Томо К. Поповић

Манастир Савина

- историјске цртице -

Издање књижарнице Јов. Секуловића у Херцегновоме

Штампа Бокешке штампарије у Котору 1909.

БЛАГОЈ УСПОМЕНИ
ПРЕОСВЕЋЕНОГА ВЛАДИКЕ
ГЕРАСИМА ПЕТРАНОВИЋА
ПРЕПОРОДИОЦА МАНАСТИРА САВИНЕ
ОВЕ ЦРТИЦЕ ПОСВЕЋУЈЕ ПИСАЦ.

На молбу госп. Јова Секуловића, овдашњег трговца и књижара, ја сам ове цртице о Савини – које су штампане још године 1883. у дубровачкоме „Slovincu” – прегледао, те му допустио, да их он о своме трошку отштампа у засебној књижици.

Њега је на то, као што ми он исти вељаше, највише потакло то, што уз туђ свијет сваке године све то више свраћа амо и нашега, па да му пружи као тобож вођ њеки, који ће га провести и у њеколико упознати овом, одиста, ријетком природном љепотом и знаменитом српском задужбином.

О Савини – што ја знам – од нашијех писаца до данас опширније су писали: владика Петрановић, владика Ружичић, Ђорђе Стратимировић и Младен Црногорчевић.

Ја сам све те њихове радове прочитао прије него сам прегледао и обрадио ове моје цртице.

Херцег Нови, 15. децембра 1908.

Томо Крстов Поповић

У Боци има осам православнијех манастира, али без сваке сумње, манастир Савина одвојио је у свему и по свему од свијех осталијех, баш као што је у колу дилбер-Иконија надкрилила све около другарице своје. Та нема, ја мним, писца, који је што писао о Боци, а да га, ако ће и мимогред, не спомиње и у звијезде не узноси његов дивни положај и љепоту, којом га је природа украсила. Љубиша вели, да је манастир Савина лијевоме крилу новске крајине брчно перо, које ти њеком тајном силом плијени поглед. (1) Него – пише Марко Цар – Љубиша описује само манастир, кад га гледаш с мора. Друго је њешто, кад зађеш у његову дубраву, па се прошеташ кроз разне алеје и лавиринте, што их је владика – Петрановић – по њој пробио, и наједаред панеш на „Красно осоје” или на „Владичину главицу”, одакле ти поглед обухвата у један мах под ногама питому мељинску долину и пространу новску луку, а према себи, наоколо по зренику, Суторину, Оштри рт, Росе, Зеленику и Кумбор, те у даљини кречна брда црногорска, што се истичу у плаво небо као ужасни остаци хаоса. (2) И збиља најсјајнија тачка бококоторскијех обала је красна околина манастира Савине. Ту је природа показала своју чудесну љепоту у облицима пуним сваког чара. (3) „Да Бока нема него Савину, већ би била драгоцјена слика у албуму далматинскијех природнијех красота”. (4)

Али манастир Савина није надалеко чувен само с те стране. Манастирска библиотека, уз лијепи број ријеткијех књига, на гласу је са „Хрисовуља”, „Повеља”, „Окружница”, „Синђелија” и т. д., што се у њој чувају. Владика Милаш рекао је једном приликом, да би доста била „Савинска крмчија”, да ова библиотека већ знаменита буде. А чувени професор московског университета Др. Алексије Павлов, да нема новца којијем би се дала платити „Савинска крмчија”. (5)

Обје пак цркве пуне су старина, као св. моћи, крстова, петохљебница, ћивота, чаша и т. д. и т. д. Све је то од особите важности, нарочито историчару и археологу. Осим тога овај манастир је вазда од постања свога, био средиште свакога народнога покрета у Боци, ту се увијек народ купио, питао надом и кријепио вјером у бољу будућност; у њему се најбоље чувало српско име; снажила српска свијест, манастир Савина био је вазда и кроз сва времена бокељски Српски Сион.

***

Судећи по једној „петохљебници”, (6) која се чува у манастиру, постојао је он још год. 1648.; па је, по свој прилици, опустио у млетачко-турскоме рату. Обновили су га год. 1694. добјегли калуђери из манастира Тврдоша – у Херцеговини. То се овако случило. Поменуте године млетачко-српска војска – под заповједништвом Јована Буровића, коме се придружи и которски проведитор Марћело – ударала је на Требиње, те обојица сврате с војском у манастир Тврдош, задужбину Херцега Шћепана, у Херцеговини, гдје онда с калуђерима живљаше и владика Саватије Љубибратић. Али, када издалека стаде врвљети непрегледна сила турска, владика, по савјету Буровића и Марћела, покупи по манастиру и цркви све боље и боље, па хајд' да се бјежи с калуђерима на врат и на нос у Херцег-Нови; а војска дуждева бржебоље лагумај манастир, тек да не запане турскијех шака. Владика с калуђерима смјести се у Чардак – на по пута између Херцег Новога и доцније обновљенога манастира – одакле је сваки дан ходио к малој цркви на молитву, која је – ако натпис више врата не вара – сазидана још године 1030. Него, пошто кућа у Чардаку бијаше тијесна за толико душа, калуђери се, по налогу владичину, разиђу кудикамо; и то једне спреми, када се буна утишала, опет у Херцеговину, који се стане крај развалина цркве светога Панталије, и ту подигну манастир Дужи; друге посла у Дуљево – у Паштровићима – а он самоједанајести остаде у Чардаку. Кашње владика пређе на Топлу, гдје му дужде дарова, уз похвално писмо, многе земље, те гдје он себи сагради дворе и црквицу, (7) коју посвети св. Николи путнику. Заостали пак калуђери саграде близу поменуте мале цркве себи ћелије – а то баш на мјесту, гдје је сада, помоћу данашњег ћесара а настојањем владике Петрановића, подигнута нова сјеверо-источна страна манастира. Ту се они сасвим преселе из Чардака, и тако обнове ову српску задужбину, о којој се надалеко повиједа. Сјеверо-западну пак страну манастира сазидао је год. 1725. владика Стефан Љубибратић, синовац и насљедник Саватијин, тако да је и данас, као онда, манастир кућа на једноме тавану налик слова Г. Калуђере – који су се повратили у Херцеговину и оне који су се настанили у Паштровићима – сматраху калуђери савински вазда као своју сабраћу, те им увијек притјецаху у помоћ у свако доба и у свакој невољи. Тако на пр. године 1775., кадно Махмут Бушатлија, везир скадарски, у отсутности митрополита и господара Петра I., удари на Црну Гору, похара је и попали цетињски манастир; тада, враћајући се преко дуждеве земље у Арбанију, опљачка, уз остало, гредом и манастир Дуљево, те Савина одмах посла огољелом манастиру многе лијепе прилике те и њеколико богатијех црквенијех сосуда. А и дужки калуђери живљаху са савинскијема у њекоме, да речем, тјешњем братству, тако да бијаху склопили међу се и ова два уговора: 1. да у свакој потреби може слободно калуђер из једнога манастира у други, као у свој; 2. да мора, када умре који калуђер, манастир покојника слати другоме манастиру „саландар”. Осим свега овога, сваке године, о Божићу, слао би манастир Дужи манастиру Савини по страну пшенице, а страну различита мрса и зачина; дочим калуђери савински њема по „барио” уља. Овај лијепи и братски обичај трајао је између поменута два манастира све до године 1825., то док не постаде старјешином манастира Савине архимандрит и провикар Макарије Грушић, који одмах прекиде ову братимску узајамност, да се тобож не замјери својој влади, гдје живи с калуђерима друге државе, као што Бог заповиједа.

Велика манастирска црква стала се је градити, са допуштењем млетачке владе, године 1777. прилозима сакупљенијем по Русији и српскијем крајевима, а довршена је и посвећена Великоме Госпођину дневи 2. маја 1799. од архимандрита Инокентија Дабовића, који је скоро сав свој вијек провео – као год и архимандрит Јован Рајовић – путујући од мјеста до мјеста, као пчела од цвијета до цвијета, и сабирајући прилоге за градњу ове, одиста, дивне и величанствене цркве. При градњи главни јој је неимар био протомајстор, Корчуланин, Никола Форетић, кога је са собом из Млетака довео био архим. Ј. Рајовић, када је тамо ходио да измоли од републике допуст, да може подићи исту. (8) Изванредно лијепи „иконостас” ове цркве живописао је чувени поп Симо Лазовић, Бјелопољац. (9) За унутрашњи урес цркве највише заслуга има отац Симеон Марковић-Драгуличић, који је дванаест година провео у Русији, сабирајући прилоге за Савину, те, осим сабратога тамо новца, послано је манастиру седам пунијех сандука престонијех икона, одежда, књига, сасуда и тако даље. (10) Године 1877., настојањем владике Петрановића, прослављена је на најсвечанији начин прва стогодишњица ове цркве. У бечкој „Српској Зори” један сарадник исте описује ту свечаност овако: Настојањем преосв. г. владике Герасима Петрановића наумљена је и одржана ове године, на Велики Госпођин дан, светковина стогодишњице Манастира Савине. У позиву на свечаност стајаше: стотину је година од како се пропојала света литургија у овоме храму. Даље назива се тај храм непоколебивим стубом православља на српском приморју. И Срби приморци одазваше се одушевљено том позиву. Преко 5000 душа, јутром на Госпођин дан, прекрило је Савину. Нарочити Лојдов пароброд покупио је Которане, Прчањане, Пераштане, Ришњане и остале Бокеље. Био је пун као шипак. Једна дивна пригодна пјесма Сундечићева била је прилијепљена по зидовима и кроз народ дијељена. Чудне ту смјесе! Уз фрак и цилиндар, бјелача и зелене доламе рисанске! За елегантним госпођама шетаху вите Бокељке у смјерном варошком одијелу и једре Херцеговке у кошуљици. Између ватара и димећих пецива, астали застрти бијелијем засторама, а наслагане посластице. И црквени обреди заиста величанствени бијаху. Осим литургије, по којој сљедоваше поука архијерејска и помен добротворима храма, ношена је по подне чудотворна икона Богоматере, која је од давнијех времена сачувана у малој цркви. Жива ли је вјера у српском народу: видјети толике хиљаде преклоњених кољена пред образом Богородице и под архиерејским благословом; па онда чути вјешту свећеничку проповијед ту под ведрим небом (11) – одиста је призор, што и најневјернијега таћи мора. У авлији војничка свирка, а за црквом народно коло и попјевке. Придодај к тому вашарски жагор, звонење звона, пуцање прангија, витлање заставица. А у вече све то: и црква, и авлија, и гај пред авлијом, све у мору свјетлости..... Ох да дивна призора у дивном српском приморју! Заиста сваки од присутних сјећаће се цијелог свог вијека, јер је сваки ту нашао новог живота души и насладе тијелу. (12)

Као „завјетну успомену на стогодишњицу храма 1877.” владика Петрановић подигао је том приликом о своме трошку, крај пута одмах ниже манастира, капелицу једну, коју је уочи прославе у присуству свећеника и народа благословио. Септембра мјесеца 1897. страшни вихор срушио је ову капелу до темеља, али ју је владика одмах опет дао сазидати.

Обје цркве – велика и мала – богате су скупоцјенијем сосудама, многијем златотканијем одеждама – између којијех находе се и два свилена архијерејска окрута владике Саватије и Стефана Љубибратића – евангелијама од велике вриједности и другијем скупијем и ријеткијем црквенијем утварама. Ту се између осталога храни и рука царице Елене, жене Душанове, коју су калуђери донијели собом из Тврдоша, те коју је оковао у сребро год. 1759. калуђер савински Софроније Видаковић. Особитог спомена заслужују крст св. Саве, – о коме је, између осталијех, писао и гласовити енглешки писац Џексон – па, у малој цркви, царске двери, такође донешене из Тврдоша; па сребрна, те позлаћена петохљебница, израђена у Пожаревцу год. 1648., – по којој се зна, да је манастир Савина постојао и прије доласка калуђера из Тврдоша, – па плаштаница везена трудом проигумана Јанићија, јеромонаха манастира требињскога, од рабе Деспе, у Биограду 1659. године; па стотину и стотину другијех важнијех старина, које је све лијепо и потанко описао непрежаљени Младен Црногорчевић. (13)

Уз данашње знаменитости, што се чувају у Савини, много их је понестало године 1807. усљед страшног пожара, те је речене године букнуо у манастиру. Протосингел Кирил Цвјетковић у својој аутобиографији описује исти овако: „У недјељу, 21. октобра 1807., обноћ појави се ватра, и то озгор с крова; а ово запаленије сумњало се, да је учињено или от житеља дубровачког предјела, или от самијех Француза – тада је владао у Боци Француз –, будући су била три официра у манастиру, и ту вечер нијесу дошли спавати; а кад је огањ узео мах, њихови слуге пред црквом су били и у град отишли без да што помогну или у помоћ из града кога доведу. Она част манастира, гдје су разне ствари стајале, – под истијем покровом било је наслагано много дасака, које су биле спремљене за столове – све то изгорје и у пепео претвори се: многа златоткана одјејанија црковна, крсти оковани, књиге от велике важности, такође много сребрних кандила, међу којима било је једно које је барило уља – аков – млетачко држало, а два од по барила. Ова три кандила даровао је конте Јован Војновић, (14) речени Кнежевић, из сусједног града Кастелновога. А какав је страшни вјетар ону ноћ од сјевера дувао, да околни народ није прискочио, сав би манастир изгорио.” (15)

Оволико протосингел Цвјетковић о томе пожару; а у једноме записнику, писану талијански у Херцег Новоме 23. августа 1811. са стране комисије, у којој су били француски пуковник Виала, мјесни судац Стефан Чупковић и писар Риналдо Када; да по наредби заповједника Дубровника и Боке генерала Белтранда, попишу сва архијерејска „одјејанија” и остало, што владици припада, а налази се у манастиру Савини – стоји, како архимандрит савински Никанор Богетић, по извршеном попису: Ha assicurato non trovarsene altri di tal sorte a causa dell' incendio seguito nella notte dei 2 novembre 1807., di parte del convento stesso entro il quale sgraziatamente essistean i migliori sacri arredi ed altri mobili. (16)

Ово се дакле све потпуно слаже са причањем Цвјетковића, па и дан пожара, јер 21. октобра по староме календару одговара тачно 2. новембра по новом.

У малој цркви заслужује још помена и икона Мајке Божје, на којој је у прилозима велика цијена, те коју народ, без разлике вјере, сматра чудотворном, као и ону на острву близу Пераста. Навесћу само један примјер, који је још већма утврдио народ у том вјеровању. Влада млетачка нигдје у својој области није допуштала, да православни по градовима или у приморју подижу себи цркве; стога рука се божја хтјела, док се је, на све дуге јаде дозволило, да се сазида и велика црква на Савини. Али, пошто је иста готова била, Млечићи одиста поуцкани а уз то вазда и несношљиви прама православнијема, науме да је сруше до темеља. (17) Када за то зачу архимандрит савински Дабовић, одмах разасла по свој Боци позиве, да што прије људи притеку у помоћ манастиру. И збиља народа се од свукуда одмах ту слеже, да обрани ову народну светињу. И жена и нејачи бијаше се ту сабрало, који сву ноћ уз калуђере у цркви молебан држаху. Около поноћа стигну двије млетачке галије, под заповједништвом капетана Ђермана, и једна смјести се таман напоглед манастиру, како ће га боље из топова сравнити до земље. Када, шта ћеш да видиш! У што би се чељаде прекрстило, наоблачи се, стаде да сијева и грми, те гром удари по сред барутане на галији млетачкој тако да се на њој не спаси ни пилићњака, који би причао Дужду у Млецима, како им би, када их посла, да руше цркве божје. Ово чудо народ приписује поменутој икони Мајке Божје, у малој цркви.

Око обје цркве налази се гробље манастирско, гдје су сахрањени многи одлични српски покојници не само из Херцег Новога и његове околице, него и из остале Боке. Одмах иза велике цркве гробница је владике Петрановића, коју је себи приправио још за живота са дивнијем мраморнијем спомеником, на коме је урезан овај натпис:

Епископ
Герасим Петрановић
налазећи
у овој светој обитељи
под
покровом пречисте Богоматере
душевну радост и утјеху у животу
приправи овдје
и
почивалиште својим костима
1878.
1820. + 1906.

Ту је близу и гробница архимандрита Инокентија Дабовића, Никанора Богетића, Макарија Грушића и другијех манастирскијех настојатеља. Недалеко од њих почива и калуђер Јосиф Троповић, учитељ безсмртног пјесника „Горског вијенца”, владике Рада, и Никола Мусић, највећи добротвор манастирски, који је Савини оставио њеколико кућа у Херцег Новоме и у изобиљу земаља. Даље мало гроб је чувеног поморског капетана и првог професора на јединој у Српству српској поморској школи у Србини – крај Херцег Новога – Мата Мрше, коме су синови подигли лијепи споменик; па гробница ријетке и изображене Српкиње Петрославе Томановића – жене Дра Лазара Томановића – која је с талијанскога превела њека писма о васпитању женскиња, те која су штампана након смрти јој у Новоме Саду у штампарији Л. Јоцића, под натписом „Овако ћеш твоју кћерку васпитати”. Крај манастира Савине вјечити санак борави и књаз О. Стратинович – један од Стратимировића – , као што му на плочи са грбом пише; и Јово граф Војновић, као год му и син Ђорђе, који је за живота свога своме оцу на плочи поставио овај надгробни натпис:

Своме
Миломе родитељу
Јовану Војновићу
Потомку славне српске породице
У знак благодарности
Што му је крвљу у аманет предао
Љубав к српском роду
Ову надгробну плочу
Положио
А себи приправио
Син Ђорђе
1887.

Овај честити Србин – предсједник сабора далматинскога, многогодишњи бокељски заступник на царевинскоме вијећу, члан господске куће у Бечу, витез и посједник различитијех ордена – умро је у Задру 11. септембра 1895., као што му то на крсту пише више горњег натписа:

Кнез
Ђорђе Војновић
Ужички
Рођен
На Крстов дан 1833.
Умро
11. септембра 1895.

И он и брат му Др. Косто, бивши професор на загребачком свенаучишту, крштени су на Савини, што се разабира из „књиге крштенијех” у истоме манастиру. Уз горње споменућу још гробнице: митрополита Нектарија Љубибратића – у којој је доцније укопан провикар Софроније Ђучић – Софије Живковића, рођене од гласовите и надалеко чувене породице Владиславића, (18) Еуфросине Лакетића – такођер из породице Владиславића – добротворке српске поморске школе у Србини; па гробнице породица Гојковића, генералице Елене Милинковића, професора Дра А. Писаревића и т. д. и т. д. „Идеалнијега мјеста за вјечни отпочинак не могу замислити од овога, испод црквенијех темеља, крај хучнога мора, испод палма и чемпреса, леандера и рузмарина, шимшира и наранџе, урме и лимунова, маслина и смокве и стогодишњијех алеја и агава”; пише један члан српског новинарског удружења у Србији, у „Београдскијем Новинама” године 1907., описујући манастир Савину.

Али је овај манастир на гласу још и стога, што су се у њему од давнијех давнина вазда учила књизи православна дјеца, док још није било нашијех школа, те отоле изађоше многи врсни поморци и свећеници. Тако, између многијех другијех, у манастиру Савини учили су се и закалуђерили: владика Стефан Љубибратић, који је као дијете прибјегао доље у Дуждево са својијем стрицем владиком Саватијем; (19) владика Дионисије Новаковић, Далматинац, који је умро као епископ будимски, те о коме митроносни пјесник Мушицки у својим записцима пише: Преизредних и високих његових наука ради и слатким проповједи свима познат; (20) архимандрит Леонтије Аврамовић, за кога православни Далматинци и Бокељи, у септембру 1735., моле млетачку владу, да им га именује владиком; (21) архимандрит и епископски егзарх за Далмацију Никанор Рајевић, јаки бранич своје вјере у претешкијем данима за православје; (22) архимандрит Симеон Ивковић, кога свећенство и народ у Далмацији и Боци бира, године 1796., за свога епископа; (23) протосинђел Кирил Цвјетковић, који је, ради покушане уније у Далмацији и Боци од стране владике Краљевића, 24 године издржао тешку тамницу у Градишци, те коме није било допуштено ни послије толиког дугог тамновања, да се поврати у свој постриг Савину, већ је умро као заточеник у манастиру Бездину – у Банату – год. 1857.; (24) данашњи митрополит црногорски Митрофан Бан и т. д. и т. д.

Колико је надалеко чувен манастир Савина лијепи је доказ и то, што су га – осим многијех црквенијех, грађанскијех и војничкијех главара, те другијех поизбор лица – походили и: владика и господар Црне Горе Петар I. год. 1806. – владика и господар Петар II. – год. 1833., – саски краљ Фридрих Аугуст – год. 1838., црногорски кнез Данило I. са књегињом Даринком – год. 1860., – ћесар и краљ Франц Јосиф I. – год. 1875. – црногорски кнез Никола I. – год. 1896. – надвојвода Максимилијан, потоњи цар мексикански, са својом женом Карлотом – год. 1860. – надвојвода Албрехт – год. 1872. – надвојвода Стефан – год. 1880. – црногорски кнежевић Мирко – год. 1896. – и књегиња црногорска Милена са књегињицама Ксенијом и Вјером – г. 1906.

Уз ове споменућу још: Вука Стефановића Караџића, Фрања Миклошића, Ивана Кукуљевића-Сакцинског, Александра Теодоровића Гилфердинга, Атанасија Васиљева, Д.ра Константина Јиричека, митрополита Ђорђа Николајевића, владику Никодима Милаша, Д.ра Коста кнеза Војновића-Ужичког, П. А. Ровинскога, Т. Г. Џексона, Љуба Стојановића, Д.ра Бенедикта, Владимира Ивановића Ламанског, Полихр. А. Сиркоца, Александра Ивановића Александрова, кнеза Димитрија Петровића Голицина, Евгенија Францовича Шмурлоа и т. д. (25)

Како и колико је пак Бокељ вазда привржен био овоме манастиру доказује и овај лијепи обичај. Док је још цвјетало у Боци поморство, бокељски капетани, када би се након дугога путовања по далеком свијету свраћали у свој завичај те бродом стигли напомол Савини, поздрављали би манастир са неколико метака из топова, дочим би се на манастирској авлији разавила застава и у знак одпоздрава са обје цркве звонило у сва звона. По томе капетан са свом „војском од брода” упутио би се к манастиру и ту се скупа помолили и захвалили Богородици „што их је здраво море носило”, те би сваки, колико је ко могућан био, приложио што цркви.

У ово њеколико редака о Савини њеколико пута споменуо сам владику Петрановића, и збиља, ако је једно крило манастира из темеља обновљено, ако је манастирска дубрава проширена и уљепшана, ако је пут кроз густу шуму прокрчен – који те води у разне присоје и осоје, гдје не знаш у природи чему да се прије дивиш – ако је један дио ледине манастирске у виноград претворен; ако је пред манастиром све украшено; ако су уређене поклопнице у манастирском гробљу; ако је библиотека сређена а важне по историју нашу старине покупљене и објелодањене: – то је све урађено његовијем настојањем и трошком, сашта се он правом може и да назове препородиоцем овога манастира, „који је увијек на гласу био, али је особити углед стекао пошљеднијех година, од када га је владика Петрановић изабрао за своју љетну резиденцију”. (26) И збиља: „Кад би у Боци Которској понестало и пошљедњег трага српске прошлости, па се одржао цигли манастир Савина, у овом светом споменику би и тада налазили довољно утјехе родољубиви синови, забринути над судбином својега народа.” (27)

Ко би желио још што потање да сазна о Савини, особито о библиотеци, књигама и листинама у њој, каогод о старинама, што се чувају у овом манастиру – то ће све наћи лијепо описано у већ поменутој књизи „Манастир Савина у Боци Которској”, коју је написао нажалост већ покојни Младен Црногорчевић.

Напомене:

1.      С. М. Љубиша „Приповијести”.

2.      М. Цар „Низ родно приморје”.

3.      М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

4.      Petar Kuničić „Mjesec dana pješke”.

5.      М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

6.      Види о томе „Шематизам правосл. епархије бококоторске” год. 1875. и 1895.

7.      Обоје сагорјеше Французи за вријеме рата год. 1806. Развалине се и данас виде.

8.      М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

9.      Животопис налази му се у књизи И. Кукуљевића „Slovnik jugosl. umjetnika”. Слика иконостаса, као год и многе друге важне слике, налази се у „Албуму М. Савине”, издање Ј. Секуловића.

10.  М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

11.  Изговорио је консисторијални прото Гаврило Руцовић.

12.  Ово је написао Симо Матавуљ, који тада живљаше у Херцег Новоме, као учитељ при српској поморској школи у Србини.

13.  Види његову књигу „Манастир Савина у Боци Которској” Београд 1901.

14.  Отац Коста и Ђура Војновића.

15.  Аутобиографија протосингела Кирила Цвјетковића Биоград 1898. год.

16.  Архив которске консисторије године 1811. бр. 414.

17.  У књизи „Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству” и т. д., коју је сабрао и издао владика Милаш, наћеш на много случајева, како је млетачка влада рушила православне цркве у Боци и Далмацији.

18.  У мојој књизи „Херцег Нови” налази се биографија Саве графа Владиславића.

19.  Српско-далматински магазин год. 1861.

20.  Ibid. год. 1864. и „Православна Далмација” од владике Н. Милаша стр. 408.

21.  „Православна Далмација” од влад. Н. Милаша.

22.  Ibid.

23.  Ibid.

24.  „Аутобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића” Београд год. 1888. Издала „Срп. краљ. академија”.

25.  Види Књигу посјетилаца у манастиру Савини.

26.  Н. Милаш у „Извјештају о правос. богослов. сјеменишту у Задру” год. 1884.

27.  „Манастир Савина” од М. Црногорчевића.