Др Горан Комар

Црква Рождество св. Јована Крститеља на Лоберу (Суторина, Херцег-Нови)

- прилошци историји Суторине -

Међу сачуваним старијим црквама на територији Суторине, ова је црква, заиста, представљала један веома репрезентативни конзервисани остатак суторинске и новске-драчевићке средњовјековне старине и она то умногоме јесте и данас. Вјероватно, да је вишевјековна отоманска управа у Суторини доприњела таквоме њеноме стању, јер је на темељу мировног уговора у Сремским Карловцима (1699) и разграничења током 1700/1701. године, дефинисањем Гримани линије, Суторина, скупа са планинским селом Бајкове Крушевице, припала Отоманској империји. Из доба Морејског рата сачувано је нешто података о суторинском селу Пријевор и Шћепошевићи. Ови подаци леже у старој млетачкој земљишној књизи која је довршена 1690/93. године. У њој се, као власник земљишта, помиње и црква Светога Архиђакона Стефана.

 Предио на којем је саграђена црква Светога Јована припада крупноме билу које раздваја суторинску алувијалну раван са њеним селима смјештеним по пристранцима брда, и село Мојдеж. Може се рећи да ова црква лежи на граници двају села. Са суторинске стране, цркви, и предјелу „Лобер“ на којем се налази, изразито гравитирају села Лучићи, Рајевићи и Томин. Село Лучићи, помиње се у дубровачким архивалијама средњега вијека као „Zdozzi“ али је ово име задржано све до у 17. вијек. Најстарија млетачка земљишна књига провидура Корнера, обједињава Мојдеж и Здоце, дакле Лучиће, а у правцу разграничења према предјелу Суторине, издваја само Пријевор и Шћепошевиће. Свакако да у оваквоме територијалном разграничавању какво је присутно у овој земљишној књизи може да се наслути да је под предјелом или селом „Zdozzi“ у то вријеме подразумијевано нешто више од села Лучићи. Иначе, ово презиме се јавља на неколике тачке Драчевице у 18. вијеку, па се поред Лучића у селу Лучићи, оно јавља и у Мојдежу, Сушћепану и Кутима. Уколико би још упорније испратили ситуацију у доступним изворима, тада би се могло утврдити да оваква топографија родова и насеља нестаје у другој половици 18. вијека, јер Мојдеж у својим пописима („Ноте од соли парохије мојдешке државе Новске“) више не укључује оних фамилија које му припадају према старој земљишној књизи из 1690. године, истина обједињеноме са Здоцима.

 И Мојдеж и Здоци су средњовјековне стабилне тачке у традиционалним територијалним опсезима Драчевице. Најстарија документа у којима се помињу леже у Дубровнику и настала су у вријеме снажног државотворног прегнућа Стефана Твртка I Котроманића. Сигурна убикација Твртковог града у Драчевици, уколико би то био сасвим нови град, није још увијек могућа. Константин Јиричек у дјелу „Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у Средњем вијеку“ каже: „Драчевица звала се област око Новог до у XV в. Тамошњи жупани спомињу се често у дубровачким архивалијама. Један дио ове жупе зове се и звао се средњем вијеку Суторина или Субторина. Град Нови на морској обали (Castrum Noum Sutorine), Нови /град/ у Драчевице основао је тек Стефан Твртко, краљ босански, у 1382. години. Пријашњи град жупе стајао је можда код данашњег села Драчевице...“[1]

 Ова тврдња К. Јиричека је веома необична јер је он гради на посве несигурној убикацији пређашњег града. То због тога што се никада нигдје није помињало насеље „Драчевица“. У Новоме се по старини такво име употребљавало као дескриптивни назив за жупније алувијалне предјеле уз обалу. Овај аутор је цитирао и документ од јуна 1383: „Castrum Nouum Sutorine“ којим се, заиста, „нови каструм“ опредјељује Суторини. Дубровачке исправе које доноси К. Јиричек и други наши истраживачи који су донијели знатнога приноса из сачуваних фондова Државног архива у Дубровнику а који су се исцрпљивали средњовјековном топографијом српских градова, упућују на одређену примарност ширег опсега Суторине код хипотетичког убицирања старог језгра новскога насеља прије Стефана Твртка.

 Други наш истраживач који је учинио крупни искорак у расвјетљавању запретених и оскудних обавјештења из средњовјековних наших листина о смјештају крупнијих или крупнијег значаја српских градских насеља је акад. Михаило Динић. Овај аутор црпи обавјештења из повеље Алфонса V: „Novi Vdazanich castello con lo contato ala marina vicino de Ragusa la via de Albania (1444) ... називан и castrum de Suttorina.“ У састав жупе улазила су и села Морињ, Мокрине, Крушевица, Св. Никола, Сушћепан, Пријесек, Црљено брдо, Кути, Жвиње, Вијековић. Аутор цитира документа из дубровачког архива: 1443: in Draceviza in villa dicta Mocrine; 1442: de Draceviza de villa S. Steffani; 1440: Radassinus Ratchouich de Draceviza de villa Cruseviza; 1414: Ratchus Milossevich de Draceviza de Cerglena berda; 1446: de Draceviza de Cerlieno Berdo; Bogavec de Suigne se Draceviza...“[2]

 М. Динић је начинио једну погрешку код убицирања насеља „Подоштро“ у Драчевици будући ослоњен на топографске карте које оскудијевају тачним и потпуним топономастичким подацима. На с. 205. н. 107. он је цитирао документ у којему се помиње Милдруг Богојевић из Драчевице који је смјештен у насељу Подоштро, вјерујући да је овдје у питању неко село „испод рта Оштро на улазу у Боку.“ Свакако, овдје је у питању гребен „Оштра“ у Суторини. За нас је овај детаљ занимљив јер се управо око „Оштре“ групишу древна суторинска села Пријевор, Рустово, Шћепошевић, Лучићи и Коњевићи. Осим тога, средњовјековно насеље, у дубровачком документу поменуто као „Podostro“ свакако је гравитирало укопавалишту цркве Светога Јована на Лоберу. Наши најранији подаци упућују на постојање древнога гробља „Ђурђев камен“ код села Коњевићи, Светостефанску цркву у Шћепошевићима и цркву на Лоберу.

 Извјесно је, такође, да у високом средњем вијеку, у Драчевици фигурирају два новска градска насеља. Турци су, на концу 16. вијека, приликом једне расправе позивали свједоке „из града Старога Новог и града Новог.“[3]

 Такође, дужни смо овдје поменути крупни комплекс средњовјековне архитектуре у пријеворском одломку Рустово који импонује својом несумњивом монументалношћу и архаичношћу својега обличја, а који чини приземне и темељне зграде у Рустову, на чијим су остацима родови Беко и Дерић, од конца 17. вијека подизали куће.

 Гледајући топографију споменичког наслијеђа Суторине, уочљиво је да се трагови древнијих цркава и гробаља вежу уз Оштру и села која се групишу око Оштре.[4] Сасвим је извјесно да управо овдје лежи стара Суторина, њена стара културна и популациона језгра. Није случајно да се у старој земљишној књизи провидура Корнера (1690), са читавог земљишног опсега Суторине помиње искључиво насеље Пријевор и Шћепошевићи, а између свих суторинских цркава ранијег утемељења, само цркву Светога Стефана и Свете Госпође.[5]

 По земљишној „поверхности“ како су писали стари Драчевићани, стоји около Оштре неколико тачака древне суторинске културне мапе које ми овдје морамо поменути, не обазирући се увијек на извјесни легендарни карактер мјесних обавјештења.

 Село Пријевор се укопава крај цркве Пресвете Богородице. То је једнобродна црква са полукружном апсидом управљеном пут истока. Звоник је на преслицу са три окна. На јужној страни су два полукружно засведена прозора, а на сјеверној један. Најстарија млетачка земљишна књига укључује цркву која је обновљена 1875. године. У Пријевору се говори да је овдје раније стајала мала црква у сухозиду која је рушена снагом цијела села, у коло ухваћеног.

 У пријеворском селу Малта стоји црква Пренос Моштију Светога Николе са некрополом стећака. Одломак Малта звао се у старини Никољ До. Тако сугеришу и дубровачке листине. Црква је зидана тесаним и притесаним каменом. Оквири портала и прозори изведени су од крупнијих камених блокова финије израде. Извана су зидна платна једноставна док је унутрашњост рашчлањена на нише и пиластре. Проф. В. Кораћ вјерује да ова црква припада виском средњем вијеку. Око цркве лежи некропола стећака, сигурних биљега српског етничког простора. У темељном и некорумпираном предајном наслијеђу Суторине, ова црква спада у ред „грчких“ цркава, које красе овакве некрополе и које, готово у правилу, нису активиране и преузимане као гробишта новијег становништва Суторине пристиглог овдје у вријеме морејског ратног метежа.

 У близини старог језгра Пријевора, Рустова, лежала је, према предању црква Свете Ирине. Око овога мјеста, на предјелу Јаковина, лежало је велико гробље за које вјерујемо да је припадало средњем вијеку. На Бутковом брду, подно Рустова, стајала су два стећка на осами, од којих је један сачуван. Ове старине су у мјесноме предању означаване као „грчка црква“ и „грчко гробље“.

 У Рустову, на једној окрајној кући, на надвратнику стоји урезан знак крста што свакако индицира црквену зграду.

 У селу Шћепошевићи стоји гробаљска црква Светога Архиђакона Стефана.[6]

 У Лучићима у Суторини стоје остаци зидова за које се у Суторини и Мојдежу говорило да су припадали некоме манастиру.[7]

 У Коњевићима под Оштром, леже остаци неког старог гробља са киљанима које се зове „Ђурђев камен.“ Мјештани су говорили да је и овдје стајала црква.

 На концу, обигравајући овако око брда Оштра, стижемо до цркве Светога Јована на Лоберу. Ова се црква налази извише села Лучића и Рајевића и несумњиво носи највише значај за испитивање средњовјековне историје Суторине. И она спада у „грчке цркве.“

 Црква је једнобродна са полукружном апсидом окренутом истоку. Пресвођена је бачвастим сводом. На јужној страни стоје два полукружно засведена прозора, а на сјеверној један. Звоник је на преслицу са једним окном, вјероватно новије градње, као и розета. На апсиди се отвара један мањи прозор квадратног изгледа. Ниво пода цркве лежи доста, чак неуобичајено доста, испод топографске површине. У згради се виде три дрвене траверсе. На сјеверном зиду брода је једна ниша.

 У порти цркве која је одоздо, са стране Суторине, обезбијеђена високом међом, лежи неколико стећака. Овдје су стећци, то је видљиво, уграђивани и подумјенте цркве, а према казивању суторинског свештеника Шпира Лучића, и ломљени и употребљени за градњу цркве.

 У Суторини се вјерује да је црква веома стара, из 12. вијека, а поп Шпиро Лучић је помињао налет куге 1802. године у којему је црква посве запуштена.

 Но, да видимо најприје шта је о цркви написао поп Шпиро Лучић у његовој хроници Суторине:

 „7. Црква св. Јован рођење св. Јована 24. јуна

Више Лучића и Рајевића села мјесто звано Лобер; она је стародревна црква она је још из 12. вијека код ње се много народа копало и код ње има много стари гробова и то све без крстова са великим плочама на гробове кад је куга била у ово мјесто 1802 године црква се била запустила и била је само развалина. Наши су сељани Лучића ишли вазда на Камено на св. Јована 24. јуна код цркве о слави и на 24. јуна 1821. године иза Јовану цркву на мјесто Метериз на граници Млетачке републике и турске царевине дочекали су народ млетачки пандури и свијек ратили натраг да немогу ићи код цркве на Камено појавила се колера да се народ не мијеша због болести. И исти се народ вратио код разваљене цркве св. Јована на Лобер ту се договоре да цркву начине и поправе и доста је плоча и стећака било на гробовима око цркве и то је народ све разбио и са истима камењем цркву оградио плоче су биле издалека донешене нијесу од овог камена но је имало и црвених плоча и све потрошили у грађевину цркве. Нијесу то имали право но су погријешили једну старину и народне споменике што су уништили грота и помого им неки Илија Рађеновић кои је био родом из села Ћенича Суторина који се одселио у Тријешће 1802 и тамо живио дарово је у градњу цркве 50 дуката тада је био свештеник поп Сава Лучић по причању био је поп Сава Лучић јунак и виђен свештеник и Турци су га се бојали вазда је носио мач. Умро је год. 1830.“[8]

 Онако како је својствено Србима, поп Шпиро преноси тачне детаље и опис догађаја у вези поновног подизања цркве на Лоберу. Гријеши у години јер помиње млетачко-отоманску границу и млетачке пандуре којих није било 1821. Дакле, мјесна традиција памти догађаје из 1721. а поводом полагања и дефинисања нове граничне линије између Венеције и Турака током те године (Мочениго линија). У дијелу Суторине и Горње Боке, ова гранична линија ни у чему није кориговала ону стару, Гримани линију из 1701. године. Суторина је остала под јурисдикцијом Отоманске империје што ће је учинити изолатом традиционалне културе Срба, али ће свакако доприњети и извјесном конзервисању и сачувању знатнога дијела њеног историјског наслијеђа у којему се управо црква Светога Јована на Лоберу указује као најсачуванији комплекс. Томе је доприњела и навика да су Срби мигранти у вријеме Морејског рата избјегавали укопавање или активирање затечених цркава које су у мјесноме наслијеђу означаване као „грчке.“ То је још један значајни разлог што смо се одлучили да начинимо ову скромну монографију.

 Средњовјековном градитељском опусу старе Суторине свакако припада и црква Светога Георгија у Ченићу.

 Топографија насеља испод брда Оштра и размјештај старих сакралних тачака које су припадале овим насељима, пружа могућност пројектовања слике једног изразитог сакралног прстена старе Суторине који лежи око њених профаних и од давнина стабилних станишта а која се сва свијају из Оштру. Суторина као да и своје име дугује једној таквој тачки на којој је у давнини стајала црква Свете Ирине. И име све грчке светитељке чувало се и било је познато и у овоме вијеку нашем свијету у Суторини, изговарајући га као „Орина“. Уколико, сасвим хипотетички, посматрамо брдо Оштра као орографску, земљишну тачку која веже стару Суторину у њеним средњовјековно посвједоченим насељима узасе, тада је примјетно да се око Оштре формирају два прстена са биљезима њеног најстаријег културног живота: први, профани у којему се нижу њена стара села и други, вањски и сакрални са њеним вјерским и црквеним тачкама.

 Уколико ми данас гледамо на цркву Светога Јована као на продукт средњега вијека, а она то и због самога присуства стећака јесте, тада је могло бити да се у њеноме гробљу укопавала, на примјер, фамилија или род Богојевића који су овдје живјели у почетку 15. вијека, или род Коњевића који је овдје посвједочен путем турскога дефтера из половице 16. вијека (1540).[9] Један од најзанимљивијих сегмената затамњеног историјског живота Драчевице је сигурно заобилажење затечених старих гробаља која се обично именују као „грчка“ од стране миграната у Морејском рату. Ближња села Лучићи, Рајевићи и Томин у своме предању казују да се никада нису укопавала у гробљу цркве Светога Јована. Ми данас можемо вјеровати да је црква активирана послије разграничења које је донио последњи велики млетачко-турски сукоб (1714–1718), дакле око 1721. године када је била дефинисана Мочениго линија. По казивању мјештана, не и као гробаљска црква већ само завјетна. Занимљиво је и држање завјета Суторана Светоме Јовану Крститељу на дан Рождества Светога Јована код цркве у Каменоме. Обје цркве су средњовјековног утемељења и обје чувају стећке. Уколико Лучићи, како казује предање, досељавају у Суторину у вријеме Морејског рата, онда би они одабрали каменску цркву да у њој држе завјет у вријеме ратних операција и у вријеме када је Суторина са Кршевицама заиста лежала под јурисдикцијом Млетачке републике. Али, на кратко! Већ 1701. године повучена је граница према Отоманској империји на темељу захтијева Дубровачке републике да се раздвоји од Републике Светога Марка. Да ли је Суторанима са отоманске територије било допуштено излазити на Камено сваког 24. јуна није нам познато. О томе нисмо нашли никаквих података.

 У држању цркве и гробља запуштеним, и у казивању старих Суторана да је црква „откопана“ и изнова ограђена сигурно лежи зрно истине. Старе српске цркве о којима се посвуда у Динаридима говорило да су укопаване у земљу „од страха Турскога“ могле су бити и прве српске цркве подизане на гробним гомилама, па се откопавањем из паганске гробне гомиле црква указивала у њеној охришћањеној рафинисаној намјени. Поп Шпиро Лучић у своме Љетопису изричито описује веће гробље. Срби су заиста свуда по Херцеговини уништавали сопствена средњoвејековна гробишта и овакве биљеге ломили и уграђивали у своје цркве. Осим тога, предање казује да су стећци ломљени и коришћени за прављење тесаника за зидање цркве. Поп Шпиро помиње дакле једну обнову цркве за коју ми вјерујемо да се догодила 1721. године. Врло је вјероватно да је црква са незнатним доградњама, могуће додавањем звоника и неких декоративних детаља, дочекала и наше вријеме. Тим прије што је готово уобичајено да један од најстаријих народних института старе Боке: завјетна црква на гори, не носи звоник.[10]

 ПОДСЈЕТНИК О ПРОШЛОСТИ

 Вазда привлачан и жупни предио лежао је кроз читави документарно посвједочени средњи вијек у саставу са околним земљиштем требињске области и Конавала. Ми данас не можемо докучити због чега је знатан број истраживача у покушају да убицирају старо средиште жупе, прије Тврткова града, ослањао своје промишљање на тврдњи Константина Јиричека да је овдје стајао стари град жупе н мјесту „данашњега села Драчевица“. Заиста, када се у новској околици каже „силазим у Драчевицу“ тада се ово име употребљава као дескриптивни термин за обалске, алувијалне равни. Но, свакако, податак К. Јиричека стоји у сагласју са дубровачким листинама које, сасвим одређено, стари каструм смјештају у Суторину.

 Суторина је у античко доба носила значај који су наши истраживачи оцртавали у њеној улози транзитне постаје. Истина је да су сви стари и горски путеви, лонгитудиналног усмјерења, у вријеме политичко-територијалног заокружавања области Травуније водили кроз орјенска метанастазичка врата ка главној бокешкој и травунијској луци Рисан. Али је, такође, за очекивати да је у вријеме стабилизовања економских и политичких прилика са исцрпљивањем отпорне снаге илирског становништва на Јадрану, овдје лежао пут који је везивао Епидаурус и далматинску обалу са мјестима у Боки и њеноме полеђу.

 Јужна граница Травуније почињала је од Котора, па све до Дубровника, преко требињског града Цавтата. Дубровник у то вријеме располаже са узаном територијом, од три цркве на Бонинову, или можда Гружа и Лапада до манастира Светога Јакова. Од раног средњег вијека Дубровчани држе винограде на требињском и захумском земљишту и Константин Порфирогенит пише у 10. вијеку да за то плаћају годишње 36 номизмата.[11]

 Овдје је важно казати да је требињска област била засебном управном цјелином и самосталном архонтијом насељеном Србима у вазалном положају спрам српских владара. Константин Порфирогенит помиње главна мјеста области и међу њима мјесто Зетливи. Око смјештаја овога мјеста дато је различитих тумачења, али је некако преовладало мишљење, да би се могло односити на село Жлијеби у Драчевици.[12] Данас је то село од мањег значаја и забачено.

 У домаћој историографији није разријешено ни питање смјештаја мјеста Лукабете из дјела К. Порфирогенита. Проф. Ћоровић помиње тезе Фрање Рачкога који је ту ријеч изводио као лукабенс (грч.), Лукавец, Луковец. И село Лука у околини Требиња носи трагове старог насеља. Но, Лука је доста различито од Лукабете. У Драчевици, то ћемо послије видјети, насеља су кроз кратке интервале мијењала и губила имена. Старо језгро Пријевора у Суторини – Рустово, или тачније, његова околица, носи занимљиве и у једном сасвим хипотетичком оквиру, привлачне топониме. Рустово у своме живоме фонду чува топоним Лукановица, односно Залукановица. Ни једно од понуђених рјешења, међу херцеговачким селима, које су пружили наши истраживачи који су се окупирали овим питањем, не носи трагове монументалне архитектуре који би се могли поредити са Рустовом. Подно села Рустово лежи предио Подворница. Само је др Петар Скок држао да се Лукавац налазио на мору. Но, он то није детаљније образлагао.[13]

 У опису жупе Драчевице, проф. Ћоровић инсистира на приморском карактеру суторинског предјела, али и опасности коју носи суторинска ријека која је „зими опасна а љети грозњичава.“[14]

 У вријеме доминације Рима, кроз Суторину је водио пут који је везивао Епидаурус (Ragusa Vechia) и Рисан. Овако пише проф. Ћоровић о Суторини: „У доба слободне Илирске Краљевине ово је био важан крај и с Рисном, нарочито згодним као заштитним пристаништем, средиште главне власти. Ту се 229. године пред победоносном римском војском склонила краљица Теута и за неко време нашла спас. Читав овај крај имао је значаја и у римско доба и развијао се приметно. Чак и у нашој Суторини, станичној колонији уз пут, нашло се остатака римске културе и њиховог промета.“[15]

 Ми се не можемо сасвим сагласити са оваквом деградирајућом оцјеном значаја Суторине у стара времена проф. Ћоровића. Тако не говоре ни остаци архитектуре, па ни живи топономастички фонд. Осим тога, ваља размишљати и овако: У склопу административне области чије су саставнице вјековима Драчевица, Конавли и требињска област, Суторина заиста представља саму средишњу тачку. Она јесте транзитно мјесто, али јесте и излазно и она је морала концентрисати и састављати крупне силнице економских и политичких токова веома широке околне и полеђинске земље. У свакоме случају, не могу се изрицати валидне оцјене значаја и улоге овога краја док год се не отпочну археолошка истраживања његових старина. А она још нису започета.

 У дјелу „Моме сину Роману“ Константин Порфирогенит тврди да је Требиње са Конавлима једна заједница те да јој становници потичу од некрштених Србаља, као и да су владари Травуније били увијек подложни владару Србије. Одређеније вијести стижу из половице 9. вијека када је у Рашкој владао велики жупан Властимир. Син требињског жупана Беле узео је за жену Властимирову кћер. Овај је Крајина одликован од таста који га „именова владарем и учини га самосталним.“ Требињски владари имали су у посједу дубровачки данак звани могориш за винограде у околини града. Легендарна обавјештења сажета у Барскоме родослову говоре о требињском краљу Павлимиру и у овој тачки прелама се и саставља најдревнија дубровачка и требињска историја. Павлимир, као српски краљевић, рођен у Риму у вријеме прогона његовога дједа краља Радослава, за успона српскога владара Часлава, подиже се из Италије и са великом пратњом стиже у Груж. Срби га позваше да узме предачко наслијеђе. А Павлимир скупа са житељима Епидаура сазда Дубровник. Краљ старог кољена, како пише проф. Ћоровић, сједе на краљевство у Требињу гдје је он, на Христово Вазнесење саборно проглашен за краља.

 Када је пропала бугарска држава, 971. године, кренула је Византија на Рашку. Барски родослов доноси детаље о генеалошком рашчлањивању српске владарске лозе и заокружавања државе раздијељене у четири области.

 У вријеме ове тетрархије помиње се у Требињу и Боки (Превлака) лоза Легетовића.

 Наша историографија не цијени обавјештења из Барскога родослова као поуздана. Зна се да је концем 10. вијека Самуило покорио зетску државу, те да је опустошио обалу до Задра. У настојању да уреди државу и придобије савезнике, он је поставио краља Владимира у Зету и дао му кћер Косару. Послије Самуила, који је умро 1014. године, пошао је Владимиров стриц Драгомир „да тражи земљу и државу својих отаца“ онда када је у Преспи погубљен Владимир, а то бијаше 1016. Он је желио да састави Зету и Требиње и Котор то спријечи у успјеломе атентату на краља изведеноме на отоку Светога Гаврила. Вјерује се да се Котор одупро Драгомиру у настојању да се врати под окриље Византије у вријеме слабљења српске средишње власти под ударима Василија II.

 Уз сву збрку коју је унио Ф. Шишић у Барски родослов, може се са нешто више сигурности казати да се послије ових догађаја на сцени указује Доброслав – Војислав који устаје у Зети против доминације Грка. Проф. Ћоровић помиње грчкога писца Кекавмена с краја 11. вијека који каже: „Требињац Србин“ и то је један озбиљан прилог претпоставци о требињском поријеклу овога Доброслава којега досљедно помиње некорумпирани Барски родослов као оца краља Михаила Зетског.[16]

 Када се упокојио Војислав, подијељена је држава на четири дијела. У то доба постала је требињска област подручје са дугачком обалном линијом, од Дубровника па до на крај Боке. Читава стара и легендарна историја приморја оптерећена је обавјештењима о династичким сукобљавањима.

 У документу из 1163. или 1178. јавља се као господар Конавала „dominus Canali Devesie“, особа која је себе сматрала господарем Конавала и Жрновице.[17] Српски суверен Стефан Немања дао је Зету и Требиње на управу своме сину Вукану. Када је Урош I дошао на престо у Србији, његов старији брат Владислав, удаљен са трона, задржавајући титулу краља, добија зету и Требиње. Он Дубровнику укида данак који је град плаћао за винограде у Жупи кнезовима Требиња и Захумља. Када се Драгутин одриче престола у корист Милутина у 1282. години, он задржава управу над дјеловима српске државе од Рудника до Требиња и Конавала. Он својој мајци Јелени даје управу над Зетом и Требињем, да би, послије ње, овим предјелима владао Константин, млађи син Милутинов.

 Половицом 14. вијека у Требињу и Конавлима сједи захумска властела Чиховићи, као и жупан Драживојевић, родоначелник Санковића, повјереника Душанових. Такође, кроз 14. вијек Конавли са Требињем чине једну жупу и помиње се њихов господар Страхиња и син, жупан Ненад. У 1347., помиње се Страхиња као „domino Trebigne et Canalis“.

 Свугдје је Драчевица у склопу поменуте области. Када 1373. Никола Алтомановић уступа своје широке земље Ђ. Балшићу, он уступа Драчевицу, Конавле и Требиње.[18]

 У историјским споменицима Дубровника Суторина ће се чешће помињати концем 14. вијека, у часу када са сцене нестаје чврсте личности Тврткове. Његов насљедник и синовац Дабиша, већ у годинама, није уливао поштивање мале Републике. како стиже вијест о упокојењу Твртковом, 17. априла 1391., Дубровник најприје упути посланике кастеланима Суторине и Конавала и понуди им услуге у случају каквих неприлика. Бијаше то изведено у склопу шире дипломатске и пропагандне акције Дубровника у Далмацији и Котору ради враћања ових земаља под власт маџарске круне.[19] И Сандаљ Хранић држаше солану у Суторини а со довожаше из Италије. Дубровник је чак смјерао да ангажује Паштровиће не би ли разрушили солану.

 За наш рад важно је утврдити само једно: од најстаријих државних времена, било да се извјештаји темеље на легендама и родословима или каквим хроникама и листинама, бијаше Драчевица у склопу са требињском облашћу. А све до половице 15. вијека, овим се крајевима придруживало и Конавле. Када говоримо о Драчевици и Требињу, тада се може рећи да је по први пут у вријеме владавине Млетачке републике у Драчевици, и то послије млетачко-отоманског разграничења 1701. године, претежни дио ове земље отргнут из окриља Херцеговине.

 Суторина, као средишњи дио требињског приморја одавна стоји под утицајем Православне Византије и њено црквено и културно наслијеђе и данас мора бити присутно у њој.[20] У вријеме владавине првих Немањића, у часу када се Четвртим Крсташким ратом у овим предјелима почиње осјећати црквени разур, Срби се опредјељују за Апостолску Саборнокатоличанску Цркву од Истока. Свети Сава је у приморју засновао двије епископије: Зетску са сједиштем на Превлаци и Хумску са сједиштем у Стону која је у диптисима српске архиепископије трећа по реду. Овој епископији припадала је и Драчевица са Суторином као и Конавли са Дубровником. Најстарије средиште ова је епископија имала у манастиру Пресвете Богородице на Стонском брду.

 Тежак и ненадокнадив губитак ова је епископија доживјела у вријеме Душана Силног који је Дубровнику даривао Пељешац. Овдје у Драчевици, каснија помјерања сједишта Епископије, нису се одржавала у погледу територијалног досега. Епископија је дијељена на два дијела: Милешевско-херцеговачку и Требињско-херцеговачку. Суторина је вјековима била упућена на епископску власт херцеговачких владика који су сједили у манастиру Тврдош. Ова чињеница биће снажно фаворизована у догађајима у Морејском рату када је захумски владика Саватије премјестио своју столицу у Драчевицу, како изгледа, након млетачког уништења Тврдоша 1693/94. године. Овај требињски манастир саградио је према предању и једноме писму владике славонског Стефана Љубибратића из 1701. године, упућеном митрополиту Нектарију Зотовићу, Константин Велики. У старом тврдошком поменику који је изгубљен, стоји: ... Видећи то и ми грешни постарасмо се с Божијом помоћи и Пречисте Богоматере, и обновисмо цркву Успенија Пресвете Богородице, која је у Требињу раније из основа подигнута од благочестивог Цара Константина с мајком Јеленом.“

 Тврдошка црква је саграђена 1508. године у доба архиепископа српског Јована и митрополита земље Херцегове Висариона. Тако пише у запису јеромонаха Марка Требињца.[21]

 У доба босанске државе која је своје чврсте кораке у Боки извела у вријеме старога херцега Стефана и насљедника му Влатка, стајао је Нови под правилном црквеном управом херцеговачких митрополита. И једна и друга династија, од прегнућа Стефана Твртка I Котроманића, настојаће да у Новоме оснажи традиционално поштивање и његовање култа Светога Архиђакона Стефана. У Суторини, изражено у древној цркви из предтурских времена у Шћепошевићима.

 Према Општем листу Тврдошко–савинском, требињски митрополити, чија се власт простирала на Суторину су: Митрополит Висарион (обновитељ манастира почетком 16. вијека), м. Јован, м. Марко, м. Василије, м. Јоасаф, м. Симеон, м. Василије (Свети Василије Тврдошки и Острошки), м. Лонгин, м. Максим, м. Макарије, м. Силвестер, м. Симеон, м. Арсеније, м. Јефрем, м. Филип, м. Мелентије, м. Руфим, м. Јевтимије, м. Саватија, м. Стефан, м. Дионизије, м. Партеније, м. Авксентије.

 Вријеме турске управе у Драчевици донијеће Суторини конзервисање затеченог стања њеног народног обичајно г и црквеног живота које ће је учинити изразитом културном изолатом новскога краја. Све што је у млетачка времена овдје стајало, сасвим смо сигурни, стајало је у Суторини и у вријеме османске управе. Објављен је један дефтер нахије Драчевица и Риђани уз 1540. године. У њему се помињу стара изгубљена имена њених насеља. Пехлица је село два пута уписано у џемату солара, а затим, између Жвиња и Подоштра. Према таквоме распоређивању, могло би то били село Ченићи са средњовјековном црквом Светога Ђорђа. У Шћепошевићима је поменут поп Јован. Ово је село у томе часу бројало шест домаћинстава. Пријевор бијаше међу највећим селима у Драчевици са двадесетосам домаћинстава. Али, и Жвиње са двадесетчетири. Овај дефтер издваја насеље Подошто са шест домаћинстава у којем помиње Радељу Коњевића.[22]

 Дакле, у свакоме погледу, Суторина стоји непрекидно под биљегом српске народносне жиле и правилне црквене власти од најстаријих забиљежених политичких догађаја у приморским земљама. Њена заокружена историја писаће се готово искључиво на темељу археолошких ископавања. А у Суторини има шта да се ископава и изучава.

 ЛУЧИЋИ

Ово је презиме раширено по Драчевици и веже се, по старини, уз неколике тачке: Лучиће у Суторини, Мојдеж, Сушћепан, Куте и Морињ. Свакако, Морињ у 18. вијеку није припадао територијалном опсегу Драчевице, нити се у савременим документима може видјети да је тамошње становништво тако сматрало, како је то био случај са новским селима, изузев обалских насеља између Кумбора и Бијеле, и планинскога села Убли.

 Лучићи се, према млетачким земљишним књигама, вежу уз околна села. Поп Шпиро Лучић забиљежио је фамилијарно предање о доласку у Суторину и то ћемо, свакако, касније пружити. У дијелу у којем најстарија књига захвата Суторину, односно Пријевор и Шћепошевић, јавља се Tomaso Lusich. Мјесто на којему се у земљишној књизи јавља Томо стоји између власника земље уписаних између цркве Свете Госпође и цркве Светога Стефана.[23] У Бајковим Крушевицама уписан је 1690. Damian Lucich.[24] У Мокринама Mittar Lucich, судећи према мјесту у земљишној књизи, у предјелу Доњих Мокрина.[25] У Мојдежу и Здоцима (Moides e Zdozzi) jављају се 1690. двоје власника земље: Lucich Bose и Lucich Tomo.[26] Свакако, мора се водити рачуна о могућности да неки од власника земље у околним селима не припада роду Лучића у правоме смислу, већ се, како је било уобичајено у то вријеме уписује са патронимиконом. У овоме дијелу земљишне књиге из 1690., препознају се мојдешка презимена, која учествују у знатноме учешћу у односу на корпус рецентних презимена села Мојдеж и корпус друге половице 18. вијека сагледан кроз Ноте од соли парохије мојдешке државе Новске. Међу Мојдежанима који су посједовали земљу у Суторини стоје: Selach Radulovich (campi: 1), Vuco Zovanov (виноград), Nicolo Cotlenizza (пола кампа и 300 тиволија), Padri Calogeri (виноград). Занимљиво је да се у земљишној књизи предио Суторине јасно раздваја, онако како се раздвајају и друга удаљенија насеља када власници из Мојдежа посједују такве некретнине. А овај дио књиге обухвата Мојдеж и Здоце. Заиста је за вјеровати да су Лучићи укључени у ову књигу Лучићи настањени у Здоцима како се у то вријеме још увијек називало њихово село под Оштром.

 Боса Лучић јавља се у овој књизи са осам чланова домаћинства и нешто винограда. Свакако да је занимљиво да је она једина која је уписана у ову књига која би требала да захвата Здоце, али је податак јако чврст јер се ради о жени којој је исписано презиме.

 У Сушћепану и Дреновику уписан је Lusich Vuco, и Лучићи ће заиста кроз прву половицу вијека стајати у овоме селу, посигурно у лику Пера Лучића, главара села Сушћепан и Требесин. И 1702. године, у једноме попису пореских обвезника јавља се у Мојдежу Томо Лучић.[27]

 У другој половини вијека Мојдеж у пописима задобија слику рецентног стања, и у њему се не пописују Лучићи. Вјероватно због заживљавања и дејства међудржавне границе из 1721. године. Међутим, у Ноти од соли парохије Мојдешке из 1758. године, на редном броју 69. уписани су Рајовићи са 4 особе. Изненађење доноси Нота од соли за 1771. годину у којој се као парох у Мојдежу јавља поп Лука Лучић са пет чланова обитељи. У томе часу бијаше Ђуро Брајовић кнез од Мојдежа, а поп Лука, како је био обичај, овјерио је скупа са кнезом, овај попис: Парок од Мојдежа поп Лука Лучић по истини... Мојдеж је 1771. године имао 545 житеља. Већ 1789. године мојдешки парох је Теодор Милановић, како се види из Ноте од соли за ову годину: Парок поп Теодор Милановић от села Мојдежа 1789

 Дакле, мојдешки пароси су Милановићи, најприје, на прелому вијека поп Јово, а касније, сигурно 1789., и Теодор. Поп Лука је дужност пароха обављао између поповања ове двојице Милановића. Он је у међувремену, оженио кћер попа Јова Милановића, и сасвим је могуће, благодарећи женидби, прешао у Мојдеж.

 Овај свештеник Лука помиње се као први свештеник из лозе Лучића из села Лучићи у Суторини. Ми сигурно знамо да је у другој половици 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини, стајао и отац Лука и отац Исаија, такође презименом Лучић!

 Сигуран траг присуства још једнога калуђера презименом Лучић у Мојдежу стоји и у попису прћије кћери попа Јова Милановића, мојдешког пароха, начињеном 7. јула 1748. године. Попис је начинио својеручно калуђер, јеромонах Мојсеј Лучић: Чиним ову рецевуду ја исти калођер Мојсеј Лучић колико поарчи за аљине кћери попа Јова Милановића из Мојдежа која се удала за попа Луку и по великој моби и заклетви истога попа Јова који ми се облега пред мојом браћом кнезом Марком и братом Савом на говору свадбе код цркве светога Јована да ће ми до године лијепо платит и измирит што гоћ скројим и метнем на његову кћер...[28] На тај начин дознајемо о сродницима јеромонаха Мојсеја који је на територији Мојдежа могао стајати и служити само у манастиру Потпланина.

 Међутим, оно што је знатно важније, у овоме документу се помиње црква Светога Јована на Лоберу. Мојдешка свадба, у браку склапаном између житеља Мојдежа, могла је бити приређена искључиво на терену Мојдежа, а на околици овога насеља стоји само црква Светога Јована на Лоберу. По свему судећи овај је брак склопљен у цркви Светога Јована. Осим тога, ваља водити рачуна о тврдњама Мојдежана и присвајању ове цркве од стране Мојдежа.

 Овај калуђер писао је једно писмо провидуру у Нови на млетачку Нову годину 1763. и жалио се на сељане Мојдежа: На 1763 по грчки марта 1 у суботу увече на уру ноћи у Мојдежу пресвијетлому и преузвишеному провидитору од Новога и Боке Которске. Очитујемо с овијем истинитијем писмом ми ваше понизно чедо и судит калођер Мојсије Лучић јеромонако и плачући простирем себе на земљу пред вашим преузвишењем мој преузвишени еренишимо принципе обзнањујемо вашему пресвјетлому преузвишењу како ми удари на кућу и на ме Симо Брајовић и Марко Зипанчић...[29]

 Јеромонах Мојсеј је у овоме писму пријетио како ће писати и у Млетке у Сенат „на пресвијетли консел од десет.“ Провидур Никола Мариа Бембо је заиста 15. марта писао наредбу сељанима Мојдежа да више не узнемиравају калуђера Мојсеја.

 И сљедеће године у марту, калуђер Мојсеј се жалио због дуга попа Јова Милановића, али најважније је потцртати да се у овоме писму из 1764. године он казао да је његов синовац извјесни поп Лука: Исповједам и очитујем ја ниже именовани како чиним и остављам за мога прокарадура племенитога господина Андрију Вонтану и мога брата кнеза Марка и молим истога господина Андрију да би ми наплатио дуг што ми је дужан поп Јово Милановић свега це(кина) 12 и дукат 1 што сам му скројио кћери аљине и дао јој мало не сву потребу која се удала за мога синовца попа Луку[30]

 Дакле, из ових докумената насталих у Мојдежу да се видјети да је јеромонах Мојсеј у прелому 18. вијека живио у Мојдежу и међу Мојдежанима. Ми не можемо са пуном сигурношћу тврдити да је његов синовац поп Лука управо онај Лучић од суторинских Лучића, али овдје стоји озбиљна могућност да је то тако.

 Калуђер Мојсеј Лучић јавља се у Мојдежу и 1764. године у својству свједока потврде Мојдежанина Марка Андрића. Андрићи, иначе, припадају мојдешком одломку Потпланина: Слава Господу Богу на 18 лулиа 1764 у Мојдежу; Исповједа Марко Андрић покојнога Саве како прими у своје руке јостех има двије године и по дана у Јова Поробића покојнога Стојана из Мојдежа цекина десет...; ...и ово учиних ја Лодовик Андрија Фонтана бивши мољен од истога Марка Андрића који за његову јакост биће подписат од двуа (!) сједока мољена од именоватога Марка рекох за цекина Но: 10 и Z 34 =; И ја Глиго Кецојевић јесам сједок како више и ја Мојсеј. калођер. Лучић јесам сједок. како је више: -

 За нас је веома занимљиво да се у прелому вијека, па све тамо до конца седамдесетих година, у савинским документима не помињу ратишевљански калуђери као дио савинског братства. У сачуваној документацији ни јеромонах Мојсеј, нити Исаија и Лука.

 У првој половини 18. вијека у Сушћепану је стајао главар Перо Лучић. Он се јавља 1710. године молбом за додјељивање земље, а такође, сличном молбом и 1720. године. Главар Сушћепана и Требесина био је Перо све до 20. новембра 1741. када је због старости разријешен дужности, а на његово мјесто по предлогу сердара Николе Кецојевића постављен Илија Јакшић.[31]

 Из свега изнијетог може се докучити да је један свештеник, јеромонах Мојсеј, могао припадати фамилији Лучића. Овај је калуђер живио у манастиру Потпланина.[32]

 ОПОРУКА ОЦА ЛУКЕ ЛУЧИЋА

 Слава Господу Богу: у Новому у монастиру Савини мјесеца априла = 20 = 1757 =

 Бивши зван ја Димитрије Владојевић од стране Луке Лучића: кога нађох у постељи тешко болесна ма хвалећи Бога здрава у памети, уму и ријечи и жудећи учинити његов тастаменат, и наредити његове мале ствари, надајући се смерти, и бојећи се од ње, заповједа одлучује и наређује, колико насљеђује молећи мене да му упишем исти тастаменат и његову

1 = најпоследњу вољу, = перво препоручује Господу Богу и Пресветој Дјеви Марији Богородици његову душу да је приме у његову самерт, када буде воља Божија у његов рај:

2 = Друго наређуије и заповједа кад се буде згодити његова смерт, да се његово тијело погребе код цркве свете Госпође на Савини код које је имао своју рану више од година = 30 = и да му се учини опјело и паметотвореније по начину како је обичај

3 = Треће заповједа: и наређује да потље његове смерти узме монастир Савина два, параџика земље истога Луке, на Каменоме како се дава сваке године децима, преведрому принципу по либре четири Z 4 = и неколика солда: и с ова два параџика земље да има монастир узимати фруте докле би дошао рођени брат истога Луке који је на служби преузвишенога принципа и тадај ова два параџика да се подјеле по пола и половина реченога Луке да има остати за вазда под монастир Савину да моле Бога за његову душу, ако ли би брат истога Луке, узео оба дијела, ова два параџика да има исплатити церкви свете Госпође дио, више реченога Луке по правици што би ваљало, а да церква моли Бога за њега који се великој препоручује и са свим сердцем оставља више речену земљу, а другога имућа није ни имао, и за бољу вјерност биће ово писмо подписато с руком истога духовника више реченога Луке, и ови тастаменат учиних ја Димитрије Владојевић бивши мољен од више реченога Луке Лучића и Бог дао добар час

Ја Софроније Видаковић духовник потврђујем како више[33]

 Тешко се може сумњати да је мојдешки парох, отац Лука, управо први свештеник из рода суторинских Лучића. Уколико је отац Лука рођен 1692. како то каже поп Шпиро Лучић, онда би опоруку писао у 65. години живота, као сабрат савински. Он у опоруци каже да је „имао рану“ у манастиру за тридесет година. Уколико се упокојио 1765. како стоји на споменику, тада би то било у његовој 73. години. Међутим, поп Лука Лучић се јавља као мојдешки парох 1771. године и овјерава попис глава фамилија! И још касније, шест година касније, јавља се калуђер Лука Лучић у ратишевљанском-мојдешком манастиру Рождества Пресвете Богородице. Уколико би то била иста личност, и уколико је година рођења коју доноси поп Шпиро у „Љетопису“ тачна, он би овај попис овјерио у својој 79. години живота вршећи у дубокој старости дужност мојдешког пароха. Ми смо склони да вјерујемо да је мојдешки парох Лука Лучић заиста родоначелник суторинских Лучића, а стоји озбиљна могућност да је састављач опоруке из манастира Савина из 1758. године, неко други, ко је, могуће, припадао сушћепљанским Лучићима-Паштројевићима или неком другом роду. Свакако, године у „Љетопису“ и на споменику не морају бити тачне. Треба се сјетити и чињенице да се имена првих Лучића нигдје не јављају у старој млетачкој земљишној књизи. Такав је уосталом случај са претежним бројем драчевићких фамилија.

 Не мало изненађење донијела је читуља савинских Лучића из 19. вијека похрањена у архиви манастира Савина. То је читуља Пера Лучића Паштровића: Читуља Пера Лучића Паштровића из Савине; Читуља Пера Лучића Груичића из Саввине; Живушчих: Петра, Анну 7 јануарија; Усопших: Груицу, Божа, Луку, Стану, Анђу, Ника, Бошка, Јока, Луку, Василију, Јешу, Керста, Мару, Шпира, Соку, Илију, Глига, Елену, Јану, Илију, Анету, Савва, Кату[34]

Овдје је „Груичић“ несумњиво патронимикон, и ми морамо водити рачуна о озбиљној могућности да овај род Лучића за који у читуљи стоји сасвим одређено да су из Савине, припада старој и властелинској фамилији Паштројевића која је овдје, у Сушћепану, посвједочена од давнина. Паштројевићи су у 18. вијеку стајали управо у Сушћепану и Топлој и помињу се у Нотама од соли државе Новске. Њихово друго презиме је „Грушић.“ Топаљски Грушићи су се бавили поморском трговином.

 Ишчитавањем Нота од соли села Сушћепан (1758–1799) видљиво је присуство Лучића у овоме селу. Најприје, у Ноти из 1758., помиње се Јово Лучин са четири члана обитељи, а 1763. Јово Лучић, са наставком „ић“ такође са четири члана обитељи. Занимљиво је и важно за наше истраживање да је управо Јовова фамилија поменута у Ноти од 1772. године на сљедећи начин: Јово Паштројевић. То поуздано знамо јер су током пописивања у 1771. и 1772. години све главе фамилија пописане презименом. У Ноти од 1772. године, у Сушћепану се јавља само овај Јово који није уписан са презименом Лучић. Јово Паштројевић се јавља и 1777. године са шест чланова обитељи у часу када је парох у Сушћепану и Требесину био поп Јефто Аврамовић, а оба села бројала 305 житеља. Исто стање је задржано и сљедеће године, а 1789. фамилија Јова Паштројевића је смањена на три члана. У 1790. години Јово је са три члана обитељи, а 1792. са четири. Коначно, 1799., у последњој сачуваној Ноти, јавља се Јане Јовова са шест чланова обитељи.

 Готово је сигурно да су сушћепљански Лучићи припадали роду херцеговачких Паштројевића. У прилог свакако говори и везивање Пера Лучића из Савине за овај род.

 НАТПИС НА ФАМИЛИЈАРНОЈ ГРОБНИЦИ СУТОРИНСКИХ ЛУЧИЋА

      ОВЂЕ ВЈЕЧНИ САН
  БОРАВЕ СВЕШТЕНИЦИ
ИЗ ПОРОДИЦЕ
ЛУЧИЋА ОД 1717 ДО
ЛУКА 1692 + 1765
ЈОВАН 1732 + 1806
САВО 1752 + 1830
ШПИРО 1774 + 1855
МИЋО 1842 + 1883
ОВАЈ СПОМЕН
ПОДИЖЕ ИМ ИЗ
ЉУБАВИ ЊИХОВ
ПРАУНУК ПОП
ШПИРО ЛУЧИЋ 1929 Г.
ШПИРО ЛУЧИЋ
ПРОТО РОЂЕ(Н) 1854 Г
УМРО 1952 Г

  И из овога натписа на гробници суторинских Лучића је видљиво да је управо отац Лука кључ за рјешење главнога питања којим се овдје исцрпљујемо. Уколико је Лука синовац јеромонаха Мојсеја Лучића из Мојдежа, онда смо дознали о још једноме свештенику из ове лозе. Ваља водити рачуна и о томе да су Мојдеж и Здоци у то вријеме чинили једно. Уколико би потпланински калуђер Лука био овај Лука Лучић, тада је он у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) стајао код својега стрица јеромонаха Мојсеја. Манастир Потпланина сматрао се у то вријеме филијалом манастира Савина и било је уобичајено да савински калуђери и игумани служе и бораве тамо и овамо.

 Да се вратимо књизи попа Шпира Лучића. Он казује како су Лучићи стигли у Суторину из Дробњака: „Породица Лучића у Суторини у ондашње село звано Здоче први Лучић дошао у Суторину 1680. год. Два су брата доселила из Дробњака Црна Гора Благоје и Петар, Благоје остане у Суторину под Турском царевином, а Петар оде у Конавле и настани се у село Братњице под Дубровачком републиком исте 1680. год. Касније под силом прилика његови потомци примили су римску вјеру. Благоје је примљен у Суторину за кмета на Турску земљу у село тада звано Здоче а год. 1682. доведе своју жену Тијану од породице Ивановића из Дробњака са којом је изродио шестеро дјеце. Сва су дјеца умрли само му је остао син Лука кои се родио 1692. год. кои је пошље био свештеник и од њега су сви данашњи Лучићи. Благоје је нашо кад је дошо у Суторину пет породица у село Здоче и то Ковачи стали су ђе данас стоје Лучићи, Чворо у Чворовину, Голуб у Голубовину, Шабо у Шабовину, Миројевић кои је станово код данашњег врела Томина, све се ово пет породица истрачило исчезли или се неђе одселили. Само је у село Здоче остала породица Лучића, па је пошље и село прозвала своим презименом мјесто Здоче сада се зове Лучића село.

 Породица Лучића начинила је Никољу цркву малу у години 1778.“[35]

 Нашу пажњу привукло је изостајање Благоја у земљишној књизи из 1690. Заиста, ово име није укључено нити у Мојдежу са Здоцима, нити у Пријевору и Шћепошевићима.

 У Бадоеровом катастру довршеном 1704. године, јављају се у Сушћепану Lucich Pero и Lucich Tomo.[36]

 Такође, пажњу је привукло помињање имена браће јеромонаха Мојсеја Лучића: кнеза Марка и Петра. Једини кнез Марко који је поменут у Нотама од соли у овим селима је Марко Драшков који бијаше главаром Сушћепана и Требесина. Марко је, према Ноти од соли парохије Сушћепан и Требесин из 1758. био кнез у прелому вијека и скоро је сигурно да је калуђер Мојсеј у својем писму из 1748. поменуо баш њега.

 Да сада заокружимо: уколико би отац Лука био синовац јеромонаха Мојсеја, тада би у Сушћепану стајао један загранак Лучића који су потекли од Драшка. Они би се касније, у преосталим пописима друге половице 18. вијека, помињали кроз фамилију Јова Паштројевића. Браћа јеромонаха Мојсеја били би Благоје, Петар и кнез Марко. Петра помиње и поп Шпиро Лучић у своме Љетопису и јеромонах Мојсеј у документу из 1748. године.

 Лучићи су раширени по старој Боки. Свештеник Саво Накићеновић сабрао је основна обавјештења. У Грбљу се говорило да су од Раута од којих су многа грбаљска братства.[37] У Богишићу, код цркве Светога Јована се у вријеме С. Накићеновића још виђаху њихови станови. Исти истраживач је тврдио да су Бубићи из Будве да су Лучићи. Бубићи су уживали високе повластице још од Ђурђа Бранковића а, С. Накићеновић се позива на његову повељу издату у Будви у Светој Госпођи 1412. године. У доба Венеције припадали су властелинском слоју и истакли се у Кандијском рату.[38]

 Морињски Лучићи, такође свештеничка лоза, говорили су да су из требињског кадилука 1660., а славили, према С. Накићеновићу, Илин–дан.[39]

 Јасно је да овим прегледом нисмо разријешили питање распореда припадника суторинског рода Лучића, али смо отворили питања и пружили наговјештаје о знатнијем присуству и раширености и значају овога рода у Драчевици у 18. вијеку, него што је то биљежила и упамтила фамилијарна традиција уоквирена „Љетописом“ попа Шпира Лучића.

 Сигурно је да је у Мојдежу на прелому 18. вијека живио и служио јеромонах Мојсеј Лучић и да је имао синовца попа Луку који је оженио кћер свештеника Јова Милановића, мојдешког пароха. Ако претпоставимо да је тврдња попа Шпира Лучића из његовог „Љетописа“ тачна и да је поп Лука живио од 1692. до 1765. године, тада он не би био нити поп Лука Лучић из Мојдежа који држи мојдешку парохију 1772. године, нити калуђер Лука Лучић који 1758. у Савини диктира тестамент, нити потпланински калуђер Лука Лучић који 1777. служи у Ратишевини! Уколико године које пружа поп Шпиро уопште не би биле тачне, тада би ми пред собом имали свештеника Луку Лучића који се жени на прелому 18. вијека у цркви Светога Јована на Лоберу са кћерком мојдешког пароха Јова Милановића, који је синовац јеромонаха Мојсеја Лучића из Потпланине, који је у седамдесетим годинама парох у Мојдежу, у парохији или дијелу парохије својега таста, и могуће, другога Луку Лучића, савинског калуђера који је служио и у Потпланини и који је прави састављач опоруке из 1758. године. Свакако, мора се знати да није било ништа необично да се из наших манастира упућују калуђери да администрирају парохијама. То је обична пракса у 18. и 19. вијеку.

 Заиста, тешко би било вјеровати да су у овоме крају, у прелому 18. вијека живјела тројица свештеника именом Лука Лучић. Опорука калуђера Луке из Савине, који је служио и у Ратишевини, говори о калуђеру Луки, а наша документа чији је састављач јеромонах Мојсеј Лучић, свакако, чврсто упућују на попа Луку Лучића, који је према фамилијарном предању истински родоначелник суторинских Лучића из старога села Здоци.

 Погледајмо сада ко су били остали свештеници из фамилије попа Шпира Лучића, према казивању у „Љетопису“:

 „2. Поп Јован попа Луке син родио се 1731. године запопио се 1757. год. поповао је 49 година. У рату руском и француском кои се водио по Суторини у год. 1806 није стио да бјежи из своје куће те су га у кућу убили Латини Конављани кад су иза војске пјечкали по Суторини убили су га у години 1806.

3. Поп Сава син попа Јована родио се 1756. године запопио се 1779. године умро 1830. године поповао је 51 годину.

4. Поп Шпиро син попа Саве родио се 1774. године запопио се 1818. године умро 1855. године од колере поповао је 37 година.

5. Поп Михаило син кнеза Пера. Поп Шпиро није имао дјеце вјенчо се и отишо на Цетиње да се запопи и запопио га св. Петар. Кад се кући вратио попадија му је умрла није је живу затекао. Кнез Перо брат је попа Шпира. Поп Михаило рођен је 1842. године запопио се 1862. године запописо се у Рисан запопио га је Стеван Књежевић владика далматински умро је 1889. године попово је 21. годину.

6. Поп Шпиро попа Михаила син кои и данас живи родио се 1867. године запопио се 1888. год. запопио га пошљедњи грчки владика кои је био у Херцеговину и Мостар Игњатије...“[40]

 Лучићи су скупа са Рајевићима и осталим домаћинима обновили цркву Светога Николе и приликом обнове уградили сљедећи натпис:

iс + хр
КАКО МАЛО СЕЛО
ЛУЧИЋА САГРА=
ДИ ЦРКВУ СВ ОЦА
НИКОЛАIА У СУТО=
РИНУ 1880 Г.

 ТРАДИЦИОНАЛНО ПРЕКЛАПАЊЕ СЕЛА МОЈДЕЖ И СУТОРИНА – ПРИЈЕВОР, ЗДОЦИ

 Сачуван је један документ из 1735. године. То је нота од штете турскога судита Михаила Баларића из Пријевора. Баларић припада заборављеноме суторинском и пријеворском роду. Ова је нота начињена у јесен: На 18 октомрија 1735 у дневи петка; Поћерали су Кривошијани изнад Пријевора Горњега из Бјелотине из села Пријевора судита турскога Михаила Баларића брава – сто и педесет...

Из судске диобе браће Влаовић, госпође Маре удове Филипа Влаовића која заступа сина Јова и кћер Стану и Петра, Марка и Костадина, браће покојнога Филипа Влаовића, видљиво је да се везе између Суторана и Мојдежана одржавају, али и да Мојдежани посједују земље на турској територији Суторине. У томе погледу занимљив је други капитул пресуде састављене у Мојдежу 1757. године: ...а земље што држе у турској Суторини свој дио, ђе гоћ су или на ћесим или на дио или су сијаће или су с муком ђе су трапили и ако је Филип у ове помагао већи дио како смо разумјели, осуђујемо и то да им је на четверо.

У четвртом капитулу пресуде помињу се међусобна дуговања Влаовића и Суторана: Николе и Јована Маловранзића, Васиља Божовића и Саве Рајевића.[41]

Мојдешки Влаовићи из овога документа стоје по старини у дно села, уз саму границу суторинску.

 СТЕЋЦИ

 Поп Шпиро Лучић казивао је у своме „Љетопису“ како се доста свијета укопавало у порти цркве Светога Јована. Уколико бисмо узели, а то је скоро сигурно, да је црква обновљена 1721. године, приликом дефинисања и заживљавања млетачко–отоманске границе у Боки, а то бијаше у тој години, тада би и наш траг у документу који смо објавили, у којему се помиње свадба Луке Лучића у цркви Светога Јована, знатно придоносио таквоме увјерењу. Уколико бисмо, даље, нашу нит градили на предању и подацима попа Шпира, о градњи цркве Светога Оца Николаја у Лучићима концем 18. вијека, морали би поставити и питање гдје је била црква и укопавалиште села Лучићи, Рајевићи и Томин? Дакле, до градње цркве, уколико је заиста по први пут подигнута у другој половини вијека. Ми данас сигурно знамо да је село Пријевор са Шћепошевићима већ 1690. године посједовало најмање двије цркве, јер су двије уписане у стару Корнерову земљишну књигу. То су биле цркве Светога Стефана и Свете Госпође. Уколико се житељи ових села нису укопавали ван цркве, тада су се као и затечени старосједиоци свакако укопавали овдје, у порти цркве Светога Јована. Поп Шпиро помиње неколико старих фамилија и родова. Он помиње Миројевиће који су стајали код извора Томин. Стара земљишна књига укључује попа Миранишевића (prette Miranisevich)[42] који се јавља као власник непокретности у Пријевору и Шћепошевићу. Ковачи се јављају у Мојдежу и тамо се и сада предио са добром земљом, и сеоски одломак зове „Ковачи“. И најстарија земљишна књига укључује Јова Ковача у Мојдежу, а ова особа се јавља у списку пореских обвезника из 1702. у истоме селу.[43] Шабовићи су стари житељи Мојдежа.[44]

 У овоме часу ми не располажемо сазнањем да је негдје у изразитом орографском опсегу Лучића (Здоца) стајала црква изузев цркве Светога Јована на Лоберу. Она је била гробаљска јер носи стећке. На жалост ми данас не можемо реконструисати изглед њенога гробља које је промјенило изглед и обухват приликом новога подизања цркве 1721. Овдје данас лежи неколико стећака који су могуће и помјерени, а стећци су уграђивани и у подумјенте и црквену зграду.

 Свакако морамо примјетити да подаци, којима данас, благодарећи примарним изворима којима располажемо, упућују на извјесну традиционалну оријентацију у „Љетопису“ поменутих старих фамилија на опсег насеља Мојдеж и Здоци, онако како је то ријешила стара земљишна књига. Можда све то може доприносити гледишту Мојдежана који присвајају цркву Светога Јована, а сасвим је извјесно, да је у стара времена она у својем гробљу састављала оба села.

 Сигурно је и да се старо, пријеморејско становништво насеља испод Оштре укопавало у некрополама са стећцима. И данас је видљиво: око цркве Пренос Моштију Светога Николе у Малти и цркве Светога Јована на Лоберу. Онако, како је то било уобичајено у то вријеме и како се и сада практикује у многим мјестима Херцеговине и Босне. Могло би се очекивати да су се у Лучићи и Рајевићи, уколико припадају мигранатском елементу, од конца 17. вијека (од досељења 1680) па до подизања цркве Светога Николе, укопавали овдје, а то је распон од једнога вијека. Дакле, овдје или у Шћепошевићима. У фамилији која је давала и у којој су се рађали и стасавали будући свештеници, а отац Лука је само први и родоначелник суторинских Лучића из села Здоци, не би се могло претпоставити некаквог другог, ван цркве или црквене сјени, укопавања.

 Да ли су у почетку 18. вијека заиста разломљене старе гробнице, па је час градње и новога подизања цркве Светога Јована на Лоберу означио крај једне затомљене традиције коју је српски народ изнио у Нови вијек, то ће остати неразјашњено. Али, сасвим је могуће. Управо о томе желимо овдје проговорити и то је један од разлога због којих је ова црква изузетно важна. Најприје, она припада средњему вијеку. Има, видјећемо касније, индиција и да је веома веома стара. То темељимо на једноме детаљу из прочеља старе цркве пронађеноме у њеноме гробљу. Она је важна и због тога што ће показати на чему је саграђена када буде приређено њено археолошко истраживање. Показаће и какво је гробље носила.

 Стећци су најсигурнији биљег српског етничког простора. Посматрајући веома старе српске цркве о којима традиција говори да су затечене укопане у зенљу, па како су их Срби, ту и тамо откопавали и откривали јер су се за Турака морале сакривати, дошли смо до увјерења да, будући да су ове грађевине све одреда утемељене прије Турака, овдје не може бити ни говора о неком фактичком откопавању цркава. Ове су цркве стајале запуштене јер су носиле обиљежја неке древније традиције коју је српско становништво наших динарских крајева напуштало примајући хришћанство, али, каткада, и због тога што су унутрашња помјерања Срба доносила у ове крајеве нове житеље који су заснивали сопствена гробишта и цркве. Могуће је сасвим да је овдје напуштана традиција везивања уз стара гробишта представљена гробним гомилама, које су одстрањиване, па „откопавање“ заправо значи напуштање старих навика и одстрањивање оног каменог плашта гробне гомиле, и чак, замјењивање овога древног покрова управо великим отесаним блоковима које познајемо као стећке. Да ли је то, дакле, било откопавање српских цркава? Свакако не физичко откривање под земљом затрпане или укопане цркве, већ увођење новог начина погреба који ће као његов најупечатљивији знак распознавања донијети стећке. Свакако не свугдје. Уколико узмемо овај хипотетички оквир, тада нам се открива неисцрпно поље промишљања и анализе неких веома запретених питања наше прошлости. Тада се открива добра могућност објашњавања термина „грчко гробље“ и „грчка црква“. Ово именовање и означавање старих цркава носи сјећање на стара времена и када би ми то данас доживјели као одраз сјећања на вријеме у којему су настајали стећци, тада би веома погријешили. Израз „грчка црква“ носи сјећање на дубље периоде српске историје када су овдје подизане прве цркве у доба византијске управе нашим јужним крајевима.

 На суторинском предјелу, у Боки, лежи црква веома древног утемељења, посвећена Светоме Јовану (24. јуни/7. јули). Она је смјештена на бријегу који раздваја територије села Мојдеж и Лучићи. У порти ове цркве леже стећци, вјероватно испомјерани, али и један блок који би могао одговарати извјесном конструкцијском детаљу ранохришћанских цркава наше обале. Управо ова црква се именује „грчком“. Црква је и сада укопана у земљу и ниво подине и поплочања лежи доста, доста ниско, ниже топографске површине.

 Стећци су несумњиви израз хришћанизације Срба јер носе обиљежја крста и Свете Тројице. Расути су по српским земљама и представљају мргине српске земље. Готово сви, када носе натписе, носе ћирилске натписе. Стећак је једноставно супституент за камени плашт гробне гомиле. Стећак је, такође, биљег фамилије и рода.

 Стећци носе јасно саопштену идеју хришћанства, они носе и поруку о покојнику и роду. Они су зато масивни, јер принуда хришћанске цркве која руши гомилу, чини узмак пред неким заборављеним али свакако темељним захтијевом наших старих према некој релацији са покојником, са укопаном материјом и укопаном енергијом. Дакле, задржава се масивност надгробног плашта у облику притесаног камена. Гробне поклопнице долазе као нови, прелазни облик надгробног камена, надгробног „плашта“.

 У порти цркве Светога Јована на Лоберу лежи неколико стећака, али нема трагова гробова који би могли одговарати 18. или 19. вијеку, уколико нису овдје стари Суторани или Мојдежани укопавани под стећке. То је сасвим уобичајено по Херцеговини. На гробљу Пресвете Богородице у Турментима (Зупци) и дан-данас.

 На једноме стећку који формира пиџуо за сједање крај црквених врата цркве Светога Јована урезан је символ крина. Шире, о појави и значењу овога символа пише мон. Никодим Богосављевић а поводом његове појаве на средњовјековним гробним плочама на Михољској Превлаци.[45]

 Мон. Никодим Богосављевић вјерује да су двије превлачке гробне плоче за мотив крина узор и надахнуће могле имати у старијој превлачкој пластици из 9. вијека, на којима се често користи. Он подсјећа на познату парапетну плочу на којој су уочена четири различита начина коришћења овога символа. Крин је древни мотив и раширен свугдје гдје су раширени стећци и укупно српско градитељство средњега вијека. Као што се види, превлачки кринови су значајни дио декорације старе превлачке пластике, а та територији Боке, на сачуваним споменицима, стоји велика пукотина између ових на чувеноме превлачком светилишту и представе крина на стећку крај цркве Светога Јована на Лоберу. То сигурно стога што су стара гробља по Боки претрпјела уништавања. Мон. Никодим пружа сажето тумачење овога мотива: „Закључујемо, дакле, да су кринови на архијерејским саркофазима у Пећкој патријаршији и гробним плочама манастира Превлака изражавали дубоку веру хришћана, наших предака, и оних који су у њима сахрањивани и оних који су их израђивали и оних који су им се клањали и целивали их уз дубоку веру и наду да ће збох Христовог Васкрса, у дан свеопштег васкрсења, по Његовој милости и они васкрснути и задобити живот вечни. Скупа са крстом крин је јасан знак Христов, један распетог, други погребеног и васкрслог...“[46]

 Заиста, представа крина на стећку код цркве Светога Јована у Суторини, према нашем увиду стоји усамљена на опсегу Горње Боке. Њена вриједност је тим већа. Најближе мјесто, у унутрашњости залива, које је сво обиљежено крином јест превлачки манастир.

 И у овоме кључном символу, средњовјековна Бока, чији је крупни репрезент црква на Лоберу, наслања се на област Старе Херцеговине која носи концентрат рафинисане српске културе средњега вијека, дакле, оних српских земаља који су баштиниле у цијеломе свијету распознатљиви и особени ликовни израз древности и синтетичности. Синтетичности у ангажовању дјејствених образаца вјерског и обичајног живота славеносербског динарског етничког оквира у њеноме символичном изражавању у лику вертикалног крака Средишњег знака хришћанства. Особени ликовни принос средњовјековних Срба обухвата све српске земље и чини јасне мргине и биљеге етничког и земљишног супстрата нашега народа.

 Црква светога Јована лежи у суторинском предјелу који представља изразити бокешки и херцеговачки изолат традиционалне културе приморских Срба, чија је мала земља до пренапрегнутости суспрезана у њеноме Богом даном тражењу њенога пута за прикључење кругу привредно успјешних и културно нарастајућих српских крајева на обали Јадрана. Када је сва Драчевица растерећена присуства турске окупације, Суторина остаде под Отоманском империјом. Онолико колико је та околност Суторини прикраћивала могућност за остварење каквога искорака преко мора, а то бијаше једини пут за развој и отпочињање стварања њене нововјековне историје, толико је учинила да овај крај у својим њедрима сачува споменике каква је црква на Лоберу. Ми смо увјерени у још нешто: није случајно крај цркве, на видљивом мјесту, сачувано оних споменика њенога средњега вијека који носе распознатљиве символе Христоса. Склон сам да у таквоме поступку видим утицај руке једне знатне суторинске фамилије која је у 18. вијеку, а то је, сада је то сигурно, вијек обнове цркве Светога Јована, изродила неколицину суторинских свештеника. То су Лучићи из старога села Здоци. То је уједно и разлог што сам, за читаоца неочекивано, овако велику пажњу и простор посветио овој породици.

 Овим нашим разматрањем учињен је крупни отклон од традиционалних обавјештења о Лучићима из Суторине. Сасвим извјесно, у погледу година рођења двојице свештеника који се на фамилијарном споменику у порти цркве Светога Николе, и у „Љетопису“ оглашавају првим свештеницима.

 Као истраживач који је своје суспекције градио на сачуваним архивима, понио сам чврсто увјерење о недовољности и плитком домашају фамилијарних предања бокешких родова. И оближња свештеничка породица Поповића из Мојдежа са сигурношћу помиње неколицину јереја из своје куће и њихова имена исписује на гробу. А Бадоеров катастик из 1704. године, укључује попа Милана (poppe Milan Vucasin), којега предање брише.[47]

 Уколико бисмо у свјетлу расположивих извора генерално проматрали понуђени предајни оквир који је оцртао свештеник Саво Накићеновић у дјелу „Бока“, тада би било уочљиво и вриједно маркирања да управо фамилијарна казивања о времену доласка у Боку претежитог дијела горњебокешких родова, а Лучиће им свакако прибрајамо, није тачно. То смо показали у свим дјелима у којима смо пружали података из старе земљишне књиге израђиване у вријеме Морејског рата. У ратноме метежу, то не треба губити из вида, цијела територија Драчевице је паљена и њена су села рушена. О томе постоји свједочења. За цијелу територију, критични период бијаху оне три године у којима су Млечани стајали на Кумбору (Миочевићима), чекајући услове да се крене одлучна акција под Новим. Могуће је, да је Суторина била поштеђена у то вријеме, али њен је предио сигурно погођен нагло и интензивно у оних мјесец дана ратних дејстава под Новим, посебно у другој половици септембра 1687. Генерални провидур Ђероламо Корнер казује о наступању Турака кроз Суторину и одлучујућој превази коју је донио флорентински одред.

 Оно што је нама занимљиво, то је још једна спорна тачка у васцијелом корпусу традиционалних родовских обавјештења. Мигранатским се проглашавају и фамилије за које ми данас имамо сигурне податке да овдје стоје далеко, далеко, прије Морејског рата. Када тако нешто утврдимо за макар један род, онда то баца одређену сумњу у вјеродостојност осталих фамилијарних казивања о поријеклу.[48]

 Због тога, ми никада не можемо преувеличати оцјену вриједности у Херцег-Новоме најстарије сачуване млетачке земљишне књиге довршене 1690. године. На жалост, за Суторину, због продужене отоманске управе не располажемо Нотама од соли, нити другим поптпунијим земљишним књигама с почетка 18. вијека. То би омогућило препознавање власника земље у овој књизи и када су они уписивани са именом оца.

 У сваком случају, ова књига, која захвата села Пријевор и Шћепошевиће и Здоце у саставу са Мојдежом, казује доста. Казује нам које су цркве посигурно стајале у предјелу уз дубровачку границу и укључује рецентних и ишчезлих суторинских презимена.

 У акцији пописивања власника земље и слици нереда коју је формирао рат, ми смо склони да вјерујемо да је предио Суторине намах испражњен у јесен 1687., али и то да су се житељи Суторине враћали на своје баштине, уступали простор мигрантима, сукобљавали се са њима, мирили се са њима, живјели са њима. Из наших ранијих истраживања, ми смо и летимичним погледом на тзв. привилегијално питање у Драчевици прве половице 18. вијека, остали у чврстоме увјерењу да се кроз изворе, може докучити извјесно мобилисање миграната у редовима привилегованог елемента у млетачкој Драчевици. Суторина је могла, у кратко вријеме, трпјети и снажније флуктуације или сукобе. Млетачка управа могла је овдје донијети недовршен посао. Она ипак траје само до 1700. године.

 Због тога је занимљиво и то да поп Шпиро Лучић у „Љетопису“ не помиње неки оштрији сукоб или угрожавање фамилије или суторинских фамилија у часу повратка Турака. Онако како су се они враћали, а извори кажу са повишеном мјером репресије.

 Из „Љетописа“ би се могло докучити да је црква на Лоберу у концу 17. вијека ту свакако стајала, можда заобиђена и поштеђена јер је по страни. Но, она је свакако жива црква 1748., у часу када се поп Лука Лучић у њој жени са кћерком пароха Јована Милановића. За нас, цркву је обновила православна и врло вјероватно, свештеничка рука.

 АРХАИЧНИ ДЕТАЉИ ИЗ СТАРЕ ЦРКВЕ

 Иако сасвим хипотетички, ми смо склони да у једној плочи која лежи крај цркве Светога Јована и која је највјероватније овдје употребљена као гробна плоча, препознајемо детаљ из конструкције прочеља врло старе цркве која је стајала на овоме мјесту. Ради се о масивној плочи са удубљењем кружног изгледа и жлијебом у продужетку. Њене димензије су сљедеће: 126 х 54 х 26. У надглавном дијелу плоче стоји удубљење које у промјеру достиже 20 цм, дубоко 15 цм. По средини се издваја жлијеб дужине 40 цм нешто дистанциран од удубљења.

 Уколико би ову плочу посматрали као стећак, као гробну плочу тада би били склони да у описаним детаљима откривамо њену улогу жртвеника. Уколико пак, гледамо у њој оно што се виђало на најстаријим црквама у динарском приморју, тада би ова плоча могла представљати детаљ из прочеља неке јако старе цркве, из надвратног дијела прочеља.

 ИКОНОСТАС

 Иконостас цркве на Лоберу спада у скромна сеоска дјела и новијег је датума.

 Са десне стране двери стоји Икона Пресвете Богородице. Уз десну страну отвора представљено је Рождество Светога Јована Крститеља са оштећеним записом о поклону из 1910. године.

 Са лијеве стране двери је икона са представом Исуса Христоса и Светога Јована Крститеља.

 У горњем дијелу, централно, Тајна Вечера, са записом: „Приложи Св/етој/. Цркви Симо Л: Рајевић 1910.“

 Десно, Свето отац Никола и лијево Свети Сава Српски.

 СУТОРАНИ И ЦРКВА СВ. ЈОВАНА

 У тегобном животу и стварању на кршу, наш динарски свијет је изградио сужени оквир свјетоназора који посматра и цијени корисност сваке дјелатности и сваке радње као искључиви мотив покретања и дејствовања, и према унутра, унутар основног оквира друштвене структуре, и према вани, у заједници. Главни закон одржања и главни механизам одржања био је вјековима садржан у захтијеву за задржавањем свих ствари, свега доброга и свега лошега, у протективном прстену братственичког и родовског агрегата динарског села. У својим истраживањима и посматрању бококоторских села данас, ја нисам дошао до увјерења да би резидуе оваквога начина гледања на живот села требало тражити искључиво у дугом и тешком наслијеђу које су донијеле окупације. Имао сам прилике гледати понашање наших горштака који у екстремним догађајима у својим породицама и селима, догађајима који носе крупне и физичке посљедице, најснажнију забринутост исказују у увиђању да ће „то изаћи из села“.

 Најснажнији прагматични оквир понашања постављен је захтјевом за дејствовањем унутар рода или фамилије. Архивска грађа Боке пружа низ доказа о ставу наших горштака према колективитету, према колективним радњама и акцијама. Чак и када су у питању акције које носе услов одржања села. На примјер, питање снабдијевања водом села у орјенском кршу. И поред понављаних строгих упозорења власти, наговјештене оштре репресије, оваква се окупљања у заједничким акцијама нису могла, или су се веома тешко могла остварити. А ми говоримо о времену аустроугарске управе Боком!

 Ни у ком случају не може се другачије гледати на установу родовске или братственичке цркве која је изњедрила огромни број цркава у селима Боке. Управо, то је веома изразито у селима на брдском и планинском предјелу. Тврда установа родовске цркве јесте израз традиционалног родовског изолационизма у Срба. Стоје у планинској Боки примјери пропадања цркава подизаних на веома неприступачним мјестима у сеоским међусобицама и расправљањима увијек наглашаваног и преувеличаног питања ктиторства. Једно од најкрупнијих и веома занимљивих питања у историји Боке може бити питање испитивања и раздвајања настанка сеоских парохијалних и завјетних и саборних цркава, времена њихове градње, и поријекла старијих цркава на којима су обично подизане ове велике и раскошније грађевине прве половице 19. вијека. Да ли су на овим тачкама у старини стајале братственике цркве или цркве вишега ранга?

 Када се тако посматра погубна појава високог прагматизма нашег динарског свијета, тада се може, веома утемељено, објашњавати и његова колективна непродуктивност, мањак знатнијих и раскошнијих грађевина и уопште колективних дјела веће вриједности. То је нешто што се одражава и на план културне и црквене и вјерске производње. Овакав високо и аномално прагматични став одбија јавност као пут делања у свакоме домену народног живота и његовом каналисању као општем добру. Он чак затвара оквир својег родовског изолационизма за делање у намјери приношења општему добру.

 У Суторини је суторински изолационизам потенциран до пренапрегнутости у околности отоманске окупације и формирању отоманског протективног прстена који је сачувао неколика древна српска биљега овога краја. Најсачуванији је свакако црква на Лоберу. Ми свакако знамо и из „Љетописа“ да је црква завјетна, јер је предање веже уз околност подизања запреке Суторанима да посјећују цркву Рождество Светога Јована Крститеља на Каменоме, и знамо да је била гробаљска па поп Шпиро Лучић казује да се у њеноме гробљу укопавало доста народа. Завјетне цркве на гори – то су најстарије цркве динарских Срба и ми у Боки не знамо ни за једну једину која би имала братственичко или родовско обиљежје. Црква на Лоберу је обнављана у функцији завјетне грађевине и још једна околност подупире њен изванродовски карактер и утемељење. То је чињеница да су неке „грчке цркве“ у Боки, па и самој Суторини, остале пасивне и лагано пропадале стојећи у сред села. У њиховим затеченим гробљима није се ни укопавало. Ево примјера: црква Светога Николе у одломку Малта.   

 Црква на Лоберу је завјетна, сеоска, обновљена највјероватније 1721. године, и она је као ординарна црква овдје стајала 1748. године, јер се поп Шпиро Лучић, према нашим изворима жени управо у њој. То је, тај документ, исписан руком јеромонаха Мојсеја Лучића, једини помен ове цркве, као живе и уређене цркве у млетачким документима 18. вијека сачуваним у Херцег-Новоме.

 Она је, дакле, култно мјесто суторинског краја. У сачуваним споменицима, она је вјероватно и обнављана по некој иницијативи и под руком српских свештеника, или свакако, охришћањеног народа Суторине и Мојдежа.

 Црква Светога Јована на Лоберу била је у вријеме у којем је ми посматрамо, и гробаљска и завјетна црква. Та чињеница носи крупне и вишеструке импликације. Јер нису све затечене цркве у Драчевици у 18. вијеку продужиле свој живот и своје функције. Тамо гдје ми налазимо свједочанства о продужењу живота старих и средњовјековних драчевићких цркава, ми смо склони да таква мјеста, иако хипотетички, одредимо као мјеста снажнијег присуства старинарског становништва, и наравно, мјеста сустицања и додира, али успјешног и продуктивног додира његовог са мигрантима који у овај крај свакако стижу у метежу Морејског рата.

 ГРОБЉЕ НА ЛОБЕРУ

 У гробљу цркве Светога Јована на Лоберу лежи 7 сачуваних стећака. Свакако, из тврдње попа Шпира Лучића да су стећци употребљени за градњу цркве у њеној обнови у првој половини 18. вијека, и видљивог уграђивања стећака, што цијелих, што разломљених, у зидове, и могуће, подумјенту, може се казати да је ово гробље уништавано и да данас не можемо докучити нити реконструисати његов изглед. Уградња стећака у зидове видљива је изразитије у вијенцу темељних блокова који носе апсиду цркве. Вјеровано је да су овдје стећци ломљени.

 Стећак (1) лежи испод главице са црквом, на староме путу који води из одломка Рајевићи. Он лежи ван гробља, као усамљени стражар.

 Стећак (2) (51–46 х 157 х 30) стоји у простору гробља, на улазном дијелу, онако како се прилази цркви. Он носи стилизовану представу мача на надглавном дијелу стећка, али и два појединачна знака која доживљавамо као словне знакове.

 Стећак (3) (79–65 х 200 х 23) лежи као пиџуо лијево од врата цркве и он носи символ крина у надглавном дијелу.

 Стећак (4) (67–52 х 203 х 28) лежи као пиџуо уз десну страну врата и нема украсних детаља нити слова.

 Стећак (5) (76–65 х 162 х ~ 31) лежи испред цркве и он по средини носи знак крста величине 30 х 26.

 Стећак (6) лежи крај претходног. То је поклопница неправилног облика.

 Стећак (7) је уграђен у зид цркве у њеном југоисточном углу. Овај је стећак уграђен у цјелости и он је међу свим сачуваним споменицима најкрупнији.

 Гробнице из старога гробља цркве Светога Јована сачуване су и у одјељку гробља које лежи иза олтарске апсиде. Ту се виде двије мање плоче.

 Гледајући данашњи изглед гробља цркве Светога Јована, ми немамо утисак да су сачувани стећци помјерани или да су ове старе гробнице било када девастиране. Шта је била идеја водиља или критериј за употребу једнога дијела стећака за градњу цркве – не може се рећи. Али, ваља поменути једну ствар: ови стећци, у односу на гробља зубачког и горњебокешког предјела, дакле ближњих предјела гдје су сачуване и много, много веће некрополе са стећцима, богати су символима и знацима. Сви одреда су хришћанске православне провенијенције. Сви одреда – знак крста, знак Христоса (стећци 2, 3 и 5).

 Осим тога, око онога одјељка старога гробља који носи стећке, свуда унаоколо, па и из јужни зид цркве, леже киљани.

 Гробље цркве Светога Јована је православно гробље средњовјековне Херцеговине које је сигурно, и у 18. вијеку било активно. Оно захваљујући одличној сачуваности, а не може се заобићи ни могућност да ова некропола, као и читава црква, лежи на великој гробној гомили, кључно придоноси слици високосредњовјековних некропола Босне и Херцеговине, опредјељујући тако цијели суторински крај овој матичној српској земљи из које се расађивала особена култура стећака. Ово гробље је биљег средњовјековне Боке и оно показује како су могла изгледати бокешка гробља прије њиховог уништавања.

 Гробље на Лоберу, једнако је важно, а може бити и важније, за расвјетљавање средњовјековне историје Драчевице. Оно је суштински недирнуто. Свугдје по Горњој Боки уништавана су стара гробља.[49]

 Уколико је црква Светога Николе заиста по први пут саграђена онда када каже поп Шпиро Лучић, дакле на концу 18. вијека, извјесно је да су се Лучићи из Здоца и Томина укопавали у њеноме гробљу. Заиста, ово је гробље без присуства споменика који би га опредијелили у неке дубље периоде историје. Ова је црква израсла у сабориште цијеле Суторине захваљујући континуитету свештеничке лозе Лучића из села Здоци који су дуго администрирали суторинском парохијом.[50]

 РАЈЕВИЋИ

 По старини се вежу уз Требесин. У томе селу, то је давно исчезли род. Више се и не памти. Присутни у Нотама од соли државе Новске, у пописима из 1758. и 1763. године помиње се Томо, а касније, 1772. – Лазар. Занимљиво је да стара млетачка земљишна књига (1690) укључује власника земље Рада Рајовића. По свему томе, Рајовићи су кроз 18. вијек посвједочени у Требесину.

 Ми смо штампали један документ из архиве манастира Савина из 1725. године. То је писмо игумана савинског Леонтија Пијеру Фонтани, преводиоци за илирски (српски) језик. Писмо је учињено у Савини у августу 1725. године и у њему се обавјештава о разлозима одлагања владичиног пута у Рисан (владике Стефана Љубибратића). Игуман Леонтије се овдје разговијетно потписује са презименом Рајович.[51]

 Дакле, онако како се у нотама пописују требесињски Рајовићи. Игуман Леонтије припада, и то фамилијарна читуља требесинских Аврамовића потврђује, чувеноме свештеничкоме роду Аврамовића.[52] Није нам познато због чега се овдје игуман Леонтије потписује презименом Рајович, али, оба су рода из истога села.

 Отац Леонтије је био архимандрит. Он је путовао у Бенковац на велику свештеничку скупштину Српске Православне Цркве у Далмацији, Дубровнику и Боки. Отац Леонтије био је заступник Боке, али, скупа са калуђером оцем Никанором Рајевићем. На овој скупштини је закључено да се православни Срби под Млетачком републиком чврсто држе науке источне цркве те да се млетачком Сенату поднесе молба за избор једнога лица које би било посвећено за владику у Далмацији и Боки. Управо ће отац Леонтије бити легални кандидат у јесен 1735. године.

 У истоме часу, када отац Леонтије пише господину преводиоцу П. Фонтани, у Савини стоји и отац Иларион Аврамовић, такође Требесињанин. Настојатељ савински је 1725. године сигурно архимандрит Арсеније Милутиновић (Милутинов) – Калуђеровић. Види се то сигурно из уговора Драгутина и Ника Магазиновића из Топле и манастира Савине од 5. марта 1725.[53]

 Отац Арсеније се 1726. јавља и као игуман манастира Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини.[54]

 И Аврамовићи и Рајовићи су требињска братства. Да ли је овдје, у Требесину, дошло до неког интерног рашчлањивања родова који припадају требињским Аврамовићима, не знамо. Али, сасвим је могуће. Наша истраживања показују да је то тако практиковано. Показали смо то у случају знаменитих Магазиновића – братства које се у неколико значајних и врло проминентних саставница јавља под овим скупним именом.

 Тестамент великог дароваоца манастира Савина из половице 18. вијека Сима Милутинова (Милутиновића) Томашевића-Магазиновића казује и о родбинској повезаности другог једног знаменитог савинског игумана Данила Рајовића (Јоаннорајовића) са топаљским, поповским-сливничким Магазиновићима. О овој особи стоји већ и традиција у Рајевићима да је припадао овоме роду и овоме суторинском одломку. У вријеме оца Данила покренута је градња Велике савинске цркве. Он није доживио да је види довршену, али он носи велике заслуге за њено подизање. Отац Данило је пострижен у Савини а у другој половини вијека постао је савинским архимандритом и настојатељем. Он је покретач свих главних корака и акција за градњу Велике цркве. На састанку манастирског братства 15. јануара 1775. године одлучено је да се архимандрит Данило Рајовић скупа са јеромонахом Никанором Богетићем из Грбља упути у Млетке да моле дозволу са градњу. Они су у Млецима остали до краја новембра 1775. године, а јула 1776 дужд Алвизе Мочениго издао је одобрење за градњу цркве. Путовао је у Русију и сакупљао прилоге. Преминуо је у томе послу у Пуљу 1789. године.

 И поп Шпиро Лучић у своме „Љетопису“ казује да је архимандрит Данило Рајевић потекао из овога рода у Суторини. Он каже, такође, да је први досељени био Драшко, те да су Рајевићи стигли у Суторину 1650. године.

 Занимљива је једна напомена прота Сава Накићеновића у серији чланака о савинским читуљама о томе како „Овог Рајовића, пишући против њега, епископи латински називљу „Никанор.“[55] Можемо се, свакако, подсјетити на име онога пратиоца архимандрита Леонтија Аврамовића на скупштини у Бенковцу на којој су се 1731. православни Срби супротставили Унији.

 Родбинска веза Рајовића са Магазиновићима је посвједочена великом опоруком Сима Милутинова Томашевића Магазиновића, начињеном у Топлој на Предивану 11. марта 1743. године у којој он помиње ђакона Данила сина покојног братучеда Јована Рајовића „који је на Савини“. Симо Томашевић помиње и братучеда покојнога Лазара Рајовића који има сина Стефана и каже: „...Стефан учи Јова Рајовића.“ Сигурно је да овај Лазар не може бити Лазар из Требесина јер је требесински Лазар глава фамилије у другој половини 18. вијека.

 Из патента издатог на скупу манастирског братства оцима Данилу и Никанору, 15. јануара 1775. у манастиру Савина: ... Да достојни и честњејши Господин отац архимандрит Данил Јоаннораивич, наш старјешина у дружби другога свештеника јеромонаха Никанора Богетића, да имаду обоица упутити се до владања мнетачкога, и просити у господске власти Преведрога принципа, приложне помоћи и обране, за обранити и издержати, такве праведне узроке нашијех свештениках, тако и мирно владање, земаљах које милост високога дара ужива се у монастиру истоме; и за то ђело у јакост овога договора нашега дава се сва потребна област истому честњејшему господину оцу архимандриту, да може поступати, пред Пристојне Престол, на име опћено за више речене после, и колико би могло требовати, за утјешеније свештеническо и за корист обћену монастира и за поновити церкву;

 Кроз 18. вијек, Рајевићи су присутни и у Мојдежу. Уписани су у Ноте од соли парохије мојдешке државе Новске.

 Попут Лучића, током 18. вијека, ово се братство лагано у новским селима смањивало до ишчезнућа, да би се оба братства задржала у суторинском предјелу, испод Оштре – у ономе старом дијелу Суторине који лежи уз границу дубровачку.

ЗБОГ ЧЕГА СЕ НЕ МОЖЕ ВЈЕРОВАТИ ПОРОДИЧНИМ ПРЕДАЊИМА О ВРЕМЕНУ ДОСЕЉЕЊА И ПОРИЈЕКЛУ РОДОВА?

 Ако се само на час задржимо на старој, Корнеровој земљишној књизи и њеноме фундусу драгоцјених података, биће јасно да је довољан један једини погрешни и чврсто фиксирани податак из фонда традиционалних обавјештења па да се читава предајна конструкција уздрма. Ево примјера: Уколико мојдешки Радуловићи кажу да су доселили у вријеме Морејског рата, онда их књига из 1690. потпуно оповргава. На страну што се овом књигом озбиљно помјера могуће вријеме доласка породице. Ова књига поред власника са српским именом, помиње и власника земље у Мојдежу и Суторини са муслиманским именом. То је Selach.[56] Заиста је за очекивати да је овај власник земље овдје припадао становништву Мојдежа које је, могуће, и исламизовано у вријеме турске управе. Стoји, наравно, и могућност да са успостављањем млетачке власти овај Селах силази у Драчевицу, али је тешко повјеровати да би као глава фамилије у томе случају задржао ово име.

 Узели смо у овој прилици Мојдеж јер је у доба Морејског рата чинио једно насеље са Здоцима. За све родове чији се чланови уписују презименом у земљишну књигу Херцег-Новога 1690. године стоји оправдана сумња у тачност предања које казује о досељењу у 1693/94. години. Свакако, упадљиво је да готово сва мојдешка и суторинска братства тако казују, па вријеме доласка у Боку фиксирају у вријеме стабилизовања нове, млетачке власти и успостављања општинске управе. За то морају постојати специјални разлози. Старом земљишном књигом се доказује да су ови власници присутни и много раније. Уколико је посао на изради књиге започет са почетком млетачке власти, још 1687. године. А свакако јесте. Требало је времена за премјеравање баштина и пописивање имовине. Уколико је доминантан дио мојдешких родова овдје од раније, па нека је само од часа млетачко-савезничког заузећа Новога, онда нешто није у реду са овим породичним предањима. Постојали су дакле, нарочити разлози за овакву фиксацију предања и овакву упадљиву дислокацију. Ми вјерујемо да се то догодило из разлога неправичне и неуредне расподјеле земље и услова за стицање земље у радикално измијењеним околностима. Због тога ће најважније питање за историју Боке у преломним временима Морејског рата бити такозвано привилегијално питање. У моделу Требесина ми смо показали да је привилеговано и високо рангирано становништво овога насеља у 18. вијеку, готово искључиво оно за које се може убједљиво показати да разлога за вјеровање да не припада староме његовом становништву.

 Сасвим је вјероватно да је новодосељени елемент који продире у Боку у снажно истакнутом захтјеву Венеције за попуњавање Горње Боке, онај снажнији дио њеног становништва па да се овдје јавља и извјесно ужурбано надметање за показивање припадности новоме елементу.

 Заиста, овдје је интересантно да се 1913. године у дјелу попа Сава Накићеновића „Бока“ говори о досељењу Коњевића у Суторину 1692. године, а Коњевићи су присутни у турскоме дефтеру из 1540. године!

 У вријеме када је у Дубровнику изнова покретан спор око депозита Херцега Стефана од стране најмлађега сина прозванога Ахмет, и у вријеме спорења око Бјелотине, а дубровачки Сенат се окупирао подизањем куће Херцега Влатка, у љето 1473. јавио се један спор између Маочића и Ускопља у Конавлима и Степошевића из Драчевице. В. Атанасовски пружа коментар о стајању обје стране уз дубровачку границу. Као и свуда по Драчевици и Луштици било је уобичајено да сеоски одломци понесу имена по својим средњовјековним родовима. Браћа Дабижив и Новак Степошевић бавили су се трговином у Дубровнику у доба Херцега Влатка. Сачуван је један њихов уговор из марта 1478., са Драгојем Гучетићем.[57]

 Свакако, могло је бити удаљавања и враћања. Срби су свугдје, у крупним својим помјерањима на концу 17. вијека, показивали извјесну склоност да се крећу са Турцима, бјежећи од придолазећих католичких државних творевина. Oвдје је народ могао заузети и носити став какав је изрекла и носила Дубровачка република у часу када су се у Сремским Карловцима одржавала мировна конференција. Дубровник је у лику грофа Марсиглија затражио да његова територија буде раздвојена од млетачке. На тај начин је дошло до формирања предјела раздвајања и задобијања узаног парчета земљишта у Крушевицама и Суторини који је припао Отоманској империји.

 Ми данас знамо да је прелазак у Боку текао колебљиво и поступно. Многи значајни Новљани, па и Мојдежани, држе своје посједе у требињском крају у вријеме млетачких регуларних продора у јужну Херцеговину.

 Свакако, и посједовање земље у Суторини, неколицине Мојдежана у 1690. години, нешто говори.

 Међу родовима који би требали да доселе тек у вријеме прелажења у Боку неких знаменитих херцеговачких кнежева, или епископа Саватија, а који су уписани у земљишну књигу провидура Корнера, издвајају се са сигурношћу: Брајевићи, Поповићи, Радунчићи (Магуди), Радуловићи, Режићи, Кулиновићи, Котленичићи (Котлаши), Ковачи. Свакако да их је знатно више јер је претежни дио власника земље уписан именом оца. Због тога, ваља начинити анализе имена по родовима на темељу Нота од соли парохије мојдешке.

 Суторински предио неће бити имиграционо привлачан послије 1699. године. Он ће у цјелини припасти Отоманској империји. Али, ми данас знамо још нешто: његове српске цркве нису дирнуте у ратноме метежу. Можемо то тврдити и на темељу старе земљишне књиге и уписивања цркава у Пријевору и Шћепошевићима. Ми данас не знамо због чега ова књига није обухватила остала суторинска села? Да ли су била посве испражњена?

 У Суторини напросто нема новијих цркава. Све су средњовјековне или високосредњовјековне грађевине. О томе убједљиво свједочи и поп Шпиро Лучић.

 Ми смо склони да вјерујемо да је Суторина као крај у догађајима са конца 17. вијека трпјела мање флуктуације и измјене својега старог становништва него околни крајеви и села. Турска је управа овдје продужена. Што је, и ако је, са Турцима отишло, то се могло и вратити. Што је остало – то је остало.

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ЦРКВА СВ. ЈОВАНА ВАЖНА?

Ова црква представља примјерак конзервисане драчевићке старине. Њено гробље крије скелете са одређеним анатомским и антрополошким својствима и карактеристикама становништва Суторине и Драчевице. И више ће ти скелети рећи о староме становништву Суторине него сва дохватљива документа. Она представља маркантни и сачувани биљег српске старине Драчевице, у склопу Старе Херцеговине и старе Травуније и она показује како су изгледале и каква су гробља храниле цркве у простору ове древне српске земље. Осим тога, она свједочи темељне историјске истине о цјеловитости културног круга приморских српских земаља јер се налази јужније од области најгушћег посејања својих, по народности, вјери и изгледу сестринских биљега Херцеговине и Босне. Онако како то показују и свједочанства и споменичко наслијеђе Старе Црне Горе. Као што су њене сестре све сеоске цркве у јужној Херцеговини, да узмемо сада само околицу Требиња, тако је то сигурно и Влашка црква у Цетињу. Нема никакве разлике!

Сасвим је могуће да и црква на Лоберу лежи на гробној гомили. То је нешто што би индицирало и предање о откопавању цркве и њен назив „грчка црква“. Једна међа која са доње, суторинске стране ограђује порту, више подупире њено гробље, него што га ограђује. Та је међа, могуће, новије израде.

Црква Светога Јована на Лоберу спада у двије примарне линије или круга културно-црквене оставштине приморских Срба. Прво, она је завјетна црква и том својом улогом, па макар јој она била дата и у 18. вијеку, она спада у култна мјеста српске саборности, у мјеста гдје се окупља а не раздваја. Ово је снажно потенцирано казивањем „Љетописа“ о наглој потреби откопавања и поновне градње цркве на Лоберу у прикраћивању Суторанима да посјећују завјетну цркву Светога Јована на Каменоме. Осим тога, ова црква урађује себе у круг старих цркава које ће ван данашњих политичко-државних међа старе Босне свједочити присуство Срба на овоме парчету бокешке приморске земље. И градити копчу са још удаљенијим српским средњовјековним земљама.

Црква на Лоберу прибраја се оним црквеним зградама старе Суторине које су архивски посвједочене: Светога Архиђакона Стефана у Шћепошевићима и црква Пресвете Богородице у Пријевору (1690). То је онај фундус који ми сада познајемо из времена Морејског рата. Она то свједочи својом обновом у почетку 18. вијека, а о томе говори и документ у којему је поменута женидба попа Луке. Све што је обнављано и помињано у почетку млетачке управе, то је грађено прије отоманске управе у Драчевици. Ова се црква, дакле, прибраја наслијеђу старе Суторине које је, у изворима, и у остацима својим, груписано око Оштре.

Ова црква припада и обновитељском замаху бокешких и јужнохерцеговачких Срба у Драчевици који су у првој половини 18. вијека, са снажењем свог политичког утицаја под окриљем Венеције, обнављали своју старину. У околини, обновљена је црква Вознесења Христова у Мојдежу, задобивши улогу парохијалне цркве у 1744. години, као и црква Свете Великомученице Варваре у Мојдежу, такође парохијална црква у 1749. години.[58] Црква Светога Јована вјероватно је кроз 18. вијек изгубила функцију гробаљске цркве, јер се гробље формира око цркве Светога Оца Николаја у Лучићима. Са нарастањем свештеничке породице Лучића, ова ће црква постати саборном за цијелу Суторину.

Укратко, црква на Лоберу припада класичном црквеном сеоском градитељству све Херцеговине. Она носи стећке и она мијења своје функције у складу са генералним током српске црквене историје и понашања динарских Срба, који гдјекад овакве цркве остављају запуштене (црква Пренос Моштију Светога Николе, Малта), а гдјекад их обнављају. За нас је једино достижно објашњење исписано у књизи попа Шпира Лучића.

Црква на Лоберу је за нас завјетна црква на гори. Оне леже ван насеља и оне су по цијеломе приморју најраније посијане цркве Христове. Завјетне цркве на гори најприје су подизане на остацима старијих светих мјеста приморских Срба, а потом су „силазиле“ у насеља. Наша истраживања и наше слутње показују примарност оваквих мјеста у односу на сеоске цркве и ми вјерујемо да ова црква спада у најстарије херцегновске, драчевићке цркве. Уосталом, показаће то археологија.

 ЦРКВЕ СЕСТРЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ДРАЧЕВИЦЕ

Све цркве посвећене Светоме Јовану су старе грађевине које су своје обнове доживјеле током 18. и 19. вијека. На опсегу Суторине, ова је црква једина са оваквом посветом.

У селу Камено, стоји стара црква која је имала и има значај и улогу завјетне цркве за шире подручје. Црква је подигнута у вријеме прије турске окупације Горње Боке. У порти лежи један стећак и пространа некропола која свакако подсјећа на ону на јаковину подно Рустова у Суторини, али и на једну некрополу на Влајовини (Витковића њиви) у самоме селу Камено, која бијаше сва састављена од гробова начињених као тврдошке гробнице из 15. или 16. вијека, или данас још сачуване у порти цркве Светога Георгија у кућанском одломку Глоговик. Ова је некропола, раније датована у 10. или 11. вијек, на темељу прелиминарног увида у сачувани и преостали материјал, знатно старија. Овдје, на Влајовини, стајала је према свједочењу мјештана али и земљишне књиге из 1690. године, црква посвећена Светоме Ђорђу.

Трећа црква Светога Јована лежи у Калиможу у Бијелским Крушевицама. Предање јој приписује средњовјековну старину.

У Кутима, на предјелу Милишићи виде се остаци старе цркве за коју су мјештани тврдили да је посвећена Светоме Јовану и да је представљала цркву женскога манастира.[59]

На старом досегу Драчевице, у Морињу лежи црква Светога Јована, која свакако припада средњовјековном градитељском наслијеђу Боке.

Све су ове цркве и данас веома сличне изгледом и утиском древније градње, али и присуством старих гробних биљега типа стећака.

У кућанском одломку Пресјека, и данас стоје рушевине средњовјековне цркве Светога Апостола Томе за коју ми данас знамо да је била запуштена у 18. вијеку. Ово је један репрезентативни објекат нашег црквеног градитељства који је опредијељен у 11. вијек. Необично да из тога времена није преостало још цркава са раскошнијим декоративним елементима њихова намјештаја, изузев предроманичке цркве Светога Архиђакона Стефана у Сушћепану, гдје се и данас откопавају дјелови старе камене пластике. Да ли су ове цркве и знатно старијег утемељења, па су рушене у вријеме продора Авара тешко је данас рећи. Али, ваља истаћи једно: од истраживања цркве Светога Томе у Кутима, концем педесетих година, није се пошло нити корак даље у откопавању веома привлачних и древних сеоских средњовјековних цркава. Укључујући и цркву Светога Архиђакона Стефана у Сушћепану.

Као предио, Суторина се одликује старином црквеног градитељског наслијеђа. У њој једноставно нема ништа што би могли препознати као тековину Новога вијека. А црква на Лоберу истиче се и међу својим сестрама сачуваношћу својега древног обличја и својега гробља.

ЦРКВА НА ЛОБЕРУ – ВИСОКИ СВЕТИОНИК И ПОСТОЈАНИ СТРАЖАР

Град Нови стоји на бранику васколиког српског приморја, а тиме и цијелог српског рода. Мало је, или ријетко, истицана једна друга чињеница: да је у насртајима Уније попустио тај браник, пало би цијело приморје. Да је Марин Драго или Иван Буровић спровео своју мисију и успио у убјеђивању српских владика у Новоме концем 17. вијека, у метежу Морејског рата да прихвате Унију, ми бисмо у приморју доживјели ток конверзије Срба у Србе римокатолике, а потом, Срба у Хрвате. Томе се круг затвара. То се догодило у пуној претходној извјесности овога процеса у сусједним Конавлима. Први корак одавна, од 15. вијека, па и раније. Пред очима старих Суторана који су се и у то вријеме крштавали и вјенчавали и на други свијет испраћали у цркви Светога Јована на Лоберу. Међутим, то се и поред неповољних прилика у којима су се нашли драчевићки Срби на измаку 17. вијека није догодило. Постојале су у нашем народу отпорне снаге које су управљале његово кретање по равној црти никејског Вјерују, његовог народносног одређења. Овдје је сачувано и једно и друго: и народносно и конфесионално одређење. Историја приморја нас учи да једно без другога не може.

Положај Срба пречана, па и Суторини комшијског дубровачког српства, није ипак изгубљен у неповољном оквиру дијаспоре. Ми смо данас дужни продријети у новску, бокешку, дубровачку и далматинску прошлост, сасвим фактографски најприје, и изнијети све оне конституцијске одлике народа и простора који су помогли одржању народности и вјере на једном оштром размеђу приморског бријега, на тврдом насипу православља које је тако високо да се види у пуном емоционалном и физичком опсегу правомислећег дијела Средишњег свијета. Наш издржљиви динарски свијет ипак је у себи носио неку граничну тачку издржљивости. Али, гдје год је своје живо тијело обнављао из Херцеговине, он је издржао и опстао. И у тој тачки се сусрећемо са Александром Гиљфердингом који је у првоме сусрету са Херцеговином, у манастиру Дужи крај Требиња, истакао једно занимљиво питање: на који начин се овај народ, напуштен од свих и свега, одржао у народности и вјери. Управо је због тога новска историја идеални модел за изучавање крупних и кључних сегмената народне историје Срба. Нови се намеће и својим положајем сред градова у којима су извршени снажнији клерикални притисци Римске цркве: Дубровника и Котора.

Ипак је Нови доминантно добијао свој живаљ из предјела који је уливао снажну конституционалну отпорност својег народносног Вјерују. Могуће, да није без утицаја на формирање таквога народног и културног склопа и јака традиција средњовјековне Херцеговине која је тешко искорачивала из својега етничког оквира. Уколико на час посмотримо прегледну мапу Боке онда ћемо одмах уочити најснажније отпорне тачке српства. Оне стоје на прагу од метанастазичких горских врата која су вјековима преливала Херцеговину у Боку.

Суторина, то је етнички и вјерски праг Српства. Између Орјена и Орјаче. Узана врата са јаким дверима. Суторина јесте управо народносно Херцеговина. И топаљско–новско српство је у своме елитном дијелу несумњиво поповско-требињско – херцеговачко. Али и новско српство је могло трпјети одређене туђе утицаје и сламање својих виталних народносно-црквених опредјељења и карактеристика па макар то сламање и угињање дошло у вријеме када је урушаван српски Дубровник са околицом. Суторина ипак носи и чува народносне отпорне снаге у своме отоманском изолату, за двије стотине година дуже него остатак Драчевице.

Дакле, и прије него се у приморју, чак далеко прије, вјековима прије, почела развијати политичка раздиоба славеносерпског тијела и снажити особени српски политички и културни утицај, Суторина је у окриљу своје Херцегове земље нашла начина да одвраћа конвертитску оштрицу Рима. У вријеме када је таква акција започета у дубини залива, а ми знамо да то бијаше још у 15. вијеку, Драчевица се нашла у политичком изолату Отоманске империје.

У то вријеме, па и касније, када је у Новоме успостављена млетачка власт, Суторина живи у изолату. И баш на тај начин чува своје старине. Турска управа премошћује вјекове и саставља доба српске господе и византијског наслијеђа са посве другачијим аустроугарским нормативима и законима, и са снажном акцијом утјеривања Хрватства у Конавле и Боку. Но, овдје, акцијом кратком у трајању и кратком у снази.

Црква на Лоберу била је сигурно активна у вријеме српске господе и у вријеме турске управе. Ми знамо да је извјеснији њен пуни црквени живот у старини него ли у новини. Она је гледала све окупационе колоне у доласку и одласку. И примала свој народ у своје древно гробље, опет извјесније у средњему вијеку Европе да би га изнијела као његово живо тијело у новоме вијеку Срба. Она је нијеми чувар који открива концепт историјског живота и развитка древне Херцеговине: њена главна карактеристика је недекларативност. Она је напросто - дјелотворна. Скромна и сеоска али животодавна. Јер је дубоко укопана.

Црква на Лоберу јесте мргин српске земље, али она је и реперна тачка према којој је широка континентална Херцеговина, Херцеговина високих планина и крашких поља, управљала своје становништво, снажећи тако своје обалске комуне. У томе земљишном и етничком кругу који су затварале високе горе Старе Херцеговине, стајала је Суторина као праг преко којега се могло излазити на историјску позорницу Средоземља, и преко које су, гдје год су то обласке горе средње висине допустиле, формирана врата за ваздашње живо насипање јадранског православног бријега. Тамо гдје је наш динарски свијет стао на добру подлогу древне словеносрпске демократичне средине, у којој се могао развијати сасвим равноправно, тамо су се српски народно-црквени устави показивали неразрушивима. Овај дио старе Драчевице нудио је кроз читава два последња „вијека“ управо такав развојни оквир и црква на Лоберу је свједок који много казује. Шта год да је било садржином вјерскога живота нашега народа у Босни и Херцеговини у њеноме средњем вијеку умногоме се одвијало крај ове цркве. Суторина је у склопу жупе Драчевице могла у свим раздобљима пружити уточиште и избјеглима у вријеме турског заузимања и притискања Херцеговине. Дакле, у вријеме када је и дубровачка територија била притиснута избјеглицама. У архивима града није се могао наћи нити један траг неке бојазни какву би изразило клерикално језгро Дубровника од прилива множине јеретика. Црква на Лоберу својом темељном и стабилном сигнализацијом коју су исписали стари Суторани на њеним стећцима свједочи свој православни карактер. Као уосталом и читава Суторина у Ченићима, Рустову, Малти, Илиној кити или Жвињама.

Може се рећи да је најгушће посејање стећака у читавом опсегу Боке Которске овдје у Суторини. Крај цркве Светога Преображења нема стећака. И то је једина суторинска црква крај које их нема.

Управо стећци, то се у нашој домаћој историографији све више увиђа, говоре о српском народносном карактеру Суторине и Драчевице у вријеме у којему су настајали, али, истовремено, и у правовјерности овога краја у средњему вијеку.  

СТЕЋЦИ У СУТОРИНИ – ТРАГ ЈЕРЕЗИЈЕ ИЛИ ПРАВОВЈЕРЈА

Ко ће боље и непосредније свједочити о карактеру цркве у Босни у њеном средњовјековном раздобљу од Дубровчана? У овај град се сливале готово сва караванска трговина и сви херцеговачки путеви вођаху старој словенској републици. Дакле, у овај град стизаху све вијести из немирног босанског континента. Овај град све одавна записиваше. У његовим архивским књигама лежи сав сачувани, историјски – биљежени живот мале и богате земље Херцегове. Има ли у дубровачким листинама помена о великим тешкоћама обају цркава: јеретичкој цркви босанској која живјеше у културном изолату средњовјековне Босне, ван свих европских цивилизацијских токова и преплитања? Одговор је посигурно негативан. Нема, или се до данашњег дана није презентовала ни једна исправа у којој клерикални Дубровник свједочи о тешком проблему његовог непосредног залеђа. Како је могуће да дубровачки и други католички клирици нису уочили знатну опасност нарастајуће јереси у, како то наша историографија оцртава, крупним помјерањима босанскохерцеговачких Срба ка приморским мјестима пред турском експанзијом половицом 15. вијека?

Но, најприје, да логички просудимо о културном оквиру у којему је могла нарастати и организовати се средњовјековна црква у Босни. У географским и културним изолатима каква је Босна заиста могла бити, а с њом и друге области дуж крупног динарског била, па и дјелови Боке Которске, нарочито планинске Боке, могла је живјети и преживљавати једна особена култура динарских Срба изњедрена у срастајућем хришћанству другога миленијума а дефинитивно утемељена у корпусу старе вјере. У томе реалном оквиру ваља тражити одговора на питања о несумњивој необичности темељне симболичке сигнализације босанско-херцеговачких споменика. Њихови симболи су синтетички и древни и нижу се дуж веома дугачке вертикале којој почетак можемо само слутити. У нарочитим рефугијалним оквирима може се елемената овог богатог симболичког наслијеђа и у његовом механичком понављању, пронаћи и у 20. вијеку.

Српско искуство је особено међу свим словенским народима јер је старовјерско памћење свјежије него у других народа. Опет, кажемо, и у механизацији обичајног поступка. Српска прошлост се мора изучавати увијек посматрајући двије паралелне линије: једну, на којој се ређају главни догађаји српске профане историје и једну која би сликала историју његове православне цркве у њеноме настојању да својем народу, са његовом прирођеном склоношћу за партикуларизмом, те високим обичајно - вјерским конзервативизмом који одбија све институцијске оквире, наметне нови ред Христове цркве. Српска црква је на том тегобном путу учинила немјерљиви напор, напор цркве помиритељице, градећи простор за изражавање народног и културног идентитета својега расутог народа не би ли га у његовим унутрашњим сукобљавањима довела познању реда и лику саображеном са Ликом Спаситељевим.

Али, исто тако, ваља казати још једну истину. Све оне тешке експедиције које је Рим кретао посредством угарских краљева жељеле су само једно: потпуно уништење српске народне цркве у Босни. Све је ове земље које су баштиниле своје партикуларне традиције ваљало уништити у њиховом народносном идентитету и народносном православном Вјерују.

У дубоком културном изолату Босне живјела је једна синтетичка и древна традиција у миру Божјем. У то доба ова је српска земља била јака и баш у то доба она ће чинити врло крупне вањске искораке на Балкану сабирајући своје окрајне парте у давнашњој жељи да се узвиси до својега старога предњачећег мјеста међу народима Европе.

Лист „Дубровник“ објавио је расправе о култури јужнијех Словена, особито Србаља. Овдје је посебно интересантна расправа означена редним бројем 25., а која стиже пуно прије него ће Ф. Рачки изнијети своје погледе на цркву босанску. У овоме прилогу било је говора о Конавлима те сузбијању српске народне цркве у овоме домену Републике Светога Влаха, ал и диљем босанског континента: „Свети Сава ту је (Стон, прим. аутора) утемељио епископију за хумску земљу, па је сваки српски споменик у Стону древан, јербо је године 1333. српски цар Стефан отпустио дубровачкој републици Стон и Рат а република је тамо слала Малобраћане, те су настојали из петнијех жила, да искоријене народну цркву (прозвану богумилску) па дакако, и источни обред. Тому су се опирали јеромонаси ал им је био узалудан посао, те им се ваљало крити по шпиљама ради службе Божије.“ Даље аутор прецизно каже: „У Конавлима је старосрпскијех споменика (стећака), а особито у Поповићима, на Ђурђевом брду“ везујући исправно стећке уз српску народност и стару српску вјеру, а баш у издашном захватању у корпус старе вјере леже одговори на питања о необичности ових споменика који су јединствени на Земљи. Напросто, темељна соларна симболика декоративно - мисаоног склопа средњовјековног споменичког наслијеђа српских динарских земаља говори само за своје дубоко утемељење у постулатима заборављање старе вјере која се још изражава у механичком реплицирању снажно варијабилног ликовног обрасца, вјере коју је могао карактерисати и монотеизам, а свакако, снажно прожете тековинама нарастајућег високо-средњовјековног православља у мјери у којој је оно допиралу у босанске планине. Наши ће народни писци добро знати истину о томе, а посебно они из Дубровника, те ако су још познавали дубровачке архивске књиге, а сарадници „Дубровника“ свакако јесу, тада су они налазили потпору против теза Римске цркве увиђајући да нема доказа о јеретичности цркве босанске.

Хрватска историографија је временом довела у питање и српски народносни круг којему је припадала средњовјековна црква у Босни и Херцеговини, па је, помогнута аустроугарском пропагандом изњедрила нових погледа на предоминирајућу народност у овоме културном изолату, створивши бошњачку нацију.[60]

Наш дубровачки аутор даље каже: „Босански споменици не спомињу јерезије у Босни, а само два србијанска податка осврћу се на јеретике у Усори и Сребреници, те је по тому јасно да богомилство није било распрострањено нити је имао моћи у Босни и Херцеговини.“

„Овдје ми је навести да, кад је Босна била јака или би Угарској пријетила каква погибељ (Босанска вила, 1892, 465) онда би обично нестало и погибељи са стране јеретика у Босни, те би престало и свакога прогањања проти споменутијем Богомилима.“

Прве историје богумила исписане су јако давно, почетком 18. вијека.[61] Полет у истраживању овога покрета долази тек средином 19. вијека. Наш уважени проучавалац богумила Д. Драгојловић, пружа једну генералну слику и оцјену укупних, до данас доступних, извора о богумилима, као изразито хетерогених према садржини и уједначености фактографске вриједности грађе. Д. Драгојловић истиче: „Настала у различитим срединама, из разних побуда, и са дивергентним циљевима, сачувана изворна грађа је неуједначене историографске и фактографске вриједности. Док је један њен дио садржајан и поуздан, други представља збрку свакојаких, често несложивих вијести, лишених стварних и конкретних чињеница, које и логички и садржајно једне другима противуријече.“[62] Надаље, може се утврдити, да је највећи дио извора о богумилима легендарног и хагиографског карактера. Ова јерес извргнута је у званичним актима Цркве, редовито, осуди путем инструментализовања нарочитог, стереотипног језика црквеног формализма уз употребу терминологије која представља дубоки анахронизам. И тада, у изворној грађи, не може се докучити да се обавјештава о Босни и некој раширеној јереси у овој српској аутономији. Први званични документ грчке цркве, за који се вјерује да је настао у 10. вијеку, написан је највјероватније у вријеме патријарха Николе Мистика (901–907). Тако исто и у словенској грађи, када се изузму житија Немањина, нема вијести о јереси у Босни или другдје у српским земљама. Један од кључних извора који је постао темељом за изрицање стручног историјског суда и карактеру средњовјековне вјере Балкана и Мале Азије, у далеко ширем територијалном опсегу но што се из његова текста може видјети, јест Бесједа Козме Презвитера. И тако, овај средишњи текст, који је и средишње важности за наша домишљања о карактеру цркве босанске у средњему вијеку, послужио је као основа за друге расправе – полемичке текстове словенске провенијенције. „Козмина бесједа је потпуно усамљена у својој књижевној врсти. Све касније антибогомилске расправе на словенском језику представљају краће или дуже, цјеловите или парцијалне, мање или више успеле компилације у којима се текстуални садржај Беседе другачије компонује, скраћује и у нове мисаоне и садржајне целине компонује.“[63]

Такође, важна су запажања о социјалном карактеру покрета који је тежио враћању на стару српску општину и родовско уређење које је и те како угрожавала византизација ових крајева (!). Из свих слојева друштва мобилисао би се богумилски покрет у земљама о којима говоре извори. Овакав отпор је могао бити необично снажан, и сасвим артикулисан, у планинским предјелима Херцеговине и Боке.

Када се говори о цркви на Лоберу и њеним сестрама „грчким црквама“ у Суторини, а њихово најгушће посејање стоји у Суторини, ми морамо изрећи свој давнашњи утисак који је и опредијелио наше инсистирање на народносном изворном оцртавању „грчког“ наслијеђа у динарском систему. Тешко се може наћи и хипотетички оквир који би дозволио да се ово раздвајање у релацији („грчке – српске“) изводи у вршним вјековима средњега вијека или чак касније. Овај анимозитет који је испољен у сусретањима Срба са Србима у њиховим великим унутрашњим помјерањима 17. и 18. вијека, и који је очигледан и у Драчевици и Суторини, одраз је неке дубоке старинске раздиобе. Сасвим посредно, ова поларизација говори и за дубљу старину и старинско утемељење суторинских цркава.

У разматрању шире цивилизацијске подлоге на којој се уздизаше и уочаваше црквена грађевина средњовјековне Босне и Херцеговине, која је у својем вјерско-црквеном реалитету била синтетичког карактера обједињавајући старо и ново, можемо докучити да није у нашој историографији било штетније научничке пројекције запретених раздобља српске древности, из којих смо, правилном валоризацијом, могли постићи великих народних користи.

У часу када је српска историографија, али не само историографија већ и Српска Православна Црква приграбила тезе хрватског историчара Фрање Рачког о јеретичком неоманихејском наслијеђу средњега вијека средишњих српских земаља, ми смо подупрли лажи о стварноме карактеру ове црквене организације, а с друге стране и сами отворили пут пропагандном утемељивању нове нације (Бошњака) у централном дијелу динарског била.

Морамо овдје поменути и гледања старих српских писаца са почетка 20. вијека који су сматрали да је ова црквена организација у Босни и Херцеговини стварана и живјела као монашки ред у крилу Православља. П. М. Зелинац је изнио истиниту народну паметарницу Босне и његово гледање на богумиле као монашки ред дјелује изузетно убједљиво.[64]

И наше новске паметарнице као да то посвједочују. Често помињани сусрет милешевског митрополите Давида и госта Радина Бутковића, утицајне особе на двору Херцега Стефана Косаче, код његовог тестамента, а које је тако често помињано и тумачено у нашим историографским чланцима и дјелима, могло би говорити баш за тезу Зелинца о присуству утицајног монашког реда у Босни и Херцеговини.

О Православљу у овим земљама свједоче и снажни и упорни притисци на народ, да послије раскола прихвата католичку вјеру. Римски бискуп је вршио притисак на босанске владаре помоћу млетачког и маџарског оружја. Политичку историју Босне у њеноме главноме ходу, обиљежава овај факт. То се не може порећи. Осим тога, каже П. М. Зелинац, „строгост и сувишни захтеви римске цркве стварали су јој већ на западу непријатеље.“

Овај стари писац овако казује о богумилима: „У записницима попа Драгоља сачувани су одломци из богумилског учења. Из свега провирује ванредно оштроумље у схваћању истина, а оно их је и омразило према Риму, јер су били права сметња покатоличавању Срба. Они су доцније, кад су Срби и од Цариграда и јелинизирања зазирали и створили самосталну цркву „српску“ а послије и „цркву босанску“, постали омражени и у Цариграду. Њихова правична наука није ишла у рачун ни владаоцима, јер су својом разумном и оштром критиком упливисали на послове у држави.

Богумилско калуђерство ишло је једино за тим да се српски народ одржи у чистоти језика и обичаја. То свједоче они силни рукописни Србљаци и други црквени списи, па онда пријеводи грчких и римских државних закона. Они су ширили у Српству просвјету и одржавали морални поредак.“[65]

У томе свјетлу, сасвим опречних ставова о цркви босанској у средњем вијеку, којему несумњиво припада црква на Лоберу, али свакако, преовладавајућег увјерења да је у овим областима живјела једна понародњачена српска црквена организација, сасвим православна, која је у себи сажимала и распарчане обрасце старога наслијеђа, ваља гледати суторинску заоставштину Српске Православне Цркве. Најбоље сачувани објекат који је преживио све мијене Новога вијека је свакако црква Светога Јована. Ваљда и зато што је била по страни од путева. Она и данас носи старе гробнике који су разасути свуда по Динаридима и ми ћемо, у будућности, моћи да сазнамо ко је под њима укопан.

У новијим ископавањима у Херцеговини, у епископском средишту, манастиру Тврдош, показана је тако антрополошка повезаност и непрекидност калуђерства које је укопавано у порти манастира чији су најранији ископани остаци датовани у првим вјековима Христовог доба.

 ЊЕН ЗАХТЈЕВ ДАНАС

Она је веома стара и она је вјековима свједочила правовјерност њенога краја. Она је такође, вјековима стражарила и бдјела над Суторином. У њој је неко, веома дуго, држао свој завјет и она је на тај начин сакупљала народ који јој је живио подно ногу. Она је и саставила њен народ. Уколико је неко овдје доселило у рату, онда је, посигурно, продужио свој завјет у Христу на овој тачки суторинске земље.

Писати данас о цркви на Лоберу може се само у упорном кретању по одаји њенога соларног и Христовог прага јер она саставља дубоку старину динарских континенталних изолата и охришћањену старину Драчевице да би у својем нововјековном сублимату изњедрила чисто српско народносно правомислеће Вјерују. Дакле, она је сабрала сво наслијеђе Медитерана и она је стала у круг својих сестара које се нижу јадранским горама и обалама. Она је слика и праслика динарског српског кола урезаном на стећцима јер њен мали, суторински круг, саздан и ограђен око Оштре, свједочи њено архаично опредјељење у историјским темељима посвећивања у рецепцији култа: Светојовановско, Светостефанско, Светогоспођинско.

Суторинско и драчевићко Христово доба почиње са полагањем темеља цркви Светога Јована на Лоберу. Она је гласник Новога доба и њен темељ је угловњак од све црквено–народне зграде Горње Боке. И када су суторински Срби њене стећке полагали у њене старе подумјенте, они су их уграђивали у ову народну зграду и тако их симболички чували.

Ова црква данас тражи обнову своје зграде и тражи да се не дира у њено старинско обличје. Да се сачува у једној новој обнови њенога народа над којим она и даље бдије. Она свакако тражи и да њен завјетни круг буде проширен, онако како она својом историјским дјелом далеко премашује осјећајни и физички домашај у којем је расађивала темељне истине о српскоме народу и његовој Цркви.

Она је најчистији симбол старе Суторине и њена неразрушива народна књига завјета и историје коју она данас чисти и обухвата под своје Христолико крило.

Стара Суторина сигурно лежи уз границу дубровачку. Она овдје крије нешто што се мора неодложно заштити. И у траговима сакралног живота и градитељства и у остацима знатне стамбене архитектуре која овдје у Рустову открива тачку високе културе. Овдје је сигурно у старини стајао неки двор, а не смије се заобилазити ни писање Евлије Челеби који је писао о посјети неком манастиру са три куле и три топа у Пријевору.

Свакако, када се буде пришло ископавањима у старој Суторини, тада тај посао мора бити обављен најпажљивије и обухватајући комплекс старина које се групишу око Оштре. Онако како је у тешко вријеме, Захумско-херцеговачки владика Атанасије (Јефтић) започињао и носио обнове старих црквених средишта Херцеговине. Да би драчевићки Срби коначно започели обнављање сопствене завичајне историографије која ће отварати питања и која ће напустити интенцију исписивања главнога хода политичке и културне историје приморских Срба путем гребалачке историографске производње. Ипак, овај крај заслужује макар намјеру и макар напор да се његов развојни историјски оквир постави као прозор у очевидјелачку историографију Боке која ће се умногоме разликовати од слике коју су поставили послијератни партијски кадровици у главним културним установама Херцег-Новога, Котора и Дубровника.

 ГЛАВНА НАМЈЕРА КЊИГЕ

Жељели смо овим дјелцем приложити понеко зрно историји Суторине у вријеме када је снажила неизговорена потреба новскога краја за изношењем једне истинитије и свакако ревидоване слике његове историје. У млетачким изворима леже важне вијести о Суторини у концу 17. и у 18. вијеку, иако су оне исцјепкане због откидања овога дијела Боке Которске од матице у 1701., а затим и 1721. години. Оне ипак бацају свјетло на кретање и историју неких суторинских родова. Суочени са хроником Суторине и њене значајне фамилије Лучића коју је исписао свештеник Шпиро Лучић, увиђајући велику важност овога рукописа који је у оцртавању генералног тока историје овога српског краја посве исправан, ми нисмо могли да заобиђемо истицање могућих нетачности око година рођења свештеника из овога рода. То ни у ком случају не умањује вриједност рукописа. Поп Шпиро Лучић је вјероватно начинио једну реконструкцију на темељу фамилијарног предања. Ова су предања готово редовито веома непотпуна.

Није се могло а не дотаћи главне догађаје који су одредили мјесто Суторине у склопу њене жупе, али и Херцегове земље. Све је у Суторини саграђено на наслијеђу средњег вијека српске Херцеговине. Она је у њеноме градитељству сачувала нека сакрална језгра или један уочљиви сакрални прстен око Оштре. Овом књижицом ми желимо подсјетити на обавезу изучавања ове заоставштине.

Осим тога, упознавањем живог топономастичког фонда могло се и много раније, да су којим случајем наши вриједни истраживачи који су се бавили расправљањем осјетљивих питања убикације мјеста помињаних у старим хроникама, наћи подеснији хипотетички оквир за тумачење одређених топонима. То стога што стара Суторина саставља неке занимљиве топониме и остатке монументалне архитектуре средњега вијека, управо у насељима и одломцима својим подно Оштре.

Као што све знатније грађе у Суторини пружају слику дубље старине, тако се, једнако извјесно може казати да је свако исписивање суторинске историје у овоме часу само хипотетичко. Ако се наслонимо на традиционална обавјештења о родовима – грешке су неминовне. Треба погледати данас недоступне приморске архиве. Али, прије свега, треба у Суторини копати. Треба Суторину сачувати у њеноме аутентичном обличју. Међу свим старим црквама у овоме крају издваја се црква Рождество Светог Јована Крститеља на Лоберу. Она је добро сачувана и она је ипак само обновила свој давнашњи лик у једној обнови на почетку 18. вијека.

 Одабрана библиографија

  • М. Орбини, Il regno degli Slavi, Pesara, Concordia, 1601.
  • C. J. Wolf, Historia Bogomilorum, Vitembergae, 1712.
  • Coleti – Farlati, Illyricum sacrum, vol. VI, VII, n. 467, 217
  • J. Schafaric, Acta Archivi Veneti II, s. 532–533.
  • Padre F. M. Appendini, Memorie spettanti ad alcuni nomini illustri di Cataro
  • Житије Герасима Зелића, Будим, 1823.
  • Маtija Ban, Dubrovnik, Cvijet narodnog kwiževstva II, 1850, s. 184–185
  • Магазин србско-далматински за годину 1865, књ. XXIV, с. 171
  • L. Zore, Bosanski grobovi, Program c. k. Velikog državnog gimnazija u Dubrovniku za školsku godinu 1880–1881, Dubrovnik, 1881.
  • Š. Ljubić, Listine o odnošaju izmedju južnog Slovenstva i Mletačke republike IX, Zagreb, 1890, s. 171–1.
  • V. Vuletić Vukasović, Stećci u Konavlima i Dalmaciji, Starohrvatska prosvjeta II Knin, 1896.
  • A Radić, Izvještaj o putovanju po Bosni i Hercegovini, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slovena, sv. 4, Zagreb, 1899.
  • Епис. Никодим Милаш, Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству, Задар, 1899.
  • Š. Bešagić, Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1900, s. 58
  • Епис. Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901, с. 342–392.
  • С. Накићеновић, Бока, Српски Етнографски зборник, књ. XX, Београд, 1913.
  • Ј. Томић, Извјештај (которског провидура Н. Ерика) о млетачком заузећу у Млетачкој Албанији, Црној Гори и Брдима и у Херцеговини са пописом тамошњег људства и стоке из 1692. године, Споменик САН, LII, Београд, 1914.
  • A. Liepopili, Slovensko bogosluženje u Dubrovniku, Rad, JAZU, sv. 220, Zagreb, 1919.
  • Т. Поповић, Херцег-Нови – историјске биљешке, Херцег-Нови, 1924.
  • В. Ћоровић, Краљ Твртко I Котроманић, 1925.
  • Р. Грујић, Конавли под разним господарима од XII до XV века, Споменик, САН, LXVI, Земун, 1926.
  • И. Синдик, Дубровник и околина, Српски Етнографски зборник, XXXVIII, Београд, 1926, с. 249–1.
  • В. Ћоровић, Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавле (1423–1427), Годишњица Николе Чупића, књ. XXXVI, Београд, 1927, с. 79–81.
  • Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I, део 2, Београд – Ср. Карловци, 1934.
  • В. Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачког мира до Пожаревачког мира, Глас, САН, CLXXXVII, Београд, 1941, с. 15.
  • К. Јиречек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне, Сарајево, 1951.
  • Ш. Кулишић, Трагови богумилства у Боки Которској, Споменик, САН, CV, Београд, 1951.
  • К. Јиречек, Историја Срба, Београд, 1952 (превод Ј. Радоњића).
  • Р. Ршумовић, Суторина, Зборник радова САН, XXVII, Географски институт, књ. 5, Београд, 1953, с. 85
  • Г. Станојевић, Црна Гора у доба Кандијског рата (1645–1669), Историсјки гласник – Орган Историјског друштва Републике Србије – 2, 1953.
  • А. Соловјев, О потреби издавања српског дипломатара, САН, Историјски часопис, књ. IV, (1952–1953) Београд, 1954.
  • М. Гецић, Дубровачка трговина сољу у XIV веку, Зборник Филозофског факултета III, Београд, 1955.
  • M. Vego, Naselja bosanske srednjovekovne države, Sarajevo, 1957.
  • Ђ. Миловић, Одрази Карловачког мира на територијама Херцег-Новог и Рисна, Историјски записи 1–2, 1957.
  • M. Vego, Patarenstvo u Hercegovini u svijetlu arheoloških spomenika, Glasnik Zemaljskih muzeja u Sarajevu (GZMS), VIII, Sarajevo, 1963, s. 207.
  • С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача, Београд, 1964.
  • С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, с. 148.
  • М. Злоковић, Словенска жупа Драчевица, Бока 1, Херцег-Нови, 1969. с. 64.
  • Ј. Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд, 1970.
  • Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI до XVIII вијека, Београд, 1970, с. 419–26.
  • М. Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3, Херцег-Нови, 1971.
  • Г. Станојевић, Протокол о разграничењу Венеције и Османског царства у Боки Которској и Далмацији из 1721. године, Гласник цетињског музеја, књ. V, том V, Цетиње, 1972, с. 16, 17.
  • N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnoga, Split, 1974.
  • М. Динић, Хумско-требињска властела, Београд, 1975.
  • Б. Храбак, Херцег-Нови у доба босанско-херцеговачке власти (1382–1482), Бока 10, Херцег-Нови, 1978, с. 31–7.
  • М. Динић, Српске земље у средњем веку, СКЗ, Београд, 1978.
  • В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд, 1979.
  • Ј. Вукмановић, Конавли, САН, Посебна издања књ. DXXVI, Београд, 1980.
  • V. Foretić, Povijest Dubrovnika do 1808., knj. II, Zagreb, 1980.
  • M. Vego, Ispisi iz Historijskog arhiva u Dubrovniku o srednjovjekovnoj Hercegovini, Hercegovina – časopis za kulturu i istorijsko naslijeđe I, Mostar, 1981, s. 312–279.
  • Д. Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији, II, САН, Балканолошки институт, Посебна издања, књ. 15, Београд, 1982.
  • М. Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Просвета – Историјски институт у Београду, Посебна издања, књ. 21, Београд, 1984.
  • S. M. Kočan, Konavle, Dubrovnik, 1984, s. 17 - 19.
  • М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму (1622–1644) I, САНУ, Београд, 1986.
  • С. Мусић, Извјештаји генералног провидура Далмације и Албаније Корнера о заузимању Херцег-Новог 1687. године, Херцег-Нови, 1988.
  • Љ. Глушац, Истина о богумилима – историјска расправа, Београд, 1941–1991.
  • Ј. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992.
  • Ј. Ђорђевић, Драчевица и Риђани средином XV вијека, Београд, 1997.
  • Г. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције, Херцег-Нови, 1997.
  • Г. Комар, Ћирилска документа млетачког архива у Херцег-Новом (политичко-управни списи) и ћирилска документа манастира Савина – 18. вијек, Херцег-Нови, 1998.
  • Бранимир Дерић, Суторина, Географски факултет Београд, 1998.
  • Јово Влаховић, Суторина – хроника подручја и насеља са родословљем, Београд – Херцег-Нови, 2001
  • Г. Комар, Савинске читуље новских фамилија, Манастир Савина, Херцег-Нови, 2001.

 Регистар важнијих предјелних и личних имена

А

Alfons V, 2

Albania, 3

Апостолска Саборна католичанска црква, 14

Архиђакон Стефан, 14

Андрија Фонтана, 18

Андрићи, род у Мојдежу, 19

Анета, 21

Аврамовићи, род у Требесину, 40

Арсеније Милутиновић, 40

Александар Гиљфердинг, руски дипломата у Босни, 50

Архиепископ Јован, 14

Алвизе Мочениго Трећи, генерал. пров., 41

Авари, 49

Атанасије Јефтић, епископ, 60

Б

Бајкове Крушевице, село, 1,8,16

Bogavec, 3

Бока, 3,8,12,14,18,27,30,36,44,45,49

Беко, 3

Бутково брдо, Конавли, 5

Богојевићи, 7

Бела, владар, 11

Барски родослов, 11, 12

Боса Лучић, 17

Божо Лучић, 21

Благоје Лучић, 23, 23

Братњице, Конавли, 23

Бадоер Фериго, провидур, 24

Бубићи, род у Будви, 24

Будва, 24

Баларић, род у Пријевору, 27

Бадоеров катастар, 33

Бенковац, 40

Богетић Никанор, 41, 42

Бјелотина, 44

Брајевићи, род у Мојдежу, 45

Босна, 46,52,53,56,

Бијелске Крушевице, 49

Београд, 55

Богумили, 56

В

Вијековић, могуће с. Камено, 3

Војислав Кораћ, 4

Вељко Радуловић, 5

Венеција, 6, 44

Владимир Ћоровић, 9, 10, 55

Властимир, владар, 11

Византија, 11, 13

Војислав, владар, 12

Владимир, владар, 12

Видослов, часопис, 13

Висарион, владика захумски, 14, 15

Василије, 15

Влаовић, род у Пријевору, 27

Васиљ Божовић, 27

Вељан Атанасовски, 44

Влашка црква, Цетиње, 46

Влајовина, Камено, 48

Витковића њива, 48

Владимир Максимовић, 58

Вукан, 12

Г

Гримани Ђовани, провидур, 1, 6

Горња Бока, 6, 31...

Грчке цркве, 6, 7, 30...

Груж, 9, 11

Глиго Кецојевић, 19

Груичић-Паштројевић, 21

Груица, 21

Грушић, 21

Голуб, род у Суторини у 17. в., 23

Голубовина, 23

Грбаљ, 24, 41

Глигор Станојевић, 28

Госпава Лучић, 47

Глоговик, 48

Д

Драчевица, 1,2,3,9,48...

Дубровник, 2,12,53...

Дерић, род у Рустову, 3

Динариди, 8

Драгомир, владар, 12

Доброслав, 12

Душан Силни, 14

Дамјан Лучић, 16

Дреновик, село, 17

Димитрије Владојевић, калуђер, Поди, Савина, 20

Дробњак, 23

Драшко, 24

Данило Рајович, игуман, Савина, 41, 42

Д. Драгојловић, 56

Ђ

Ђурђев камен, 3,5

Ђурађ Бранковић, 24

Е

Епидаурус, 9, 10

Евлија челеби, 60

Ж

Жлијеби, 10

Жрновица, 12

Жвиње, 15,52

З

Здоци, 1,2,25,43...

Зетливи, 9

Залукановицу, 10

Задар, 12

Зета, 12

Захумље, 12

Зупци, 31

И

Илија Рађеновић, 6

Илирско Краљевство, 10

Италија, 11

Илија Јакшић, сердар,

Исаија, калуђер, Потпланина, 19

Илина кита, 52

Ј

Јаковина, 4

Јелена, краљица, 13

Јово Паштровић, 22

Јефто Аврамовић, 22

Јован Маловранзић (Малавразић), 27

К

Кути, 1,49

Константин Јиричек, историчар, 2,9

Коњевићи, род у Суторини, сред. вијек, 3,7,33,44

Корнер Ђероламо, провидур, 4,45

Камено, село, 6, 20, 46

Конавли, 9,11,12...

Константин Порфирогенит, владар, 9,11

Косара, кћер Самуила, 12

Котор, 12

Константин Велики, владар, 14

Кумбор, 16,33

Ковачи, род у Суторини, 23,28

Кулиновићи, род у Мојдежу, 45

Котлаши, род у Мојдежу, 45

Козма презвитер, 56

Л

Лобер, 1,3,6,7,28,46...

Лучићи, 1,3,6...

Лапад, 9

Лукановица, 10

Лукавац, 10

Легетовићи, 12

Лука Лучић, 17,20,25,29...

Лодовик Андрија Фонтана, преводилац, 19

Леонтије Рајевић, 40

Лазар Рајевић, 42

Луштица, 44

М

Морејски рат, 1, 8, 33, 43

Мојдеж, 1,2,5,16,23

Михаило Динић, 2

Милдруг Богојевић, 3

Морињ, 3,16,49

Мокрине, село, 3

Малта, село у Суторини, 4,52

Метериз, 6

Мочениго линија, 7

Михаило Зетски, владар, 12

Млетачка република, 13

Марко Требињац, 14

Милановићи Јово и Теодор, свештеници у Мојдежу, 17

Мојсеј Лучић, јеромонах, Мојдеж, 17, 18,19,25

Марко Андрић, 19

Миројевић, род у Суторини у 17. в., 23

Марко Личић, 24

Миранишевић, поп у 17. в., 28

Миочевић, Кумбор, 33

Малобраћани, калуђери, 55

Н

Нови, 2,3...

Никољ до, 4

Немањићи, 14

Нектарије Зотовић-Чуквас, епископ, 14

Никола Котленица, 16

Никола Марија Бембо, провидур, 18

Никола Кецојевић, сердар, 19

Никола Маловранзић (Малавразић), 27

Никодим Богосављевић, монах, археолог, 31

Никанор Рајевић, монах, 40

Никанор, 42

Никола Мистик, 56

Немања 56

О

Отоманска империја, 1

Оштра, 3,4,7,16,28...

Орина, 7

Орјен, 51

Орјача, 51

П

Пријевор, 1,4,15,60...

Подоштро, 3, 15

Подворница, 10

Петар Скок, 10

Павлимир, владар, 11

Превлака, 12

Преспа, 12

Пељешац, 14

Пехлица, могуће Ченић, 15

Перо Лучић, главар, Требесин, Сушћепан, 16,19, 21

Потпланина, манастир, Ратишевина, 19,23

Паштровићи, 21

Петар Лучић, 23

Поповићи, род у Мојдежу, 33

Поп Милан Поповић, 33

Пресјека, село, 49

П. М. Зелинац, писац, 58

Р

Рајевићи, 1,42,57...

Ragusa, 3

Рустово, 3,5,10,48,52,60

Рисан, 10

Рашка, 11

Радослав, 11

Рудник, планина, 12

Риђани, 15

Раде Рајевић, 40

Радуловићи, род у Мојдежу, 43

Радунчићи, род у Мојдежу, 45

Режићи, роду у Мојдежу, 45

Радин Бутковић, свештеник Српске Православне Цркве, 58

С

Света Тројица, 30

Св. Стефан, 1

Суторина, 1,2,3,4,6...

Сремски Карловци, 1

Св. Арх. Стефан,

Св. Јован, 1,3,8...

Сушћепан, 1,19

Стефан Твртко, 2

Св. Ирина, 4

Сава Лучић, 6

Срби, 6...

Св. Георгије, 7

Самуило, владар, 12

Св. Гаврило, 12

Стефан Немања, 12

Св. Сава, 14

Стон, 14

Стонско брдо, 14

Стефан Љубибратић, епископ, 14

Selach Radulovich, 16, 43

Софроније Видаковић, 20

Саво Накићеновић, 24, 44

Симо Л: Рајевић, ктитор, 35

Степошевић, Дабижив и Новак, 44

Саватије, епископ, 45

Сребреница, 55

Ц

Цавтат, 9

Цетиње, 46

Ћ, Ч

Ћенич, 6,7,15,52

Чворо, род у Суторини у 17. в., 23

Чворовина, 23

Ш

Шћепошевић, село, 1,3,4,15,16,28,34,45

Шпиро Лучић, 5,6,8,21,23,27,34,37,39,45,48,61

Шабо, род у Суторини у 17. в., 23

Шабовина, 23



[1]           К. Јиричек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у Средњем веку, Сарајево, 1951, с. 233

[2]           М. Динић, Српске земље у средњем веку, Српска Књижевна задруга, Београд, 1978, с. 205, н. 105

[3]           Г. Елезовић, Некретна добра Ахмет паше Херцеговића у Дубровнику  извор за пљачку Дубровачке републике – прилози за орјенталну филологију I, Београд, 1950, с. 53

[4]           Г. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције – оглед о бокешком селу, Београд, љета Господњег 1997

[5]           АХ, Политичко – управни млетачки архив, књ. 2

[6]           Српски краљ Стефан Твртко I Котроманић свој град, на обали Боке, прозвао је именом овога светитеља заштитника Немањића на чије је наслијеђе он полагао право по женској линији. На ширем опсегу Суторине, у пограничним дјеловима Драчевице, леже неколике цркве посвећене Светоме Стефану, међу којима и мала раскошна пријероманичка црква Светога Стефана у Сушћепану. Свакако, Стефан Твртко је овдје затекао снажни култ Светога Стефана када је започео активности на подизању својеа града.

[7]            Поред суторинске традиције и казивање пок. Вељка Радуловића из Мојдежа

[8]           Поп Шпиро Лучић, Љетопис породице Лучића и парохије суторинске, изд. Завичајни музеј Херцег – Нови, Херцег – Нови, 2000, с. 27

[9]           Ј. Ђорђевић, Нахије Драчевица и Риђани, Задужбина Андрејевић, Београд, 1998

[10]          Г. Комар, Срби и комунизам прије комунизма – рад у рукопису

[11]          В. Ћоровић, Scripta minora, приредили М. Д. Стефановић и Б. Маринковић, Ваљево, 1998.

[12]          В. Ћоровић, Границе старе требињске области, Видослов, Саборник Епархије Захумско – херцеговачке и проморске, број 16, Тврдош, 1999, с.36

[13]          P. Skok, Dolazak Slovena na Mediteran, Split, 1934, 113, 182, 186

[14]          В. Ћоровић, навед. дј., с. 37

[15]          В. Ћоровић, навед. дј., с. 38. Аутор се позива на N. B. Gjonović, Suttorina und die romischen Funde, 1906, s. 6,7. Aустроугарске власти су почетком 20. вијека започеле дириговану и систематичну акцију на сакупљању и спашавању ‘’умјетничких и старинских предмета’’ који би се пронашли приликом градње путева. Почетком вијека кроз Суторину је грађена жељезничка пруга. Ова, од средишње власти диригована акција имала је намјеру да се овакви предмети сакупљају у средишњим фондовима. Шта је у то доба изнешено из Суторине тешко да ћемо икада сазнати.

[16]          В. Ћоровић, навед. дј., с 49

[17]          Р. Грујић, навед. дј.

[18]          К. Јиричек, Историја Срба I, Боград, 1922, с. 318

[19]          В. Ћоровић, Хисторија Босне, с.339

[20]          Владика Атанасије (Јефтић), Кратка историја Епископије Захумско – херцеговачке и приморске, Видослов, јубиларни број, манастир Тврдош – Требиње, 1998, с. 3

[21]          Исто, с. 10

[22]          Ј. Ђорђевић, Драчевица и Риђани средином XVI вијека, Београд, 1997, с. 75

[23]          АХ, ПУМА, књ. 2

[24]          Исто

[25]          Исто

[26]          Исто

[27]          Г. Станојевић, Списак млетачких пореских обвезника у херцегновском крају из 1702. године, Историјски записи, година XXVI, књ. XXX, 1 – 2,  Титоград, 1973, с. 143 - 159

[28]          Г. Комар, Ћирилска документа млетачког архива у Херцег – Новом / политичко – управни списи/ и ћирилска документа манастира Савина – 18. вијек, Херцег- Нови, 1998, с.111

[29]          Исто, с. 166

[30]          Исто, с. 179

[31]          АХ, Политичко - управни млетачки архив, књ. 97, 90

[32]          Г. Комар, Мојдеж – рад у рукопису

[33]          Г. Комар, Ћирилска документа... с. 140, 141

[34]          Г. Комар, Савинске читуље новских фамилија, Манастир Савина – Херцег – Нови, 2001, с. 49, 50

[35]          Поп Шпиро Лучић, Љетопис породице Лучића и парохије суторинске од 1680. до 1930. године, Херцег -–Нови, 2000, с. 7

[36]          Г. Станојевић, Катастри Херцег – Новог и Рисна из 1704. године, Споменик CXXV, Оделење историјских наука 4, Београд, 1983, с.25, 26, 27

[37]          С. Накићеновић, Бока, Београд, 1913, с. 276.

[38]          Исти, с. 586

[39]          Исти, с. 527

[40]          Шпиро Лучић, Љетопис... с. 10, 11

[41]          Г. Комар, Ћирилска документа... с. 143 - 145

[42]          АХ, ПУМА, књ. 2

[43]          Г. Станојевић, Списак... с. 156

[44]          Г. Комар, Мојдеж – рад у рукопису (Ноте од соли парохије мојдешке државе Новске пружене интегрално)

[45]          Мон. Никодим Богосављевић, Крин на средњовековним гробним плочама манастира Превлака, Гласник Српског археолошког друштва, год. 18, бр. 17, Београд, 2001

[46]          Исто, с. 5; М. Црногорчевић, Михољски збор у Боки Которској, Старинар 10 (1993) с. 24,25; Ј. Магловски, Скулптура Пећке патријаршије, у Архиепископ Данило II и његово доба, Београд, 1991, 40,41

[47]          Г. Станојевић, Катастри, ... с. 16, 17, 18

[48]          Коњевићи казују да су доселили у вријеме трајања Морејског рата (око 1692), а уписани су у турски дефтер 1540. године, онако како је овај попис нахија Драчевица и Риђани објавила Ј. Ђорђевић.

[49]          Тренд опасног затирања старих бокешких гробаља продирањем урбаног глобала у простор села и нарастањем бокешких села, пријети да раскине сигурну нит која овај крај и његово становништво веже уз његов средњи вијек. У недостатку архива и распарчаности архива, управо су гробља у Боки Которској кључна спона која нас веже уз прошлост која се неће моћи реконструисати уколико ова стара гробља буду уништена.

[50]          Дужни смо поменути и тврдње мјештана о касном, веома касном, започињању укопавања Рајевића у порти цркве Светога Николе.

[51]          Г. Комар, Ћирилска документа..., с. 30

[52]          Г. Комар, Савинске читуље новских фамилија..., с.

[53]          Г. Комар, Ћирилска документа..., с. 28,29

[54]          АХ, ПУМА, књ. 11, 100

[55]          С.Накићеновић, Вијесник Српске далматинске цркве, Задар, 1910, с. 98, нап. 20. – Аутор се позива на Никодима Милаша (Списи о историји православне цркве у далматинско – истријском владичанству).

[56]          АХ, ПУМА, књ. 2

[57]          В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд, 1979, с. 149, нап. 201

[58]          Г. Комар, Два ћирилска натписа из XVIII вијека из околине Херцег – Новог, Музејске свеске 3, Херцег – Нови, 1998, с. 38,39,40. Свакако, треба водити рачуна и о казивању старих Суторана. Имали смо прилике разговарати са старицом  Госпавом Лучић која је живјела у Томину и која је била родом од фамилије Радановића из Малте. Он је говорила да се житељи Малте нису укопавали код цркве Светога Николе која им је лежала пред кућом, али је и наговјештавала неке детаље, њој непознате и недокучиве у самој цркви који су одбијали од заснивања гробља новодосељене житеље Малте.

[59]          С. Накићеновић, Бока.

[60]          Р. Грујић, Конавли под разним господарима од XII до XV века, Споменик СКА, LXVI, Земун, 1926; М. Динић, Дубровачки трибути, Глас САН, CLXVIII, Београд, 1935, с. 207 – 209;  В. Ћоровић, како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавле (1423 – 1427), Годишњица Николе Чупића, књ. XXXVI, Београд, 1927, с. 79 – 81; В. Ћоровић, Краљ Твртко I Котроманић, 1925; Ђ. Ћапин, Однос према српским споменицима у Конавлима (рукопис), Рад прочитан на савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштина у Републици Српској и Републици Српској Крајини, Бијељина, мај 1995; Ј. Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992; Ј. Вукамновић, Конавли, САНУ, посебна издања, књ. DXXVII, Београд, 1980.

[61]          J. C. Wolf, Historia Bogomilorum, Vitembergae, 1712; J. L. Oeder, Dissertatio inauguralis prodromum historiae Bogumilorum criticae exhibens, Gottingiae, 1734.

[62]          Д. Драгојловић, Богумили на Балкану и у Малој Азији, II, САНУ – Балканолошки институт, посебна издања, књ. 15, Београд, 1982, с. 32

[63]          Исто, с. 50

[64]          Паскал Младеновић Зелинац, Историја Босне и Херцеговине до пада краљевства 1463., Слободна књига – изд. Владимира Максимовића, Београд, 2002.

[65]          П. М. Зелинац, наведено дјело, с. 36,37

На Растку објављено: 2008-01-25
Датум последње измене: 2008-01-26 12:43:56
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује