Владета Јеротић

Сусрети са Исидором Секулић

Извор: Посете, одломци, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

У познао сам је захваљујући Миодрагу Павловићу, а од почетка 1955. године посећивао сам је и као њен лекар. Патила је од несносних мигренозних болова као последице офталмичног херпеса. Покушавао сам да јој хомеопатским инјекцијама олакшам муке јер ми је изгледало да ова врста лекова, пре енергетска него материјална, више одговара њеној енергији духа. Брзо сам сазнао да се бавим узалудним послом. Исидора је себе упорно сматрала неизлечивим болесником, чак и када сам јој рекао да је Томас Ман боловао од исте болести и да се после много покушаја ипак излечио захваљујући некој Рускињи у Сан Франциску која није, била лекар. Било јој је боље после девет инјекција, али је дошао грип који је све покварио. Вукла га је неколико недеља, чак је мало и кашљала. Када је прошао, започео сам другу серију. Појавили су се, међутим, неки желудачни болови, па сам је често затицао са топлим термофором на стомаку. Али никад у кревету, ма колико јој било тешко. Говорила је да не воли кревет, у њему се ноћу тешко успава, иако врло касно легне.

На самом почетку било ми је наглашено да ћу имати посла са врло незахвалним болесником, који је одувек показивао отпорност према свим лековима, нарочито оним против болова и несанице. А тврдила је да има болова и да пати од несанице откад зна за себе. Као да није ни знала за другу врсту живота, осим овог болесног. Говорила је, а у последњем писму које сам од ње примио, од 25. фебруара 1958. године, и написала: „Оно што ми највише треба, глава, ту је, у њој је усредсређена сва немоћ, и неживот, и пуно бола.“

Док је нисам довољно упознао, покушавао сам да остварим немогуће: говорио сам шта би требало да једе, колико да ради и спава да би лечење некако коракнуло напред. Ништа од свега. Бранила се Лутеровим речима пред Концилом: „Нека ми је Бог у помоћи, не могу друкчије. Кад човек једаред завазда не може друкчије, срећа и несрећа су сливености, истоветности.“

Већ сам раније слушао о изванредној обавештености Исидоре Секулић. Ипак, њена константна и увек жива присутност у разнобојним збивањима свакидашњице премашила је моја очекивања. Знала је тачно цене младом грашку на пијаци, ко је и где објавио последњу философску студију о Спинози, као и о скорашњим успесима Јехудија Мењухина или Жан-Луј Бароа. Гневом младог човека сипала је варнице на последњи број једног нашег књижевног часописа, у којем је погрешно одштампано име Огиста Конта у једном њеном чланку поводом Првог маја.

Никада у животу нисам доживео сусрет са таквом проницљивошћу ума и живошћу духа какву је имала Исидора у својој седамдесетосмој години када сам је упознао. Нешто погурена, лако накренуте главе на једну страну, кретала се по собама хитро и нечујно као дух. Увек спремна на сваковрсне разговоре, орна да прича, нестрпљива да слуша; ако је сабеседник дуг у излагањима, почињала би нервозно да тапка ногама и нешто невидљиво кида рукама. Дивно ју је слушати. Било је музикалности у њеном нешто од старости пооштреном гласу, са таквом гамом, да сам помишљао, нека проговори сада кинески, разумећу све шта хоће да ми каже. Није знала за недовршене реченице, испрекидану мисао, нервозну риму. Иако јој је свака мисао била наелектрисана високим набојем, није било грчевитости у мишљењу. Подстицала је и код других до краја изговорену реч. Сећам се како се незадовољно мрштила када сам једном, гласно сањарећи, говорио о могућности бољег споразумевања људи само путем преноса мисли. Од тада као да се још више трудила да ми докаже да свако ко је кадар добро и до краја да домисли своју мисао, мора да буде у стању да је исто тако добро и до краја изговори. Ретко, врло ретко је заборављала и почињала да прича исто, и то обично када је била болеснија него иначе.

*

Два пута сам присуствовао јаким узбуђењима којима се Исидора радо предавала када су били у питању сусрети са уметницима високог реда. Чудно је било посматрати је трансформисану, како на неколико минута постаје одједном млада, добија боју на увек бледим и бледожутим образима, како јој мишићи у читавом телу подрхтавају неким финим треперењем, или како није више кадра да седи, већ гоњена унутрашњом ватром која се разгорела до усхићења, нечујно, хитро хода кроз собе као на крилима.

Први пут је то било после изложбе Хенрија Мура, са које се управо била вратила, други пут у време заједничког слушања Лалоове Шпанске рапсодије у извођењу Јехудија Мењухина. За овог великог уметника имала је само рељи дивљења и поштовања. Знала је о његовом животу много занимљивих детаља, чак и годину рођења, иако је говорила да године лоше памти. Музичко образовање Исидорино било је тако издиференцирано да ми се при њеној анализи ове Лалоове рапсодије учинило даје била рођена за још једног критичара. Умела је у тој анализи да уочи мноштво финих детаља из солистичке виолинске партије и да зрелим музичким речником објасни шта је увек изнова одушевљава код Мењухина.

*

О оцу је говорила са поштовањем и оданошћу, као о човеку високо образованом за оно време, увек гладном науке, евоцирајући његов лик како у наслоњачи, до дубоко у ноћ чита разне творевине људског ума. Био је знатижељан, путовао по свету и знао језике. О мајци је говорила много ређе и са извесном горчином, као о жени коју није честито ни упамтила, припростој, која је ушла у кућу која јој ни по чему није одговарала. Била је уз то и туберкулозна, па јој је изгледало да је помало крива и за њену болешљивост током читавог живота, као и за рану смрт њеног брата. Положивши велику матуру, младић је на њене очи и скоро на њеним рукама умро од туберкулозе за неколико месеца.

Ишчитавајући Томаса Мана, нарочито његова последња дела, тражила је да објасним шта медицина зна о односу болесног у човеку и његовог мишљења, односно стварања. Ман је за њу пример болесног генија. Наравно да смо у том разговору у односу физиолошког и психолошког у човеку дошли до старог и прастарог проблема генија и лудила, пред којим смо немоћно застали. Чинило ми се да се иза овог питања крило интересовање за њену сопствену нервну устрепталост која јој је читавог живота доносила толико физичких болова, али и стални подстрек за разноврстан и плодан духовни рад. Иначе, Исидора је веома добро познавала Манову биографију, знала је чак и све његове болести, од којих га је, последња, плућна, натерала и на тешку операцију коју је врло добро поднео, и то у 72. години. Као што то увек бива код стваралаца, и њу је интересовала генеза његових дела, којој је сам Ман посветио посебну пажњу, објављујући посебне књиге на ову тему. Иако је добро познавала немачки дух, не само посредством литературе већ и у непосредним сусретима са Немцима приликом њеног дужег боравка у Берлину, давно, пре рата, била је ипак изненађена огромном систематичношћу у раду Томаса Мана. Понекад јој је изгледало као да је био само генијални сређивач и синтетичар скупљеног знања и материјала коме је удахнуо први живот. Ово се нарочито односило, по њеном мишљењу, на Доктора Фаустуса.

*

Ретко је говорила о сну и није ми ниједан свој сан испричала. На питање како проводи ноћ, каже да чује свако откуцавање часовника и да увек зна колико је сати. Изгледало је да су јој и ноћу „све свеће у глави упаљене“, као што је то једном рекла, за дневни рад. Једном, пре рата, причала је, за време рада спопала ју је одједном необјашњива поспаност. Нешто слично догодило јој се само још једном, много раније, и то у возу. Држала је у руци ташну са новцем и знала да треба на њу да пази у пуном купеу. Сан је, међутим, наишао тако неодољиво да је сва малаксала и испустила ташну на под, остајући потпуно свесна шта чини и понављајући у себи безброј пута како не сме да заспи јер јој могу украсти ташну. Ипак је заспала, а ташну јој нису украли. У осталом, спавала је само неколико минута. Када јој се ова навала сна поновила после неколико година код куће, за време неког писања које је морала на време да заврши, спопао ју је бес. Шетала је по соби, умивала се, излазила напоље, али узалуд. Ипак није хтела да попусти. Узела је жарач који јој је био при руци и добро се ударила по глави његовом металном дршком. То ју је, наравно, разбудило. Продужила је да ради, али је ускоро осетила како нешто топло цури низ слепоочницу према образу. Морала је да оде на хируршко одељење да јој ушију рану. Није пропустила да спомене ону дивну Чеховљеву причу о девојчици која је због неодољиве потребе за сном задавила дете.

*

Није причала готово никад шта тог тренутка ради, али ми је двапут са одушевљењем поменула Пола Валерија, чији је Трактат о Леонарду управо преводила. Када би говорила о неким детаљима превода који су је данима мучили јер не може да нађе одговарајући израз на нашем језику, о раду пажљивом, педантном и спором, личила ми је на савесног експериментатора-научника који не објављује резултате својих открића док их добро не провери и не исцрпе све аутокритичке могућности. Није пропустила да ми и тада понови своју омиљену мисао да је сваки превод у основи апсурдан јер је немогуће трансформисати један језик у други. Валерија није могла довољно да нахвали. Видела га је само једном у Паризу 1932. године, када је прослављана 300-годишњица Спинозиног рођења. Били су представници разних нација, који су се смењивали у својим говорима о Спинози. Валери је стрпљиво и пажљиво слушао, али када је дошао на ред неки Немац и почео да говори на лошем француском језику, занимљиво је било посматрати Валеријево лице како се нервозно грчи у мучном нестрпљењу да већ једном буде крај том масакрирању француског.

Поводом смрти Пола Клодела, било је речи о уједначеним, светлим религиозним егзистенцијама као што је његова. Доживевши једном преображај, читав његов живот отада текао мирно и спокојно када је била реч о вери. Испричала ми је, живописно, да је у неком часопису прочитала какво је било интимно пријатељство између Клодела и Жан-Луја Бароа. Једном га је Клодел сасвим узгред питао да ли је био некад у катедрали, на шта је Баро одговорио негативно. Клодел му ништа није рекао. Када је дошао Велики Петак, Баро се сетио разговора и решио се да оде у цркву. Атмосфера је била особита. Управо се једина свећа која је представљала сву светлост тога момента у катедрали односила иза олтара симболишући Христову смрт. Баро је проживљавао нешто сасвим ново. На излазу је стајао Клодел. Стиснули су само један другом руке и разишли се. Баро је први пут тада осетио неки стид, који није умео да објасни, али који га је изнутра чистио. Био сам узбуђен када је Исидора завршила ово казивање евоцирајући стихове из Верленових Мудрости.

*

Религија је била чест предмет наших разговора. У почетку је о њој нерадо говорила, као да скрива неку тајну, не због близине смрти. Потом се постепено отварала. Ипак, никакву тајну нисам дознао, а не знам ни да ли је постојала. Знам при свем том да је Исидора Секулић била религиозан човек. Никаквом философском вером изграђена, никаквим умом исконструисана, она је носила у себи сасвим просту веру, понекад ми је чак изгледало да је то била вера црквена, православна, народска. Она је то називала религиозним осећањем које је одавно носила у себи. Желећи и успевајући да све што о својим осећањима каже истовремено интелектуално проради и заодене у језгровиту и пуну реченицу, она се ваљда снебивала да говори о тим својим очевидно интимним, емоционалним, унутарњим доживљавањима религиозног у себи. Зато ми је и поклонила Записе (илегално издање, 1941.), где већ на првој страни има неколико изванредних молитава, можда јединствених у нашој књижевности. У тим топлим, сугестивним крицима религиозног човека, можда и хришћанина, који доживљава интензивно драму вере, она се несумњиво открила као човек који верује. Ако бих је ипак навео да нешто конкретније каже, одмах би се увукла у своју интелектуалну љуштуру и одговарала као убеђени агностик. На сва моја изазивања о реалности духовног света, реинкарнацији, разним овојима човековог бића, Христу, слегала је мирно раменима и одговарала скептично: „Можда, можда.“ За Христа је говорила да је само „обдарени Јеврејин“, за езотерно хришћанство није имала дубље интересовање. За индијску религију, коју захваљујући Упанишадама одлично познаје, има пуну меру дивљења, али хладну, интелектуалну и чини ми се недоживљену. Иако неће пропустити да подвуче карактеристична места из приказа Радакришнанове књиге у енглеском часопису Философија, који заједно са многим другим часописима из иностранства редовно прима и прати, контемплативна мирноћа индијске философије не доима је се дубље. У томе је пре хришћанин који интензивно, у афекту, доживљава све супротности и грехе хришћанске вере. Као да неће ништа да оправда, а више нема снаге ни да се буни. Остало је мирење или тихи бунт који не прави много ларме.

Рекла ми је више пута да воли ритуале и да због тога оправдава спољашњу страну свих црквених богослужења. Ако је икада у животу доживела унутарње спокојство и мир, о коме толико пишу религиозни екстатичари и за којим толико жуде многи, били теисти или атеисти, онда је то било само два или три пута, и то баш у цркви и за време неког обреда. Једном у неком париском манастиру, чини ми се да је рекла бенедиктинском, а други пут у Топчидерској цркви. То су они блажени тренуци у животу човека када се све има и кад се више ништа не може пожелети што се већ није у томе часу испунило. Исидора ми је тада одлучно тврдила да ове тренутке не би дала ни за шта на свету.

Највише сам је ојађену и потресену виђао када би прочитала или чула да су негде људи колективно страдали у некој несрећи: земљотресу, поплави, у руднику. Тако је било и тога дана. Чула је преко радија да је око тридесет људи изгубило животе у јакој бури у сењском каналу, када се изврнуо један брод, а целокупна посада подавила. Понављала је потресена том вешћу: страшно је, страшно, као да упућује прекоре некоме који би је могао чути, а који је, можда, ипак крив за ту несрећу.

*

Одраније ме је занимало питање нашег доприноса светској култури. Био сам често у недоумици кад би се негде повела реч о овоме. Због тога сам настојао да чујем Исидорино мишљење. Оно је било изненађујуће негативно. Сматрала је да смо у овоме доприносу сиромашни, од словенских народа понајсиромашнији. Осим фресака, говорила је, немамо готово ништа. Народне песме и Његош, када се преведу, губе веома много, па нас Французи и Енглези с правом питају: па шта? Наша народна песма нема мудрости, осим неколико изузетака, наравно, које би могле послужити као предмет посебних студија, као, на пример: Марко Краљевић над погубљеним Мусом (...“ђе погубих од себе бољега“), или оне босанске, женске, лирске песме у којој се пева: Запросиш ли ме, одбићу те; ожениш ли се, преживети нећу. Народна песма сиромашна је и у описима природе, говорила је Исидора. Па у чему је, заправо, велика? У своме митском карактеру и своме народном духу. Нема мита нити легенде ван великих историјских догађаја или великих људи. Направити од косовског пораза победу могла је само народна песма. Можда се и велика светска поезија налази у неком status nascendi. Покушаја има много, достигнућа мало. Оно што ће бити велико, то може донети само бављење митом.

*

Савремена политичка ситуација у свету привлачила је њену пажњу и о њој је радо говорила. Поводом тадашњег новог заоштравања политичких односа Истока и Запада, направила је једно смело и занимљиво поређење. Године 31. пре наше ере водила се битка код Акциума између Антонија који је са различитом војском из Африке представљао Исток и Октавијана Августа као представника Запада. Тада је победио Запад. А данас, гласно је размишљала Исидора, сви су изгледи на страни Истока и Далеког истока. У праву су били и шпенглер и Тојнби када су предвиђали сумрак Запада.

*

Поводом једног тек објављеног есеја о Ракићу говорила је, једном, о разликовању спољашње од унутрашње амбиције. Суштина ових мисли изразила би се најбоље једном њеном реченицом која ми још снажно одзвања у духу: „Најпре унутрашњи преображај и чишћење, па онда се споља манифестуј. Све што знам ништа је, ја сам себи поставила други циљ: нека сваки дан буде корак више у моралном уздизању.“

Ракић је за њу био скроман мислилац и добар песник, човек са унутрашњом амбицијом.

Ако је код нас било писца са овако израђеним појмовима о потреби свакодневног унутарњег чишћења, и ако је неко тај напоран и одговоран чин доиста и постизао а таквих писаца је несумњиво било, сетимо се само Момчила Настасијевића онда је Исидора Секулић понајвише била такав човек. Она је мисионарски, дуго времена унапред, просветлила стазу сваком будућем писцу иза чијег би дела стајала личност, као што је својим примером стајала Исидора Секулић.

У прилогу доносим три писма, два која сам примио од Исидоре Секулић, и треће које сам ја писао родитељима, поводом Исидорине смрти, из Холандије, у којој сам се тада налазио на студијском боравку.

Београд, 13. новембра 1957.

Драги докторе,

Хвала што сте се јавили. Лепо је уверити се, црно на бело, да сте у великом свету и у правој култури, али се из текста Вашега није читала ни радост, а камоли нека раскалашност нашег човека кад се дочека света ширине, слободе, оне шашаве слободе кад вам се чини да вам је добро и драго што вас нико не познаје, што на калдрми нема трагова ваших стопа. Као да све почињете изнова, као ново рођење... Изгуби се брзо та варка, знам из искуства, али сам јој се увек радо поново предавала.

Холандију сам два пута прошла, доста кратко, остао ми је у души тмуран, миран пејзаж, вода која не скаче и не пева, васпитан свет уз дрворед покрај канала. Више слика него материјална стварност... Али други језик, друкчије звуче звона, друкчији су осмеси, и зато што никога не познајете, све вам се чини: ето земље где нико никога не оговара... Видећете много лепих слика, очаравајућих слика са оним перспективама које воде у бајку, у сан о неком мирном животу којега у нас нема.

Како сте удесили пословање, рад? Свиђају ли Вам се методи? Да ли Вас је у струци Вашој захватило нешто ново, друкчије? Како болују Холанђани? Дух по клиникама? Имате ли већ неког пријатеља? Учите ли језик? Чула сам га довољно, за слух није нимало пријатан.

Код нас се довршавају последњи лепи јесењи дани. Жуто лишће смо такорећи већ сахранили, а још варака млак ваздух и нежан ветар... Ја врло волим снег и изгледам га. Кад голе гране побеле, као неким мирним лептирима. Волим зиму у природи, и у поезији, и на сликама. Вукла ме је Норвешка и тим путем... Играмо се, овде, великога града: концерти, изложбе слика и скулптура, пуно новина, а у њима све исто, јер друго и друкчијег нема... гости, црни, бели, жути, бакарасти и пас у сателиту, наравно... На моменте Вас видим овде код мене, на мојој столици, и чујем Вас, тихо, мирно, као из далеке даљине... Тако чујем, често, баш често, Рембранта: и оног са сликама библијских тема и портрета, и нарочито аутопортрета. Његови аутопортрети су исписали његову аутобиографију... И чешће, у машти, сравњујем Рембрантове „свете“ слике са онима фра-Анђелика. Како се може бити на разне начине религиозан, смирен, распето жив, мртво покоран и измирен...

Синоћ је био овде Павловић, па смо Вас помињали и заједно Вам послали симпатије; и доста питања из „света“, у којем Ви сада имате срећу да будете, а ми: из буџака аутобусом у неки други буџак. Пишемо и неке расправице о поезији па се смркне и овлада „паланачко гробље“.

Да прекинем на тужној ноти с друге стране живота да Вам пожелим више живости и несташлука бар дотле док Вас не упознаду срдачно поздравља, и сећа Вас се,

Исидора Секулић

Београд, 25. фебруар 1958.

Драги докторе,

Ваше је писмо с почетка јануара, а сада је крај фебруара. Све то време прошло је, и пролази даље, за мене, у боловању. Оно што ми највише треба, глава, ту је, у њој је, усредсређена сва немоћ и неживот, и пуно бола. Као да се у пуној пуноћи враћа стара болест са којом сте и Ви покушавали да се понесете; или се са пуном пуноћом преселила у област унутрашњости главе. Не знам. Ћутим, трпим и чекам. Ни пре шест година није било лека, ни за свих шест година није било примирја, па, наравно, са таквом одређеношћу и виталитетом мора најзад болест тријумфовати. Ја чекам најгоре.

Мило ми је што сте нашли пријатеља у човеку који Вам је у битним стварима једномисленик. Таква заједница двојице доминира светом, као што сваки одређен унутрашњи живот значи доминацију и слободу. Један одговор на сва питања, кад човек зна куда је пошао, куда мора ићи. Лутер се бранио пред Концилом: „Нека ми је Бог у помоћи, не могу друкчије!“ Кад човек једаред завазда не може друкчије, срећа и несрећа су сливености, истоветности. То је оно што су стари Грци звали, не толико судбином, како се обично преводи та реч, него оним „што мора бити, што не може не бити.“

Где сте, и докле ћете још остати у свету? ... Павловића сам, за много месеца, видела само двапут: једаред кад сам молила да дође и буде сведок при предаји мога мртвачког новца, и при простом саопштењу како да ме најпростије закопају. Још једном је, касно увече, свратио.

Морам да завршим: тако ми је тешко да бих једнако главу полагала на јастук. Акутно сам болесна и ко зна кад и каква вест ће Вам доћи од мене или о мени... Остајте добро и користите се сложеном егзистенцијом у којој имате задовољство да живите. Збогом! или како принц Хал каже: „Фалстафе, лаку ноћ!“, а значи то окренут лист у животу и програму. Поздрав „Лаку ноћ“ увек сам волела. Тако много каже, а тако човечно скромно и смирено звучи.

Исидора Секулић

Драги моји,

Вест о смрти Исидоре Секулић дубоко ме је потресла. Последње писмо писала ми је неколико недеља пре смрти, једно од најлепших које сам у животу добио. На сасвим чудан начин смо били нас двоје везани. Упознао нас је Мија Павловић, а онда је испало да сам је ја чешће посећивао него он и да смо се више зближили него што се могло очекивати. Диван, незабораван човек! У последњем писму смрт се јасно осећала, али је о њој писала на тако једноставан и миран начин да је било јасно да ју је доживљавала као нови, далеки пут у земљу у којој још није била. Послала ми је уједно неколико драгоцених порука за живот у којима је показала потпуно разумевање за развојни пут моје судбине. Остаће незаборавни дуги вечерњи часови у њеној вили на Топчидерском брду, када је жутокљун тридесетогодишњак, са половичном културом попабирченом на дохват и без икаквог система, озбиљно и предано расправљао космичке проблеме са осамдесетгодишњом старицом, зрелом, сочном као најзрелија крушка средином лета. Култура са све четири стране света, широка, дубока и бистра, као реке у високим планинама, каткад набујала, али никад мутна, или млака, знала је сатима да прича, под слабом светлошћу ноћне лампе, о својим мисаоним походима у различите земље, језике и народе. Познавање осам страних језика, на столу последњи бројеви већине познатих светских књижевних часописа, и ни трага од разметљивости, гордости, као зрело житно класје у пољу које смерно обара главу пред загонетком Природе. Причала ми је своја искуства о Човеку и Животу, а ја сам имао утисак да се пењем на Хималаје без препрека.

Када се будете једно вече и Ви налазили у оваквом, свечаном и тихом унутрашњем миру, када све око Вас ућути, а само Дух затрепери као најтананија небеска лира, Дух спреман у томе моменту да прими и разуме велике тајне Неба и Земље, учините за њен спомен ово: прочитајте гласно бисер њеног стваралаштва: Молитве из топчидерске цркве. Оне се налазе у њеној књизи Записи, изишлој, симболично, у самом почетку рата 1941, коју сам од ње добио на поклон, а која се налази у софи споља.

Боли ме данас све. И природа ћути око мене, као да није пролеће. Исидоре нема више међу живима у овој долини сенки и утвара. Моје последње писмо за Ускрс није овде примила, али моју поруку за Васкрс примила је у своме васкрсењу.

Посетите једне цветне, пролећне недеље Исидорин гроб на Топчидерском гробљу. Упалите јој уместо мене свећу и закратко ућутите. То ће јој бити драго, њој, најговорљивијој ћуталици коју сам у животу срео.

14. IV, други дан Ускрса,
1958, у Хагу  

Владета