Алек Попов

Оинк, оинк

Песници,
ништарије проклете,
зашто не перете клозете?

Хиподил

Сваки бугарски аутор који себе уважава чврсто верује да ће му се једног дана јавити из Стокхолма, можда из Холивуда, а у крајњем случају и из Париза како би га обавестили да су му радове прочитали неки значајни људи, да су оцењени како заслужују и да му предстоји добијање чека од кога се пада у несвест. У очекивању тог мистериозног јављања, које ће сместа решити све његове проблеме, пролази цео живот, све док му густи балкански мрак за сва времена не избрише име са овога света.

Песник Милан Теофанов имао је среће. Телефонирали су му одмах после јубиларне шездесетогодишњице, која је скромно обележена у медијима. Па, није баш био Стокхолм, али се радило о важном човеку. Бодилков је говорио без увијања, промуклим гласом, на ти. Представио се као велики пољопривредни произвођач из северне Бугарске. Теофанов се осети као крпа. Шта заједничко има са одређеном особом? Показало се да има. Бодилков је тврдио да је ватрени поштовалац његове поезије. Није престајао да трућа да га је она спасила у тешком тренутку, да му је пружила много, обогатила га такорећи не само духовно, већ и онако (како није прецизирао...); ти си велика зверка, ишао му низ длаку - ти си мађионичар речи, моћни извор енергије... После чега је директно прешао на радни део. А он је био веома битан. Пољопривредни магнат је предлагао да му изда сабрана дела и да му откупи ауторска права на десет година по фантастичној цени од десет хиљада евра. Даје му бесплатно и сто копија књиге.

Теофонов се искрцао на железничкој станици у Русеу око пола шест поподне. Био је почетак децембра, смркавало се рано и са неба је капао мокар снег. На перону га је чекао округли човек са шубаром и обавезним букетом.

- Од г. Бодилкова! - рече пружајући му цвеће.

Попели су се у огроман џип умазан блатом. Убрзо су изашли из града и скренули на један тесан и пуст пут. Клима је избацивала врели ваздух, а мрак иза прозора био је густ као и пре хиљаду година. Возили су се око сат времена кад се пред њима указа разливен брежуљак, прожет светлошћу. По падинама низале су се ниске, правоугаоне зграде као касарне. На самом врху штрчала је чудна направа у облику лизалице.

- Највећа фарма свиња на Балкану! - рече човек.

Бодилков их је чекао испред улаза упечатљиве беле куће са стубовима, окружен малом пратњом. Био је то огроман мушкарац, ошишан на ћелаво, са јаком брадом у облику једног катанца. На раменима је имао пребачену рутаву бунду. Зграбио је меку руку Теофанова, протресао је, као што се тресе печена јагњећа плећка, како би отпало месо и притиснуо га о своје широке груди.

- Е, песниче, песниче! - поче разнежено да га лупа по раменима.

Затим му престави своју свиту: рачуновођу, агроинжењера, ветеринара, једну глумицу из русенског позоришта, неког попа са врећицама испод очију и двојицу холандских студената који су ту гостовали по линији САПАРД-а. У том тренутку иза угла се појави издрндани камионет који је довозио огромну палету књига. Возило се заклати избацујући издувне гасове и истовари палету пред њихове ноге. Бодилков исцепа један пакет и уручи му подебели том.

- Е, шта кажеш?!

Теофонов отвори књигу, прочита своје име и помириса је. Била је истинска. Бодилков климну главом попу. Овај приступи свечано, извади крст и букет из набора мантије попут мађионичара и поче да шкропи свету воду по тиражу. "Ех, простаклук!", уздахну песник стискајући зубе, али није се усудио да прекине ритуал. Освећење се одужи...

После га Бодилков одведе у кафану. Теофанов на брзину попи једну водку да се згреје. Клатио се читав дан у возу, био је узбуђен и алкохол га брзо ухвати. У камину су пуцкетале велике цепанице, а столови су се "угибали од специјалитета", како обично пише по новинама. Глумица је читала његове стихове и сви су аплаудирали. Бодилков је одржао кратку беседу, у духу њиховог првог телефонског разговора, након чега му уручи нову штедну књижицу "Биохим" банке са десет хиљада евра. Песник се смушено захвали и поче да тражи припремљени говор. Припремио га је још пре два дана и сматрао је да ће имати добар одјек. Али листића нигде није било ни у једном од десетак џепова... Осети да га облива зној.

- Ха, живели! - викну неко.

Дадоше му чашу и он је испи надушак.

Од тог тренутка присећао се само фрагмената...

Моћних бутина глумице у мрежастим чарапама. Звали су је Шеви, по Шевролету... Прави надимак! Шеви је седела до њега са огромним процепом на хаљини и размазаним лицем. Било јој је око четрдесет. Имала је кадифен, грлен глас. "Ви сте џентлмен, ни једном ме нисте уштипали!", рече му. Двојица Холанђана су такође дошли даму изразе поштовање, неуморно понављајући "методично, методично"... "Истински методичар!" исправио их је Бодилков, насмејан до ушију. Па га пљесну по челу. Касније је дошло још људи. Нека девојка се попе на сто. Агроињжињер му показа трик са чашом. Оде до тоалета, изгуби се и незнано како нађе се под леденим плочама зимског неба. Поче да се пење уз брежуљак, кад изненада чу дозивајући глас глумице. Осврте се, долазио је из блиске грађевине... Није могао да нађе улаз, прескочио је некакву ограду и пао у блато. Отвор је био много низак па је морао да прође на све четири. У дну просторије жмиркала је плавичаста сијалица. Стихови су се сливали у прозрачни сумрак. Његови стихови!

"Столица смрти је празна,
у њој седи моја сенка..."

Шеви, Шеви! - прошапута узбуђено.

Налазио се у нечему налик на кавез. У углу је лежало огромно тело. Гледај ти, не зову те случајно Шевролет... Очи му постепено свикоше на слабу светлост. Затим угледа зурлу. Била је избачена напред, као да је хватала речи из ваздуха. Усправи се потпуно слуђен. Читава просторија била је подељена на кавезе, а између њих је пролазио узани пут. Глас је долазио из некаквог стуба на таваници. Прасећа тела изгледала су плавичасто и нестварно. Испружени на једну страну, са полуотвореним очима, удубљени у његове стихове. С времена на време, искривљени репови би им затреперили и он је имао осећај да су им речи стизале до самог срца. Обузе га чудно спокојство, које се граничило са срећом. Седе у супротни угао, испружи ноге и склопи очи.

Пробудио се услед ужасне вреве: кораци, узвици, звекет кофа. Неко га ухвати за раме и извуче из топлог брлога сна.

- Гдеси, бре, човече? Истера нас из памети! Ц-ц-ц... Олешио си се саглам!

Теофанов је поносито одћутао. Одвели су га да се окупа и дадоше му радно одело са знаком фирме. Он се намршти, али некакав избор није ни имао. Бодилков га је чекао у свом офису. Изгледао је као да му је непријатно.

-Је ли све у реду?

Песник климну главом колебајући се. Осетио је потребу да пита нешто, али није знао тачно шта и на крају диже руке. На столу се налазила фотографија младе жене у елегантној униформи. Бодилков куцну о рам.

- Моја ћерка, она ми је отворила очи за поезију! Обожавала те... - закикота се лукаво. - Једва смо је излечили. Сад је стјуардеса.

Теофонов се зачуди, али поново ништа не рече. Чудне зверке су ти добротвори... Воз је полупразан кренуо ка Софији, примајући успут нове путнике. Песник је дремао поред прозора. Успомена на Бодилкова бивала је све блеђа, а заједно са њом и сумње и неугодна питања. Пажљиво упаковане књиге попуњавале су простор изнад главе. Књижица са десет хиљада евра грејала му је срце. То су реалне ствари, тешио се, друго су снови и пијане фантазије. Касније у купе уђе мршав мушкарац са ретком брадом и прљавим чизмама. Смеси се до врата и загледа у песника. Теофанов му није обраћао пажњу, све док овај не поче да говори.

- Видим, радите за Бодилкова - уплашено рече. Истина ли је, причају, да овај... пушта стихове прасићима да брже расту?

- Молим? - подиже веђе Теофанов.

- Ти стихови су специјални, пише их неки бугарски песник - продужавао је. - Подстичу особене вибрације и терају стомачне жлезде да луче више сокова. Да вам кажем, ја не верујем шта народ прича, али опет, шта га знаш... Тај Бодилков био је нико и ништа пре пет година, а сад... Кажу да му је ћерка читала само стихове и дотерала до сто кила. Тад је он рекао: чим на њу има такво дејство, имаће и на прасиће... Платио је и глумицу да им чита. Ти, да не знаш случајно име тог песника, а?

Теофанов слегну раменима. Брисачи су му на суво радили на задњем стаклу његовог памћења. Воз изненада успори и један пакет са књигама паде на под. А тамо негде, у плавичастом сумраку свињца, његова поезија и даље је одјекивала.

© Alek Popov
© Velimir Kostov - preveo sa bugarskog i beleška
=============================
© E-magazine LiterNet, 10.09.2005, № 9 (70)