Јарослав Бидло

Византијска култура

Пријевод: др Милан Прелог, Загреб 1924.

Дигитализовао Викизворник.

• Др. Јарослав Бидло.
• I. 3
  • Двојакост европске културе.
  • Значај и садржина историје старога и средњега вијека.
  • Двије културе средовјечне Европе.
  • Постање јединственог римског грађанства, јединствене државне управе и изравнање свега римскога становништва у ствари државних дужности; сразмјерно изравнање друштвених разлика.
  • Вјерско мијешање и постање јединствених вјерских назора.
  • У римском друштву добива вјерски интерес превагу над осталим интересима.
  • Тадашња филозофија.
  • Очекивање откупитеља свијета и мистеријски култови.
  • Успјеси монотеистичких назора.
  • Узроци побједе кршћанске религије над поганским култовима.
• II.
  • Двојакост културе римскога царства; њезине двије главне компоненте: римска и хеленистичка.
  • Значење грчкога елемента у римској држави. Узајамни однос између Грка и Римљана.
  • Склоност римских царева хеленистичким назорима у ствари појимања владалачкога достојанства.
  • Прихваћање хеленистичко-перзијских дворских обреда за цара Диоклецијана.
  • Увођење војничко-чиновничких хеленистичко-перзијских уредби.
  • Неповољно господарско стање римскога запада.
  • Повољно господарско стање римскога истока.
  • Материјално пропадање римскога запада.
  • Политичко тежиште римске државе премјешта се у хеленистичке крајеве.
  • Политичка превага римскога истока над западом.
  • Сеоба народа и пропаст западно-римске државе.
• III.
  • Самостални културни развитак романско-германског запада.
  • Еманципација источно римске државе од романизације и њезина грецификација.
  • Подријетло назива »византијска држава«.
  • Значај византијске културе.
  • Први спорови међу кршћанским западом и истоком.
  • Узроци томе.
  • Разлике међу западним и источним кршћанством.
• IV.
  • Западњачка реакција у византијској култури и утјецај исламске културе.
  • Утјецаји византијске културе на романско-германску културу.
  • Укоченост и заосталост византијско културе.
  • Византијска култура и балкански Славени.
  • Византијска култура и Руси.
• Из литературе.

Др. Јарослав Бидло.

Име чешкога историка дра. Јарослава Бидла у нас је већ добро познато, нарочито откако је изашла у хрватском пријеводу његова одлична »Повијест Русије у XIX. стољећу« (1922.). Излазећи с његовом, »Византијском културом« пред нашу читалачку публику, сматрам потребним, да у кратким цртама прикажем вас његов досадашњи рад на историјском пољу. Бидло се родио 17. новембра 1868. у Zabořima на Л., па се најприје иза свршене гимназије посветио теологији, али је доскора остави посветивши се историји (у Прагу од 1889.—1892.). Универзитетска студија свршио је Бидло у Кракову, гдје је израдио и своју дисертацију: »Čeští emigranti v Polsku v době husitské a mnich Jeronym Pražský« (Штампана у Č. Č. M. 1895.). У тој дисертацији расправља Бидло о веома занимљивој епизоди чешко-пољских додира, који су у вези с тиме, што је послије оснивања прашкога универзитета много Пољака студирало у Прагу, а кад је био основан универзитет у Кракову, онда су некадашњи ђаци прашкога универзитета постали професори краковскога универзитета. Чешки противници хуситизма нађоше у Пољској уточиште, а и хуситизам се у Пољској веома раширио. Jeronym Pražský бијаше противник хуситизма, али се налазио у Пољској прије него што је дошло до хуситских ратова и покушаваше, да шири кршћанство у Литви. Послије овога рада прешао је Бидло на студиј утјецаја чешке »Jednote bratrske« на Пољаке. Кад је год. 1548. Фердинанд I. чешку браћу протјерао из чешких земаља, нашла су чешка браћа нову отаџбину у Пољској, гдје је њихова црквена организација постала важним културним и политичким фактором у пољској историји друге половине 16. стољећа. Плод овога студија је главно Бидлово дјело: Jednota bratrská v prvním vyhnanství (3. св. Praha 1900.—1909.) и наставак: Vzájemný poměr české a polske větve Jednoty bratrské v letech 1587.—1609. (Часопис Матице Моравске 1917. и 1918.).

На основу ових радова постао је Бидло год. 1906. ванредним, а 1911. редовним професором универзитета у Прагу, заузевши столицу, коју је прије држао Константин Јиречек т. ј. професуру опће историје с нарочитим обзиром на историју европскога истока. Бидло је историју европскога истока схватио с културнога гледишта, те је учинио основом и средиштем својих предавања на универзитету историју византијске културе нарочито у њезином односу према западно-европској култури и обзиром на њезино значење за Словенство. Резултат је његове оријентације у византолошкој историографији чланак у Чешком хисторијском часопису (1902.) под насловом: Studia byzantologická a Karla Krumbachera, Geschichte der byzantinischen Literatur. Предавајући византијску историју читав низ година на прашком универзитету, издао је одломак из својих предавања, који садржаје увод у византијску историју под насловом: »Kultura bizantská, její vzník a význam« (Praha 1917.), који ево доносимо у пријеводу. Студиј византијске културе сматра Бидло само средством за темељито схваћање славенске историје, нарочито источних православних Славена и он спрема синтезу источно-европске историје, схваћену у културном смислу. Ово ће дјело носити наслов: »Filosofie dějin výcho-doevropských«. Као приправа за ову синтезу служи Бидлу студиј руске и пољске историје, нарочито нововјеке. Плод ових студија је његова Повијест Русије у XIX. стољ. (1907. и 1908.), која је изашла у мојем пријеводу. У својим предавањима Бидло обрађује нарочито историју Русије у 16. и 17. стољ., занима се историјом украјинскога питања и проблемом сједињења православне цркве с римском.

За студиј »Jednote bratrske« прикупио је Бидло много вриједног архивалног материјала, од којег је досада издао 2 свеска: »Akty Jednoty bratrské« Брно 1916. и 1923.

Од мањих Бидлових радова ваља споменути: »Cesta Metodějova do Cařihradu« (Č. M. Moravské 1916.); »Bratr Jan Rokyta u cara Ivana Hrozného« (Č. Č. H. IX.) и др.

Чешка се историографија у задња три деценија развила до високога степена и има данас читав низ сјајних репрезентаната, међу којима Бидло запрема једно од првих мјеста. Јужним Словенима посвећује Бидло нарочиту пажњу и љубав. Под његовом је редакцијом основана библиотека, у којој је изашла Станојевића Историја Срба у пријеводу Др. Миладе Паулове, његове ученице. Др. Паулова посветила се нарочито студију савремене јужнославенске историје и доскора ће изаћи њезино велико дјело о историји југосл. одбора и његова рада.

Загреб, половином аугуста. 1924.

Др. Милан Прелог.

I.

Двојакост европске културе.

Средовјечна се историја европскога људства развија у форми двију културних сфера, које се знатно разликују једна од друге по свом карактеру: у форми западно-римске или романско-германске културе, и у форми источно-римске, византијске или грчко-словенске културе. Питање је, како је настао тај културни дуализам, та двојакост, која се досада жилаво држи у некојим подручјима друштвенога живота, особито у вјерско-политичкој атмосфери, ма да је што даље то више потискује у новом вијеку западно-европска цивилизација.

Значај и садржина историје старога и средњега вијека.

Прегледамо ли течај историје старога вијека (у уобичајеном смислу ријечи), разабрат ћемо, да је њезина основна црта развитак у правцу концентрисања и уједињења и да је коначни њезин резултат стварање јединственог државног организма из земаља, које широким појасом обрубљују Средоземно море, римске државе. У тој су држави поједине, прије самосталне политичке цјелине и поједини народи са својим културама и религијама створили јединствену, синкретистичку, измијешану и козмополитску универзалну културу, свјетску римску државу, којом су јединствено владали њезини цареви. У обрнутом је правцу обиљежен течај средовјечне историје. Мјесто јединствене, универзалне римске државе иступа низ државних творевина народнога карактера, који се међутим што даље, то више ломи у непрекинут низ локалних, племенских; родовних, интересних држава. Мјесто римских грађана, који су подвржени по принципу и по праву једнаким дужностима, који уживају једнака права и који се на једнаки начин покоравају свемогућој централној власти владе, постају носиоцима и представницима државе и њезиних интереса сталежи, који се разликују по својим бенефицијима, привилегијима и дужностима и који се отимају разним правима централној власти, која тежи за унификацијом, усредисређивањем и асимиловањем. У средњем вијеку постоје тежње и струје, које настоје око дијељења, разликовања — диференцијација против интеграције, центрифугалност против концентрирања.

Двије културе средовјечне Европе.

Источна је европска култура сасвим средовјечна творевина, тако да се може рећи, да почиње ондје, гдје почиње средњи вијек и обратно, да средњи вијек почиње ондје, гдје се почиње формисати из јединствене римске културе царскога доба посебна култура европскога истока, а дашто и посебна култура европскога запада, будући да су обје ове културе паралелни продукти. Обје средовјечне европске културе могу да се сравне с двјема гранама, које расту из једнога стабла антикне културе, како се она формисала за доба римскога царства мијешањем разнородних култура покорених народа са културом народа, који је господовао.

Постање јединственог римског грађанства, јединствене државне управе и изравнање свега римскога становништва у ствари државних дужности; сразмјерно изравнање друштвених разлика.

Као што су се државе покорених народа полагано стопиле као провинције у великом тијелу римске државе, тако је и саме народе у великом дијелу прогутао романски елеменат, који се веома брзо разишао по читавој држави поглавито помоћу римских колонија и легија, размјештених по читавој држави и помоћу римске администрације и римскога права. Изнимни и привилегисани положај римских грађана привлачио је елементе других народа, да стичу у службама римске државе заслуге, које су биле наплаћене подјељењем римскога грађанскога права. Какав је ефекат имало подјељење римског грађанског права Неримљанима, види се из примјера апостола Павла, који се самосвјесно, ма да је Жидов, у судском процесу, позива на своја права као римски грађанин. Западни народи, нарочито Ибери и Келти, који се нијесу могли да мјере својом образованошћу с Римљанима, подлегоше брже и потпуније романизацији од источних народа, који су се дигли својом образованошћу над Римљане, као н. пр. особито Грци. Најбрже су се романизовали становници Пиринејскога полуострва, будући да је већ у I. стол. посл. Ис. био у римској војсци велик број Пиринејаца, а и први провинцијалци на царском пријестољу потичу с Пиринејскога полуострва, Уједно је романизација, што даље то успјешније и у већој маси па и стални пораст у дјељењу римскога грађанскога права приправљао изједначење између Италије и провинција у њихову међусобном односу. Италија је тако полагано изгубила свој привилегисани положај и изједначила се с провинцијама као административна јединица, којом је управљала и владала централна власт истим начином као и другим управним областима. Будући да је требало римску војску што даље то више попуњавати варварима и будући да су варвари највише војном службом стицали грађанско право, престало је то право да буде привилегијем народа, који је господовао и који је поглавито становао у Италији и проширило се на све становнике велике римске државе. Још је цар Август настојао да спроводи начело, да се сачува превага Италије над провинцијама, по којем би могли војну дужност у легијама редовне војске да врше само римски грађани, али уистину је већ тада служба у легији била прије увјетом, да се стекне грађанско право, него ли грађанско право увјетом, да се врши војна служба. Римски су се грађани наиме што даље, то мање јављали у војне службе. За Флавијеваца је већ уопће нестало из војске становника Италије. Један је од главних подупиратеља развитка, који је смјерао, да изравна народносне разлике, да измијеша и стопи расне народне и културне елементе у јединствено становништво римских грађана, цар Хадријан (117.—138.), који је, потјечући из романизованога хиспанскога становништва, хтио да цивилизује варваре војном службом. Афричанин Септимије Север (193.—211.) довршио је потпуно изравнање Италије с провинцијама у војним, управним и финанцијским стварима, а његов је син М. Аурелије Антонин Caracalla (211.—217.) проширио римско грађанско право на све слободно становништво (constitutio Antoniniana). Од тога доба почеше се сви становници римске државе сматрати Римљанима и губити свијест етнографске разлике, као међу собом и првотним Римљанима, тако и сами међу собом. Како су дубоко продрле посљедице тога може да се разабере одатле, што су се и средовјечни потомци старих Хелена сматрали и називали Римљанима — Ρωμοῖοι, док је име Хелен значило у средњем вијеку поганин. Стапање разнородних народних елемената у једну скупину римских грађана подупирао је дашто и узајамни додир и мијешање појединих народа међу собом, које је било олакшано одличним цестама, а нарочито лаким и живим саобраћајем по Средоземном мору и његовим заливима, који су били најважнијом везом земаља и народа под римском влашћу. Велики трговачки градови, нарочито источни, као Александрија и Антиохија, имали су веома шаролико пучанство, које се много мијешало. У Антиохији као у Bourdeaux-у, у Александрији као и у Cadixu могао је човјек да наиђе на истог свуда присутног трговца, војника научењака-учитеља. Цареви Диоклецијан (284.—305.) и Константин Велики (306.—337.) настојали су, да у циљу лакшега владања (у првом су реду свраћали пажњу на обрану против спољашњег непријатеља на двјема фронтама: против Германа и Перзијаца) што је могуће више уједноставе и унифицирају разноврсне и компликоване одношаје римских грађана. Да се одстране локални и народни интереси раздијелише државу на мале провинције, које нијесу подсјећале на нестале некадашње народне државе. Египат, који је од доба цара Августа, кад је био припојен римској држави, сачувао посебан положај, тако да је ондје владао римски цар као египатски краљ, сада је такођер био уврштен у провинције. Рим је престао да буде владаревом пријестолницом и остао само као неки идеални главни град државе. Већ су од доба цара Аурелијана (270.—275.) римски грађани морали да врше тешке дужности у корист државе. Диоклецијан настављајући његовим стопама створио је из тога читав систем грађанских дужности. Имућни су грађани (чланови градских вијећа и велепосједници) морали да јамче за уредно плаћање пореза, особито натуралних, а држава је себи то осигурала тако, да је приморала имућне грађане, да врше градске службе. Имућници опет, да себи осигурају порезовне обвезанике, за које су морали јамчити, настојали су око тога, да их чврсто привежу за њихово боравиште и занимање. Тако су мали пољопривредници или закупници велепосједничких земљишта постали неке врсте невољницима великих посједника или великих закупника пространих царских добара, а ниже грађанско становништво, особито занатлије, невољницима чланова градских вијећа или куријала. Будући да је готово сва звања тиштао терет државних дужности и бремена и будући да су према томе њихови носиоци радо своја звања напуштали, морала је држава да их силом у тим звањима придржи. Тако је низ занимања и обрта постао насљедним — н. пр. војна дужност, продаја жита, пекарство, рударство, ткалаштво, (особито пурпура), оружарство итд. У кратко, у Диоклецијаново и Константиново доба спроведено је тако рекавши опћенито имобилизовање, друштво је спутано с много тешких државних дужности, у њему се развио низ насљедних, међусобно затворених слојева, који су имали ту заједничку тачку, да су сви служили држави и да су дотадањи слободни грађани постали уистину поданицима. У тој ствари дакле није било међу њима разлике, него само колико се односи на врсту и степен њихових дужности и терета. Била је то, како Harnack вели, своје врсте демократизација разноврсног римског друштва, која се састојала у сразмјерном изравнању слојевних разлика, тако да се н. пр. сталеж ратара погоршањем приближио сталежу робова, а положај се робова у извјесној мјери побољшао у колико је наиме робу, који је прије био запослен у господареву кућанству, дозвољавао више мање самостално поље рада према начину, како је то бивало са закупницима на господареву земљишту. Ради погоршаног политичког и материјалног стања становништва мијења се римско грађанство у индиферентно, једнолико људство, а анационализацијом, која се наставља, ствара се козмополитичко мишљење и назирање. Римски грађанин постаје анационалним.

Вјерско мијешање и постање јединствених вјерских назора.

Природно је, да се у друштву, које је било тако унификовано у народном и социјално-политичком погледу стварали и слични или истоврсни назори о свијету, особито вјерски назори. Стара се римска религија обилато мијешала са ново донесеним страним предоџбама. Узајамним утјецајем разноврсних вјерских предоџби приудешавали су се међусобно поједини култи, развијала се вјерска сношљивост и синкретизам вјерских предоџби и осјећања. Тај је развитак издашно подупирало спровођење старе римске вјерске политике, која се старала да удомаћи и приудеси стране култе римској религији. Тако је читав Олимп грчких богова нашао мјесто у римском Пантеону. Послије грчких богова дошли су на ред хеленистички богови и уопће оријентални, као Изис, Серапис, Кибела и особито перзијски Митра, чији је култ, био омилио и у најзападнијим дијеловима царства. Из свих тих разноврсних религија и култова, који су у римској држави били равноправни, ствара се полагано, неопазице, неке врсте комплекс вјерских предоџби, заједничких свим римским грађанима. На основу непрекидног изумирања једних предоџби ствара се нека нова јединствена религија, која је веома повољна за унификаторне тежње државне власти. Већ је цар Август хтио да реформује римску религију тако, да би је могло прихватити цјелокупно становништво његове државе. Тадашња филозофија, која изразује назор, да међу вјерским традицијама разних доба и земаља не може да буде опреке, будући да све произлазе првотно од једног те истог божанства и која настоји, да их сведе у међусобно сугласје, знатно доприноси убрзавању тога вјерског синкретизма, који уједно постаје и културним синкретизмом уопће у оној мјери, којом сва измијешана религија шио даље то више постаје најважнијим продуктом и манифестацијом културе царскога доба.

У римском друштву добива вјерски интерес превагу над осталим интересима.

Какву је снагу и превагу стекло вјерско осјећање и интерес у животу и назорима тадашњега друштва, најочитије се види у тадашњој филозофији било стоичкога, било ново платонског правца. Значајни су назори Плутархови, који ставља филозофији задаћу, да лијечи слабост и болест душе. Филозофија се уопће тада његује поглавито за тим циљем, да човјек буде опремљен против удараца судбине. Зато се њезин интерес усредсређује на надземаљска, натприродна питања, на метафизику и особито на вјерске проблеме, тако да се претвара у теозофију, те директно и у теологију. У Исусово доба покушао је Александријски Жидов Фило да стапањем жидовске религије с новоплатонизмом и стоиеизмом створи неку филозофску религију, а филозофија је уопће у том правцу настављала тако, да су је кроз читав средњи вијек сматрали само служавком теологије.

Тадашња филозофија.

Новоплатонска филозофија, та посљедња фаза антикне и хеленистичке филозофије, настала је стапањем платонске науке с Аристотеловом филозофијом и стоичком филозофијом, као и с мистичним вјерским елементима. Њезин је творац поглавито Плотин (201—270.). Он сматра за највиши циљ човјека гледање бога и стапање с њиме у екстази; препоруча посебан начин приправе, да човјек може да постигне стање екстазе, а то је: аскеза, суздржљивост у сполу и храни, уживање биљне хране, покајање и разни обреди, којима човјек стиче посебно посвећење. Новоплатонизам и стоицизам хоће да измире вјеру, основану у чувству, са знаношћу, ослањајући се на ћутилне утиске и разум, те настоје око тога, да вјерске предоџбе подупру знанственим разлозима. Дакако да је то што даље то дубље опадање знанственог испитивања и настојања и знанственога смисла уопће. У царско доба, које ради спољашњег стања државе није баш било особито повољно за напредак образованости, размахује се у читавом римском друштву плитка и површна образованост, која је у потпуном складу с његовом демократизацијом и с политичким те материјалним пропадањем, како смо то напријед истакли. Филозофија, напуштајући стазу знанственог разумног критицизма, полази цестом чувственога, просуђивања вреднота и усваја мистички и митолошки начин мишљења. Човјек декадентне антикне образованости заплиће се у мрежу метафизичких или натприродних предоџби, одучава се од трезвеног и јасног мишљења, и спаја различите назоре, који су у противурјечју са збиљом, у принципе и чланке вјере, који тадашњој филозофској литератури подавају неке врсте патолошког обиљежја. Столци и платоничари, сматрајући вјерске назоре народних слојева плодовима збиљске божанске објаве, приудешавају филозофски назор о свијету народним назорима и прихваћају заправо вјеру у духове, које сматрају неким средњим бићима између божанстава и људи, затим вјеру у различите објаве, у пророчанства, у навијештења у сновима, у прорицању будућности из смјештаја звијезда или у астрологију и сл.

Очекивање откупитеља свијета и мистеријски култови.

Филозофија је у неку руку експонентом назора и мишљења образовних људи. Што се на њима запажа, то се још у већој мјери може да нађе у слојевима обичнога свијета. Може се рећи, да човјеком декадентне антике уопће напросто овладава интерес и чувствовање вјерско, којему се подређују грађански и земаљски интереси уопће. Ствар, која тако јасно обиљежује значај средовјечног назора о свијету, има дакле своје коријење у културно-политичком развитку царскога римскога доба. Најзначајнија је појава овога доба опће проширена вјера у потпуну промјену, у преврат досадашњих неутјешљивих односа, у неку нову државу мира и благостања, што ће га да спроведе некаки полубог или бого-човјек, послан самим божанством, који ће да ослободи, откупи човјечанство из његових патња и да обнови читав свијет. Таковим су спаситељем свијета, сматрали н. пр. Осириса, Херма, Трисмегистоса, Адониса, Атлиса, Мардуха, Тамнуза и касније особито Митру, чији ће долазак навијестити анђео. С вјером у долазак откупитеља или спаситеља свијета повезана је велика обљубљеност и проширеност мистеријских култова или тајних вјерских богослужја, обреда и функција, којима су учесници мислили да стичу посебну приправу за будући свој додир, а евентуално и спајање с божанством. Центрум је већине мистеријских култова вјера у бога, који трпи, али најпослије побијеђује своје непријатеље или који умире и устаје из мртвих, одлази у царство мртвих и диже се у небеса.

Успјеси монотеистичких назора.

Симболом је нове, у битности јединствене религије, која се ствара мијешањем разних вјера и култова, предоџба о једном богу, који свиме влада или монотеизам. Тај је монотеизам дашто снажно прожет пантеистичким назорима, који виде у свему свуда на свијету манифестације неизмјерне, свуда присутне божанске битности. Различите нијансе тог пантеистичког монотеизма слажу се у извјесним основним, свима заједничким предоџбама: Свијет је материјални организам, којему даје душу један, вјечни, свемогући бог, опкољен двором анђела, који објављују људима његову вољу, а њему опет саопћују жеље и прошње његових људских поданика. Предоџба више филозофична схваћа бога као бескрајну моћ, која читаву природу испуњује својим неизмјерним силама. Тај неизрециви бог објављује се особито у бљештавом сјају етеричкога неба. Морална је чистоћа и светост неизбјеживи увјет, да се постигне вјечни живот. Вјерски обреди чисте људски дух, који је заправо дијелом божанства или неким палим богом, који мора да на земљи прође извјесну кушњу прије него што се узмогне опет вратити онамо, одакле заправо потјече. Побожне душе, напуштајући тамницу свога тијела, дижу се у висине, гдје круже небеске звијезде, да увијек живе у бескрајном сјају у небеским сферама. На противној страни свијета је царство тмине, гдје обитавају зли дуси, који су непомирљиви непријатељи божанства и слободних људи. Они долазе на земљу, да почињају различита зла и да људима шкоде. Царство тмине не ће вјечно трајати, будући да ће га заједно с видљивим свијетом уништити огањ, код чег ће сви зли погинути, а праведни ће у обновљеном свијету основати царство савршене среће.

Узроци побједе кршћанске религије над поганским култовима.

Већ су стари црквени оци признавали, да у религији и поганској (хеленистичкој) филозофији има много чисто кршћанских мисли и позивали се на назоре и изјаве неких антикних мислилаца (као Сенеке). Први кршћански бранитељи вјере, апологети, изводе да је кршћанство правом филозофијом, да је боље, разумније него ли поганска, антикна филозофија. Под утјецајем антикне филозофије развио се кршћански наук вјере тако, да му је, како то Harnack вели, еванђеље дало садржину, а грчка филозофија форму. Подударањем кршћанства с многим назорима, тежњама и настојањима, која су живјела у друштву антикнога царскога доба мора да се недвојбено протумачи велики дио његова успјеха. Најоригиналније историјско врело првотнога кршћанства, т. зв. писма св. Павла, садржаје, како је то показао Deiszman, врсте изражаја, сентенције, појмове и назоре уобичајене у сувременој вулгарној пучкој литератури, сачуваних на многим цријеповима од посуђа и папирусима. Кршћанство је н. пр. имало много сличних и заједничких црта с мистеријским култовима, а било је у неку руку и њиховим супарником; побиједило их је недвојбено зато, што је знало да пружи за своје ослободилачко и откупитељско послање најсигурнија јамства. Откупитељ, што га је кршћанство проповиједало, бијаше фактичком личношћу, која је као сиромашан и презрен човјек у недавно још доба живјела међу људима најнижих слојева, којима је доносила радосне гласове бољега надземаљскога живота — док су откупитељи мистеријских култова били мистичке појаве из митске старине. Кршћанство је бранило начела искључивога монотеизма, главнога захтјева и највећега добитка антикне филозофије, док се погански монотеизам није умио како треба да ослободи политеистичких назора. Кршћанство, које је ширило начело о једнакости и братству свих људи, предобило је тиме ниже слојеве. Образоване је знало да увјери, да је његов назор о свијету исправна филозофија и тако је ова надомјестила антикну филозофију. Кршћанство је најпослије тако остало једином религијом, која је у римској држави полагано пригушила и надомјестила све антикне култове и постала главним представником елемента оних народа, који су се у римској држави стопили у јединствену скупину римских грађана. Кршћанство, које није познавало разлике сталежа ни народности и чији је бог био богом свих народа, а ниједнога између њих, довршило је развитак, који је био у вези с подијељењем римскога грађанскога права, свим становницима римске државе без разлике језика, лако да је становништво римске државе изгубило потпуно народну свијест и постало козмополитским. Ова анационална, козмополитску и универзална природа и правац кршћанства, који се обраћао читавом људству, бијаше такођер један од важних узрока, ради којег је државна власт признала кршћанство веома потребним фактором, а организовану кршћанску цркву за свога савезника и помоћника. Државној је наиме власти много било до тога стало, да се разноврсне центрипеталне тежње, које још нијесу биле потпуно потлачене, особито народне, које би на штету цјелине још живјеле, угуше и да се разноврсни елементи државе потпуно и трајно асимилишу.

II.

Двојакост културе римскога царства; њезине двије главне компоненте: римска и хеленистичка.

Римска култура царскога доба или антикне декадансе, измијешана из много разноврсних елемената, синкретистичка и козмополитска, није никада тако далеко доспјела, да би се поједини њезини елементи и компоненте узајамно тако измијешале, да се не би могле разазнати и да би се изгубиле у цјелини. Према томе се може разабрати, анализовати њезин састав и одредити поједине компоненте. Међу овим су компонентама двије, које се истичу над осталима, и које дају тој култури тон и извјесну карактеристику. То су римски и хеленистички културни елементи, ради чега се и култура декадентне антике зове хеленистичко-римском. Најочитија је разлика међу њима у њихову језику, будући да су плодови римске културе, колико су нашли изражаја у говору, латински, док су плодови хеленистичке културе грчки. Што је римска култура, о томе није потребно на широко распредати; то је све оно, што су Римљани као народ својим духом и радом створили, почевши од римске државе и њезине управе, права и закона, до производа у литератури и умјетности. Хеленистичка култура није само плод грчкога народа — плодове грчкога народа зовемо хеленском културом — него је мјешавина, у којој су код стварања покрај Грка учествовали и предњоазијски Индоевропљани (Јермени и Перзијци) и Семите и Хамите, станујући у дијалошким државама т. ј. државама, што су их послије распада државе Александра Великога на њезиним рушевинама саздали његови војводе и намјесници (дијадоси) а међу којима се особито издигоше сирска и египатска. Владајући грчки елеменат, из којег је потјецала војска, чиновништво, занатлије и трговци у великим градовима, давао је тој култури језични и народни карактер, али сам се знатно приудесио у укусу и уопће у душевним склоностима новој својој отаџбини, у којој су Семите и Хамите сачињавали језгру становништва. Будући да је то било становништво, које је имало за собом већ тисућљетни развитак високе културе, из које су и сами Грци добивали многе потицаје код стварања своје властите културе, то су грчки узурпатори хоћеш не ћеш у великом дијелу оставили на снази вјековни начин владања, правни поредак и обичаје, какви су били за домаћих владара. У кратко, грчки се елеменат у дијадошким државама приудесио у главном предњоазијском истоку или се, како то велимо, оријентализовао.

Значење грчкога елемента у римској држави. Узајамни однос између Грка и Римљана.

Као што су Грци у Хелади, тако су и они у предњо-азијском оријенту имали богату, напредну културу, кад су Римљани освајали њихове земље. Зато и није романизација, коју Римљани и онако нијесу на истоку проводили тако интензивно као на западу, имала особитих успјеха, нарочито у некадашњим дијадошким државама. Народни посјед грчкога народа остао је готово неумањен, штавише, сами су Римљани подлегли некој врсти грецификовања. Литерарно и умјетничко римско стварање бијаше у почетку дуго само одсјев и насљедовање грчкога. Образовани и виши су се римски кругови, одгојени по грчким учитељима или полазећи знамените школе у самој Грчкој, служили грчким језиком у друштвеном и писменом саобраћају. Латинштина била је додуше службени језик и на хеленистичком римском истоку и зато је донекле продрла и у неслужбени додир становништва, али прави језик саобраћаја становништва у тим је крајевима остајала грштина, која је тиме латинштини помагала вршити улогу државнога језика. Занимљиво је, да су грштину тада врло често сматрали за пуко нарјечје латинштине. Римљани бијаху свјесни, да би тешко без симпатија грчкога елемента могли да одрже своје господство на истоку, али и Грци су схваћали, да њихов положај међу туђим народима у тим земљама треба политичког ослона римске моћи. Ова је свијест дизала доиста штовање Римљана према Грцима, а и повећавала грчку самосвијест. Ако је цар Нерон прогласио Грчку слободном, не треба у томе гледати изражај лудости, него прије нејасну слутњу, што за Римљане значе симпатије Грка на истоку.

Склоност римских царева хеленистичким назорима у ствари појимања владалачкога достојанства.

Будући да је римска култура имала превагу у области практичкога политичкога, државнога и правнога живота, а хеленистичка опет у области теоретскога, знанственога мишљења и умјетничког стварања, биле су обје ове главне компоненте римске културе царскога доба у некој врсти равнотеже. Али од неког се времена показивало, да се та равнотежа обара у корист хеленистичке компоненте и да ова добива што даље то већу превагу. О томе је био без сумње на чисту генијални Цезар, који је римску републику хтио да преобрази у некакву хеленистичку монархију, којом ће владати неограничени владар. Цезарова смрт и Августова побједа спријечише овај план, тако да је Август претставник реакције, ретроградне тежње, који настоји да осигура превагу политичком римском западном осјећању и назору над хеленистичким. Август тежи да измири и повеже неуклониву преобразбу римске државе у монархију с њезином републиканском староримском прошлошћу и не ће уопће да допусти, да се елементи римске културе изгубе у хеленистичкој култури. Док је Цезар хтио да нивелизује т. ј. да спроведе културно изравнање међу римским западом и хеленистичким истоком, Август је хтио да диференцира т. ј. да очува њихове разлике и посебан значај. Али Августови насљедници опет се окренуше хеленизму. Нарочито је значајно, да је Нерон, који је Римљанима утјеловљени деспота, био одушевљен поштовалац грчке културе. У Грка (изузевши кршћане), особито у нижим слојевима пучанства, Неронова је влада остала у захвалној успомени. За аутократорске тежње Јулијеваца Калигуле, Клаудија и Нерона имао је пуно разумијевање хеленистички исток, гдје су некада дијадоси неограничено владали као стари египатски, бабилонски и перзијски краљеви. Калигула, који се сам прогласио богом, радио је оно, што је од прадавнога доба било уобичајено и религијом посвећено у Египту, Бабилонији и Перзији. Подигнуће војсковође Веспазијана за цара бијаше протестом запада, који је био староримског увјерења против хеленистичких склоности Јулијеваца, али се развитак у том правцу није дао зауставити. Оно, што је за Калигуле и Нерона наилазило на тврдокоран отпор Римљана, то је Хадријан (117.—137.) могао да уради без њег: он је себи узео наслове »Olympios« и »Eleulherios«, што је заправо припадало само полубоговима. Послије су се без запрека сами цареви проглашивали боговима и захтијевали за се, да им се као таковима клањају. Септимије Север (193.— 211.) хтио је да своју војничку монархију ослони на култ цара и његова рада и да га учини средиштем римске религије. Најизразитијим претставником ове тежње јест цар Диоклецијан (284.—305.), за којег добива уопће хеленистичко-источна култура одлучну превагу над римском културом.

Прихваћање хеленистичко-перзијских дворских обреда за цара Диоклецијана.

Конзеквенцијом је новога, хеленистичко-источног појимања царскога достојанства и увођење дворских обичаја и церемонија јавнога иступања римскога владара, које је било преузето дијелом из традиција некадашњих дијадошких држава, дијелом из савремене новоперзијске државе, којом је владала династија Сасанида. За. Нерона је уведена сјајна круна и огњиште у царској палачи с вјечним пламеном. Аурелијан (270. до 275.) је увео источни дијадем или чеони накит, а Диоклецијан је преузео готово све дворске перзијске обичаје као н. пр. хаљине из пурпурне, златом проткане свиле, накићене бисерјем и драгим камењем, златни колут око главе, пурпурне ципеле, искићене драгим камењем, даље падање на земљу пред царем (proskynesis). Овамо спада и предоџба, да је све оно, што је у вези с лицем бога-цара, свето (sacrum), па одатле и службена титулатура као света царска палача (sacrum palatium) и сл. Уопће је Диоклецијанова влада најважнијим периодом у развитку римскога царства у правцу идентификовања државе с лицем владара-бога, које је живјело од прадавнога доба у хеленистичко-источним државама.

Увођење војничко-чиновничких хеленистичко-перзијских уредби.

Уједно с овим промјенама у схваћању достојанства и владарске моћи уводе римски цареви и њихови опуномоћеници према узору некадашњих хеленистичких држава и перзијске државе у римску државу тамошње војно и чиновничко или бирократско уређење, надомјештајући њиме нарочито републиканско-племићске органе извршне власти и ограничујући самоуправу римских грађана. Особито много преузеше из Египта, који је дуго имао потпуно самосталан положај у држави и гдје се владало на начин, који је овдје био прије уобичајен. Одавле преузеше нарочито уредбе, које су се тицале државнога господарства (разне врсте пореза, грунтовне књиге, начин управљања царских добара). Од владара, који су у том правцу радили, ваља нарочито истакнути Хадријана, Галијена (253. до 268.), Аурелијана, а у првом реду Диоклецијана и Константина Великога (306.—337.). Староримска се држава истицала извјесним отпором против бирократизму; стари су римски чиновници били потпуно другога карактера, него ли стручно школовани чиновнички сталеж, који се развио од доба цара Хадријана у тачно одијељени и према части удешени државни строј, који је био концентрисан на владареву двору и којим је владар лично управљао. Ова бирокрација уз војску, и још више од војске, постаје главним упориштем апсолутне монархије и заштитном оградом, која дијели посвећено лице владарево од директнога додира с поданицима и с војском, која је често непоуздана. Све до Диоклецијана одржаше се остаци некадашњих републиканских римских уредби особито тиме, што је сенат привидно одржао своје некадашње право, да заједно с владарем одлучује о државним стварима и да с њима дијели право управе државе по провинцијама. Од тога је доба ова »двовлада« или дијархија потпуно престала, а мјесто ње долази до искључивог права самовлада, монархија.

Превага хеленизма у литератури, знаности, филозофији и умјетности у римском царству.

Са све то већом превагом хеленистичке културе у области политичкога и државнога живота спаја се и њезина превага у области мишљења и умјетничкога стварања, која се већ прије јавља, али касније све то више расте. Одлични астрономи, математичари, лијечници и филозофи потјечу већини дијелом из хеленистичкога истока. Земљописац Птолемеј и филозоф Плотин су Египћани, филозофи Порфирије и Јамблихос Сирци, лијечници Диоскоридес и Галенус Малоазијци. Док латинска литература послије Тацита и Светонија пропада, грчка литература наново цвате, особито кад јој кршћанство даје непрестано богатих побуда, тако да црквени оци на истоку граде помоћу хеленистичке филозофије читав систем кршћанске науке о вјери. Религије и мистеријски култови, с којима је стара римска религија срасла у нову скупину метафизичких и богосл. назора, готово су махом хеленистичко-источног подријетла једнако као и кршћанство, које лагано захвата читаво друштво римске државе. Међу главним узроцима великог и брзог проширења мистеријских култова и откупитељских религија бијаху неповољни политички и социјални односи, који су изазвали и јачали тмурно настројење и чежњу за другим бољим свијетом. Али то се односи нарочито на ниже слојеве. Више су слојеве привлачили и везали мистеријски култови својим церемонијама и својом мистиком; знали су да дјелују на душу сад страхом, сад надом, утјецали су сјајним функцијама и бљештавилом својих опхода, својим сентименталним пјесмама и опојном глазбом, подучавали су средствима, којима се човјек овдје на земљи може да пренесе у стање блажености, у којем душа ослобођена тјелесних окова у екстази губи везу са свијетом и заноси се у додир са самим божанством. Према источним култовима била је римска религија хладна и суха, молитве су се састојале из сухих формула као нотарски акт. Римска религија и богослужје нијесу могли да удовоље чежњи душе да проживљује религију. Оријентални су богови били ближи човјеку, него грчки и римски, будући да су трпјели, умирали и устајали из мртвих. Велико и брзо ширење источних мистеријских култова по читавој римској држави, а онда побједа кршћанства, најочитијим је и најзначајнијим доказом одлучне преваге, што ју је брзо задобила хеленистичка компонента у култури римскога царства. Истовремено с кршћанством настаје у њезиној колијевци т. ј. у хеленистичким дијеловима римске државе, нова пластичка умјетност под иранским, сирским и египатским утјецајима, из које се развија старокршћанска, византијска и романска умјетност. Источни мајстори, особито градитељи, долазе на запад, подучавају у својој техници и шире своју особиту љубав према луксузној декорацији, полихромији, уводе компликовани симболизам у религиозно сликарство и пластику, уче запад елегантном рјешавању градитељских проблема као што су н. пр. куполе. А тако то бива и у умјетничком обрту свих струка, у златарству, у ткалачком обрту итд.

Неповољно господарско стање римскога запада.

Кад бисмо се запитали за узроке, који су произвели обарање оне равнотеже обију главних компонената хеленистичко-римске културе римскога доба у корист хеленистичко-источне компоненте, видјет ћемо, да су међу најважнијим узроцима биле повољније господарске прилике у хеленистичком дијелу римске државе, него у романском. Римски је запад био обитавалиштем ратних освајача и искориштаваних поданика. Покорено је становништво радило већим дијелом само у корист припадника народа, који је господовао. На тај начин искориштавано становништво није могло да изради некакву вишу културу, сличну оној, која је од давнине цвала на хеленистичком истоку. Али нијесу је знали саздати ни римски освајачи, будући да је лављи дио плијена запао сразмјерно уски круг римскога племства и пратњу побједоносних војсковођа, док су нижи римски слојеви све то више западали у сиромаштво. Господарска политика владајућих римских слојева проузроковала је напросто пропадање пољопривреде у Италији, а да није могла да надомјести средњим слојевима ово главно средство прехране стварањем издашне индустрије и трговине. Рим и некоји други градови, који су осиромашеном сеоском свијету пружали уточиште и без икаквог рада барем толико, колико је било довољно, да су могли сачувати живот, стално су гутали велико мноштво сеоскога становништва, којему су интереси и права велеградских капиталиста онемогућили живот на пољу. Читава се Италија полагано промијенила у големе пашњаке, на којима су робови пасли стада велепосједника, његовали њихове маслине и обрађивали њихове винограде. Осим Рима, који је своје потребе намиривао најприје сицилским, а касније египатским житом, док је индустријске, особито луксузне производе, добивао из хеленистичког и још удаљенијег истока, била је Италија у цијелости и читав римски запад (особито Галија и Африка) обзиром на занимање становништва једним великим селом, гдје се ни пољопривреда није с успјехом његовала и гдје је мноштво сиромашнога свијета морало да ограничује своје потребе на најмању мјеру. Град (како то вели Ed. Meyer), првотно главна потпора културе и узрок големог пораста благостања, уништава најпослије благостање, културу и самога себе. С тим је у вези и неповољан развитак трговачких прилика у западном дијелу римске државе, будући да је велик увоз индустријских продуката с истока, нарочито из Индије и Китаја, проузроковао знатан губитак злата. То је уопће проузроковало на западу пад новчанога господарства, те се дио пореза морао да измијени у порезе натуралне. Цар Септимије Север давао је ради недостатка ковнога новца часницима и војницима земљишта у околини тврђава у насљедну баштину мјесто плате.

Повољно господарско стање римскога истока.

У источним дијеловима римске државу било је с те стране много боље; тамо је цвала индустрија, цвала бујна градска култура; несразмјер међу градовима и селима није досегао таковог степена као на западу и латифундијско господарство није толико узнапредовало. Египат, Сирија и Мала Азија бијаху веома богати и културно високо развити крајеви, у којима је у доба мира успјевала пољопривреда, нарочито помоћу систематског натапања. Тамошњи градови Александрија, Антиохија и Ефез били су тржишта свјетскога значења. У средини 4. стољећа по Ис. имала је Сирија претичак жита, вина и уља, а сирске фабрике, израђујући фина платна, свилу, пурпур и стакло, разашиљаху своје продукте читавим свијетом. Сирски је пурпур био најзнаменитији меду свима, а сидонско је стакло одржало своју стару славу за читаво царско доба. Сирија је била позориштем велике трговине, која је сезала све до Арабије и Индије. Сирски трговци и њихове факторије биле су проширене по читавој римској држави, а особито у унутрашњости Галије. Тир бијаше једно од најважнијих средишта свјет. трговине. Виши су се слојеви главнога сирскога града Антиохије састојали од фабриканата и трговаца, док су у Риму сачињавали највише слојеве велепосједници, који су хтјели да завладају читавим свијетом и да га искоришћују за себе. Египат је био у царско доба житницом Италије и Кима, тако да је онај, који је држао Египат, био уједно господарем Италије и Рима. Египатска Александрија била је првим индустријским и трговачким градом римске државе, у којем се могло, како се то говорило, добити све осим снијега. Ту је било индијске и унутрашњо-афричке робе; овамо су долазили грчки, арапски, италски, сирски и индијски трговци. Страбон зове Александрију свјетским тржиштем и то с правом, будући да је владала свом трговином међу Индијским и Атлантским оцеаном. У индустрији производила је Александрија стакло, које је налазило купаца чак у Китају. Даље је Александрија имала неке врсте монопола за производњу папира, која је успјевала само у Египту. Александријске тканине имале су прођу на читавом оријенту. Египатски су трговци били једнако разасути по читавој држави као и сирски. Александрију хтједоше Цезар и Нерон да учине главним градом своје државе. С богатством које се оснивало на индустрији и трговини, у вези је и тај факат, да су Александрија и Антиохија заузеле прво мјесто у знанственом и умјетничком, а нарочито у кршћанском раду. Оба су града била сједиштем црквених отаца и писаца, и у њима се у новије доба траже почеци старокршћанске умјетности, а нипошто (као прије) у Риму. Мала Азија бијаше на гласу као земља са 500 градова. Порези, што су их њезини градови плаћали, бијаху најиздашнијим врелом државних доходака.

Материјално пропадање римскога запада.

Да је римски запад био у стадију материјалнога пропадања у исто доба, у које је исток материјално и културно цвао, о томе свједоче порезни заостаци, који су износили код Хадријанова ступања на пријесто (117.) 900 мил. сестерција (= 4 и пô мил. дин). За Марка Аурела (161.—180.) било је још горе; порези се нијесу уплаћивали, размахала се биједа и глад, становништво је опадало ради заразних болести, тако да је цар само уз напињање свих сила могао да доврши борбу с Маркоманима. Ово се стање касније не само није поправило, него се још више покварило, кад су римски запад све то више угрожавале провале и навале Германа. Те су навале постајале од половине 8. стољећа све то више опасне. Неутјешљиво стање римских грађана погоршало се с неразмјерно великим напињањем њихових господарских снага и ограничењем њихове продукционе и грађанске слободе за циљем концентрисања свих снага за обрану државе.

Политичко тежиште римске државе премјешта се у хеленистичке крајеве.

Ма да је и римски исток имао истовремено посла с непријатељским навалама, које су произлазиле из партске државе, а од године 226. из ново перзијске државе, постао је он ипак упориштем и правом језгром римске државе. Не треба се чудити, да се најпослије овамо помакло, и њезино политичко тежиште, нарочито онда, кад су цареви у тежњи да одстране остатке републиканскога уређења и да промијене државу у апсолутно војничко-чиновничку монархију теократскога карактера (т. ј. у државу, у којој владар, сматран богом или његовим сином или његовим намјесником, одлучује без разлике о вјерским и свјетским стварима), за коју су хеленистички крајеви имали много више разумијевања од романскога запада, премјестили онамо своје сједиште. Диоклецијан није више уопће узео обзир код свог новог уређења државе на Рим и одабрао је за своје сједиште Никомедију у Малој Азији. Његов је насљедник Константин Велики оснутком новога Рима (касније прозваног Константинополом) хтио (год. 326.) заувијек да уништи значење старога Рима краљева и средишта државе и да створи ново средиште, које би више својим положајем и значењем било у складу с измјеном, која је настала у односу римскога истока према западу с превагом првога над другим.

Политичка превага римскога истока над западом.

Од тога доба, што се тежиште политичког и културног развитка римске државе премјестило на хеленистички исток, а особито пак од оснутка Новога Рима, измијенила се римска држава у цијелости у неке врсте новог издања хеленистичке веледржаве Александра Великога с том разликом, што су њезине источне границе сада лежале на Еуфрату, а западне на Атлантском оцеану. Романски запад, господарски и културно пали и извржен непрекидним варварским навалама постао је у тој држави само привјеском, који је што даље, то мање значио. Док су прије Римљани превагом своје политике и своје ратне ваљаности покорили хеленистички исток, сада је исток културно освојио запад, а као посљедица тога била је политичка надмоћ хеленистичкога истока над романским западом, како то свједочи низ занимљивих факата из доба прије год. 476. (особито у год. 395.-476.). Али исток ипак није имао толико снаге, да трајно одржи запад у својој моћи. Исти узроци, који су највише дјеловали на то, да је преотео исток мах над западом, имали су и тај даљи ефекат, да се запад (којим су дашто већ завладали Германи) не само ослободио политичке надмоћи истока, него се и потпуно одијелио од римске државе. Узроком томе био је низ великих географско-етнографских промјена, које су се у сјеверном сусједству римске државе збивале у неколико стољећа и које су на њу утјецале, а које у кратко зовемо ријечима: »сеоба народа«.

Сеоба народа и пропаст западно-римске државе.

Сеоба народа заједно с тешком непрекидном борбом римске државе на источној фронти (с Партима и Перзијцима) бијаше поводом, да се укинуло политичко јединство државе. Најприје је уређена тетрархија под привидним врховним господством цара Диоклецијана, а касније (послије неколико покушаја да се принцип јединственог господства повеже с потребом раздиобе управе) је држава трајно подијељена у двије државе: западно и источно-римску. Тај се догађај обично ставља у год. 395. посл. Ис., кад је цар Теодозије Велики подијелио државу међу своја два сина: Аркадија, којега је запао исток, и Хонорија, којега је запао запад. Међутим то не значи никакав преврат, будући да и Теодозије није замишљао у битности ништа друго, него што и Диоклецијан и други његови претходници; ни Теодозијеви насљедници нијесу у томе видјели трајну и фактичну диобу. Према Теодозијевој накани имала је држава да буде раздијељена само у погледу администрације, а јединство државе имао је да представља врховни заповједник читаве војске царства Стилихо. Обје су државе требале да имају исте клаузуле, законе и уредбе и још је год. 438. издао цар Теодозије II. законик, који је вриједио за обје државе. Римски су грађани у обје државе имали једнако пуно грађанско право и могли су у обје државе вршити државне службе. Тек даљи развитак сеобе народа дао је нарочито тој диоби значење, какво она првотно није имала: да се наиме свака држава у цијелости развијала сама за се, тако да фактом год. 395. заувијек престаје политичко јединство римске државе.

Источно-римска држава, ма да је била много снажнија и чвршћа, имала је сама доста посла, да се одржи против Перзијаца и Германа и према томе није могла да западној држави у најтеже доба притекне у помоћ против других Германа. Ова, будући потпуно осамљена и препуштена својим властитим снагама, паде полагано као плијен у руке германских варвара. Германски су краљеви, који основаше на њезину посједу своја краљевства, признавали додуше источно-римскога цара за свог врховног господара, чија се власт теоретски простирала и на територије западнога царства и иступаху као намјесници источно-римскога цара, али су de facto територији некадашњег западног царства заувијек били изгубљени за источно царство и политичко јединство римскога запада бијаше само још фикцијом и идеалом. Крајеви некадашњег западног царства добише полагано сасвим друго политичко уређење, него што га је имала источно-римска држава и тамо се збивао други културни развитак на основу мијешања романскога становништва с германским.

III.

Самостални културни развитак романско-германског запада.

Тиме, што је нестало политичког јединства, знатно се умањише и културни додири римскога запада с истоком, ма да нијесу били потпуно прекинути. Романски културни елементи изгубивши притисак и превагу хеленистичке културе развијали су се слободније и сами си брзо прибавише превагу над културним германским елементима, који су представљали нижи степен културнога развитка. »Католицизам није ништа друго него ли помлађење старих римских народних идеја у новом кршћанском облику« (Tschirn). Значајно је, да је латински језик, језик католичке цркво, постао за читав средњи вијек књижевним, дипломатским и уопће међународним језиком на кршћанском западу. Једнако је занимљиво, да нове романске, германске и западно-славенске државне творбе нијесу задржале војничко-чиновничког уређења апсолутне римске монархије, како су га створили према хеленистичко-перзијском утјецају Диоклецијан и Константин.

Еманципација источно римске државе од романизације и њезина грецификација.

Напротив томе хеленистички се исток, чије је романско становништво (на Балкану) — будући незнатном мањином — што даље то више губило своје политичко значење и утјецај, враћао полагано у оно стање, у којем се налазио прије свог припојења римској држави т. ј. мијењао се опет у чисто хеленистичку монархију с грчким језичним и културним карактером и с Грцима на челу државне власти. Источно-римска држава није се додуше никада престајала називати римском државом и њезино се становништво козмополитскога мишљења и без достатне народне свијести сматрало Римљанима називајући се (грчки дашто) »Rhomaioi«, али ти су Римљани с градитељима некадашње велике римске државе имали веома мало заједничкога осим имена. Грчки језик, језик народа, који је с Римљанима дијелио културно-политичку премоћ над осталим народима, који су становали на римском истоку и који је сачињавао претежни дио становништва у околини главнога града и царева сједишта, истиснуо је полагано латински језик из двора, из уреда, из војске и уопће из јавнога живота. Нови је Рим (каснији Константинопол) био основан као латински град (год. 326.), али будући да је околина била грчка, напучило га је брзо грчко становништво, које је за кратко вријеме у њему стекло превагу, а то није остало без утјецаја ни на највише слојеве, који су у граду обитавали. Латински је језик био додуше још дуље времена језиком двора, уреда, војске и племства, али грчки је језик био језиком цркве и највиших њезиних достојанственика, њезине богате литературе, језиком широких слојева, на које се коначно морао да ослања владар. Зато су се морали грчком језику чинити стално већи уступци на штету латинскога језика. Кад је цар Константин Велики год. 325. отварао први опћи црквени концил у Никеји, говорио је додуше сам латински, али је свој говор дао протумачити и грчким језиком. Али на концилу у Халкедону (451.) говорио је латински само још цар и папин легат. У то је доба већ некако службено била призната равноправност обају језика. Значење латинског језика дигло се донекле за цара Јустинијана I., који сам није добро грчки знао, ради настојања, ђа се стекну романски крајеви (особито Италија), али на размеђи 6. и 7. стољећа готово је потпуно већ побиједио у јавном животу грчки језик. За цара Мауриција (582.—602.) објављивали су се закони и наредбе и уопће сва јавна акта само грчки. Неко се још вријеме одржао латински језик у војсци као језик команде, али и ту га је у 7. стољећу надомјестио грчки језик. Најдуље се одржао латински језик у натписима на новцу — све до 9. стољ., а на некојим новцима и до 11. стољећа. Осим тога се као успомена на некадашње његово значење одржао низ латинских имена за достојанства и друге службене титулатуре.

Подријетло назива »византијска држава«.

Својом се грштином упадно разликује средовјечна источно-римска држава од пријашње јединствене римске државе с латинским службеним језиком. Друга је разлика и у њезину географском смјештају, будући да се источно-римско царство простирало у источном дијелу Средоземнога мора, док је стара римска држава обухватала читаво Средоземно море с тежиштем у Италији. Будући да се уопће средовјечна источно-римска држава разликује од старе римске читавим својим карактером и основним цртама историје и будући да је у средњем вијеку на западу настало ново римско царство, изразује се то у историјској знаности већ од 17. стољећа посебним именом, којим се обиљежује средовјечна источно-римска држава и њена култура — она се зове византијском државом и према томе се говори такођер и о византијској култури. То је име узето од стародревне грчке колоније Byzantion, ма чијем је мјесту био год. 326. основан главни град источно-римске државе — Нови Рим, Константинополис или Цариград (т. ј. царев град).

Значај византијске културе.

У цијелости је византијска култура даља, средовјечна фаза, степен у развитку хеленистичке културе, па према томе налазимо у њој исте или сличне црте, које су значајне за хеленистичку културу. Будући да су се међутим у многочем измијенили увјети њезина развитка и околине, наићи ћемо дашто међу њима на извјесне разлике. Како смо напријед рекли, хеленистичка је култура измијешана творевина, код које су учествовали различити народи. К овим је учесницима придошао у средњем вијеку низ нових дошљака, који се настанише у византијској држави, нарочито Славени, Германи, Арапи и разни Турко-Татари (Авари, Бугари, Печенези), за које је грчки језик био језиком државним и језиком споразумијевања. Удио тих појединих народа у даљем стварању хеленистичке културе у византијску изражен је напосе у другом називу, којим означујемо византијску културу, говорећи такођер о грчко-славенској култури. Између нових увјета, на чијим се основима развијала, треба да споменемо нарочито уређење свјетске државе и стварање културе исламске, у великом дијелу од територија Византије и византијске културе и узајамне утјецаје ових двију културних сфера. Између других увјета може се напосе навести, да егзистенцију византијске државе непрестано угрожавају тврдокорни непријатељи, који на њу са свих страна наваљују. Али ма да се штошта измијенило, ипак су византијској култури остала главна и основна обиљежја хеленистичке културе. Византијска је држава остала неограничена, милитаристичко-бирократска монархија, чији кршћански владар није био додуше више сматран богом или полубогом, али је иступао као намјесник божији или Христов на земљи т. ј. као највиша глава цркве, која је била државном, богослужбеном институцијом, која је своје интересе морала да подвргне државним интересима. С те стране била је дакле византијска држава теокрацијом, као и сусједна исламска држава. Као што црква, тако је и свеукупно становништво било дужно, да служи држави; њега је тиштао низ тешких дужности и бремена. Деспотском су владару исказиване почасти сличне поштивању Бога; пред њим се падало и клечало на земљи и највећи достојанственици нијесу држали нечасном улогу улизица и ласкаваца царевих, који их је лично тјелесно кажњавао (византинизам). Литература, нарочито пучка (коју су писали нарочито монаси за потребе простога пука у нарјечју, које је било њему разумљиво, док се за образоване писало књижевним језиком, који је био сличан Класичној грштини) бијаше под утјецајем укуса, назора и узора источних, чија се претежитост показивала нарочито у пластичној умјетности и у умјетничком обрту. Византијска је пластична умјетност једно од најзначајнијих обиљежја византијске културе. Код њезина су постања и развитка учествовали покрај елемената класичке умјетности, који избијају у племенитости хармоније и аката, у хармоничкој елеганцији одијела, у укусу за сликовитост и шароликост, елементи хеленистичко-источни и то нарочито египатски, сирски и мезопотамско-ирански.

У градитељству се приписује мезопотамско-иранској умјетности главни удио на постању градитељскога византијскога стила, а особито конструовање купола над ћошкастим зградама храмова, које су тако значајне за византијски стил. Источног је подријетла и карактера и византијска компликована и богата орнаментика, нарочита симпатија за полихромију и сјај, начела византијске иконографије, особито у сликању светаца, реализам у стварању портрета, особито у књижној ситносликарији; даље техника и укус у различним гранама умјетничког обрта, као у ткалаштву, златарству и израђивању слонове кости. Источни елементи, који су дјеловали код постања византијске умјетности, утјецали су на њезин каснији развитак као исламска умјетност, чије су узоре имитовали у византијском царству у доба иконоклазма (у 8. и 9. стољећу), кад је уопће византијска култура подлегла новим снажним утјецајима свога источнога, исламскога сусједства. Византијска је култура сама била додуше основом исламске културе, али ју је ова култура у багдадском калифату далеко престигла.

Први спорови међу кршћанским западом и истоком.

Цјелокупну природу и битну садржину и правац византијске културе најбоље предочује византијско кршћанство и црква, јер од онога доба, откад се под утјецајем хеленистичко-источних назора сав интерес човјека антикне културе у стадију њезина пропадања концентрисао на надземаљска питања, постала је религија средиштем свега културнога живота и вјерски је живот постао идентичан с културним животом — религија је сама постала културом. Будући да је и на западу развитак с те стране у средњем вијеку био исти, могу да се управо у разлици између западнога и источнога кршћанства упознају значајне разлике обију култура.

Кршћанство је постало, како смо то напријед рекли, једином државном религијом римске државе, угушивши и надомјестивши све поганско-антикне култове. Као главни представник и утјеловљење тадашње културе подлегло је заједно с њоме диоби у два дијела ради политичких промјена, у вези са сеобом народа, нарочито кад се римска држава трајно распала на западну и источну и кад су западом овладали Германи. Ма да је пад западно-римске државе или скидање цара Ромула Аугустула, (476.) те проглашење германскога вође Одоакра краљем Италије само епизодом, споредним догађајем, у вези са стољетним течајем покорења римскога запада са стране Германа, ипак је та промјена значајна, нарочито што је готово савремена с расколом међу папинском столицом као главом западно-римске цркве и источно-римске цркве, чијом је главом сматран цар и његов опуномоћеник цариградски патријарх (482.). Раскол тај почиње готово у исто доба, кад је кршћанство добило значење једино привилеговане државне религије т. ј. већ за Константина Великога. Ако је тај владар помогао побједи кршћанства уз друге разлоге и зато, што је у његовој цркви видио лем, који би могао државно тијело, које се почело распадати, да одржи читаво на окупу, онда се његово очекивање у том правцу није испунило, будући да је већ за његове владе државна власт била приморана да интервенише, да очува јединство цркве, које је хтио да разбије александријски свећеник Арије у питању Кристова божанства. Раздиоба државе међу синове и синовце Константинове имало је посљедицу, да се црква расцијепала у двије странке: аријанску и атанасијевску, коју је год. 353. покушао насилно да уклони у корист аријанства Констанције, кад је год. 353. опет ујединио читаву државу под својим господством. Послије нове раздиобе државе г. 364. у западно и источно царство, подупирао је Валенс, источно-римски цар, у својој држави аријански правац, док је западно-римски цар био склон атанасијевском правцу. За Теодозија Великог (378.—395.) дошло је додуше до вјерског измирења између кршћанскога запада и истока, али то бијаше спољашње измирење, које је овисило нарочито о пријатељском односу двају првих богослова: источног св. Василија и западног св. Амброзија. У истину су и запад и исток устрајали код својих назора о Тројству; запад код назора о једнакости божанских лица, а исток код назора о неким извјесним разликама међу њима. И једва што се ова дугогодишња препирка утишала, никоше бескрајни нови спорови међу западним и источним кршћанством о односу божанске и људске природе у Кристову лицу, познати под именом монофизитских спорова. То је име настало одатле, што је источно кршћанство божанској Кристовој природи приписивало таково значење, да се људска природа готово у њој губила. Крист је према томе назору имао само једну природу (μονὴν ϕὺσιν).

Узроци томе.

Као аријански, тако се и монофизитски спорови могу да разјасне поглавито тиме, што кршћански запад није имао достатнога разумијевања за фине богословско-филозофске предоџбе хеленистичкога мишљења, којима су источни теолози обогатили кршћанску науку, нарочито пак мистички Оригенес (202.—254.), који се истицао дубоким вјерским чувством. Идући стопама свога учитеља Климента Александријскога тежио је, да зближи и споји кршћанство с хеленистичком вјерском филозофијом, у којој је видио средство, којим би се кршћанство могло да учини приступним филозофским духовима. Уметнуо је наиме кршћанске вјерске предоџбе у метафизички филозофски систем, који је требао да конкурише с главним филозофским поганским системом: с новоплатонизмом. Заједнички је основ Оригенова и новоплатонског система предоџба и чежња за тијесним спајањем човјека с Богом и мисао грчке и источне мистике о периодичној обнови спасења свијета по некаквом богу човјеку, богу-спаситељу, што га Оригенес зове Логос (= Ријеч) и тиме уводи у кршћанску теологију изразе и назоре Филонове и уопће претпоставља Филонов систем. Већ Иваново еванђеље садржи одјек Филонових назора, али тек Оригенес прибавио им је праву вредноту и искористио пролог Иванова еванђеља за кршћанску теологију. Запад немајући оне образованости, којом се исток дичио, није уопће имао особитог филозофског интереса, па није познавао ни Оригена, није схваћао његове метафизике, која је прекорачила границе обичних, више мање популарних пучких лако разумљивих назора. Будући да је додир римскога запада с истоком непрестано слабио, а запад се што даље то усамљеније развијао особито у душевном погледу, постајао је утјецај источне теологије на запад све то више без значења. Овоме главном узроку прикључио се низ споредних, н. пр. лични љубомор, а напосе у монофизитским споровима борбе између првих бискупских сједишта или патријархата (особито римскога, цариградскога и александријскога) за првенство. Источно-римски цареви приклонише се послије извјесног колебања међу монофизитима и њиховим западним противницима с римским папом на челу монофизитима и то зато, што је монофизитство било изражајем вјерскога осјећања и увјерења источног дијела њихове државе, нарочито Египта и Сирије, који су, како смо то напријед упозорили, били фактичком језгром њихово државе. Кад би римска држава била остала политички јединственом, нема сумње, да би цареви били знали да своју вољу протурају и на западу, па било то и силом. Будући пак да је западно-римска држава била већ дуље времена у власти Германа, нијесу могли источни цареви да наметну ту вјеру западном кршћанству, што су је сматрали прикладном за своју државу. Тако је настало год. 482. у кршћанској цркви подвојење, које је потрајало 36 година (до г. 519.). То је уједно значајни почетак каснијих спорова и сукоба између обију цркви, које су додуше настојале да све онамо до половине 11. стољећа одрже неко спољашње, привидно јединство, али у то се доба разиђоше већ потпуно и заувијек.

Разлике међу западним и источним кршћанством.

Већ се из монофизитских спорова разабире, да је развитак западнога кршћанства кретао другим правцем неголи развитак источнога кршћанства. Западно кршћанство није дало себи наметати вјере, коју је источно-римски цар сматрао прикладном. За њ цар није био највишим одлучујућим фактором нити највишом црквеном главом, него римски папа, по имену додуше царев поданик, али уистину неовисни достојанственик. Док највиши фактор кршћанскога запада одлучује у стварима вјере овисно о мишљењу својих вјерника и о назорима својих богослова, највиши фактор кршћанскога истока, цар, рјешава какова питања са становишта државнога интереса. Пропаст римске државе у западним дијеловима римскога царства ослободила је тамошње кршћанство и цркву од државне власти, будући да државне творевине, које настадоше на рушевинама западно-римскога царства, нијесу имале ни материјалне, ни моралне снаге, да подвргну себи цркву, која је за њихова стварања необично морално и материјално ојачала. Њезин представник, римски бискуп, папа, ујединио је у својим рукама врховну црквом власт над читавим западом, немајући супарника, док су четири источна патријарха узајамним такмењем олакшавала државној власти њезине тежње, да цркву подвргну држави. Западна црква, материјално обезбијеђена, а и политички неовисна, постала је важним политичким фактором, који не само да је знао обранити властиту неовисност, него је и покушао (дјеломично с успјехом), да државу подвргне себи. Било је додуше доба, кад јој је пријетио државни јарам (н. пр. за Карла Великога), али средовјечна феудална западна држава није имала оне снаге као што војничко-чиновничка источна држава. Источна је црква (ма да се свом снагом томе опирала) пала у потпуну овисност од снажне државне власти. Византијски су цареви заузимали према њој исти став, као што га је заузимао Константин Велики; он је као римски цар био и погански »pontifex maximus«, па је и с кршћанском црквом поступао као њезин највиши претпостављени и иступао као највиши њезин свећеник: био је цар и уједно највиши свећеник (βασιλεὺς καὶ ἱερεύς). Зато и византијски цареви говоре народу с проповједаоница у храмовима, зато су стручно-богословски образовани и рјешавају вјерске спорове не само као највиша инстанција, него и као стручњаци. Овај спој највише свјетске и духовне власти (цезаро-папизам) у рукама римскога цара остао је најзнаменитијим обиљежјем јурисдикције источно-римских царева и постао је једним од главних узрока подвојенога развитка западнога и источнога кршћанства и правим узроком њихова трајног раскола. Источна је црква послала државном институцијом и морала је своје интересе подвргавати државним интересима. Знаменити црквени историк Harnack приписује нарочито источно-римском цезаро-папизму укоченост и назадњаштво источне цркве с културне, филозофске и естетске стране.

Усредсређујући све своје снаге у тешкој борби с државном влашћу, није могла да у својој унутрашњости допусти неку класификацију духова, која би донијела као нужну посљедицу критику, конфликте и немир. И тако је за читаву даљу будућност био посвећен и проглашен за праву религију и набожност назор о свијету, што га је у 3. стољ. створио Оригенес, који се истиче у претјераној чежњи за надземаљским животом, свјетским болом и квијетизмом — и тај је назор о свијету постао особитим обиљежјем византијске цркве. Државна је власт настојала, да се тога обиљежја ослободи ондје, гдје је њој било незгодно. Црква је опет, да се узмогне што успјешније борити с државом, морала да спријечи сваку критику своје осебујности и сваке унутрашње промјене. Западна црква, која се у почетку није могла да мјери у теологији и филозофији с источном, добила је касније напредних потицаја мислима св. Аугустина (умро 430.), који је, усвојивши кршћански дух, дубље га израдио него грчки филозофи и није у њему запео. Св. Аугустин вратио се кршћанству св. Павла, од којега се Грци удаљише, приклонивши се новоплатонској филозофији. Док је источна црква свој вјерски интерес усресредила, да ослободи човјека од смрти и да га од пролазности овдашњега живота поведе до спајања с Богом, западна је црква ишла главно затим, да ослободи човјека од гријеха и кривње као највеће запреке његова спајања с Богом. Аугустин је надомјестио материјално појимање милости (бесмртност) моралним (надвладати гријех и морална слобода у друштву с Богом). За источног су кршћанина служба божија и сакраменти у првом реду средства, да се уздигне душа од земаљске груде у небеску блаженост, коју настоји својим сјетилима да већ на земљи окуси, док су то за западног кршћанина у првом реду средства за очишћење од гријеха, а прво мјесто заузима међу њима покајање. Док се источна црква одвраћа од овдашњега свијета, настоји западна црква да га напуни и да њиме овлада духовним, кршћанским мислима и тежњама. Ова се разлика у назорима и тежњама нарочито разабире код источног и западног редовништва. На истоку је пустињак, аскета човјек, који себе умртвује, који ништа не тражи од свијета, који бјежи од њега размишљајући и тежећи за мистичким стапањем с Богом још овдје на земљи; на западу је редовник језуита, који тежи, да свијетом, који се цркви опире, завлада и свјетским средствима; то је језуита, у којем је, како Harnack вели, редовништво само себе оборило. Аскеза и мистицизам тежећи да одбаце тјелесно и земаљско, тежећи за бесмртношћу и вјечним спојем с Богом, то су најзначајнија својства источнога кршћанства. Карактеристици западнога кршћанства (рачунајући овамо и протестантизам) припада осјећај одговорности за своје чине пред Богом као праведним суцем савјести. И тако према источном оригенизму, који усредсређује сву набожност к небу, стоји западни аугустинизам са својим старањем за овај свијет, са својом активном набожношћу и активним крепостима против пасивне набожности и крепости источнога кршћанства. Западна се црква, схвативши овако своју улогу, бранила од настојања, која су хтјела да јој одузму одгоју народа и појединаца и да из ње учине само богослужбену институцију, каквом је у главном постала, источна црква, за коју је с те стране значајно, да у њој проповијед заузима сасвим споредно мјесто.

IV.

Западњачка реакција у византијској култури и утјецај исламске културе.

Ма да се грчки исток послије своје раставе од романскога запада развијао више у правцу хеленистичко-источне културе, ипак је пријашња његова стољетна веза с романском сфером оставила у њему извјесне западне утјецаје, који су се јављали особито у неуморном настојању (периодички оствареном), да се обнови пријашње политичко уједињење некадашњега римскога запада с истоком или да се обнови римска држава у бившем њезином опсегу и да се очува јединствена кршћанска црква. Зато се у источном царству дуго боре двије културно-политичке струје: западњачка и источњачка. Ова се борба показала већ у монофизитским споровима, у којима се мимо друго радило и о томе, да ли ће у византијском друштву да побиједи хеленистичко-источно или романско-антикно појимање кршћанске набожности. Европске Грке у то доба није још потпуно освојио источни дух, а покрај тога је и романски елеменат имао у источно-римској држави јоште знатну снагу, тако да је било отпора против тога, да монофизитизам постане државном вјером. У цару Јустинијану I. (527.-565.) треба гледати представника реакције против источњачких струја, али она није дуго трајала, будући да су семитско-хамитски дијелови византијске државе извојевали себи својим господарским, политичким и културним значењем још за цара Јустинијана преокрет у корист монофизитизма. Међутим овај преокрет није више могао да уклони центрифугалних тежња семитско-хамитског становништва византијске државе, што их је проузроковао пријашњи прогон његове вјере. Семите и Хамите освијестише се на тај начин национално, што се манифестовало особито буђењем литерарнога рада у народним језицима, нарочито у сирском, а кад су послије 632. год. семитски Арапи с геслом нове религије почели да шире своје господство у борби с византијском државом, гледали су Сирци и Копти у њима своје ослободиоце испод туђега јарма и примали без потешкоћа њихово господство и религију. Изградњу свјетске исламске државе треба сматрати еманципацијом семитско-хамитских елемената од стољетне власти Грка, која је трајала онамо од доба Александра Великога. Одцјепљењем семитско-хамитских крајева бијаше византијска држава ограничена на крајеве, у којима су претежито становали Грци, особито кад су готово истовремено с арапским освајањима запосјели велики дио њезина територија Славени, које Византијци дуго времена нијесу могли да покоре. У доба највеће арапске експанзије на штету византијске државе т. ј. у 2. полов. VII. стољећа чинило се, да ће доћи до трајног зближења међу Грцима и романско-германским западом, нарочито кад су византијски цареви помишљали, да премјесте средиште државе у Италију или на Сицилију. Али на крају је ипак побиједила, склоност Грка истоку, како се то навластито показало у доба иконоклазма (у 8. и 9. стољ.). Византијци, ма да изгубише семитске и хамитске крајеве, који су имали прије велики културни утјецај на римско и источно-римско друштво, поново му подлегоше, кад се у овим крајевима развила на основу хеленистичких елемената бујна и сјајна исламска култура, концентрисана у некадашњој Бабилонији или у Ираку, гдје је било најсјајније њезино сједиште — Багдад. У 8. и 9. стољећу виђамо ново јачање источних, семитско-хамитских утјецаја на византијску културу, који се јављају у религији (иконоклазам), у литератури и у умјетности. Из побуда, што их је тада византијска култура добила од исламскога истоку, развијају се касније, особито у 10. и 11. стољећу најбољи и најзнаменитији плодови душевног византијскога рада и то знанственог, умјетничког и техничког, више мање самосталног, који шаље зраке свога утјецаја далеко на запад у сферу романско-германске културе.

Утјецаји византијске културе на романско-германску културу.

Рани западно-европски средњи вијек није могао да буде без културне помоћи византијскога свијета у доба, кад се почео опорављати од свог дубоког просвјетног пада, што га је проузроковала сеоба народа. Велики дио онога, што је било важно за више потребе одличног или образованог свијета, долазио је на запад из византијске државе: луксузне тканине, накити од злата, сребра, слонове кости, па онда мозаичари, градитељски и клесарски мајстори, сликани или илуминовани рукописи и сл. У новије се доба постање и развитак романског градитељског стила, значајног за рани средњи вијек, доводи у узрочну сувислост с византијским слогом, који се сматра, основом романскога слога. Не смије се заборавити, да су на развитак романско-германске културе уз потицаје и византијске узоре утјецали и потицаји и узори исламски, тако да је н. пр. некоје продукте антикне литературе (као Аристотелове и Птоломејеве списе) запад упознао посредовањем арапске литературе и да су велику важност имали директни додири крсташа и талијанских трговаца с муслиманским свијетом. У то доба и престаје активни утјецај византијске културе на романско-германску, која полагано преузима првенство и постаје мјеродавном и за византијску културу, те ју себи подвргава. Византијска култура постаје од извјесног времена јаловом, укоченом, пасивном, неспособном, како се чини, за даљи виши развитак, тако да је културни напредак оних крајева и друштава, гдје се учврстила византијска култура, могућ само потпуним прихваћањем романско-германске културе на мјесто обамрле византијске културе.

Укоченост и заосталост византијско културе.

Укоченост, јаловост и назадњаштво византијске културе, некада бујне и сјајне, тешким је проблемом обзиром на то, да нешто слично видимо и у других источних култура (исламској, индијској и китајској). Један од узрока њезине укочености бијаше зацијело непрекидна тешка ситуација византијске државе, која је морала стално да води на све стране тешке борбе против многих непријатеља и што се њезина ситуација погоршала, штавише постала директно очајном, кад се у редове њезиних непријатеља ставио западни кршћански свијет, који је хтио, а и требао јој заправо да пружи помоћ против муслиманских Селџука. Крсташке војне, које су уз друге циљеве имале и тај, доведоше до тешких сукоба Византије с Крсташима. Од четврте крсташке војне заправо држава и култура византијска само још животаре. Кад је западно-римска држава постала плијеном Германа, источно-римска држава бранила је себе и своју културу од низа нападача и освајача и била је тако заштитницом нове западне културе, која се почела да развија и која се могла повољно и успјешније да развија од византијске културе ради мира, који углавном није био нарушен.

Византијска култура и балкански Славени.

Међу многим непријатељима, с којима се морала византијска држава да бори, били су и Славени, који су у првом полету селења и освајања отели највећи дио Балканскога полуострва. Послије дуљег времена успјело је држави, да је највећи дио балканских Славена подвргла својој власти; један дио био је грецизован, а однарођивање осталих бијаше само питање времена. Али прије него што се то могло да оствари, запала је византијска држава напријед споменутим борбама у тако тежак положај, да су се подјармљени Славени могли ослободити њезина господства и да су могли основати самосталне државе (Србија и Бугарска). Развијајући се још као византијски поданици под утјецајем византијске културе, прионуше к њој особито дјеловањем вјере и цркве, тако да се нијесу могли од ње еманциповати ни онда, кад су стекли слободу. Било је то и зато, што им је византијска држава била ближим културним врелом од романско-германског свијета. Срби су додуше неко вријеме колебали међу западном и византијском културом, али је политички развитак окренут према истоку поглавито одлучио о побједи византијске културе. Али византијска је култура у оно доба, кад су се Срби и Бугари домогли своје политичке самосталности, била већ у стадију пропадања. Уза све то се опажа у српској и бугарској литератури 14. и 15. стољећа нека склоност самосталном стварању, тако да се може узети, да би ти назори несумњиво византијске културне основе развијали у народном правцу даље, да је њихово повољно политичко стање потрајало дуље времена. Српска и бугарска литература, нарочито црквена и историјска, знатно се раширише, особито у Влашкој и Молдавској, а имала је уједно са славенском службом божијом тај ефекат, да се виши кругови становништва ових крајева пословенише, тако да је тек нововјеко народно струјање пробудило румуњску народност у правцу народног освјештења.

Византијска култура и Руси.

Византијско-славенска литература и култура уопће раширила се из Балканскога полуострва у Бусију. Русија је брзо постала најважнијим и најистакнутијим представником византијске културе, а у многом погледу и баштиницом културно-политичких. а нарочито и вјерско-политичких мисли и тежња византијске државе. Али руска култура нема као основ само византијску културу, него је много компликованијом појавом. Не узмемо ли у обзир претхисторијске сусједне додире руских Славена с неславенским народима н. пр. с германским Скандинавцима, Турко-Татарима и Финцима, видимо, још прије него што је византијска култура, развијајући се на обалама Црнога мора, нарочито на Криму. могла одатле дубље да продре у унутрашњост Сарматске низине, да су руски Славени били у живом, трговачком и културном споју с муслиманским свијетом, који је за културно-политичког процвата багдадскога калифата спроводио живу трговину по Волги све онамо до обала Балтичкога мора и до Скандинавије. У држави турско-татарских Казара, који су завладали великим дијелом руских Славена и били потпуно под утјецајем исламске културе, концентрисала се та трговина, а одатле су несумњиво арапско-исламски утјецаји дјеловали на руске Славене, од чега се све до данас очуваше трагови у многим ријечима арапскога подријетла у руском језику, по којима се може судити, да се њихови занати развијаху под умјетничким и обртничким утјецајем арапско-исламских продуката и да су се можда руски Славени барем до извјесне мјере и на арапску одијевали. Новији истраживачи мисле, да су и прослављене руске »билине« т. ј. епске пјесме по својој грађи арапско-исламскога подријетла. Тек кад је багдадски калифат постао плијеном Селџука, добива византијски. утјецај превагу у Русији. Да су се у Русији борили различити културни утјецаји, доказују нам причања, како су представници разних вјера кушали да предобију кнеза Владимира за своју вјеру. Културни је византијски утјецај побиједио и ојачао нарочито на основу трговачких веза Русије с Цариградом и византијском државом, чијом је главном жилом куцавицом био Дњепар и стара трговачка цеста, која је по Дњепру везала Византију са Скандинавијом. Али кад су везу по Дњепру прекинули Печенези и Половци, настанивши се на његову доњем тијеку, били су знатно ослабљени културни утјецаји Византије. Кад је послије год. 1224. Русија подлегла Татарима, вршили су Татари у Русији и знатан културни утјецај. Византијски је културни утјецај ојачао опет тек послије пада византијске, бугарске и српске државе, кад су многи грчки, бугарски и српски исељеници тражили у Русији уточиште и кад су московски владари за своје освајалачке планове на Балканском полуострву настојали да се културно зближе с Грцима и с њиховом црквом. Али та је тежња имала као посљедицу раскол у руској цркви, кад су наиме владари почели старе народне руске обичаје у њој да надомјештавају грчким обичајима и кад су хтјели да према грчким обредним књигама поправе руске књиге. У то се већ доба покрај и мјесто надовезивања на обамрлу византијску културу почела Русија отварати утјецајима и узорима западно-европске културе, која је од краја 17. стољећа почела очито да цвате и буја и почела да овладава полагано читавом земаљском куглом.

Из литературе

• E. Kornemann, Die römische Kaiserzeit (Einleitung in die Altertumswüssenschaft... herausgegeben von A. Gercke und E. Norden, III. Bd. Leipzig & Berlin 1912.).
• W. Strehl, Römisehe Geschichte (Grundriss der alten Geschichte und Quellenkumde II Bd. Breslau 1914.).
• R. v. Poehlmann, Römische Kaiserzeit und Untergang der antiken Welt (Pflugk-Hartung, Weltgeschichte, Geschiehte des Altertums, Berlin).
• Th. Mommsen, Römische Geschichte Bd. V. Berlin 1886.
• Ed. Meyer, Die wirtschaftliche Entwickelung des Altertums (Jahrb. f. Nationalekonomie und Statistik. Bd 64. (1895.).
• Krumbacher, Gesehichte der byzantinischen Literatur (Handbuch der klassischen Altertumwissenschaft IX. Bd. I. Abth. München 1897.).
• R. v. Scala, Das Griechentum seit Alexander dem Grosson (Holmolt, Weltgeschichte, Bd. V. Leipzig-Wien 1905.).
• P. Gremier, L'empire byzantine, son évolution sociale et politique, 2 vol. Paris 1904.
• D. C. Hesseling, Essai sur la civilisation byzantine, Paris 1908.
• K. Müller, Význam říše byzantské v dějinách lidstva (Program c. k. vyšš. gymnasia v Jindřichove Hradci za škol. rok 1906./7. и 1907./8.).
• R. Reizenstein, Die hellenistische Mysterien-Religionen, ihre Grudgedanken und Wirkungen. Leipzig-Berlin 1910.
• F. Cumont, Die orientalischen Religionen im römischen Heidentum. Leipzig-Berlin 1913.
• F. Cumont, Die Mysterien des Mithra, Leipzig 1911. Geschichte der christlichen Religion mit Einleitung: die israelitisch-jüdische Religion (Kultur der Gegenwart, Teil I., Abteilung IV., I.).
• Ad. Harnack, Mission und Ausbreitung des Christentums 2 Bde. Leipzig 1906. Ad. Harnack, Enstehung der Kirchenverfassung und des Kirchenreehts in den ersten zwei Jahrhunderten. Leipzig 1910.
• Ad. Harnack, Dějiny dogmatů (Knihovna Samostatnosti sv. XIV. Praha 1903.).
• Deiszmann, Lieht vom Oesten. Das Neue Testament und die neuentdeckten Texte der hellenistischen Welt. Berlin 1908.
• Schwartz, Kaiser Constantin und die christliche Kirche. Fünf Voträge. Leipzig-Berlin 1913.
• L. Hahn, Das Kaisertum: Das Erbe der Alten. Heft VI. Leipzig 1913.
• H. Gelzer, Das Verhältniss vom Staat und Kirche in Byzanz (Ausgewählte kleine Schriften von H. Gelzer. Leipzig 1907.).
• Ad. Harnack, Der Geist der morgenländischen Kirche im Unterschied von der abendländischen (Sitzungsberichte der Kaiserl. preuss. Akademie 1913.
• Ch. Diehl, Manuel d' art byzantin. Paris 1910.
• Baumstark, Vom Kampf um die Orienthypothese in der Geschichte der christl. Kunst (Historischpolitisehe Blätter für das Kath. Deutechland 1913.).
• Кулаковский, История Византии. 3 св. Кијев 1910.—1915. (до год. 717.).
• Успенский, История византийской империи. Ст. Петербург 1913. 1. св.
• Шестаков, Лекции по истории Византии. Казань 1913.
• Васильев А., Лекции по истории Византии. Петроград 1917. св. 1.
• Diehl Ch., Histoire de l' empire byzantin. Paris 1920.
• Rambaud A., Etudes sur l' histoire byzantine 2. ed. Paris 1919.
• Reitzenstein R., Die hellenistichen Mysterienreligionen nach ihren Grundgedanken u. Wirknngen 2. umgerarbeitete Aufl. Leipzig 1921.
• Reitzenstein D., Das iranische Erlösungsmysterium. Religions-geschiehtl. Untersuchungen. Bonn 1921.
• Meyer Ed., Ursprung und Anfänge des Christentums. Bd. 1—3. Stuttgart u. Berlin 1921. 2 sv.
• Brehier, Une nouvelle theorie de l' hietoire de l' art byzantin. Journal des savants 1914.
• Schiwietz St., Das morgenländische Mönchtum. 2 sv. Mainz 1904. и 1913.