Брана Димитријевић
Београдски кошмар Михајла Булгакова: Псеће срце, други део (радио-драма)
ЛИЦА:
- МАЈКЛ, или Мајк, бивши пас
- ЕМА
- ПОЛАНСКИ, генетичар
- ЏЕЗИ
- ПАЦОВ ВЕТЕРАН
- СВИЊА
- ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ НЕЗАВИСНОГ ОДБОРА
- ПРВИ ЧЛАН
- ДРУГИ ЧЛАН
- ТРЕЋИ ЧЛАН (НЕЗ. ОДБОРА)
(Звонце на улазним вратима - три пута, знак. Фијук кошаве, непогоде, споља, врата су се отворила и затворила.)
МАЈКЛ: Ух! Ух! Уууух!!! Пасје време! Кошава праћена суснежицом! У - ух!
(Хук се више не чује. Удобна атмосфера, пригушено неко време џез: Луј Армстронг „Се си бон“.)
Еми? Ја сам Мајк. Како сте, Еми...? Пријатно је код вас, Еми... Ух! Како бих се склупчао крај пећи, на простирци... Мајк, Еми... можете ме звати - Мајк.
ЕМА: Ваш капут, Мајк.
МАЈКЛ: Чим сам преко телефона чуо ваш глас рекох себи: Мајк, стари друже, за њу ћеш од почетка бити - Мајк.
ЕМА: Пиће?... Мајк.
МАЈКЛ: Скоч... Допустите, сам ћу... (Врло кратка пауза) У ваше здравље, Еми. Ћириоуу... Ааах, Њујорк, Њујорк...
ЕМА: Никада нисам била у Њујорку... Мајк.
МАЈКЛ: Никада?! Еми?!?
ЕМА: Мајк! Имамо само сат времена. Настављам сутра рано за Грузију. Седите, Мајк.
МАЈКЛ: Сео сам, Еми... Врашки прија скоч. Пешачити по оваквој непогоди. Брррр...Ух! (руски акцентовано) На здаровље... Еми.
ЕМА: Могли сте таксијем, Мајк.
МАЈКЛ: Могао сам, али, понечег атавистичког увек, увек преостане, Еми. Увек. Мрзите, непогоду, снег, кишу, ветар који вас обавија леденим својим плаштом, и продире, продире до сржи... Али, гацате, гацате, гацате; а, рука, као за пакост никако да се подигне: хало, такси!!! Изволите! Куда возимо? Аааах...Ништа од тога. Него гацате. Мрзнете се. Чист атавизам, Еми. Псећи манири. Еееех...А, онда - награда. Салон, фотеље, топлота. И ви, Еми, која сте празник. Соба испуњена вашим, неупоредивим, телесним мирисима...
ЕМА: Не петљајте, Мајк. Заступам независне ставове...
МАЈКЛ: ... мимо ваших куповних парфема, Еми. Мирис на здравље, пол...
ЕМА: (Строго) Молим вас, Мајк!
МАЈКЛ: О кеј, разговарајмо о послу. Слушам.
ЕМА: Причајте ми о Грузији.
МАЈКЛ: (запрепашћено) О - Грузији!?! Како? И не знам где је - Грузија!!!
ЕМА: Нисте знали ни да постоји Србија, Мајк. Па ипак сте у Београду, а напољу је кошава, типичан ветар. А ово, ово је факс из Њујорка, са упутствима, изволите... Мајк.
МАЈКЛ: (после извесне паузе) Мммм... Пише да прекинете путовање, Еми, свратите у Београд, сретнете усамљеног Мајка, који наводно има остатке остатака сећања на – Грузију?! Којешта, Еми! Којешта!
ЕМА: (нестрпљиво) Али, нечег ту има!!! Нечег мора да има, Мајк!!!
МАЈКЛ: Ако у мени уопште има остатка остатака каквог назови кучећег сећања онда је то евентуално, подвлачим, Еми, е-вен-ту-ал-но... Москва. (понови с руским акцентовањем) М'сква! Перечистенка. Зли настојници и генијални научник. А време...? Одмах после октобарске револуције.... Све у свему – једна бесконачна збрка. Ником не бих препоручио да се на такву врсту памћења ослони, Еми, ником! Уважена господа су, у Њујорку, нешто побркала...те ја...
ЕМИ: Мајк! Не волим неслане шале! Већ сте слистили пола боце!!!
МАЈКЛ: (Прсне у смех. Али не - пијани смех. Упркос количини попијеног алкохола остаће сасвим, сасвим трезан до краја драме. )
А тек каква је испичутура био мој деда Шарик! Еми, Еми... Када би се тај дохватио вотке, па наклатио... (зацењује се од смеха, потом, подражавајући женски глас) Професоре, професоре, она протува мртва пијана ушуњала се, да извинете, у кревет госпођице Зине. (Својим гласом) Да, да, Зиночка, звала се госпођица, која је шетала мога деду док је још био пас. Стицај околности. Све гадости мој деда Шарик изводио је само и само – у људском облику... Будући да су га преобразили у човека. Новог човека, Еми...
ЕМА: (неодлучно) Мајк...
МАЈКЛ: (подражава је) Мајк?... (својим гласом) Мислите: налокао се Мајк. Шта сада с њим? А, опет... (с немачким акцентом) Бефел ист бефел!
ЕМА: Замолила бих вас, Мајк...
МАЈКЛ: Да прекинемо? О-кеј!!! Одлазим из ових стопа... А ви телефонирајте господи у Њујорку. Можебити им се покварио рачунар. Перечистенка никада али никада није била у Грузији! Ни Мајков деда Шарик никада али никада у Грузију није путовао. Мој капут, молим.
ЕМА: Чекајте, Мајк. Че-кај-те! Можда је то о Грузији - шифра? Не идите! Да, шифра. Пијте. Факс ми је од почетка био – аут. Па ја бих вама могла да причам и причам о Грузији, иако тамо нисам била! Аут је и да се ми држављани највеће силе света глођемо и натежемо око било чега у кукавној некој Србији. Мућните главом, Мајк! Наш сусрет мора да, ипак, значи нешто?!
МАЈКЛ: Један од проклетих експеримената, Еми. А кад си у експерименту, унутра – бери кожу на шиљак.
ЕМА: Бунцате, Мајк.
МАЈКЛ: Где сте рођени, Еми?
ЕМА: У Тенесију. Студирала у Чикагу...
МАЈКЛ: И живели сте безбрижно?
ЕМА: Безбрижно? Тешко је рећи. Шта је то безбрижан живот, Мајк? Да ли постоји осим као тупава фраза. Рад и стално рад. Наравно, има лепих тренутака.
МАЈКЛ: А ја сам безбрижно живео у Њујорку, као пас... Баш – безбрижно.
ЕМА: Мајк!!! Овамо боцу! Доста! Зна се шта значи „живети као пас“!
МАЈКЛ: (оштро) Боцу не пипај ! Еми!
ЕМА: А ви се не кезите курјачки! О-ох! Избацићу вас! Кунем се гробом своје покојне бабе Џени! Па скапавајте!!!
МАЈКЛ: Али пре тога, тражите допуштење из Њујорка, ево, изволите, телефоном. Господа су може бити устала, а може бити нису. Не оклевајте, упитајте их, смирено, заступајући независне ставове: смем ли да се отарасим пијане мушке свиње, вашег, нажалост, господина Мајкла.... Факс број тај и тај.... датум, остало... Да га избацим на кошаву као - пса! Знате шта би вам отуд рекли, Еми? Не слутите? Зацењени од смеха!!! Е, баш ћете му наудити!!! Па он и јесте пореклом пас! Не по кинеском хороскопу! Његов деда, по очевој линији био је пас, па човек, па онда опет пас. У Москви, Еми, не у Грузији. Старомодан, али успео експеримент! Десетак година после октобарске револуције. (подражава смехове) Кики-кикикики....Хухухухухуху... Шкљоц! Веза прекинута. Узгред, нисте посетили зграду Уједињених нација?
ЕМА: Нисам! Нити ми је та зграда важна. (Уздахне.) У реду, Мајк, покушајмо без емоција.
МАЈКЛ: А ја, видите - не верујем да нас двоје можемо да разговарамо“без емоција“! Ето, не верујем! Па, ви сте, Еми, квинтесенција лепоте, младости, здравља, пола, а ломатате се по Европи! Зашто, побогу, Еми!?
ЕМА: То је већ моја ствар!
МАЈКЛ: ...А према промрзлом Мајку понашате се као типична фрустрирана мама. Но, но, Мајк, ниси очистио ципеле...
ЕМА: (помирљиво) Мора да сте у праву, Мајк. Донекле... Можда то с вашим дедицом Ша-риком није досадна прича? За месец, два у Тбилисију, Батумију и ја ћу се осећати псеће... Занима ме шта је то било с вашим дедом?
МАЈКЛ: Побегао је из Москве у свом ранијем псећем облику. Професор га је, по казни, вратио у првобитно, псеће, стање. Сасвим независно од тога, професора су ухапсили, одвели ко зна где... Мој дедушка...
ЕМА: Збркано причате, Мајк... Како - у „ранијем, псећем облику“?
МАЈКЛ: Професор је мом деди Шарику, који је рођен као пас, пресадио хипофизу и јајца, то јест, тестисе, човека настрадалог у тучи. Сумануто, рећи ћете! Немогуће! Пресађивање са човека на пса. А имунитет? А одбацивање? Видите, Еми, томе се и дан дани чуде у Њујорку! Али, догодило се. Мој деда Шарик постао је од пса – човек! Истина, протува. Али изгледом људско биће; и мој крст! О, зашто ли ме не оставише да спокојно, одживим псећи свој живот! Зашто? Зашто?
ЕМА: Не разумем: ваш деда у Москви, ви у – Њујорку.
МАЈКЛ: Бежао је, мој деда Шарик, преко Кијева, Варшаве, Беча. Ту је, да извинете, опасао моју бабу Јулију, па се мој отац авантуриста докопао Балтимора. Ипак, оштењен сам у Њујорку, и поносим се тиме. Премда сам од првих својих штенећих дана био под присмотром.
ЕМА: Бољшевичке конфабулације! Ви – штене: да прихватим. Али ви штене под присмотром, то је већ – параноја!!! Чијом присмотром, чијом, Мајк?
МАЈКЛ: Онда објасните како сам пао шака оном другом словенском генију – Поланском!? Одкуда је па он могао да зна, а испоставило се да је знао, да је мој деда био Шарик са Перечистенке, мој отац м'сје Жорж, а мати Паулина? Не, Еми, нисам параноик.
ЕМА: Не могу да се ослободим смешне навике да повезујем! Поменули сте Поланског, Мајк? Ко је тај?
МАЈКЛ: Замислите камионет који превози робу дуж Пете Авеније! А мене као пса, здравог, ухрањеног... Ослоњен сам на предње шапе до возача! Уз свога газду који је, као и ви - људско биће... Мој добри, стари Џези... Једном, извечери, стиже Полански.
(Ретроспекција: бука од телевизора, лупкања различитих предмета. Оштро режање, па звонце на вратима упорно. Лавеж.)
ЏЕЗИ: Јеа...
ПОЛАНСКИ: Моје име је Полански. Посетница, изволите... Ако је слободно, господине Џези, реч две о вашем псу, Мајклу.
ЏЕЗИ: Јеа...
(Лавеж)
ПОЛАНСКИ: Овлашћен сам... то јест, откупио бих вашег пса... Пишем чек на, рецимо, пет стотине долара... Седам стотина. Хиљаду долара, господине Џези! Хи-ља-ду!!!
ЏЕЗИ: Јеа...
ПОЛАНСКИ: (надвикујући буку и лавеж) Две хиљаде долара! Преко те суме не могу без посебног овлашћења!!!
ЏЕЗИ: Јеа...
ПОЛАНСКИ: Пристајете!!! Рука руци! Уписујем! Чек господине Џези, две хиљадарке, изволите...Молим огрлицу за мог пса...
ЏЕЗИ: Јеа...
ПОЛАНСКИ: (острашћено и с неискреном наклоношћу) Идемо, Мајк, идемо... Буди добра, послушна куца... Крећи. Ама крећи кад говорим!!!
(Тужно цвиљење пса.) (Крај ретроспекције)
МАЈКЛ: Преварили су доброг, старог Џезија, Еми. Мој педигре је био и те какав! Знали су то Полански, управа Института. Имали су поуздане информације. И ждрали су се од љубоморе. Како је некаквом лудом руском професору успело да од пса начини човека! Протуву или пијанисту, свеједно је! Полански доказиваше да је тајна у посебности моје пасмине. Стари, добри Џези могао је да згрне лову, много већу... Или, да мене отму, њега уцмекају...
ЕМА: Не претерујте, Мајк!
МАЈКЛ: Расправљали смо и о томе са жаљењем...
ЕМА: Ви и ваш некадашњи газда?
МАЈКЛ: Ми - лабораторијске животиње.
(Ретроспекција. Различити животињски гласови који одјекују.)
ПАЦОВ ВЕТЕРАН: Престани да цмиздриш, свињо. Помоћи од којекаквих друштава за заштиту животиња – нема. Видите, драги Мајк, још увек је у лабораторијским условима бити боље пацов него свиња. Неспорно, пацов је веома сличан човеку, али човеку ипак може да се пресади само свињска јетра.
(У позадини плач свиње који је скоро људски)
Истина, и с нама, пацовима по оваквим институтима свашта раде, али се, са мало среће, може изнети жива глава. Памтим, међутим, један огаван експеримент, са условљавањем...
МАЈКЛ: Условљавање? Академик Павлов.
ПАЦОВ ВЕТЕРАН: Браво, Мајк! Баш тај, тај, намрштени Рус, који је открио условне рефлексе, који су, потом, слудели наше истраживаче! Па је настао – бихејвиоризам. Врло сте образовани, Мајк...
СВИЊА: (кроз плач) И Мајков деда био је јебени Рус! Мајков загуљени „дедушка“...
МАЈКЛ: (зарежи)
ПАЦОВ ВЕТЕРАН: Контролиши се, Мајк! А ти – не цмиздри. Сви знамо да је Мајков деда био Рус. И Полански је знао. Опак тип! Пуца на Нобелову награду. Таквих се чувај! Генетичар. Али настран. Генетичари се баве винским мушицама, кромпиром, кукурузом, али не и Полански, који намерава да од тебе Мајк – начини људско биће! Да, да, ни више ни мање него човека од нашег образованог Мајкла!
МАЈКЛ: (узрујано) Шалите се?!?
ПАЦОВ ВЕТЕРАН: Располажем поузданим информацијама...
СВИЊА: (плачно) Пацов Ветерааааан. Располажеееееее...
ПАЦОВ ВЕТЕРАН: Не бој се, Мајк! Нема операције! Ц! Кад ти кажем...
(Кратка звучна пауза. Крај ретроспекције)
ЕМА: (кроз смех) Занимљиви сте, Мајк... Једино што не верујем да...
МАЈКЛ: ... да сам то тада био ја... Пас, кога су ошамутили миомирисима и угурали му под кожу на леђима тантуз... могу вам показати ожиљак, Еми.
ЕМА: Не свлачите се, Мајк!
МАЈКЛ: О-кеј! (Уздахне) Нема сажаљења у вас. Само да знате кроз каква сам све испитивања потом прошао... када сам постао људско биће.
(Ретроспекција.)
ПОЛАНСКИ: (чита, завршава своје излагање) ... Од живих језика, савладао је - српски...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: (сумњичаво) Зашто - српски?
ПОЛАНСКИ: (умиљато) Рандомизација, сер, таблица случајних бројева.
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Наставите...
ПОЛАНСКИ: Од кандидата би лако могао да се начини полиглота.... За њега се живи и мртви језици просто лепе...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: (Прекидајући га ледено) Хвала, Полански... Уважени чланови Одбора, да ли смо спремни за унакрсно испитивање? (Гласови одобравања.) Молим уведите примерак број нула, нула један. Пас па човек.
(Жагор изненађења и дивљења.)
Па, како је Мајк, стари друже? Да проћаскамо? Седи, Мајк.
МАЈКЛ: (без и мало поуздања) Седо-ох...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Ко су твоји родитељи, Мајк? Ах, да, пријављен и са високог места препоручен за службу у дипломатији... Дакле, господо, чујмо Мајка, ко су му били родитељи?
МАЈКЛ: Порекло ми је псеће. Мој деда Шарик ....
ПРВИ ЧЛАН ОДБОРА: Мајк! Маајк... Молим вас, прочитали сте, ваљда, сопствени родослов..!
МАЈКЛ: Мишљах - наши смо. Ово је Инститит ...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: (Већ изнервиран, крајње цинично.) Нико не спори да је ово зграда Института. Али овај Одбор је независан и од Института, и од Владе и од бога Јокиног! Јасно, Мајк!
МАЈКЛ: Ја-ја-јасно...
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: Где је Србија, Мајк?
МАЈКЛ: (несигурно) У Европи, на Балкану...
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: А - Срби, Мајк? Ко су Срби?
МАЈКЛ: („узима штреберски залет“) Краљоубице! Осим тушта и тма својих владара уцмекали су и блаженопочившег надвојводу Фрању Фердинанда....
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: „Уцмекали“, Мајк! Тако ли се изражавају дипломате!
МАЈКЛ: (штреберски) Срби су болесно амбициозан, мегаломански, ратнички народ. Жеља Србије је да постане велика сила... убиствима, покољима...
ТРЕЋИ ЧЛАН ОДБОРА: Мајк! Једно питање...
МАЈКЛ: (штреберски) Једно питање – српско питање, које је полазна тачка Првог светског рата и од пресудног значаја за опастанак Аустро-Угарске...
ТРЕЋИ ЧЛАН ОДБОРА: Стоп! Стоп! Одакле су вам познати ови цитати? Мајк, саберите се.
МАЈКЛ: (руски акцентовано) Не знају... ја – дурак.
ТРЕЋИ ЧЛАН ОДБОРА: (скоро шапатом) Цитати, господо! Цитати! Из Бечке, Берлинске штампе, из периода 1914-1918.! Дословно. Као историчар јамчим вам овом седом главом!
ПРВИ ЧЛАН ОДБОРА: А, објашњење?
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: (скоро шапатом) Породично памћење! Његова баба Јулија је њушкајући по улицама Беча још као млада куја, у потрази за отпацима, нехотично памтила, и те глупости...
ПРВИ ЧЛАН ОДБОРА: (Иронично) Па је онда те глупости, које можда нису глупости, мада лично у то нећу да се петљам, понављала своме синчићу, а овај своме... Успављивање – цитатима.
(Смеје се усиљено.)
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: У томе није ствар. Овакво сећање је нас-ле-ђе-но...
ПРВИ ЧЛАН ОДБОРА: (смејући се) Ви, доиста, сматрате да мени није позната необично привлачна претпоставка психолога Леополда Сондија о постојању фамилијарно, што ће рећи породично, несвесног у човеку, а - ево, можда и у псима....
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: (прекинувши га) Бојим се да је овде реч о непосредно наслеђеном памћењу које је безмало пресуто из мозга у мозак... Оно што је остало у сећању његове баба-Јулије, после већ поменутог њушкања и претурања, можда само као низ утисака, знакова, постало је својином ума господина Мајка, па самим тим делом његовог памћења, те је, допустите ми да завршим, Мајков ум само „дешифровао“ упамћене знакове...
ТРЕЋИ ЧЛАН ОДБОРА: Сигурни сте?
ПРВИ ЧЛАН ОДБОРА: Текстови су били на немачком..!
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: Чули сте Поланског: за кандидата се језици просто лепе.
ПРВИ ЧЛАН ОДБОРА: Ви сте се улепили и уплели! Као пиле у кучине!
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: Јер не допуштате да до краја развијем своју мисао!!!
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ; (накашљавши се, па кроз зубе, шапатом) Мир! Не допуштам овакву расправу! Пред бићем које је колико до јуче било кер! Обуздајте се!(накашљавши се) Можемо ли наставити, господо? (Жагор одобравања.) Онда, Мајк, стари друже, замисли да си одређен да службено боравиш у Србији...
МАЈКЛ: (штреберски) Том народу који је у просеку интелигентан, као што показују опити професора анатомије хер...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Мајкл! Мајкл!
ДРУГИ ЧЛАН ОДБОРА: За име Бога, Господине Председавајући, не прекидајте кандидата, јер поново цитира...!
МАЈКЛ: ...Треба затровати воду! Уништити летину!!!
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Мајкл!!!!
МАЈКЛ: Хоћу рећи да гајење ружа као привредна грана у Србији не постоји. А што се моје бабе Јулије тиче о њој је маман говорила: уображена, бечка профукњача! На шта би татица изјављивао да се он пиша на мамичино шкотско-ирско-теријерско-птичарско порекло... (Заскичи) Праштајте, нисам крив... Полански... Полански ме је наговарао... Полетела два врана гаврана... Читај, читај, видиш, како ти глатко иде... И међ' њима танковрха јела...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: (Изнервиран) Полански!!! Торњајте се с том вашом недотупавном керином!!!
ПОЛАНСКИ: (препонизно) Одмах, одмах...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Седница Одбора је закључена.
(Плач и цвиљење се удаљавају)
(Промена звучне атмосфере. Сугерише се удобност. Тиха музика Чајковски: Лабудово језеро...)
МАЈКЛ: Полански! Изволите... Каква част... Добро вече, сер.
ПОЛАНСКИ: Добро вече, Мајк. Не замераш изненадну посету?
МАЈКЛ: Напротив, сер... Кафу? Скоч?
ПОЛАНСКИ: (нервозно) Не... ништа за сада... утишај - музику... Или...
МАЈКЛ: Ипак - скоч? (с руским акцентом) Маљенки... Не мношко?
(Промени музику, џез)
ПОЛАНСКИ: Но, дајте, тај ваш „не-мношко“ скоч! Мајк, стари друже, не знам, ето, одакле да почнем... Нико не воли непријатне вести...
МАЈКЛ: Само напред, сер... Ваш скоч, мој скоч. Живели...
ПОЛАНСКИ: Живео ми ти, Мајк, стари друже, живео...Хм, да... Лектор за српски језик, при катедри за српски језик на не знам већ ком универзитету, за сада, да постанеш није могуће... Дела, суни мало, Мајк, све сам проклети лед... Прво, што то с катедром за српски језик траљаво иде, друго, важније: шаљу те у Београд, у Србију, Мајк, мили мој ...
МАЈКЛ: Умирите се, сер...
ПОЛАНСКИ: Арчи... зови ме - Арчи...
МАЈКЛ: О - кеј, Арчи, још један скоч...?
ПОЛАНСКИ: Разуме се...! Ви, Мајк, просто - не схватате.
(Постаје узнемирен, као човек нечисте савести, уз то алкохол на њега већ делује, за разлику од Мајка, који је оличење отмености.)
МАЈКЛ: А шта то... Арчи - „не схватамо“?
ПОЛАНСКИ: Не схваташ, да за годину и по дана од када смо извршили то што смо извршили... Хвала, Мајк, точи, не штеди стари друже... У твоје здравље... Дакле, за само тричавих годину и по дана, начинио је Мајкл такав скок... Запрепашћујући!!! Неочекиван!!! Необјашњив!!!! Стекао такво образовање... Не, ненененененене.... седииии, Мајк! Мораш ме пажљи-во, врло пажљиво, да...
МАЈКЛ: Виски? Не мношко...?
ПОЛАНСКИ: ... ме сас-лу-шаш... Сипај... Сетићемо се како је прошао дедушка Шарик. Пресађени су му тестиси и хипофиза неке протуве, музиканта и мачколовца, а једина књига коју је то створење у људском облику стигло да прочита била је преписка Енгелс-Кауцки! Опијао се, затим, потказивао; знамо како се завршило - враћен је у првобитно, псеће, стање. Насупрот томе, сетићемо се како си ти, Мајк, пре само месец два дрндао бенџо! Жута ружа из Тексаса!!! (као, пева Полански) Анд в јелоу роуз оф Тексас, тандр, тандр, дрррр...! Ваууууу..! Да полудиш! Потом си се ослободио зависности од локања „Кока-коле“, узгред, једне од жешћих буџетских ставки нашег експеримента. (Хукне.) Нееее...Имам белешке... Тонске записе. Откачио си, онда, оп-арт, поп-арт, чик-арт, шио-ми-га-ђура-арт, мадраце на последњем спрату Соломон Гугенхајмовог музеја...
МАЈКЛ: Конзервативан си, Арчи...
ПОЛАНСКИ: Врашку матер! Али - наставимо... Бацио си се на проучавање археологије, етнологије и етнопоетике, етнографије, кристалографије, и још две три лелемудологије узгред, потом српског језика и књижевности, руског, а да не говорим како сам те једном затекао да читаш Гетеовог „Фауста“ у оригиналу... Мајк, драги мој Мајк... (скоро јецајући)... стари друже... Хајде, суни још „не мношко“ своме душманину, који ти се дубоко, дубоко клања... јер си постао – натпросечан!!!
(Музика: Се си бон) Мајк... Мајк... (Плаче.)
МАЈКЛ: (љубазно, хладнокрвно) Арчи... Господине Полански! Сер!
ПОЛАНСКИ: У реду је, Мајк. Криза. Покушавам да схватим шта се дешава с мојим експериментим. С тобом, са мном. Супстанца коју смо ти уградили...
МАЈКЛ: ...требало је да вам донесе Нобелову награду.
ПОЛАНСКИ: (ван себе) Гнусна лаж!!! Пацовске интриге! Нобелова награда! Ко их шиша! Излапотине!
МАЈКЛ: Мало вискића... мало ледића... ћириоууу, Арчи...
ПОЛАНСКИ: То што смо ти уградили може да се назове врстом полуживог крис-тала! То је смислила ова тинтара, ћелава али словенска! Мајк, ти си, друг мој, од истоветног соја... Лублин, Краков, Ровно, Лвов, Кијев!!!! А тек – Бајкал! Лажу скотови да ми Пољаци мрзимо Русе... Лажу, Мајк... (руски акцентовано) милии ...
МАЈКЛ: Цигарету, Арчи?
ПОЛАНСКИ: (после краћег оклевања, руски акцентовано) Давај... (блажено, спокојно) Проклета кампања против пушења. Хоћу рећи да Природа, с великим „П“, уопште није ни разноврсна ни маштовита како је то изгледало многим генерацијама од Шекспира па на овамо. Ти си доказ. И моји живи кристали! Који у организму не бивају растворени; ни изоловани, ни одбачени. Супротно од тога, они дејствују... Деј-ству-ју... мењајући гене, Де Ен Ка, у свакој, па и најудаљенијој ћелији организма!
Увела братија из Нобеловог комитета не успева то да схвати. Да си испао дебил, Мајк, о, да... био бих запажен; кандидовали би ме, наградили. Али, на срећу или несрећу превазишли смо очекивања! Налетели смо на – сорту! Посебан сој! О, Боже, шта то причам, тресни ме боцом, Мајк! Наше доба је сулудо!!! Шизо-фре-но! Све је на овој планети – експеримент! Мајк – нема случајности! Не-ма! Нема!!! Да скинем сако, стари друже...?
МАЈКЛ: Кафу, Арчи?
ПОЛАНСКИ: Може, али пре тог још две три капи... и - цигарету, опрости! Мајк, ево, десет долара...
МАЈКЛ: Не примам. Искључено, сер...
ПОЛАНСКИ: Тоалет, Мајкл... где је проклети тоалет....
(Крај ретроспекције.)
(Промена атмосфере. Ема и Мајкл.)
МАЈКЛ: (Засмеје се, па нагло прекине.) Еми, шта се дешава?
ЕМА: Слушам. А време тече...
МАЈКЛ: Не претварајте се, Еми. Још нисте почели да ме мрзите, али је у припреми.
ЕМА: По чему знате?
МАЈКЛ: Да ме мрзите – баздели бисте. Овако, још увек лелуја заносни ваш љубавни мирис...
ЕМА: Не испричасте шта сте радили у Београду, за ово време?
МАЈКЛ: Опит. Оглед. Увек и увек – експеримент. Мој њух... Изговорим извесне речи, и ваше тело, сасвим невољно, испусти мирис, по коме није тешко да се процени какав је, уистину, ваш став по том и том питању, ма колико се ви пренемагали. Сваки мирис има своје значење. Понављали смо то стотинама пута. Или вам поклоним књигу, или, просто зазвиждућем „Жуту ружу из Тексаса“... Тастер, Еми. Агент провокатор. Шпицлов. Доушник. Потказивач. Како вам драго. Све би то могло да се натовари сиротом Мајку, али све беше – експеримент. Провера само и само мојих способности, Еми!
ЕМА: (ледено) А, кога сте све проверавали, вашим „неупоредивим њухом“, Мајк?
МАЈКЛ: Наше... потом...
ЕМА: Одвратна псино!!!
МАЈКЛ: Не претварај се, Еми. Приђи...
ЕМА: Да ме заскочиш, керино! Потуцаш с леђа као кучку!?
МАЈКЛ: Ако те пали, Еми...
ЕМА: Стани!!! Не померај се!!!
МАЈКЛ: Опа! Револвер. Треба ли да дигнем у вис руке?
ЕМА: Шапе, керино, шапе!!! Јер ускоро ћеш пасти на све четири!
МАЈКЛ: (хладнокрвно) Оштроумна моја Еми.
ЕМА: А ово ти је дешифрована порука с факса: за мање од петнаест минута почињу промене. Ре-вер-зи-бил-не! Кристали дејствују унатрашке. Постаћеш што си и био – псето!!!
МАЈКЛ: И, ште ћеш онда, Еми?
ЕМА: Натаћи ћу ти огрлицу, па – ишибати!!! Оним корбачем.
МАЈКЛ: Па ти си – садисткиња, моја Еми.
ЕМА: Проба, Мајк, само проба, и ништа лично. Да чујем како цвилиш! Да се уверим да из тебе више не може да се исцеди људски јецај.
МАЈКЛ: А, потом, Еми?
ЕМА: У Грузију. Водим те тамо. Пре тога ћемо ветеринару да те уштроји. Да ме не брукаш јурцајући унаоколо... Бићеш кажњаван, упамти Мајк, немилосрдно за најмизернију грешку...
МАЈКЛ: Само, пре него што поменути кристали поменутог Арчија, окрену унатрашке, и претворе ме у оно што сам био, једно питање: како си ме обманула, Еми? Зашто и сада миришеш љубавно, неодољиво, заљубљена моја Еми... Стојиш с пуцаљком загледана у моју кожу и чекаш – псеће длаке. А њих, као за пакост – нема... Скидам кошуљу. Шта ће ми као керу...
ЕМА: (цикне) Скинеш ли панталоне, бесрамниче, кунем се гробом покојне бабе Џени – пуцам ти по сред чела!
МАЈКЛ: Шта бисте, Еми, потом, са људским лешом? Српски, па амерички затвор..? Да заглавите робију, Еми!?
ЕМА: (крајње узрујано) Пуцаћу, Мајк!!!
МАЈКЛ: На сасвим нагог мушкарца? Еми?... Уз то - потентног?!
ЕМА: Не прилазите, Мајк!!!
МАЈКЛ: Наравно да ћу ти прићи... Избија поноћ, а псећих длака – нема. Због алкохола, Еми. Због силног оног алкохола. Полански ми је нехотице и то открио оне ноћи, када сам га таксијем, мртвог пијаног возио кући. Алкохол успорава дејствовање кристала унатрашке. Зато никада нисам могао да се опијем као мој добри дедушка Шарик! Кристали би локали уместо мене. Ни да се понашам, нисам могао, непристојно; ни да зажелим, као сада, да се ушуњам у твоју постељу, Еми! Али зато никада нећу постати пас. Упамти. Ни-ка-да! Можеш стајати тако до судњег дана...
ЕМА: Лажеш! Лажеш ме, Мајк! Свињо мушка! Фалократо!!!
МАЈКЛ: Склони револвер, Еми и загрли ме. Оженићу те! Волећемо се све до гроба. Бићу ти веран као пас...
ЕМА: Не верујем ти, Мајк! Не прилази!!!
МАЈКЛ: Полиглота сам, Еми, нећемо гладовати. Већ сутра дајем отказ. Ћао, рагаци. Служио вас је доста Мајк. Покоравао те овој те оној блесавој проби. Сада је - доста. (немачки акцентовано) Енде! И Мајкл има душу, и – псећа права. Право на љубав, на обожавану моју Еми...
ЕМА: Не прилази ми!!!
МАЈКЛ: Да употребим корбач, Еми? Ех! Да те извоштим мало по руски? Свлачи се, Еми, или - пуцај! (Швићне корбачем.)
ЕМА: Нееее... Мајк! Нека је проклета твоја руска крв!!!
МАЈКЛ: Бацај револвер!!!
ЕМА: (потпуно ван себе.)
Бацила сам га... Мајк. Аааа-ах... Мајк... Мајк. Обожавани. Свлачи ме, кидај...Тако... тааако, Мајк... Ааааа-ах...
(Звучна пауза.)
(Јутро. Из даљине инсерт неке од јутарњих емисија Радио Београда.)
ЕМА: (Сањиво, мазано...) Мајк... Где си, Мајк? Неваљалко. Пастувчино. Мајк, не претурај по кухињи, Мајк... Теглица с кафом ти је на столу, пред носом! Мени – чај.
(Чагрљање из даљине.) Дооођи, Мајк... Мајк, нисам те упозорила, ја не узимам оне пилуле. (Лавеж, умиљавајуће цвиљење из даљине) Мајк?! Мајкл!
(Лавеж, цвиљење, гребање по вратима.) Мајкл!!? Мајк!!!
(Врисак запрепашћења.) Не шали се! Гони смрдљиву псину! Отерај кера, Мајк! (Пред сломом живаца) Маа-ајк!!! Мајк!!!! (Неколико брзих револверских хитаца. Цвиљење смртно рањеног пса. Потом, тишина) Мајк? То није могуће... Мајк...? Мајк... Мајк... (Бризне у плач) Мајк... мили мој, Мајк...
(Кратка звучна пауза.)
ПОЛАНСКИ: (аплаудира) Браво. Изврсно! Беспрекорно!
ЕМА: (Крикне)
ПОЛАНСКИ: Не узрујавајте се... Полански, генетичар из прича покојног Мајкла. Препознајете – ћела... Ваш револверчић. Захваљујем. Огрните се... Драга Еми... Експеримент је још у току. Све до сада је ишло сјајно, и од сада ће! Честитам, Еми... Институт ће вас врло богато наградити за све ово до сада. За оно од сада тек ће да видите! Завидим вам на грдној лови ....
ЕМА: Али, ко... ко ... ко су ови љу... људи...?
ПОЛАНСКИ: Пријатељи и ваши пси чувари. Метафорично. Људи су, наравно. Хехе-хехехе... Зар не, момци. Никад нису били пси, ни пореклом. О кеј, ша-лимо се... Ах, Еми, Еми, чуваће вас и пазити... Вас и плод који сте зачели с Мајком...
ЕМА: (крикне)
ПОЛАНСКИ: Сазнаћемо ако нисте. Сумњам и ако нисте, јер ако нисте ви настављате за Грузију, а на ваш рачун у Тенесију уплаћује се жестока сума... А ако јесте, а сигуран сам да сте зачели. Толико страсти, та морали сте!
ЕМА: Баздите на трулеж, на лешину...
ПОЛАНСКИ: (Мало тише, момцима, наређење.) Момци, носите цркотину! (Гласније и „умиљато“ Еми.) Јер, ако сте зачели са милим и драгим нашим покојним Мајком, онда се то збило, у тренуцима када је процес с кристалима кренуо унатрашке. Срж експеримента је у томе, Еми! Крешчендо!!! А шта би могло да се роди? Сазнаћемо! Претпоставки је на хиљаде, овог часа. Буде ли људско биће пред њим је будућност: стипендија Института и невидљиве привилегије... Буде ли нешто друго... створење припада Институту, а ви, у савршеној дискрецији, зарађујете енормну суму, слободни, богати и пожељни...
ЕМА: Вампир сте! Нечовек!
ПОЛАНСКИ: Ни ви, Еми, опростите, нисте само и само – жртва. Баш да „уцмекате“ сиротог Мајка.... Нисте морали, хм.
ЕМА: Гадим вас се, Полански!
ПОЛАНСКИ: А онда питање: откуда да баш ви будете Мајклу отпослати? Случајност? Нема случајности, када је о опитима реч. Између стотину шармантних, образованих са независним гледиштима одабрани сте ви. Потом, сетите се, послати с упутством да Мајкла, можда, претвореног у пса водите са собом у – Грузију! Честитке људима који су својим тестовима проникли прво у Мајкла па у вас. Свакако се сећате оних „анкетних“, као, питања... Од три могућности заокружите једну... (Подмукли кикот) „Формалности“ уочи вашег пута, кроз које је, само под другим изговорима, прошао и Мајкл. Знали да ћете завести Мајка, подати му се, зачети с њим! Да, да, Еми... Све може да се контролише, све, све па и најсилнија страст! Само је потребан новац! Еми, проклети новац, и разумевање излапотина. Фуј!
(У позадини Емин јецај.)
Момци! Нека се дама најзад одене... Правац аеродром. Уклонити трагове крви, длака. Проветрити...
До виђења, Еми...
(Кратка пауза.)
Збогом, Мајк, стари друже... Био си - неупоредив.
(Музика. Луј Армстронг „Се си бон“.)
Крај
Датум последње измене: 2008-02-01 19:18:08
