Владета Јеротић

Бајке као терапеутско средство

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Нерешено је питање историјског порекла бајки. Познато је да сви народи света, они који су изумрли у давној прошлости, као и они који данас живе, најразвијенији, па и они најзаосталији - познају бајке. Када су Јакоб и Вилхелм Грим 1812. године објавили своју прву збирку бајки, већ неколико стотина година пре овог доба постојала су у Европи растурена, несистематска и заборављена издања појединих виђенијих људи који су скупљали усмена народна казивања из света бајки. Када се после Гримовог доба почело са систематским истраживањем овог зачараног света, тако блиског и драгог сваком детету, али и одраслом човеку, када се почело с овим истраживањем и по осталим континентима, откриће је било јединствено и у први мах изненађујуће. Потпуно истоветни мотиви сачињавали су садржај бајки, независно од било каквог преношења, међусобних утицаја, настали у различитим пределима, код разних народа и у разно доба. Већ је Вилхелм Грим наслутио истину када је писао: „Постоје стања која су толико једноставна и природна да се увек изнова враћају, као што постоје и мисли које се саме од себе намећу“.

Интересовање етнолога и антрополога за митове старих народа и њихово порекло, потпомогнуто открићима психолога и психијатара о архајским слојевима у људској психи, која има нешто заједничко свеједно о коме је народу реч и о коме историјском добу, условили су настанак тзв. антрополошке теорије о бајкама двојице енглеских истраживача, Тејлора и Ланга. По овој теорији, која је стекла општа признања, бајке представљају отиске људских пратипова и људских прамотива. Увек изнова у бајкама се појављују добри и зли, паметни и глупи, лукави и наивни, мушкарац као херој, освајач или врач, који своја натприродна својства користи у добре или рђаве сврхе, жена као мајка, сестра, љубавница, која доноси спас мушкарцу или га као вештица омађија. Мотиви су такође увек исти: бескрајна авантуристичка путовања у потрази за благом, заробљеном принцезом, немуштим језиком итд. Појам времена недостаје, сто година не представљају ништа. Свет у бајкама освојен је делањем, јунак је стално активан, а успех његовог деловања је преображај. Пошто су објекти лишени својих стварних одлика, могућа је трансформација фигура, тако да сваки са сваким може да ступи у контакт. Краљеви, просјаци, умрли, ђаволи, животиње, биљке сусрећу се на једној равни. Пошто позив на делање, као и потребне снаге и способности долазе јунаку из околине, он може да оствари своје планове тек предавањем свету. Задаци, тешкоће и опасности који му се супротстављају, служе му као могућности. У сусрету са њима његова судбина постаје нешто одређено и битно. Помоћи које успут добија, или их сам налази, не служе му ради задовољавања неких његових ћуди, већ само да би још сигурније ишао путем своје судбине. Тако исто, ако он помаже другима, не мислећи при том на себе, управо таквим поступком отвара себи пут ка циљу. Идући смело сопственим путем, јунак и не знајући помаже другима, али и обратно, мислећи само на друге, достиже сопствени циљ.

Да би се још боље приближили стварном терапеутском циљу бајки, које се данас примењују не само код неуротичне деце, као један од саставних делова сложене и циљане терапије, већ све више по психијатријским клиникама у свету и код неуротичара, па и психотичара, морали бисмо да испитамо дејство оваквих читаних или причаних бајки на људску психу.

Најпре се дошло до констатације да бајке разумеју и деца и одрасли, сасвим независно од њиховог познавања митологије и психологије, на један непосредан, могло би се рећи чак интуитиван начин. Када слушамо неку бајку, чврсте споне које ограђују наше свесно од несвесног бића попуштају, давно заборављени и делом потиснути свет раног детињства поново искрсава пред нашим духовним очима и то наше несвесно, овако ослобођено уобичајених ограда, непосредно упија и сместа схвата скривени циљ и поуку. Ако у бајкама и има повремено нечег интелектуалног и рационалног, оно оставља слушаоце или читаоце недирнутим. Тек када отпочне активно емоционално идентификовање са збивањима јунака, у њима се буди сопствена прошлост која не остаје изоловано доживљена, већ подстиче елементарну вољу за животом, иницијативу према делању, прилагођавање свету, као и оно толико потребно, нарочито душевно поремећеним, неопходно осећање збринутости у свету догађаја.

Сваки од нас повремено осећа потребу за оваквим светом чаролија, јер у њега може да смести сопствене конфликте у којима врви читав један свет жеља, страха и потребе за заштитом. Услуга коју бајке чине деци и одраслима непроцењива је; она је посебно код деце она драгоцена помоћ коју одраслима пружа позориште, читање романа и понекад биоскоп. Разна ружна дела у бајкама, привремено тријумфовање зла, па чак и свирепости, не умањују радост изазвану причањем. Напротив, психоаналитичари су открили парадоксално осећање у слушаоца или читаоца, које су назвали: задовољство од страха. Страх бива доживљен на реално-иреалном тлу и на овај начин боље припрема доживљавање неког реалног страха у животу. Ово је врло погодан пут припреме детета за зрелије доживљавање страха, од кога га живот касније сигурно неће поштедети.

Покушајем идентификације пацијента са догађајима у бајци приближавамо га, као што смо рекли, његовим сопственим унутрашњим збивањима. После понављаног слушања једне исте, за сваки случај посебно изабране бајке (које се могу користити и као групна терапија), затим причања и препричавања те бајке и најзад, играња садржаја из бајки - уочава се да пацијент постаје активнији, отворенији, од својих болесних симптома удаљенији и за контакте способнији. Погрешно је бајке садржајно интерпретирати и накнадно рационализовати. Корисно је, међутим, натерати пацијенте да и сами измисле бајке, када су у групи да поделе улоге и сами режирају збивања, јер ће тако њихови проблеми постати јаснији. Колико је овакав начин терапије природан и неусиљен доказује и чињеница да деца међусобно често организују управо такву врсту игре.

Не знамо како су настале бајке и митови. На питање да ли у њима, нарочито у митовима, има и трагова неких стварно одиграних догађаја, као на пример у миту о потопу, који познају заиста сви народи из најдавније прошлости или су они остаци дечје душе примитивног човека преисторијског доба (да ли је овај био баш толико примитиван?), начина на које он реаговао на спољашње промене у природи и унутрашње промене у сопственој души, још је тешко прецизно одговорити. Поред елемената несумњиво сликовитог начина представљања магијског доживљавања једног анимистички схваћеног света са конкретним, дечијим начином мишљења, сигурно је да постоје и врло јаке способности апстрактног мишљења. Некад врло дубока филозофска нота у бајкама, етички принцип у њој, зрелост размишљања о разорној снази зла у свету, или још и јачем принципу добра, указују на могуће утицаје већ развијенијих религиозних система народа у којима су овакве бајке настале. Такве су, на пример, бајке из Тебе из 253. године пре наше ере Чаробна књига бога Тота, или из предела Амазоне Небеске сузе, или из Африке Како је рат дошао у свет.

У сваком случају, митови и бајке представљају трајно културно добро човечанства које вероватно никад, док је света и века, неће изгубити од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле. Савремена психијатрија ово је тачно уочила, отуд је примена бајки у терапеутске сврхе постало још једно оруђе у рукама вештих терапеута. Педагошки принципи сваког родитељског дома не би се смели у одгајивању деце никад одрећи овог блага. Оплемењивање читаве човекове личности ублажавањем јаза између његовог свесног и несвесног принципа, упознавање и помирење нашег Ја са хаосом, али парадоксално и са хармонијом нашег несвесног бића - постиже се уживљавањем у митове и бајке.