Владета Јеротић

Хомосексуализам (мушки и женски)

Извор: 9. Психодинамика и психотерапија неуроза, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Хомосексуална индивидуа доживљава сексуално задовољство, понављано или епизодично, са партнером истог пола, док, ако се уопште и оствари, сексуална веза са особом супротног пола доноси задовољство које је минимално или потпуно изостане.

Један од светски признатих стручњака за понашање животиња Бич (Beach) каже да у животињском свету не постоји ниједна позната врста која у сексуалним односима даје првенство или претпоставља хомосексуалног партнера.

Било је доста покушаја – хемијских, генетичких и соматских – да се докаже да је хомосексуализам органског, а не психолошког порекла. Овакви покушаји који су хтели да хомосексуализам представе као урођену или чак наслеђену карактеристику пола, затим као ендокрину дисфункцију, протежу се још од времена Крафт-Ебинга (R. Krafft-Ebing) из 1896. године и допиру све до радова научника после Другог светског рата, међу њима нарочито познатог Калмана (J. F. Kallman, 1952). Ниједна од бројних студија није успела да докаже поуздано органско порекло хомосексуализма. Природно, остало је само објашњење преко историје индивидуалног психичког развоја.

Историја и епидемиологија

Што се тиче присутности хомосексуализма кроз историјске епохе, он је био увек присутан, а однос средине према њему кретао се од прихватања, толерисања, до снажног одбијања и прогона (у старој Спарти хомосексуализам је, на пример, кажњаван смрћу). Овакво различито поступање са хомосексуалцима треба делимично довести у везу и са различитим положајем жена у друштву, као и са социјалним чиниоцима уопште. Практично, у свим културама на хомосексуализам се гледало као на скретање од општеусвојених норми понашања. У епохама изразитих поремећаја устаљених друштвених и међуљудских односа забележен је пораст хомосексуализма (мушког и женског), вероватно и због поремећених улога мушког и женског пола, као и њихове међусобне и друштвене одговорности.

Последњих година постоји у свету и код нас тежња међу социолозима, психолозима и културолозима да се психопатолошка страна хомосексуализма ублажи и да се хомосексуализам прикаже као једна од бројних варијанти „абнормалности нормалних“ у сексуалној области понашања, односно као вид слободног одлучивања индивидуе да се понаша мимо уобичајених норми сексуалног понашања, које треба с пуном толеранцијом прихватити.

Број хомосексуалаца у свету је тешко утврдити. У разним културама и на разним континентима различито су присутни. Навођени проценти се не поклапају, а разлике настају због неодговарајућих начина испитивања и различитих критеријума испитивача. Проценти се крећу између 2 и 37, а вероватан проценат је 67. Према Кинсију, 37% мушке популације у Америци између пубертета и старијих година имало је извесна хомосексуална искуства.

Психодинамика

И поред занимљивих радова биолошки оријентисаних истраживача о пореклу хомосексуализма (биогенетске теорије Ланга, Калмана, Слатера и других, ендокрине теорије Штајнаха, Бича, етолошке теорије Лоренца, Тинбергена, Цукермана), није до данас прихваћена ниједна понуђена теорија као убедљива. Логичнија су и психотерапијом посведочена психоаналитичка објашњења порекла хомосексуализма која почињу Фројдовим радовима „О психогенези једног случаја женске хомосексуалности“, затим „О неким неуротичним механизмима код љубоморе, параноје и хомосексуалности“ и нарочито познатом Фројдовом студијом о Леонарду да Винчију.

Код хомосексуалних мушкараца, према Фројду, постоји врло јака, еротична везаност за неку женску особу, најчешће мајку, везаност изазвана претераном нежношћу саме мајке и подржавана повлачењем оца из дететовог живота. Дечак потискује своју љубав према мајци стављајући себе самог на њено место, идентификује се са мајком и узима сопствену личност као узор, тражећи нове љубавне објекте које су слични њему. Фенихел наводи да врло често мушки објекти хомосексуалца показују извесне карактеристике његове мајке или сестре. Према Фројду, свака и најнормалнија особа показује склоност и способност за хомосексуални избор објекта. Такав избор се чак једном и догоди сваком, и од тада човек га у своме несвесном или чврсто држи или се од њега обезбеђује неким енергичним заузимањем супротног става.

Касније, Фројд је допунио своја ранија објашњења хомосексуалности увођењем кастрационог страха код дечака од бруталног оца, при чему дечаково одустајање од жене значи избегавање и одрицање од било какве конкуренције са оцем. Овакво одустајање од ривалства могуће је и у потиснутим агресивним осећањима дечака према старијем брату. Потиснута непријатељска осећања према њему доживљавају преображај, при чему ранији ривал сада постаје први хомосексуални љубавни објект. При свим овим објашњењима Фројд је остао недогматичан и толерантан, јер је наглашавао да је његово објашњење једно од могућих објашњења и да можда важи само за један тип хомосексуалности.

Ш. Ференци објашњава разлику између активног и пасивног хомосексуалног става, сматрајући да је код оног првог жена табуирана у анално-садистичкој фази развоја, док је касније страх од кастрације само убрзао будући избор партнера. Према Теодору Рајку (Th. Reik), у начину како пасивни хомосексуалац опонаша жену, назире се подругивање и карикирање, у чему треба видети осветничку жељу да се жена понизи, као што је он од ње једном био понижен (напуштање мајке због мушкарца-оца, па је сада, у одраслом добу, он тај који напушта жену због мушкарца).

Друге психоаналитичке теорије које су се развиле средином, и у другој половини нашег века, стављају акцент на преедипалну фазу развоја либида, па истичу: а) снажну парцијалну фиксацију и идентификацију детета са мајком у току прве три године живота, б) тражење мушке идентификације кроз идентификацију са партнером истог пола (А. Фројд), ц) један део инфантилне сексуалности улази у службу потискивања, при чему је прегенитално задовољство пренето у его, док је остатак потиснут (H. Sachs).

Према нашем искуству, значај мајке за каснији хомосексуални развој сина изгледа очевидан у већини случајева хомосексуализма. У много случајева син је представљао најзначајнију фигуру у животу мајке. Потискујући мужа у други план, мајка ставља сина у повлашћен положај утерујући га често у кривицу у односу на оца, према коме нема одговарајући однос идентификације. Отуд међусобно осећање отуђености, чак и непријатељства.

Класификација

Још је Фројд, пре више деценија, предложио класификацију хомосексуалних људи у три категорије, која се и данас одржава, па је и ми овде износимо: 1) апсолутни инверт коме су сексуални објекти лица искључиво истог пола, 2) амбивалентан инверт, чији је сексуални објект подједнако лице истог и супротног пола, и 3) случајни инверт, чији је главни сексуални објект супротан пол, али у појединим приликама ово постаје и објект истог пола.

Према новијим психоаналитичким теоријама, постоји пет типова хомосексуалаца: 1) преедипални тип (најчешће услед примарне феминине идентификације која спречава превазилажење фазе сепарација-индивидуација); 2) едипални тип (најчешће услед неуспелог разрешавања едипалног комплекса); 3) нарцистички тип. Овај тип одабира истоимени пол (младића или дечака) према коме се понаша онако како је хтео да се његова мајка понаша с њим. Једна друга варијанта истог типа јесу „хомоеротичне индивидуе“ које у младићу воле саме себе, и то из истог доба живота у коме су сами били; 4) ситуациони тип (особа је у стању да општи са партнером супротног пола, а хомосексуално понашање је свесно мотивисано) и 5) латентни тип (особа са нерешеном преедипалном или едипалном проблематиком, без хомосексуалног практиковања, са свесним или несвесним знањем о својој наклоности према особама истог пола).

Симптоми

1) Страх од жена код хомосексуалаца као последица придружене и пројективне анксиозности. У првом случају то је страх од мајке која „гута „, у другом, параноидни страх од жене која прогања.

2) Доста јако осећање инфериорности, стида и кривице, и с тим у вези склоност хроничној анксиозности (произлази из преедипалног и едипалног конфликта који подлеже либидинизацији), повременој депресивности и психичком мазохизму. Мазохизам је некад тако јак да тражи растерећење кроз хомосексуалну активност.

3) Непријатељство према оцу услед примарне феминине идентификације, односно очевог неуспеха (некад услед сопствене слабости, а некад услед кастраторског понашања жене) да обезбеди сину мушки идентитет и заштиту од мајке.

4) У сновима хомосексуалаца чест је страх од затварања у мрачним просторима, од пропадања у понор , у дубоку воду, страх од уништења.

Добро је познато да низ психијатријских обољења, као што су параноидна схизофренија, параноја, псеудонеуротичне форме схизофреније, показују хомосексуални конфликт, а многи манифестују и хомосексуално понашање. Још је Фројд указао на могућност да су извесни неуротични и психотични симптоми израз скривених хомосексуалних конфликата. Хомосексуалне радње се, међутим, некад извршавају да се избегне малигни развој параноидне психозе. Примећено је да понекад хомосексуализам прате, истовремено или наизменично, трансвеститизам, фетишизам и ексхибиционизам.

Прогноза

Прогноза зависи од развоја сопствене процене хомосексуалца, о степену и тежини своје девијације, као и од става уже породице и ширег друштва према његовој девијантности. Има доста хомосексуалаца који се повлаче из сваког друштва, воде усамљен живот у целибату. Други због оваквог повлачења постану депресивни или фобични. Већина се ипак одлучи за манифестан хомосексуални живот, па се придружују групама хомосексуалаца, што све још увек не мора да значи и полну активност. Постоје, наиме, и „платонски“ хомосексуалци, који никада нису ступали у сексуалне везе са истим полом, али ни са супротним.

Сигурно да је прогноза боља у случајевима нехомосексуалног понашања у адолесценцији или неколико година после, тамо где постоји уважавање оца, где је било покушаја хетеросексуалних односа и када се овакви односи повремено јаве у сновима.

Хомосексуалац се релативно ретко јавља психијатру ради помоћи, и то или у почетној фази развоја хомосексуализма када се стиди својих потреба и доживљава кривицу, када је у кризи (најчешће депресивној, некад и са покушајем суицида), када је напуштен од вољеног партнера, или када је у озбиљнијем сукобу са законом и друштвом. Већина осталих пацијената који се јављају лекару због хомосексуализма нису хомосексуалци, већ неуротичне личности које нису нашле свој сексуални идентитет.

Дијагноза и диференцијална дијагноза

Треба умети разликовати „праве“ хомосексуалце, активне и пасивне, од повремених хомосексуалних односа код других особа, као и уочити псеудохомосексуално понашање. Особе које показују страх да не постану хомосексуалне, које тврде да имају фантазије о хомосексуалној активности, компулсивну потребу да загледају мушке гениталије, осећање непријатности, па и гађење у присуству хомосексуалаца, готово сигурно спадају у групу псеудохомосексуалаца. Псеудохомосексуализам је механизам одбране неуротичног, некад и психотичног човека од осећања немоћи, покушај реституције кроз лажну еротичност. Снови хомосексуалне садржине нису никакав поуздан доказ да је реч о „правој“ хомосексуалности.

За „праве“ хомосексуалце постоји ипак изненађујући податак да је 35% њих почело сексуално да се интересује за мушкарце до десете године живота, а око 80% до њихове шеснаесте године. Према Биберовим (J. Bieber) студијама из 1967. године, 35% хомосексуалних људи свесно је свога сексуалног интересовања за исти пол већ са десет година, 80% је овога свесно у њиховој шеснаестој години, а само 10% постаје свесно тек после двадесете године.

Терапија

Контраиндиковано је лечење хомосексуалаца хормоналном терапијом са андрогенима, као и електрошок терапија (осим у случајевима када је депресија хомосексуалца дубока и прети суицидом). Бихејвиорална терапија најчешће нема успешних резултата.

Психоаналитичка терапија (мушког и женског хомосексуализма)

Сигмунд Фројд је саветовао опрезност и изразио је сумњу у успешност психотерапије мушког и женског хомосексуализма. Његов критеријум лечења био је не само могућност ослобођења катексе од хомосексуалног објекта, већ и способност да се катектира супротан пол. Пошто многи хомосексуалци показују бројне неуротичне симптоме, у послератној психоаналитичкој терапији оваквих пацијената сматрало се задовољавајућим резултатом ако су овакви људи били ослобођени неурозе, па се лечењу приступало као у лечењу фобија. У другим случајевима у којима се гаје амбиције комплетног лечења хомосексуализма психотерапијом, психотерапеут мора да поведе рачуна о следећим моментима: 1) Нема успешног лечења хомосексуализма без брижљиве анализе нуклеарног преедипалног страха, као и едипалног страха од инцеста, агресије и кастрације. 2) Тражећи у психотерапеуту друкчијег оца (непрестана чежња мушког хомосексуалца за љубављу и очевом заштитом!), хомосексуалан пацијент несвесно тражи мушко, а не женско код терапеута, што се мора имати стално на уму у току терапије. 3) У току психотерапије могу се са великом вероватноћом очекивати кризе страха, депресије и параноидности. 4) Због своје идентификације са агресором (мајком) и потцењивања и одбацивања оца, могу се очекивати у току лечења агресије према терапеуту, смењиване са осећањем кривице. 5) Почетак хетеросексуалног интересовања је добар знак у терапији, јер је првобитно несвесно осећање кривице према мајци услед инцестуозних жеља на путу да буде савладано. 6) Није препоручљиво забранити хомосексуалну активност пацијента у току терапије због могућности провале беса и страха код пацијената.

Последњих година постигнути су лепи резултати (20% успеха) у комбинованој индивидуалној и групној психотерапији хомосексуалаца (Gershman, Bieber).

Женски хомосексуализам (лезбејство, сафизам)

Женски хомосексуализам је много слабије и оскудније обрађен у општој психијатријској, па и психоаналитичкој литератури. Кинсијеве студије из Америке од пре двадесетак година, према којима треба да је женски хомосексуализам (мисли се на жене које су током читавога живота искључиво хомосексуалне) отприлике за половину мање заступљен од мушког – доводе се у питање. Стиче се утисак да, док је мушки хомосексуализам одувек био познат, свеједно да ли признаван или одбациван, женски хомосексуализам још увек је обавијен велом тајанства, забране и ниподаштавања, пре свега од стране мушкараца. Највећи број латентно или манифестно хомосексуалних жена (за разлику од таквих мушкараца) налазе се у браку, имају децу и при том одржавају скривен сексуални живот који им једино доноси задовољство. Очевидно је да је оваква ситуација међу женама последица вековне економске несигурности и необезбеђености која ни данас још није задовољавајуће разрешена.

Хомосексуална жена је у бекству од мушкарца. Разлози за ово бекство, према психоанализи, налазе се у детињству, и то у страху девојчице од одбијања оца ако му покаже љубав односно у доживљеном одбијању и осећању кривице према мајци. Јер, ако отац неће да прихвати понуђену љубав кћерке, услед нарцистичке повреде и изгубљеног самоповерења, решење овакве мучне ситуације налази се у враћању мајци, првом објекту љубави. Тако се првобитна мржња према мајци, а онда и осећање кривице због ње, претвара у оба женска хомосексуална партнера у љубав према мајци (или бар према „доброј дојци“ мајке – М. Клајн), односно у међусобну љубав. У самом сексуалном чину оба женска партнера најчешће мењају улоге (мушкарца и жене), обнављају некадашњу мастурбацију, сада делећи међусобно осећање кривице због ње, еротски постају тако патолошки зависне, због тога често љубоморне, хистеричне, депресивне и суицидалне. У основи оних односа у којима једна страна преузима искључиво мушку, а друга искључиво женску улогу, налази се имитација односа муж-жена или мајка-кћерка.

У неку руку лакше је дечаку да напусти првобитни облик љубави, мајку, замењујући је за неки други женски објект, него девојчици која љубав према мајци, као првобитном објекту љубави, треба да замени за другу врсту љубави, љубави према мушкарцу.

Као и код хомосексуализма мушкарца, и женски хомосексуализам може да буде само симптом схизофрене или неке друге психозе, са агресивно-убилачким тежњама према вољеном партнеру (иза које стоји обично мајка), као што може, бар на почетку манифестовања, да представља одбрану од психозе.

Постоје, наравно, и жене, као и мушкарци, које су амбивалентне у своме избору љубавног објекта, које, иако се понашају хомосексуално, у дубини себе жуде за прихватањем од стране мушкараца. Има и жена које, иако удате и верне својим мужевима, преко упорне фригидности и не слуте да су у основи хомосексуалне (са израженом завишћу према пенису). Партнерке хомосексуалних жена, које су често мушкобањасте (као део неуспеле идентификације са оцем), или су и саме мушкобањасте (одбијајућег или кастрирајућег понашања према мушкарцима) и тада се одевају као мушкарци, или су изразито женствене, у којима се онда пројицира на нарцистички начин, сопствена неуспела женственост као неостварени идеал. У еротским лезбејским односима често се игра и однос мајка-дете, са одбијањем сваког мушкарца као непожељног уљеза, нарочито у случајевима када постоји разлика у годинама између оба женска партнера. Најзад, постоје жене које осећају полну привлачност само према истом (женском) телу због прејаке фиксације за мајку.