националистичке новине „Наша судбина“. Због оштрих изјава на адресу владе оне су биле забрањене неколико месеци након оснивања. Штафету је преузео нови лист „Наша њива“.

Неколико година је излазио на оба писма. Али, 1910. године редакција је анкетирала читаоце ког се писма одрећи. Разлог за то је био прилично тривијалан - лист није имао довољно новца, да се штампа и ћирилицом и латиницом. Огромна већина читалаца изјаснила се за ћириличко писмо, али лист је још две године излазио на оба писма, и тек је 1912. потпуно прешао на ћирилицу.(12) При том је занимљиво приметити да су часопис „Нашу њиву“ читали углавном становници Западне Русије, где су преовладавали католици, али чак и они су се изјаснили за ћириличко писмо. Осим тога читаоци који су предлагали да остане ћирилица говорили су да га, ако лист буде излазио само на латиници, они неће читати. Читаоци, који су предлагали да остане латиница слагали су се да у крајњем случају читају лист и на ћирилици.

То показује да су чак сељаци-католици, који су претежно били Пољаци, прилично добро владали читањем, како латиничке, тако и ћириличке графије, а већина њих тежила је да пређе само на ћирилицу. Без обзира на то, издавачка кућа „Наша њива“ издавала је нека краћа дела и календаре на оба писма.(13) Након одрицања од престола последњег руског императора у земљи је почела анархија, коју привремена Влада није била у стању да заустави. На територији Белорусије и ван њених граница настале су националистичке групе које су заступале аутономију Белорусије и чак њено одвајање од Русије. Ове групе нису имале на масе практично никакав утицај, али активно су настојале да истакну да су они једини који представљају интересе Белоруса. За време Првог светског рата на различите националистичке групе обратили су пажњу противници Русије Немачка и Аустро-Угарска. Немачка је почела да финансира финске и пољске националисте, а Пољаци, судећи по свему, део ових средстава давали су белоруским националистима. Другачије се не може објаснити постојање белоруских националистичких група, које практично нису имале никакав утицај, и, према томе, ни финансијска средства за своје постојање. Аустро-Угарска је почела да подржава антируске националистичке покрете још средином 19. века. Наде су полагали у пољске националисте, а такође на вештачко стварање новог народа, који је добио назив „Украјинци“.(14) Да створе Украјинце аустријским властима су помагали и Пољаци.

Управо су Пољаци разрадили основне идеолошке компоненте украјинског национализма и инсистирали су да нови народ треба да користи латинички алфабет.(15) Ипак, украјински националисти су се одрекли латинице, јер се према Украјинцима негативно односило православно и унијатско становништво Карпатске Русије (данашња територија Западне Украјине), која је почетком 20. века улазила у састав Аустро-Угарске. Такође, латиничко писмо није дозволило да се шире украјинске идеје на територији Руске Империје, где су се налазиле територије, које сада чине централну и источну Украјину.

Зато су се украјински националисти одрекли латинског писма из прагматичних разлога.

Украјински националисти стајали су на антируским позицијама, зато ћириличко писмо које су они користили, није задавало противницима Русије озбиљна страховања.

Белоруски националисти, који нису увек иступали за независност, већ су чешће подржавали идеју културне аутономије, изазивали су и код Немаца и код Пољака бојазан да ћирилица само истиче јединство руског народа. Зато су немачке окупационе власти предложиле да се разради белоруска граматика, базирана на латиничком писму. Почетком 1918. године такву граматику су створили немачки слависта професор Р. Абихт и белоруски националиста Ј. Станкевич. Р. Абихт при том није скривао, да се латиничко писмо не користи за то, да се Белоруси што пре отргну од Великоруса и што брже уђу у састав европских нација.(16) Тако је прва белоруска граматика била разрађена на латиничком писму из политичких побуда. Исте године нешто касније појавила се граматика Б. Тарашкевича - белоруског националисте. Граматика је била штампана у две варијанте, латиницом и ћирилицом. При том, граматика Тарашкевича је очигледно приказала неефикасност латинице ако су ћириличке књиге граматике чиниле 76 страница, латиничке су чиниле 112.(17) На тај начин, било је могуће видети да је информативност ћириличког писма за словенски језик скоро два пута већа од латиничког писма. Ипак, белоруски националисти наставили су да употребљавају два алфабета, али латиницу су користили много ређе. После совјетско-пољског рата 1821. Западна Белорусија је постала пољска територија, а источна је ушла у састав Совјетске државе. На територији Западне Белорусије наставили су да користе оба алфабета, а на територији Источне Белорусије само ћирилицу.

Неки белоруски националисти, нарочито Х. Скирмунт, писали су да је ћирилица за Белорусе „непријатељска“(18), зато што показује снажнију везу Белоруса с Великорусима, него с било којом европском нацијом, у првом реду с Пољацима. Ипак, јачање пољске репресије подстакло је белоруске националисте на шире коришћење ћирилице. У латиници је такође дошло до неких измена. На пример, глас „в“ почео је да се преноси не словом „њ“, већ словом „в“, јер се „њ“ користило у пољској варијанти латинице, а белоруски националисти су желели да се ограде од пољског утицаја. Тако су почетком Другог светског рата чак белоруски националисти постепено прелазили на ћирилицу. За време рата белоруска колаборација такође је давала првенство ћириличкој графији, иако се понекад и она користила латиничком. Након рада белоруска латиница сусретала се само у неким емигрантским издањима. Обично су латинички алфабет користили радикално настројени националисти.(19) Своје друго рођење латиничка графија добила је у Белорусији са слабљењем Совјетског Савеза. У свим републикама СССР појавили су се националистички покрети, који су истицали паролу ослобађања од „руске окупације“. Националисти су покушали да се удаље од света, што је некако подсећало на позитивну улогу Русије. У Белорусији су почели да се појављују људи, који су предлагали да се пређе на латиничко писмо, објашњавајући то тиме да је латиница најправилнији белоруски алфабет, који ће начинити Белорусе делом Европе. Појавиле су се публикације на латиници, али испоставило се да експеримент није толико успешан. Становништво није усвојило ове покушаје. Сада се латиница шири међу белоруском националистичком интелигенцијом, али и она се делимично одрекла коришћења латиничког алфабета. Настала је ситуација, када становништво Белорусије схвата превођење белоруског језика на латиничко писмо као покушај полонизације и одбија да чита латинојезичке текстове.

Савремено стање: „успињућа“ латинизација У данашње време на простору бившег СССР-а до данас се наставља идеолошка опозиција „западњака“ и тзв. почвеника. При том, то је актуелно углавном за Русију. У земљама, насталим на територији бивших савезних република „почвеничество“, тј.

враћање коренима (почецима), усмерено је против Руса, „западњаштво“ је такође усмерено против Руса, тј. „почвеничество“ и „западњаштво“ иступа као једно исто - као антирускост. Од средине осамдесетих година 20. века у СССР-у су почели да се јављају први предлози да се пређе на латинички алфабет. Ови предлози тицали су се у првом реду етноса, који су било када имали латиницу као национално писмо. Сада је у Републици Татарстан, једној од административних територија Русије, татарски језик преведен с ћирилице на латиницу. Татарски језик је већ имао искуство постојања на латиници двадесетих и тридесетих година 20. века, и за неке татарске лидере латински алфабет је симбол препорода.

Сада активну пропаганду латинице проводе у Казахстану. Осим тога, латиничку графију нуде за неке мале народе, који насељавају Русију. Ипак, у ситуацији када државни језик користи ћирилицу, коришћење латинице у националним језицима је отежано.

На пример, мали северни народ Карели двадесетих и тридесетих година 20. века користи латиницу, али њу је прихватало само становништво које је имало искуство сарадње с Финцима који имају латиничко писмо. Да нема тог искуства, Карели би проблематично усвајали матерњи језик на латиници. Резултат - Карели нису могли да се носе с представницима других народа који су имали као национални алфабет ћирилицу.(20) Данас се изражава мишљење о томе да је потребно на латинички алфабет превести украјински језик. Образложење за то је веома једноставно: ако је алфабет латиница, значи народ је цивилизован, тј. западноевропски, а ако је ћирилица - онда је народ дивљи и азијатски. Наравно, то је скривено иза разних тврдњи (али без доказа) да је за словенске језике латинички алфабет најприхватљивији, али општи смисао је такав: или пишемо на ћирилици и остајемо Руси, или прелазимо на латиницу и одмах постајемо цивилизовани и Европејци.(21) Ма колико год да је чудно, већ постоје активисти који иступају за превођење на латиницу руског језика, језика чија писменост ни мало није везана с латиничком графијом.

При том је образложење за прелаз једноставно: ако је латиничко писмо, значи очекује се прогрес, а народи који користе ћириличке алфабете стално ће назадовати. Ово мишљење подржавају не само дилетанти, већ чак и неки руски академици.(22) У целости проблем борбе ћирилице и латинице у словенским државама бившег Совјетског Савеза постоји, и иако латиница непрестано појачава офанзиву, ћирилица се не предаје, јер има веома велику животну снагу.

Литература:

1. Пакајев М. Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/indexphp?
2. Трешенок Ј. И., Историја Белорусије. Ч.1. Предсовјетски период: Прируник.Могиљов: МГУ „А.А. Кулешов“, 2003.-с.74.
3. Пакајев М. Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/index.php?
4. Детаљније о томе: Гронски А., Унија и политички процеси у Белорусији //Унија политика Римокатолике цркве према православним Словенима// приредио Зоран Милошевић.-1.изд.-Београд: Институт за политике студије, 2005.-с. 34-50.
5. Пакајев М., Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/index.php?
6. Преглед историје Белорусије. У 2. Ч. 1.-Мн.: Белорусија, 1994. год.-с.138.
7. Лацков И., О питању о белоруској етногенези //Белорусистика - Albaruthenica: књ.2/ ред. А. Анципенко и др.- Мн., 1993.-с 84.
8. Филин Ф. П., Порекло руског, украјинског и белоруског језика.-Л.:Наука, 1972.
9. Теплова В.А., Брестска црквена унија. Предисторија, узроци и последице/Унија у документима.- Мн.:Зраци Софије, 1997.-с.55.
10. Детаљније о томе: Гронски А., Национално-религиозни погледи В.К.Калиновског// Српска вила. Часопис за књижевност, науку и културу. 2004. бр. 20. - с. 56-68. (Босна и Херцеговина). Гронски А. Национално-религиозни погледи В. К. Калиновског и њихови одјеци у „Мужикој истини“ за време пољског устанка 1863 до 1864. године// Унија: политика Римокатолике цркве према православним Словенима / приредио Зоран Милошевић./ 1. изд. - Београд: Институт за политике студије, 2005. - с. 279-306/.
11. Пакајев М., Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/indexphp?
12. Конан У., Наша њива //Енциклопедија историје Белорусије: У 6 т. Т. 5. М.-Пуд/ Уредники колегијум Пашков и др. - Мн.: БелЕн, 1999. - с. 316.
13. Пакајев М., Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/indexphp?
14. Детаљније о томе: Уљанов Н. И., Украјински сепаратизам - М. Издавачка кућа Ексмо, Издавачка кућа Алгоритам, 2004., „Украјинска“ болест руске нације.-М: Традиција империје, 2004., Шегољев С. Н., Историја „украјинског“ сепаратизма. - М.: Традиција империје, 2004: Руска Галиција и „мазепинство“. - М.: Традиција империје, 2005.
15. Моналовски О.А., Књижевно и политико украјинофилство /Руска Галиција и „мазепинство“.-М.: Традиција империје, 2005.-с.111.
16. Сакаловски У. Л. Абихт Рудолф //Белоруски језик: Енциклопедија/Белорус. Енцикл. Редактор А. Ј. Михневи., уреднички колегијум.: Б. И. Саанка (главни редактор) и др. - Мн.: БелЕн, 1994.-с.8.
17. Шакун Л. М., „Белоруска граматика за школе“ Б. А. Тарашкевиа// Белоруски језик: Енциклопедија / Белорус. Енцикл., Редактор А. Ј. Михневи, уреднички колегијум: Б. И. Саанка (главни редактор) и др.- Мн.: БелЕн, 1994. - с. 82.
18. Пакајев М., Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/index.php?
19. Пакајев М., Белоруска „латиница“ // http://www.lacinka.com/indexphp?
20. Антикоски Е., Аргументи „за“ и „против“ увођења латинице ерзјанског језика // http://www.torama.ru/valda/indeks.php?act=works end mode=
21. Чорткивски Р., Укрлатиница: Једноставно и с укусом// http://www.zerkalo- nedeli.com/ie/razdel/453/3300/
22. Латиница: реалност и мит. Беседа академика Олега Трубачова и писца Јурија Лошица // http://www.voskres.ru/intervienj/trubachev.htm