Предраг Палавестра

Критичке одлике српске фантастике

Љубазношћу Српског друштва за научну фантастику.

Оно друштво које мисли да је прерасло потребу за чаролијом, или греши у таквом мишљењу или је умируће друштво, разорено одсуством интереса за сопствено одржање.

Робин Џ. Колингвуд

Као и у другим балканским и словенским културама с јаком фолклорном традицијом, у српској књижевности фантастика се јавља као знак дубине и снаге духовне културе народа. Фантастика проширује област књижевности и обогаћује природна својства књижевног текста. Она открива корене речи и слика што дубоко задиру у потиснуте слојеве магијске свести; она ослобађа и подстиче алтернативну свест о другоме, разиграва машту која тежи за тим да помери и измени сваки устаљени поредак; она може поред постојећег, појавног света, којим није задовољна, да изгради други и друкчији свет човека. Чак и онда кад је невероватан и нестваран, чудесан, изокренут, језовит, ужасан или утешно благотворан, тај други свет је свагда и докраја људски свет, свет човека  -  прожет је човековом судбином и одређен човековим положајем. У средишту другог света крије се жеља човековог духа да пређе преко физичких ограничења времена и простора и да у некој засебној, од свих спољашњих условности ослобођеној форми замишљеног света успостави модел друкчијег живота. Нестварна стварност тога другог света живи искључиво од маште, храни се уобразиљом и одржава се једино у духу. Она увек изнова обнавља исту наду људског постојања: нуди му могућност да изиђе из окружења грубе реалности живота, да се одупре пукој борби за голи опстанак и да превлада притисак сиве свакидашњице.

Новија истраживања у области фантастике, која се убрзано шире у свету књижевности, дају неочекиване, понекад и невероватне резултате. Свет фантастике постао је привлачан: људи су се уморили од истине. Фантастика сваком појединцу може надокнадити осећање личног пораза, друштвену свест притиснуту терором историје, спознају човека да је немоћан и ништаван пред силином технолошког, економског или политичког насиља. У јеку цивилизацијске кризе и свеопштег пада идеологија, пораза моралне свести и гашења класичних извора свих енергија, наше доба је обузето потрагом за алтернативама, тежњом да се нађу и установе друкчија решења за човека, друге покретачке снаге - како у технологији, тако и у области духа. Док су у деветнаестом столећу физика и метафизика међусобно коначно раздвојене победом реалне свести, детерминизма, природних наука и убедљивошћу Разлога, на крају двадесетога века оне се поново приближују једна другој, и то у научним открићима која у хаосу проналазе скривене законе и чудне смислове, потхрањујући човекову наду да се у нечем другом може наћи изгубљени ослонац. Та нада можда није ништа друго до нов облик старог мита о Аргонаутима, о златном веку или о обећаној земљи. На врхунцу технолошке ере, Разум и Разлог доспели су до ивице тајанства, до тачке иза које постоји и опстојава само гола Машта.

Пре пола века, кад је свет тек био изишао из рата и кад је непријатељство према другом заменио неповерењем у другог, једна од водећих идеја човечанства била је: „Пакао - то су други.“1 Данас су управо други, све оно што је друкчије, једини услов за опстанак; свест о томе је путоказ за заједнички излаз из теснаца. Данашња потреба за другим и оностраним даје полета древном сну о Аркадији, отвара духовну алтернативу коју човек досеже и савремена наука. Многа данашња достигнућа у области астрофизике, молекуларне биологије, генетичког инжењерства, биоенергетике, вештачке интелигенције, парапсихологије и других природних наука прекорачила су преко старих граница, установљених некадашњом неприкосновеном „природном светлошћу ума“.2 Наука данас стоји пред вратима једне више реалности, за каквом књижевност одвајкада трага, желећи да открије дубину ствари и да прошири просторе за духовни залет у непознато и фантастично.

Фантастика може човека да врати у пределе где је његов дух раније спокојно и природно обитавао док отуда није био изгнан тврдом логиком Истине и Разлога, садржаном у строгим декартовским правилима за руководство ума. Фантастика нарушава монистичку структуру човековог света и подстиче га на стваралачку пустоловину изван утврђених и крутих мерила стварности, која се у књижевности, у причи, бајци, епу или предању, односно на филму, руше и премештају као од шале. О таквој „вишој реалности“ у свету књижевности маштао је Достојевски када је тежио да постигне виши и обухватнији реализам пуне истине о човеку, реализам „у вишем смислу“, који може да покаже „све дубине људске душе“.3 Чак ни тзв. теорија одраза - која је својом поједностављеном поетиком књижевности као огледала стварности дала темељ начелима и пракси социјалистичког реализма - чак ни она није могла оспорити ни оповргнути једноставну истину: да слика у огледалу није стварност него само одраз, привид, илузија стварности. Фантастика се опире свођењу човекове стварности само на једну једину могућност, на једну истину и једну димензију, на видљиву, спољашњу и опипљиву реалност.

Фантастика је природно чедо уметности, јер рачуна са свих пет чула а уз то још и подстиче шесто чуло. Њена је предност у томе што може излазити из логичких система и развијати алтернативну енергију духа, може маштом и стварањем превладавати материјални свет и обликовати измишљену реалност која се одражава искључиво у духу, сопственом снагом естетског дочаравања. У њеном простору све је могуће и све стварно - човек је свемогући творац, коме се и потомци и дела рађају из главе. У фантастици се свако може винути до границе немогућег, с лакоћом освајати и доживљавати чуда, преображавати се, смањивати, увећавати, летети на ћилимима, разумети немуште говоре животиња и биља, прекорачивати преко седам брда и седам мора, силазити у тамни вилајет и из подземља се уздизати до небеса, брисати време и укидати пространства - а ипак, засвагда остајати обичан и смртан човек, који је нашао магичан кључ за другу, скривену и непознату страну живота.

Кроз фантастичну причу, лични принцип људскости побеђује све стране, туђе и наметнуте законе, што су донети изван човека. Појединац може савладати све препреке и сва правила што су их пред њега поставили носиоци насиља, или сваког поретка који омета потпуно и слободно деловање човекових правих, недовољно искоришћених моћи. Грађењем нестварне стварности у фантастичној причи, човеково трошно и ограничено ја добија божанску, магијску моћ створитеља нове васељене. Тамо где је све природно и све могућно, где је чудесно постало обично, а где се необјашњиво претворило у свакидашње, ту људски дух влада над тварима, над физичким начелима и над свима законима који важе с ове стране јаве. У фантастици, која је стваралачко измишљање, творачко ја подигнуто је изнад редуктивног ми: човек је слободан од свих правила што владају у друштвеним односима. Свугде где су сужене могућности избора, фантастика је облик метафизичке потребе човека који је остао без Бога.

*

Није нимало случајно што се у новијој књижевности, упоредо с успоном и развојем моћне технологије, у готово свим културама јавља тежња за обновом фантастике, њених класичних и новијих уметничких жанрова. Потреба за алтернативом природна је потреба људског духа, који се не задовољава стеченим и затеченим, него тежи промени и напретку. Савремени читалац фантастичне књижевности налази се у друкчијем положају од свог средњовековног претка, који је, као и аутор фантастичних прича, подједнако веровао у чуда и с природном лакоћом прихватао мистична знамења и натприродне појаве, рачунајући с њима као са саставном делом свога духовног света. Данашњи писац фантастике, који изражава потребу за алтернативом и другим светом, радије подгрева недоумицу: он тражи да се његовој причи верује као естетској истини, без обзира на то што он сам најбоље зна да је та прича измишљена и нестварна, да се одржава само логиком необјашњивог, и то као обрнута слика истине и као продор невероватног у обичан свакодневни живот. Тамо где је фолклорна традиција јака, могућности књижевне фантастике су веће, а избор жанрова много богатији, са јасније израженом разликом између фолклорне и књижевне фантастике.

Ма колико била неодређена и магловита, граница између основних фантастичних жанрова у српској књижевности може се - бар у помоћне сврхе - доста сигурно повући, и то углавном захваљујући општим мерилима која су установљена међу антрополозима. Служећи се неким достигнућима теорије информација, нови антрополози разграничења фолклорне и књижевне фантастике изводе из типолошких разлика: 1. социјална условљеност везује фолклор за народни живот и народну заједницу, док се књижевна фантастика углавном везује за друге друштвене слојеве; 2. идеолошке разлике исказују се у фолклору кроз народну идеологију, а у лепој књижевности сваком идеологијом која није само народна и национална; 3. стилске одлике повезују фолклорну фантастику с усменом традицијом, а књижевну фантастику с традицијом писане књижевности; 4. однос традиције и иновације упућује фолклор према традиционалном мишљењу, а књижевну фантастику према иновацији; 5. природа стварања у фолклору је стихијна, несазнајна и колективна, док је у књижевности индивидуална и усмерена ка теоријском самоспознању; 6. видови ауторства везују фолклор за нелично, а књижевност за лично стварање; 7. док у фолклору форма текста подразумева варијанте и варирање, у књижевној фантастици форма је непроменљива, а текст чврст и дат једном заувек.4 Семиотичари културе, међутим, типолошку разлику између митолошког и фолклорног текста изводе из поставке Владимира Пропа да је свако учење о формама заправо учење о преображајима, те да у основи раздвајања различитих типова фантастике лежи сукоб статичких и динамичких начела, инваријанте (парадигме) и варијанте које употпуњују основну семантичку поделу своје/туђе. У фантастици, по правилу, своје се везује за горњи свет, за време-пространство и семантику сопственога ја, док је туђе све оно што долази из доњег света, што је изван своје личне територије и из сфере означене као не-ја: туђе су нељудске, демонске и аветињске појаве, џинови, вештице, виле и вилењаци, зооморфна бића, змајеви, аждаје, змије, непријатељске групе, туђинци и незнани народи, ванземаљске приказе, људи подземља, мртваци, вампири, шумски и небески становници, водени духови итд.5 Будући да, према истом схватању, сваки фолклорни мотив почива на сусрету супротних начела и светова (своје/туђе; ја/не-ја)6 семантика фолклорних митова - која стоји иза готово свих форми и варијанти фолклорне фантастике - проширена је до праначела - до старе дуалистичке слике света. Фантастични простор обухвата дакле и ову видљиву и ону невидљиву (скривену и тамну) страну света, настањену демонским бићима.

Докази за различитост овога и онога света могу се наћи у свим митологијама и свим књижевностима. Старокинеске народне бајке говоре о људима из другог света, где је све супротно обичним људима: њихови језици расту уназад, па им се говор не може разумети, стопала су им окренута наопачке, па им се траг не може прочитати - када иду на југ, трагови су им усмерени ка северу. У динарском народном предању забележен је сличан мотив о наопаком поткивању коња, који треба да заварају траг и да спрече улазак туђег и страног у свој свет.7 Према тврђењу С. Некљудова, који је пажљиво изучавао фолклорну семантику обрнутог,8 то дуалистичко својство оцртава и разлику између горњег и доњег (хтоничног) света, између овоземаљског света и тамног вилајета које дели магична линија огледала, стварности и илузије, предмета и одраза, природног и натприродног, истине и уобразиље. Додир, мешање и прожимање тих светова образују срж фантастичног, коју језгровито и сликовито изражава једна монголска загонетка: „Ја - то је Бог; ти - то је ђаво.“9 („Пакао - то су други.“)

Таква разлика између ограниченог света истине и бескрајног свемира маште својствена је фантастичном наслеђу готово свих књижевности у којима се, као у српској, примећује стално, чак све убрзаније и све изразитије одвајање од фолклорне традиције. Народна предања, веровања, празноверице, магијски обреди, чарања, митови, легенде, бајке и бајања остају и даље главни извор енергије, која обликује натприродне и нестварне светове и генерише фантастику као књижевни жанр, али се у новије време и у великим и у малим књижевностима све изразитије уочавају оштрије типолошке разлике у структури жанра. С једне стране, промена је условљена технолошким напретком цивилизације, која је човеку модерног доба учинила доступним много од онога што се ранијим и примитивнијим културама - па чак и нашим прецима - чинило невероватним, немогућим и фантастичним. С друге стране, модерно доба изменило је - и још увек енергично мења - сам појам фантастичног, који је у односу на фолклорну или средњовековну (религијску) традицију изгубио некадашњу спиритуалност и постао секуларнији, пре необјашњив него нестваран. Човек савременог доба влада моћним, апокалиптичким силама самоуништења, које је постало реалност живота на прагу 21. века, те више нема потребе да појам чуда везује за неприродно, онострано и ванземаљско, у шта је средњовековни калуђер веровао као у свакидашњу форму свога духовног света. Данашњем човеку чудесно је оно што је још недосегнуто и необјашњено. Простор који је раније био означен као фантастичан сведен је на најмању меру: многе неприродне појаве објашњене су као природне и законите, многе тајне силе су обуздане, а многе мистерије не само откривене него већ стављене у службу човека. Оно што је јуче било чудо, данас је постало изазов, са којег је спала застрашујућа маска табуа. Некад искључиво спиритуална и мистична, фантастика је данас секуларна, алегорична и иронична. Управо зато неки савремени теоретичари књижевности одлучно своде фантастику искључиво на чисте фантастичне жанрове, из којих су сасвим искључили научну фантастику, авантуристичке романе, трилере и порнографију10 - све оно што се остварује у садржају, а не у свеколикој књижевној структури фантастичног текста, и што говори о могућним световима до којих наука и технологија (псеудо-наука и псеудо-технологија) још нису досегнуле; научна фантастика почива на могућем, а чиста фантастика на немогућем.

Измене у појму фантастике и промене у структури жанра - које су се могле пратити како у исказу, положају и улози приповедача, тако и у природи приче и у њеном значењу - ишле су упоредо са променама у моделу владајуће културе, задржавајући увек, као и сам мит, непроменљиво језгро (инваријанту, парадигму). У српској фантастици, свака промена односа према ономе што се сматрало натприродним, чудесним и нестварним, била је везана за промене у свести и знању, за измене у духовним потребама, моралу, веровањима, тежњама и језику културе датога времена. Та културна идеологија није морала бити владајућа; напротив, када је рушила навике, она је најчешће била у опреци и сукобу са званичном идеологијом владајућих слојева - нудила је алтернативу, неку другу могућност за излазак из духовног теснаца. Само тиме могу се објаснити творачки талози древних култура у духовном наслеђу и језику оних народа који су кроз историју расли и напредовали упркос неповољним животним околностима, историјским недаћама и немирном поднебљу.

*

Корени српске фантастике сежу дубоко у прошлост, једним краком у стару словенску митологију, а другим - можда чак и јачим - у непознато преисторијско духовно наслеђе Балкана. До њега су одвајкада с лакоћом стизали сви предњоазијски митови из „колевке вера“,11 мешајући се с изворним културама и традицијама досељеника. Невидљиви слојеви старе духовности морали су остати негде у дну подсвести млађих, касније придошлих и уобличених култура, бар као трагови обредних магијских ритуала и анимистичке свести, који су се у доцнијем фолклорном наслеђу могли сачувати као основне парадигме фантастичног. Ту се можда крију многи кључеви за распознавање мистичних знамења добра и зла, тајних симбола, заштитних враџбина и страховања, који су се, као потиснуте и привидно превазиђене празноверице, задржали и до данас не само у народу него и код образованијих људи. Књижевна фантастика и уметничка имагинација из тог непресушног бунара вуку сву неисцрпну моћ дочаравања друкчијих, алтернативних светова, где се установљују друкчија правила живота - правила својствена фантастичним књижевним жанровима. У таквим причама, као и у древним предањима и бајкама, лако се померају уобичајене границе времена и простора, прекорачују разлике између могућег и немогућег, између горњег и доњег света, између свога и туђег закона. Односи који су утврђени у реалном свету губе се или обрћу наглавачке, а то још више проширује могућност бесконачног варирања фантастичних мотива. Миметичка својства приповетке одржавају се претежно у детаљу, док се дидактичка својства потискују у позадину. Тако се постиже познати ефекат „онеобичавања“, тј. продора фантастичног у сферу реалног, на чему се, добрим делом, заснива сва поетика фантастичне приче.12 Захваљујући тим протејским својствима, и готово непресушним врелима у духовној традицији и културној подсвести народа, фолклорна фантастика остаје главни извор грађе и за модерну српску фантастику.13 Српска фантастична књижевност радије и лакше мења иконографију, декор и спољашњу форму необичне приче него њену унутрашњу структуру, језгро и творачку мотивацију самог жанра.

У средњевековној српској књижевности, као и у целом хришћанском свету, појам фантастике зависио је пре свега од библијске митологије и црквених учења. Без обзира на то из чега је проистицала, на шта се наслањала и шта је све у себи прерађивала, хришћанска догма је своју есхатолошку философију овог и оног света градила на вери у чуда, која једина могу одржавати везу и склад између видљивог и невидљивог. Доживљај натприродног и чудесног у хагиографским списима и животима светаца био је основа мотивске структуре изграђене на јединственим темељима - на општој вери у чудеса. Њу су подједнако делили и образовани и необразовани слојеви друштва, уједињени заједничком хришћанском идеологијом и општом визијом света. Провала нестварног и натприродног у структуру приче о животу, доживљајима и посмртном чудотворству српских светитеља - какав је, на пример, био св. Симеон (Стефан Немања), чија биографија, из пера његових синова, архиепископа Саве и краља Стефана Првовенчаног, стоји у темељу српске писане књижевности - била је, несумњиво, израз веровања у чуда и, у том смислу, потврда вере, али нипошто форма тзв. чисте фантастике, у којој је чудесно само себи циљ. Чуда св. Симеона као и чудеса многих других српских светитеља често су била у служби профаних, овоземаљских, па чак и практичних државних и ратних потреба, што говори о томе да се већ на самом почетку српске фантастичне књижевности у њој могу разликовати два типа фантастике: интенционална и неинтенционална фантастика. Чудесно такође има два својства: чистог мистичног заноса, визије и откровења, које води ка спознаји Бога, и секуларизованог чуда, које фантастичну причу усмерава у одређеном правцу, даје јој морални смисао и дидактичку сврху. Јаче наглашену васпитну црту и у српској средњевековној књижевности имале су старозаветне апокрифне приче и параболе о чудима, о узношењу на небеса (Књига о Варуху, Виђење Исаијино) или о силаску у пакао (Обилажење Богородице по мукама), о страшном суду, о постању и апокалипси (Тајна књига или упит Иванов),14 којима су и канонске и јеретичке цркве строгошћу језовитих упозорења придобијале паству за своја учења.

Тај усмерени страх од искушења, казне, нечистих сила, пакла и вечитог испаштања - који је у јарким бојама и живописним сликама био означен као супротност озареној идеји блаженства - у народној машти се мешао с паганским духовним наслеђем. О јачини тога продора средњевековне фантастике у духовну културу и фолклорно наслеђе народа може посведочити кретање једног мотива, који је сам по себи био далеко мање упечатљив од застрашујућих представа злих демона у црквеним списима и проповедима. Преузет из античке књижевности (од Псеудокалистена) - која је као световно штиво несумњиво имала мањи круг прималаца него црквена и верска књижевност, која је била део мисије и обреда - мотив „тамног вилајета“ ушао је у српску народну традицију преко средњевековног Романа о Александру Великом (Српске Александриде),15 али је тек у народном предању добио ону мисаону дубину, симболику и надисторијско дејство, ону згуснутост значења и прегнантност свеважеће архетипске парадигме, коју у српској духовној традицији тај мотив има као симбол свеколиког судбинског проклетства. Тамни вилајет је судбина и парадигма свих граничних и маргиналних култура што се колебају између два избора, између два света и две могућности, између царства небескога и царства земаљскога: „Ако узмеш, покајаћеш се; ако не узмеш, покајаћеш се.“

На сличан начин - што из сопственог духовног наслеђа, што из преузетих и прерађених предања, а највише из бујне творачке имагинације, која се није гасила - у српској фолклорној фантастици стекло се и сакупило мноштво различитих мотива, сижејних склопова, наративних форми и стилских модела, метафора, алегорија и симбола, подгреваних вечитом људском потребом да се изађе из окова стварности и да се реалном поретку ствари супротстави неки други свет. Као и читава српска усмена традиција, српска фолклорна фантастика располаже толиким стваралачким богатством да може нахранити чак и крајње опречне и непомирљиве типове фантастичне књижевности - од спиритуалног до секуларног исказа; од трагичних до комичних, гротескних, чак и опсцених садржаја; од неусмерене неинтенционалне фантастике као чисте стваралачке игре духа, до критички мотивисане фантастике као облика негације животних противречности, апсурда, изопачених истина и отуђених односа међу људима и стварима. Упркос великом напретку науке и технологије, који руши традиционалне представе о нестварном и натприродном, српска фантастика се и у модерно време враћа фолклорном наслеђу и етнографско-антрополошкој грађи, митовима, легендама, бајкама и предањима. Тако се оживотворује заветна мисао Иве Андрића, из које се може схватити начело духовног континуитета целокупне српске усмене и писане књижевности: „Збуњиван дуго оним што се непосредно дешавало око мене, ја сам у другој половини свога живота дошао до закључка: да је узалудно и погрешно тражити смисао у безначајним а привидно тако важним догађајима који се дешавају око нас, него да га треба тражити у оним наслагама које столећа стварају око неколико главнијих легенди човечанства. Те наслаге стално, иако све мање верно, понављају облик оног зрнца истине око којег се слажу, и тако га преносе кроз столећа. У бајкама је права историја човечанства, из њих се да наслутити, ако не и потпуно открити, њен смисао.“16

Промена модела културе извршена је код Срба после Велике сеобе, у 18. веку, кад је у неокрњену патријархалну свест љутих балканских брђана, засновану искључиво на православљу и епском моралу, почела да продире хришћанска култура Запада, протестантизам, грађанска просвећеност и картезијанско поверења у рационални поредак и практична начела природне светлости ума (лумен натуралис). Дидактичка својства фантастичне приче, која су у фолклорној традицији била потиснута у односу на средњовековно наслеђе, тада поново излазе у први план, али са потпуно друкчијим усмерењем него у религијској моралистичко-дидактичној приповеци. Чудо и чудесно губе некадашња мистична својства, мада се у многим причама још задржава стари, у средњовековљу преовладавајући, поступак.“17 У средиште необичне приче долази алегорија, поетско-наративна и реторичка форма велике растегљивости и гипкости, која својом прилагодљивошћу омогућује сваковрсне типолошке, мотивске, сижејне, тематске и жанровске варијације, истовремено коришћење митске, фолклорне и књижевне традиције (нарочито бајке), односно слободну примену нових фантастичних жанрова (готске и гробљанске приче о аветима и злим духовима, демонима, ђаволима, вештицама, вампирима, итд.).

Барокна фантастика, која се међу Србима и временски и стилски прожимала с класицистичком културом и самоувереном гордошћу епохе просвећености, зависила је првенствено од писмених људи и образованијег слоја који је био танак и малобројан, па су приповетке тога типа доста оскудне и сиромашне. Сусрећу се тек спорадично и узгредно, у појединачним и фрагментарним налетима нове фантастичне имагинације, у којој се мешају фолклорно наслеђе и „вештачка“, књишка уобразиља.18 Сан и сновиђење, као најједноставнији повод за фантастичну причу, омогућује присуство језе и тајанства, мада слутња оностраног не иде даље од предсказања и остаје без привлачности мистичког искуства. Православно учење је, објективно, могло бити препрека за ширење протестантске мистике на Балкану, до којег су тешко продирале езотеричне доктрине какве су у Европи, од Мајстора Екхарта и Јакоба Бемеа до Емануела Сведенборга, ницале као нове мистичне секте и друштва посвећених, окултни покрети и разна братства са строгим правилима и тајновитим обредима.

Гаврил Стефановић Венцловић (1680?-1749?) био је први српски писац те чудне епохе када се мистични верски занос средњовековља преображавао у маштовито поимање света и живота. У његовим еклектичким прерадама сакралних и поучних списа примећују се знаци дубоке саживљености српске барокне прозе са вилинским светом чуда, легенди и мистерија, из којих је касније, под још јачим утицајем фолклорне традиције, израсла српска фантастична књижевност. Његов ослонац на библијске мотиве и житија светаца, која су се још писала у његово време (Житије Цара Уроша патријарха Пајсија Јањевца написано је 1642, дакле непуних четрдесет година пре рођења Венцловићевог наводно 1680), био је проширен занимањем за народне обичаје и празноверице, против којих се као просвећени духовник иначе борио.19 Први званични полицијски извештај о вампирима, који је начињен у Србији 1732, да би преко аустријских власти стигао у Европу,20 није изгледа промакао радозналом Венцловићевом духу, који без напора успоставља везу са мистичним наслеђем у народном веровању и спаја два стилска поступка фантастичне књижевности. Својим простодушним обрадама фантастичних мотива - у којима се могу препознати треперења онога доба, када су се у Западној Европи зачињале клице готског романа (Отрантски замак Хорација Волпола штампан је тек 1764)21 - Венцловић је отворио пут српској књижевној фантастици новијега типа. Обезбедио је књижевни легитимитет и естетску рецепцију фантастичног жанра, који се, упркос наглашеним тривијалним одликама, својственим забавном штиву без већих претензија, све више учвршћивао у српској прози с краја 18. и почетка 19. века.

Строги рационализам и логички детерминизам историчара књижевности искључио је, нажалост, из српског књижевног наслеђа мноштво популарних, занимљивих, махом наивно писаних, али каткад вешто компонованих приповедака и романа, који улазе у круг фантастичне књижевности. Сентиментализам, аисторичност, олако и схематично премештање радње и јунака у времену и простору, убрзан ритам фабулирања, мноштво невероватних прикљученија главних јунака, који су по правилу млади, доброхотни и заљубљени - одбачени су у борби за више вредности и европска мерила српског романа, као јевтини, плитки и неуки уступци нижем укусу широке публике. Тиме је био знатно сужен књижевни фонд српске културне баштине. У том преоцењивању, извршеном с гледишта разлога и корисности модерне уметности и грађанске културе, из историје и памћења избрисана су многа дела старих писаца, па чак и читаве књижевне врсте, међу којима и књижевна фантастика. На срећу, њен пламичак није се никад гасио. Иза Венцловића дошли су други писци српског класицизма и предромантизма, у чијим се прозама осећала склоност ка необичном, оностраном и фантастичном. У философском роману Кандор или откровеније египатских таин (1800), написаном по узору на дидактичке повести оног доба, српски волтеријанац Атанасије Стојковић (1773-1832) привучен је есхатолошким визијама и утопијом другог простора. У идиличном роману Аристид и Наталија (1801), он у русоовском стилу идеализује „јелисејска жилишта“ као пример срећног поднебља и оазу „незлобних јагањаца“, као светињу „блажених мест“, где ће се благородне „сени награждавати“.“22 Као најчитанији српски романсијер оног времена, који је имао доста слуха за идеје, укус, духовне потребе, склоности и занимања својих читалаца, Милован Видаковић (1770-1841) је умео да склопи приповетку по свим правилима ондашње популарне књижевности. Елементи фантастике у роману Велимир и Босиљка (1811)23 вешто су уклопљени у структуру тзв. грчких љубавних романа, на које се Видаковић угледао24 и у којима се из странице у страницу дешавају безбројна чуда и необична збивања, на махове чак испуњена језом готског романа.

Приближавање романтичарског доба, које је у први план истакло чисту творачку имагинацију, уклонило је из српске фантастике рационалистичку потребу за објашњењем и поуком. Писци су пуштали на вољу разиграној машти, којој ништа није било немогуће и недоступно. Обнављајући језик српске књижевности на извору народнога говора, нови писци су са новим речима, новом синтаксом и новим начином приповедања, склопљеним по угледу на народну причу, захватили и у дубину скривених семантичких поља и отуд изнели невероватан, чудесан свет народних веровања и предања, свет пун раскошних боја, облика и значења, чије је лексичке, граматичке, етнографске, антрополошке и естетске могућности први пут сабрао Вуков Српски рјечник (1818). Фантастична прича „Вјерни побратим или огледало будућег вијека“ Атанасија Николића, објављена у „Летопису“ 1831. године,25 толико је лако повезала фолклорна и ониричка својства гробљанске приче, да се, после више од шездесет година, истом мотиву вратио и један од водећих српских реалиста Јанко Веселиновић,26 како би у њега - као етнографски писац новог народњачког стила - уградио не само изворније одлике народне бајке него и друкчије оцртан морал патријархалне честитости и пријатељске оданости.

Николићев пример може послужити као доказ за убрзан развој српске књижевности у 19. веку, као доказ за упоредно, па чак и измешано деловање више приповедачких поступака и стилских опредељења: просветитељства и класицизма, предромантизма и бидермајера, националног романтизма и реалистичке трезвености. „Писмо К. Јосићу и Г. Петровићу“ (1825) Глигорија Трлајића и „Цвет невисти или Добривој и Александра“ (1827) Јевстатија Михајловића по фантастичним својствима могли би се с једнаким разлозима сместити и у предромантичарску и у романтичарску књижевност.27 У тим прозама, с књижевног, стилског, структурално-морфолошког и иконографског гледишта нема готово никакве разлике са вилинским светом начињеним према фолклорној грађи, рецимо, у приповеци „Ратомир и Илка“ (1838) Јована Суботића, или са „вилинстаном“, описаним у једној епизоди романа Кочина крајина (1873) Владана Ђорђевића.28 Сличних примера могло би се навести и више, када би се свеколико књижевно наслеђе српског 19. века изнова проучило и преиспитало, и то не само с естетског него и са типолошко-стилског гледишта. Силазак у доњи свет везан за симболику затвореног простора, пећине, понора или гроба, у коју улази и симболика тамног вилајета, сусрет са змијским царем и змајем-чуваром скривенога блага, протеже се, на пример као мотивско решење све до Јована Стерије Поповића (Ајдуци, 1841), преко Илије Огњановића („Ђаволска посла“, 1866), до Чедомиља Мијатовића (Рајко од Расине, 1892) и Илије Вукићевића („Прича о селу Врачима и Сими Ступици“, 1894).29 Гробљански мотив мртве драге и аветињске жене, широко распрострањен код многих српских писаца и песника, обнавља се и варира у безбројним лирским, стравичним и ониричким причама, а набојем који обухвата подједнако и мистична и психолошка и етичка значења. У вези са фантастиком, тај мотив се може пратити нарочито код романтичара, до личног дневника Лазе Костића,30 у коме се крије мистични заметак песме „Santa Maria della Salute“ (1909). Понавља се - уз разумљива одступања - и код српских реалиста и њихових наследника, од „Задушница“ (1880) Милована Глишића и „Привиђења нашег џентлмена“ (1905) Симе Матавуља, до „Записа о даровима моје рођаке Марије“ (1927) Момчила Настасијевића, „Јелене, жене које нема“ (1934) Иве Андрића, па до опсесивних привиђења Павла Исаковича у другој књизи Сеоба (1962) Милоша Црњанског. Романтичарски облици књижевне фантастике уплетени су у тим прозама заједно са симболистичком пренапрегнутошћу унутрашњих значења, с мистичном омаглицом, својственом тзв. декадентној прози из епохе fin-de-siecle, као и са типолошким одликама психолошке фантастике,31 која продире дубоко, у најстарије слојеве подсвести, одакле свака фантастика извлачи жудњу за вишом реалношћу и метафизичким узлетом човекове душе. Сасвим посебно место у српској фантастици, која је раније била олако искључена из књижевног наслеђа као сувише тривијална, груба и неукусна, припада маштовитим фантазмагоријама иначе одбаченог и непризнатог Пере Тодоровића (1852-1907), који је на више места у својим „булеварским“ романима оставио сјајне примере најчистијег хорора у српској књижевности. Визија страве у сновиђењу на Теразијама, из романа Крвава година (1890), у којој се мистична предсказања мешају са халуцинацијама изазваним употребом дрога и, истовремено, с неком врстом документаристичке прозе о живим јунацима и актуелним догађајима, иде међу најизразитије праизворе српског надреализма.

Искорак из света реалности у свет маште и уобразиље имао је с гледишта дијахроније књижевног развоја несумњиву унутрашњу динамику, изражену првенствено кроз способност промене и преображавања самог појма фантастике. Српски реализам, који је и иначе много дуговао фолклорном наслеђу сеоске патријархалне културе,32 изнова је освежио секуларна својства народне фантастике, која су раније, као пагански талог, била потиснута спиритуалном и сакралном фантастиком средњовековне и религијске културе и недовољно искоришћена у мистичним списима и метафизичкој прози барокних писаца и предромантичара. Главни носиоци повратка на изворе и мотиве фолклорне фантастике, празноверица и веровања у тајанствене силе били су Милован Глишић (1847-1908) и Илија Вукићевић (1866-1869), чији је продор ка нестварном наговестио почетак модернијег, живљег и комплекснијег односа према новом типу „вишег“ реализма. „Улазак у затворену и замршену област душевних немира и подсвесних наноса омогућио је и додир с ирационалним, сусрет с тајанственим и нестварним светом маште у коме је све било могуће и у коме су се одрази реалних збивања преплитали с кошмарима сновиђења, са слутњама, страховима и душевним оптерећењима.“33 Глишић је први од српских писаца осетио и искористио иронична својства фантастике и готово сваку своју фантастичну причу („Ноћ на мосту“, „Награисао“, „Злослутни број“, „Брата Мата“, „После деведесет година“) довео на саму ивицу гротеске - али ту границу намерно није прекорачио. Гогољев ученик, он је радије и лакше иронизирао демонске теме и празноверице из народних прича него што је од гротеске хтео да прави драму апсурда, какву је Гогољ остварио у приповеци „Нос“. Ипак, ма колико био благ и пригушен, Глишићев ироничан однос према сижеу и положају јунака у фантастичној причи није био без критичке дистанце, какву просвећени ум свагда жели да задржи према владавини глупости. Вукићевић је, међутим, фолклорној традицији пришао с обрнуте стране, више привучен гипком структуром и природном двосмисленошћу бајке него бриткошћу и снажном упечатљивошћу фантастичне слике. „Вукићевићеве фантастичне приче имале су необичност померене стварности, каква се сусреће у бајкама, а уз то и нешто од језовите испретураности тамног вилајета који личи на реални живот, мада је ишчашен у лежишту, изокренут и захваћен не само тајанством већ и гротескним безумљем.“34

Светолик Ранковић (у приповеци „У 21. веку“)35 и Радоје Домановић,. који су ишли упоредо с Вукићевићем, или тик иза њега, искористили су ту латентну снагу симболистичке прозе, садржану у двосмисленостима фантастичног израза. Служећи се истим поступком којим су се у својим утопијско-моралистичким и футуролошким текстовима служили утемељивачи српске научне фантастике Лазар Комарчић (роман Једна угашена звезда, 1902) и Драгутин Илић (драма После милијон година, 1890; необјављени рукописи Песма једног живота 1916; Секунд вечности, 1921),36 Ранковић и Домановић дали су фантастичној форми идеолошку усмереност и наглашен критички смисао, не либећи се ни од сасвим отворене публицистичке тенденциозности („Краљевић Марко по други пут међу Србима“, „Данга“). Оно што је Вукићевић држао на висини поетског ирационализма, Домановић је испунио идеолошким набојем. У епохи модернизма, која је почела с краја 19. века, процес десакрализације фантастике био је тако окончан. У новој српској књижевности, фантастика је поред естетских и психолошких добила и нека критичка својства. Више или мање скривена иза копрене игре или бесмислице, критичка својства фантастике кроз цео 20. век остала су главни извор њене алтернативне духовне снаге и њене унутрашње мотивације.

Привидни раскорак између тзв. чисте фантастике - која представља слободну стваралачку игру духа и имагинације, јер је лишена сваке интенционалности - и фантастике писане с одређеним циљем, па чак и с критичким, тј. идеолошким побудама, у модерно доба могла су изазвати два разлога. С једне стране, силовит развитак поетског ирационализма, као стилског поступка заснованог на персонализму и пробуђеном индивидуализму модернистичке културе, а са друге стране, ништа мање силовит продор психологије у раније неосветљену област индивидуалне и колективне подсвести, архетипског мишљења, психичке енергије, ванчулних сазнања и душевних стања која су се до јуче сматрала болесним и ненормалним. Психолошка открића Фројда, Јунга и Адлера била су значајан подстицај књижевној и уметничкој авангарди, која је духовну и естетску револуцију форме могла не само оправдати већ и осмислити алтернативним идејама о човековом повратку својој „голој души“. Био је то нагон за дубљом хуманизацијом уметности и радикалним ослобађањем исконских сила у човеку, тежња за поштовањем и признавањем неизвесног као „истине душе“, потреба за потискивањем крутих стега и закона тобожњег здравог разума и грађанског рационализма, па чак и жудња за вештачки изазваним делиријумом стваралачке маште. Модерна уметност враћала се праизворима, фантастичним представама и визијама, магијском мишљењу, сновиђењима, предосећању, слутњама и опсесијама, страховима, отуђењу, сумњи и егзистенцијалној јези, космичком безнађу и метафизичкој нади. Уметник се такмичио с Богом у стварању сасвим друкчијег и слободног света - света уметности. Унутрашњи простор душе постао је, на тај начин, главно поприште збивања, за која се занимала модерна књижевност, право извориште новог, дубинског, тоталног реализма, који је - како се веровало - могао досегнути ону висину надстварне стварности о којој се у уметности одвајкада сневало.

Скок који је у српској књижевности забележен између сатиричне и алегоријске фантастике и поетске интроспективне прозе „тока свести“ код раних модерниста - попут Лазе Поповића („Септиме“), Данице Марковић („Дозив нечастивог“), Вељка Милићевића („Погреб“) или чак Борисава Станковића („Биљарица“)37 - био је непосредна последица такве корените измене у моделу српске културе, темељне духовне промене, која се најбоље потврдила у преображају књижевног стила и у тананијој артикулацији књижевног језика. Експресионисти и авангардисти, који су се у српској књижевности огласили после симболиста и поборника дезинтеграције реализма, суштински нису нимало изменили модернистички тип књижевне фантастике. Они су само наставили и продубили њену секуларизацију, остајући и даље у тесној вези с фолклорном фантастиком, паганским митовима и архетипским талогом древних култура. Занимање Растка Петровића за младићство народнога генија и обредне мистерије, басме и бајалице, трагање Момчила Настасијевића за матерњом мелодијом, за праформама и празначењима песничког језика, покушај Драгише Васића да изрази делирично („Витло“)38 - све су то били делови истог захтева за дубином, истог трагања за коренима творачког духа. Ране приповетке Иве Андрића (као што је „Жена од слонове кости“) биле су увод у једну од најпажљивије тканих фантастичних проза у српској књижевности, где је готово све у чудном магновењу и поремећају визуре, у магловитом привиду између стварности и илузије, у простору где се губе обриси реалног света и ослобађају скривене, потиснуте или заборављене истине сопствене душе.

Као модерни реалист, ослоњен на искуство Борисава Станковића - који је такође имао тај смисао за више форме реализма и од привида и кошмара у малом, скученом простору тела знао да начини и изазове велике, космичке драме душевних галаксија - Андрић је један од најизразитијих писаца фантастичних прича у модерној српској књижевности. Скоро на сваком кораку, у свакој причи или запису, код њега се осећа и слути и ова и она страна живота; сукобљавају се мрачне и демонске силе, остварују стрепње, проклетства и предсказања, сусрећу злокобници, жртве, странци и усамљеници, проклетници што су притиснути мистичном и тамном силом стешњенога простора и равнодушног тока времена. Од опсесивних фантазмагорија Алије Ђерзелеза и Мустафе Маџара, преко чудне личне мистике звона наслућене у тамници („У ћелији број 115“), до „Јелене, жене које нема“ и поетично-визионарског „Летовања на југу“, Андрић је, готово непримећен од оних који су у њему гледали само реалисту, хроничара историје и балканског мудраца, тихо дограђивао своју скривену, али изразиту, метафизичку мисао о привиду добра и зла, мисао која је у стању да покрене и највеће токове стваралачке фантазије и да усмери невиђене снаге књижевне фантастике. Нимало случајно - чак можда и симболично, с благом наслутом лаке мистике - Андрић је своје књижевно дело завршио посмртним објављивањем Куће на осами, где се упоредо са живима јављају авети и духови, где се мирно сусреће и разговара с мртвима, где се потиру све границе времена и простора и где траје и живи једна друга, невероватна, нестварна, фантастична стварност друкчијег човековог света.39

Модерно доба извукло је, дакле, на површину иманентно својство књижевне фантастике да ствара и обликује алтернативне светове и да подстиче алтернативну мисао; а то својство фантастике постало је у савременој епохи најважније. Док су раније епохе, према својим мерилима и моделима културе, у фантастици налазиле и истицале нека друга својства - магијско или мистично искуство, обредно поистовећивање с божанским, поучно пројектовање идеалних светова, чисто ослобађање маште или разиграно расцветавање стваралачких моћи појединца-творца и творитеља - духовна култура модернога доба подстакла је у фантастици њену алтернативност. Тиме је на свим странама света, у готово свим књижевностима, омогућена права типолошка експлозија нове фантастике, невероватно и неочекивано бујање безбројних фантастичних жанрова, чија мисао често иде испред данашњег времена великих научних и технолошких достигнућа практичнога ума. На одређен начин, тако се поново потврдила дијалектичка веза књижевности, као уметничке форме духовне културе епохе, са језиком и карактером те културе. Онда кад је фантастика срушила преградне зидове између истине и уобразиље, између стварног и нестварног, између ове и оне стране живота; кад је сама, као нека врста реализма „у вишем смислу“, схватила и прихватила да је њен први и прави смисао у томе да у општем тоталитарном безизлазу открије неку другу и друкчију „истину људског срца“40 - књижевна фантастика је тада пронашла своје садашње етичко и естетичко оправдање: да буде уметничка форма потребе за алтернативом.

Типови фантастике, који се јављају у новијој српској књижевности, сведоче о таквом изоштравању духовног усмерења. Поред уобичајених фантастичних жанрова - као што су приче о духовима, утварама и аветима, приче о привиђењима, преображавањима, сновима, опсесијама и предсказањима, гробљанске приче о вампирима и вукодлацима, приче и бајке о вештицама, вилама и чаробњацима, алегоријске приче о животињама и разгранати видови тзв. психолошке фантастике - и у српској књижевности све чешће се користе могућности сатиричне фантастике, фантазмагорије, утопије и антиутопије, научна фантастика, свакојаки трилери и приче о чудним пустоловинама, па чак и некњижевни жанрови, као што су речници, енциклопедије итд.41 Поетика онеобичавања („остранение“), која говори о ономе шта је пресудно за препознавање и обликовање фантастичних жанрова, проширила се и тамо где је нико не би очекивао: у строго и трезвено срезану реалистичку прозу, партизански роман и роман-хронику. У роману Лелејска гора Михаила Лалића, на пример, који је један од најизразитијих модерних реалистичких романа о рату, с јасном и уочљивом историјском основом, па чак и с документарним одликама, једну од кључних улога у развоју основне идеје има ђаво, који је међу партизанске борце и комунисте ушетао право из народног веровања и празноверја. Исти такав сатански лик појављује се и у роману На Дрини ћуприја Иве Андрића; елементи фантастике налазе се и код писца изразито реалистичког опредељења, као што су Драгослав Михаиловић и Живојин Павловић. Ма колико била прихватљива тврдња да се у модерној књижевности практично ничим не може ограничити простирање тзв. иманентне фантастике - јер, у крајњој линији, нема ниједног приповедног дела које није плод фантазије, измишљања и уобразиље; свака естетска илузија уобличује непостојећи свет духа - општа је одлика модерне књижевности да руши традиционалне жанровске поделе и да комбинује стилове, врсте и форме приповедања.

Фантастика данас почиње и постоји свугде где се јавља „онеобичавање“, где постоји одступање или макар мали искорак из договореног или утврђеног поретка реалности, где се устаљени, на изглед природни систем помера у лежишту - довољан је само један елеменат натприродног и нестварног да би прича постала „фантастична“. Алегорије, параболе, проширене метафоре и метонимије, какве се користе у модерној утопијској фантастици (било да је реч о непостојећим световима - атопији, о бољим световима - утопији, или о још горим световима - дистопији), код савремених писаца могу имати крајње различите поетичке и модалне предзнаке, а опет припадати жанру књижевне фантастике. Њихово гротескно или бајковито рухо, њихова иронија, алогичност, хумор, парадокси, травестија, њихов патос, трагично отуђење, очај, апсурд, безнадежност, стрепња или несавладиви страх од свеопштег (космичког) насиља, сведоче о потпуној слободи модела по којима ће се обликовати фантастични свет. Тај свет може опстојати свугде, све док сакупља, прерађује и зрачи алтернативну енергију, неопходну за излазак људског духа из ћорсокака Разлога.

Данашњи српски писци све више проширују распон типолошких могућности књижевне фантастике. Уз класичне облике више или мање прерађене фолклорне фантастике (код Слободана Џунића, Милисава Савића или Видосава Стевановића), гробљанске приче о утварама, са понешто измењеном схемом вампирског мотива (код Борислава Пекића, Филипа Давида, Митка Маџункова), психолошке фантастике с елементима чудесног (код Миодрага Павловића, Бранимира Шћепановића, Филипа Давида и Саша Хаџи Танчића), демонског натурализма (код Миодрага Булатовића и Мирка Ковача), метафизичке скривалице, загонетке и магијског реализма (код надреалиста, Љубише Јоцића, Милорада Павића и Данила Киша), негативне утопије (код Ериха Коша, Добрице Ћосића и Борислава Пекића) и гротеске (код Радомира Смиљанића), у новијој српској прози развили су се и неки самородни постмодернистички видови књижевне фантастике, као што су фантастични реализам, критичка фантастика и критичка иронија (код Борислава Пекића, Светлане Велмар-Јанковић, Милорада Павића, Велимира Ћургуса-Казимира), односно тежња ка деконструкцији и скептичком разлагању како миметичких тако и немиметичких приповедачких форми (Давид Албахари, Светислав Басара, Миленко Пајић, Немања Митровић). Толико богатство могућности и такво обиље фантастичних жанрова иду у прилог тврдњи да у духовном простору савремене књижевности фантастика није, нити може бити, само пука игра. Напротив, ако се суди по општем кретању идеја, које одређују природу и смер духовне културе савременог доба, рађају алтернативну мисао и непосредно утичу на измену духовних потреба и видика данашњега човека, а самим тим делују и на језик књижевности, онда се може закључити да је јачина обнове фантастичне књижевности у сразмери с побуном против тоталитаризма, против насиља историје и опсесивне и монистичке структуре владајућих идеологија.

И онда када је најчистија као игра метафизичкога духа, модерна фантастика чак и кроз голу естетску апстракцију може да буде субверзивна и да подстакне потребу за алтернативом. У почетку чедна као дечја скривалица, она ће се у језгру угроженог духа, или угрожене културе, изненадно претворити у наду и очекивање, и тако добити јачу унутрашњу мотивацију, да би се, под одређеним условима, могла чак изоштрити у критички став. Пројекција другог света, као естетска иманенција фантастике с којом рачуна модерна књижевност, објективно мора значити више од игре, пошто често и сама игра мора бити ослобађајућа. Као антрополошка духовна појава првог реда, фантастика је израз и остварење потребе за друкчијим; она је облик „жеље да се дати свет промени и да се једна реалност замени другом“.42 Према тврђењима теоретичара књижевне фантастике, обнова фантастичних жанрова је облик потребе за метафизичким. „Подједнако као и 'реалистички' роман, фантастика говори о реалности - о положају човека. Свака истинска фантастика дубоко је укорењена у људско искуство - имагинативно, подсвесно или визионарско - које ослобађа човеков дух да досегне изван граница основног света реалности. У томе смислу, дакле, фантастика снабдева писца већим простором за грађење његове сопствене моралне схеме, његове сопствене структуре времена, његовог личног политичког и друштвеног поретка. Основни смисао праве фантастике је да разматра истински свет и да истражује моралне, философске и друге недоумице које тај свет заокупљају. Тај поступак могао би се сматрати мање дидактичким, мада понекад има и тога, а више неком формом творачког испитивања; може се доказати да без таквог испитивања на свим интелектуалним подручјима нема напретка.43

На тим претпоставкама у новијој српској књижевности дошло је до изоштравања значења фантастике и, упоредо с тим, до својеврсне детривијализације жанра. Некада сматрана нижим обликом лакшег штива, што се с муком одржавао у предворју књижевности, фантастика се показала издржљивијом од многих класичних и високих жанрова, које је понегде чак успела да подреди својим потребама. Као и други витални књижевни жанрови, фантастика се самом природом одупире окоштавању и спољашњој редукцији, било да је у питању идеолошка стерилизација или естетско оспоравање њених вредности, или или потискивање фантастике на маргину књижевности. Фантастика може да задовољи стваралачку потребу за игром, али она ипак није празна игра или облик заборава. У данашње време, она је све више критичка форма отпора против владајуће идеологије, естетска књижевна форма алтернативне и субверзивне свести.

*

Истраживања поетске фантастичне књижевности, која су извршена у новије време, проширила су ранију поставку да фантастика, ако хоће да буде и остане фантастична, не може имати никакав други смисао и значење, никакву сврху, јер је њеној природи својствено да буде слободна и неинтенционална, лишена сваког циља који би се остваривао изван ње саме. У поновном разматрању мотивације књижевне фантастике пошло се од њене природе, од чињенице да се фантастици - као можда најизразитијој и најсложенијој антрополошкој форми духовне културе - мора признати њен спознајни карактер: улазак у човеков унутрашњи свемир као ризницу имагинације, у простор који је у свим видовима и садржајима искључиво људски, тј. „начин схватања и уздигнућа истинскога света“ (Ен Свинфен).44 То критичко, алтернативно, оспоравајуће, па и превратничко својство фантастике и мита, као приповедачке форме која није „празна“, пронађено је још код Платона, који је у Држави захтевао да се сви митотворци пажљиво надзиру, а њихове приче строго одабирају. Космолошке приче о боговима и демонима, о свим појавама и збивањима што су изван домашаја обичних људи, треба да буду забрањене: „Не смемо допустити да песник каже како су они који су претрпели казну несрећни или да је то бог урадио (...) У потпуности треба забранити да неко каже како је бог, који је добар, некоме крив за његову несрећу; ако наша држава треба да има добре управљаче, онда и младима и старијима треба забранити да то слушају.“45 Розмари Џексон, која је у полемици са Цветаном Тодоровом указала на такав страх тоталитарне свести од алтернативне енергије, набијене у фантастичној причи, извела је закључак да модерна фантастика, као и све њене митолошке и магијске претече, жели промену и различитост: „Својом структуром и семантиком, фантастика наводи на поништавање сваког поретка који се показао насилничким или недовољним.“46 Чак и они савремени теоретичари прозе, који се мање занимају за социјални и телеолошки смисао књижевне фантастике, спремно признају њену моралну снагу и њена антрополошка значења. Наводећи неколико основних функција фантастике у поретку у коме су постали недовољни сви постојећи оквири материјалног света, Кетрин Хјум тврди да фантазија може проширити систем значења, према коме данас саображавамо и себе, своја осећања и свој реалитет. Фантазија појачава интензитет учествовања у збивањима, било кроз оно ново што нам она пружа, било кроз психолошка усмеравања. „Поновно откриће фантазије требало би да подстакне оптимизам и да пружи чврсте разлоге да променимо наш критички речник.“47

Одлике српске фантастике и њено кретање од фолклорне имагинације ка естетској трансценденцији и критичкој трансгресији реалнога света потврђују све те промене у поетици фантастичне књижевности. У српској књижевности фантастика се данас обнавља и преображава понајвише зато што се на њену гипку структуру и на њено неистрошено творачко језгро надовезује свест која тражи алтернативу. Такву алтернативу најлакше ствара машта и најприродније пружа уметност, јер само уметност необавезну игру маште претвара у (естетску) истину; уметност од измишљеног прави стварно, а од непостојећег живо и непромењиво. Фантастика је духовна дисциплина која свагда најлакше прелази преко оног понора што свет духа дели од света твари; чудо је њена срж, машта њен замах. Фантастика има моћ да превазилази стешњеност појавнога света, да естетски преображава све што пружа јава, да искорачује изван доступнога и да руши правила организованог мишљења. Фантастика није ни гажење ни одбацивање Разлога, већ средство његовог прочишћења. Иако на изглед с оне стране видљивих земаљских закона, фантастика не ствара хаос него друкчији поредак, који такође има своју логику, свој морал и свој смисао. Њена је сврха да подстакне, изнесе и уобличи човеково исконско право и неугасиву потребу за променом, за другим и друкчијим, макар и нестварним светом (енгл. Secondary World); да ослобађа машту и да помоћу ње помера зидове тесног, стегнутог и намрштеног света принуде, грубости и животарења без духовне радости и игре. Фантастика отвара дијалог између ове и оне стварности и хуманизује све што човеку бива доступно: небо и доњи свет, необична бића, чудесна збивања, чаролије, мистичне визије и страшна уображења. Из дубина духовног наслеђа она преузима оно што може да употпуни свет какав се прима чулима, и тако продире даље од видљиве истине. Фантастика цео човеков свет чини пространијим и разноврснијим, даје му више различитих пресека и умножава унутрашње путеве до спокојства и растерећења. При томе, фантастика својом неограниченом имагинацијом може да досегне врло високе естетске вредности, какве досеже само најчистија уметност. Супротна сваком облику монизма, она и на естетском и на моралном плану превладава монолошку редукцију; она превазилази како миметичка тако и дидактичка својства књижевности и укида разлике међу врстама уметности. У жељи да развије начело алтернативе, фантастика прелази преко свих медијских граница и отвара главна врата за излазак људског духа из крлетке омеђеног времена и затвореног простора.

1989.    

1   Жан-Пол Сартр, Иза затворених врата (Huis Clos, 1945), том реченицом развија идеје из своје филозофске расправе Биће и ништавило (L'Etre et le Néant, 1943: „Мој истински пад, то је постојање другог“, „Други, то је скривена смрт мојих могућности“).

2   René Descartes, Règles pour la direction de l'esprit, 1701; Recherche de la verité par les lumières naturalles, 1701.

3  Биографија, писма и опаске Ф. М. Достојевског, Петроград 1883, стр. 373. Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, превела Милица Николић, Београд, 1967, стр. 118.

4    К. В. Чистов, Специфика фольклора в свете теории информации. Зборник Типологические исследования по фольклору, АНСССР, Москва 1957, стр. 29.

5   В. В. Иванов, В. Н. Топоров, Инвариант и трансформации в мифологических и фольклорных текстах, исто, стр. 184.

6   Б. Н. Путилов, Мотив как сюжетообразующий элемент   , исто, стр. 141.

7   Юан Кэ,   Мифы древного Китая, Москва, 1965, стр. 252. Влајко Палавестра, Народна предања о старом становништву у динарским крајевима, Гласник земаљског музеја БиХ, Етнологија, св. XX-XXI, Сарајево, 1966, стр. 5-86.

8   С. Ю. Неклюдов, О кривом оборотне. К исследованию мифологической семантики фолкльлорного мотива  . Зборник Проблеми славянской этнографии, АНСССР, Москва, 1970, стр. 133-141.

9   Исто, стр. 134. О томе такође и Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, превела Александра Манчић Милић, Београд, 1987, стр. 159.

10   W. Irwin, The Game of the Impossible, A Rhetoric of Fantasy. Урбана, 1976, стр. 99.

11   Јован Ердељановић, О почецима вере и другим етнолошким проблемима, Посебна издања СКА, књ. CXXIV, Философски и филолошки списи, књ. 33, Београд, 1938, стр. 169.

12   Из обимне литературе о фантастици, од новијих књига за ову прилику консултоване су, поред већ наведених, Lexikon der Phantastischen Literatur, von Rein A. Zondergeld, Frankfurt/M, 1993; Roger C. Schlobin, The Literature of Fantasy, New York - London 1979; C. N. Manlove, Modern Fantasy, Cambridge, 1975; Tobin Siebers, The Romantic Fantasy, Ithaca - London, 1984; Louis Vax, L'art et la litérature fantastique, Paris, 1960; J. R. R. Tolkien, Tree and Leaf, London, 1979; D. L. O'Keefe, Stolen Lighting, The Social of Magic, Oxford 1982; Phantastik in Literatur und Kunst, Hrsg. von Christian W. Thomsen und Jens Malte Fischer, Darmstadt, 1985; Eric S. Rabkin, ed., Fantastic Worlds. Myths, Tales and Stories, New York, 1979.

13   Max Lüthi, Once upon Time. On the Nature of Fairy Tales, Bloomington, 1976, стр. 57.

14   Мак Диздар, Богумилска тајна књига, Одјек, 1970, XXIII 7-8, стр. 24 и 30; Фрањо Шањек, Босанско-хумски Крстјани и катарско-дуалистички покрет у средњем вијеку, Загреб, 1975, стр. 154-5; Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Балканолошки институт САНУ, Посебна издања, књ. 30, Београд, 1987, стр. 247-8.

15   Војислав Ђурић, Антологија народних приповедака. СКЗ, Београд, 1977, стр. 386. Код Вука Стефановића Караџића мотив се бележи у Српском рјечнику, 1852, под „тама“, Сабрана дела Вука Караџића, књ. XI (2), Београд, 1987, стр. 994.

16   Иво Андрић, Есеји I, Сабрана дела Иве Андрића, књ. XII, Београд, 1976, стр. 25.

17   Сава Дамјанов, Фантастика у књижевности српског предромантизма, Књижевна реч, 1986, XV, 274, сепарат, стр. 1. Исти, Корени модерне српске фантастике, Нови Сад, 1988.

18  Сава Дамјанов, Фантастика у кратким прозним формама српског предромантизма, Књижевна историја, 1985, XVIII, 69-70, стр. 15-24.

19   Милорад Павић, Рађање нове српске књижевности. Историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма. СКЗ, Београд, 1983, стр. 213-36.

20   Тихомир Ђорђевић, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Српски етнографски зборник САН, књига LXVI, Београд, 1953, стр. 6-7.

21   Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764.

22   Атанасије Стојковић, Аристид и Наталија, Београд, 1881, стр. 56.

23   Милован Видаковић, Велимир и Босиљка, Нови Сад, 1880, стр. 185-217

24   Павле Поповић, Милован Видаковић, Београд, 1934, стр. 55-67.

25   На причу Атанасија Николића скренуо је пажњу Сава Дамјанов у наведеним радовима.

26   Јанко Веселиновић, Вечност, Београд, 1894. Целокупна дела Јанка Веселиновића, књ. IV, Београд, s.a, стр. 115-43.

27   Сава Дамјанов, Фантастика у књижевности српског предромантизма, стр. 3-4.

28   Владан Ђорђевић, Кочина крајина, историјски роман, Панчево, 1873, стр. 56-71.

29   Илија Огњановић, Ђаволски послови, Даница, 1866, II, 2, стр. 26; 3, стр. 51-53; 4, стр. 74-78; 5, стр. 97-101; 6, стр. 121-4. Чедомиљ Мијатовић, Рајко од Расине. Приповетка с краја XVII века  , Београд, 1892, стр. 102-118. Илија М. Вукићевић, Целокупна дела, књ. II, Београд, 1932, стр. 115-205.

30   Драгутин Илић, Под земљом, новеле, Београд, 1891. Лаза Костић, Дневник, Зборник историје књижевности САНУ, Одељење језика и књижевности, књ. 6, Лаза Костић, Београд, 1968, стр. 274-85; Из мога живота, Београд, 1988, стр. 340-58.

31   Peter Penzoldt, The Supernatural in Fiction, London, 1952, стр. 254.

32   Драгиша Живковић, Народна фантастика у ткиву српске уметничке приповетке друге половине XIX века, Европски оквири српске књижевности, књ. II, Београд, 1977, стр. 218-225.

33   Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности. Златно доба 1892-1918, СКЗ, Београд, 1986, стр. 94.

34   Исто, стр. 96.

35   Светолик Ранковић, Целокупна дела, књ. II, Београд, s.a, стр. 9-22.

36   Драгутин Илић, После милијон година, Коло, 1890, I, 15/16, 17, 19, 22/24.

37   Слободанка Пековић, Српска проза почетком двадесетог века, Београд, 1987, стр. 134-141.

38   Драгиша Васић, Витло и друге приче, Београд, 1924, стр. 3-13.

39   Предраг Палавестра, Скривени песник, Прилог критичкој биографији Иве Андрића, Београд, 1981, стр. 85-129.

40   Eric S. Rabkin, The Fantastic in Literature, Princeton, 1976, стр. 27.

41   Предраг Палавестра, Сатира, гротеска и критичка фантастика, зборник Књижевност и фантастика, Сопоћанска виђења 3, Нови Пазар, 1984, стр. 5-9.

42   Kathryn Hume, Fantasy and Mimesis, New York - London, 1984, стр. 20.

43   Ann Swinfen, In Defence of Fantasy, London, 1984, стр. 231.

44   Исто, стр. 230.

45   Платон, Држава, превели Албин Вилхар и Бранко Павловић, Београд, 1976, стр. 61.

46   Rosemary Jackson, Fantasy: The Literature of Subversion, London, 1981, стр. 180.

47   Kathryn Hume, наведено дело, стр. 196.