Миодраг Миловановић

Време као кључна одредница SF жанра

(Знак Сагите бр. 3, септембар 1993, стр. 490-491)

Баш као и свеколика књижевност, и жанровска књижевност може се и мора посматрати као историјска категорија. Ова чињеница има посебан значај код жанрова код којих, као што је у питању научна фантастика, питање временског локуса дела може представљати битну одредницу његове жанровске одређености. Као груб, али илустративан пример може се навести пример романа Фредерика Пола Чернобиљ, који је у тренутку када је био написан требало да представља техно-трилер са тематиком из блиске будућности, а кога је распад Совјетског Савеза и Источног блока практично претворио у алтернативно-историјски роман, још и пре објављивања. Сличних примера има и код нас — види: Горан Скробоња, Накот.

Од посебног значаја за писце научне фантастике јесте свест о томе да је квалитетну научну фантастику практично незамисливо писати ван контекста укупне досадашње продукције овог жанра, као и укупног цивилизацијског тренутка у коме се налазимо. Шта ово тачно значи?

Пре свега, значи да се научна фантастика, као литература у чијој се суштини налази стварање имагинарних светова путем „острањења“ овог нашег света, налази на изузетно осетљивом тлу прихватања те погодбености од стране читалаца. Ма колико поједини критичари истицали да је писање научнофантастичног остварења прилика да се истраже крајње границе могућности креирања другачијих светова и начина размишљања, мало је писаца који се упуштају у такве ризичне подухвате, јер су углавном свесни немогућности вербалног изражавања нечега истински другачијег, страног. Због тога се већина писаца научне фантастике креће у ограниченим водама увођења тек по једног „новума“, са детаљном разрадом његових последица на нама близак свет.

То је условило и врло честу појаву коришћења одређених појмова који су претходно други писци увели у своја дела и који су постали опште место код читалаца посвећених овом жанру: Асимовљеви закони роботике, бластери, или ансибл, да поменем само најпознатије примере. 

Други, много суптилнији начин приближавања необичног читаоцу, јесте коришћење неких од општих мотива којих у научној фантастици и нема тако много како се на први поглед може учинити, а чији се историјски развој релативно лако може пратити. Оно о чему при томе треба водити рачуна јесте да свако време напросто захтева одговарајући прилаз тим мотивима. На пример, када се педесетих година овог века претња нуклеарног рата надвила над светом, шта је друго могло бити омиљена тема писаца научне фантастике; касније, почетком седамдесетих, из познатих разлога јачања еколошке свести свет је најчешће нестајао у вртлогу какве биолошке катастрофе.

Ово се не односи само на пуку учесталост одређених тема у одређеним временима; односи се и на начин размишљања који је био потпуно различит почетком века, четрдесетих, крајем шездесетих година, или данас. Свет данас напросто није исти какав је био пре пет или десет година и то се драстично одражава и на научнофантастичну књижевност.

Тако смо дошли и до разлога настанка овог чланка. Основни повод било је незадовољство које сам осећао док сам читао приче приспеле на конкурс едиције Знак Сагите, и то не због њихове, условно речено занатске недотераности, иако и тога има, премда у нешто мањој количини него некада. Проблем је овога пута у нечему другом.

Врло често сам се, за време читања,  као да читам нешто што је доспело из неког доба које се разликује од онога у коме живимо. При овоме не мислим само на то да се на тематику прича готово нимало одражава целокупна друштвена ситуација у којој се налазимо, а што би се с разлогом могло очекивати — једна одређена доза ескапизма никада није била страна научној фантастици. Мислим на укупан начин размишљања који најчешће одудара од времена у коме се налазимо. Погледајте само како данас наивно и застарело делују победничке приче са конкурса алманаха Андромеда, иако од њиховог настанка није прошло ни двадесет година. На жалост, и многе данашње приче делују тако, па чак и још горе.

Савремена научна фантастика у свету, а донекле и код нас, кренула је другим током. Антологијска прича Зорана Јакшића „О зебри и ибису“ (Никадорски ходочасник, Знак Сагите 1) управо је пример како се фантастична књижевност може користити да се на један посредан начин изнесе свој став о ономе што нас окружује. Паметни астронаути који се надмудрују са ванземаљцима на далеким планетама и парадокси који настају кад убијеш деду остали су далеко у прошлости. Наравно, можемо им се увек враћати, али вероватно никада више са оног наивног становишта игре ради игре, мисаоног надмудривања с читаоцем, тражења убитачног punch-line-а који ће оборити читаоца с ногу. Постмодерна самосвесна проза и свет који се око нас убрзано мења тежећи нечему што се плашим и да замислим створили су, барем код мене, менталну баријеру таквом приступу. Баријеру коју јако тешко успевам да савладам.

Једно од могућих објашњења, али не и оправдања, можда може лежати у чињеници да домаћи писци научне фантастике од гашења Алефа практично нису имали прилике да своје приче пласирају у специјализоване SF часописе па да су сада на конкурс стигле приче написане у неким, условно речено, „бољим“ временима. Свестан сам да је у овим временима преживљавања јако тешко усредсредити се на писање, али можда то и не мора бити тако лоша терапија за одржавање менталног здравља.