Владета Јеротић

Породична средина будућег наркомана

Извор: Личност наркомана, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

О кризи породице и породичног живота у нашем веку писано је много. Неоспорна је чињеница да је породица у високоиндустријализованим земљама на западу, али све више и у свим другим земљама које су на путу индустријског успона, доживела, даље доживљава или је тек почела да доживљава своје драматичне потресе. Узроци су многобројни и комплексни.

Могућност бољег и богатијег живљења у условима развоја великих градова у свету, у условима тзв. урбане цивилизације, коју је створило индустријско друштво и са њим технократски век у наступању, примамила је милионе људи из села и малих градића – из провинције у велики град. Данас, када је прошао готово читав век од када је процес миграције, у размерама још увек несагледаним, заиста отпочео, може да се тврди да је овај прелаз, чак и у земљама чији је процес индустријализације текао релативно равномерно, био сувише драматичан и непредвиђен. Временом овај процес миграције, због промењених услова економског и привредног живота после другог светског рата, претворио се у праву сеобу народа, чини се трећу по реду у току целе историје човечанства, а вероватно највећу по броју људи укључених у овај гигантски процес. Као да је цео свет обузело право лудило кретања у свим правцима, које већ данас изгледа да је изашло изван сваке могуће контроле, и за које се човеку чини да се више никада неће моћи зауставити. У коренито промењеним условима живљења у којима је свест о значају слободе појединца расла паралелно са опасношћу утапања овог у градску масу новог типа бескућних пролетера, са готово једино стално присутном жељом за зарадом и управо наркоманском потребом чула за променом, породица, као посебна и врло значајна карика у друштвеном ланцу, морала је и сама претрпети огромне промене. Процес слабљења очевог ауторитета у породици, који је ишао паралелно са напуштањем оних чврсто устаљених норми владања које су надмоћно вековима одржавале састав патријархалног друштва на једном нивоу, довео је до тога да је тај отац постао несигуран, често дезоријентисан и збуњен, све се теже прилагођавајући појачаним и увек променљивим захтевима друштва. Последица оваквог стања била је та да су млади људи све мање осећали жељу и потребу да и даље остану у својим породицама. Срећа и задовољство више се нису тражили у породици, већ ван ње. У оваквим условима лагане породичне дезинтеграције, у којима је све мање могло бити речи о очуваном породичном језгру, јер је поред несигурног оца и мајка све мање представљала некадашњи морални ослонац, није више било тешко замислити конкретну породичну средину из које су се регрутовали млади наркомани.

Опис породичне средине будућег наркомана, коме управо приступамо, произашао је из нашег личног, психијатријског и психотерапеутског искуства у раду са наркоманима и њиховим породицама, као и стручне литературе која нам је била доступна. Ако опис овакве породице не буде увек довољно убедљив или ће се у неким њеним карактеристикама моћи препознати и нека друга породица, у којој деца никада не постану наркомани, онда наше оправдање лежи у чињеници да са дефинитивним описом личности младог наркомана, односно његове породице слично стоји као и са немогућношћу дефинитивног одгонетања психијатријске загонетке, зашто млад човек у комплексном збивању конституционалних и стечених одлика постаје манифестно душевно болестан. Очевидно да и у случају избијања наркоманије остаје још увек неки, не до краја рашчлањени и објашњени, или чак још увек непознати чинилац који је можда био пресудан да неко од латентног наркомана (а видели смо раније да је то помало сваки човек), постане манифестан.

Према наводима светске стручне литературе, као и према нашим искуствима, проценат младих наркомана који потичу из озбиљно поремећених породичних односа висок је. Тако је према Ванкеу (Wanke), 48% наркомана потекло из породица које су већ биле распаднуте или су се налазиле непосредно пред растурањем. Килхолц (Kielholz) и Ладевиг (Ladewing) су код својих 110 пацијената наркомана утврдили у 72% поремећене односе према оцу, а у 54% према мајци.

И по другим статистикама врло је висок проценат тзв. „broken homes“ као и присутност конфликата који се тешко могу решити. Тако су истраживања Сварца (Schwarz), Бшора (Bschor) и Бурхарда (Burchard) у Западној Немачкој показала да 82% њихових наркомана потичу из „ broken homes“.

У нашим случајевима проценат пре свега растављених бракова, при чему су син или кћер остали код једног од родитеља, или ређе живели одвојено од родитеља, прелазио је 50%. Узрок растављања родитеља био је најчешће емотивно или интелектуално неслагање, често условљено претераним личним амбицијама оца или мајке који су хтели да за себе остваре виши степен школовања или материјалну моћ.

У породицама у којима су очеви радили у иностранству а мајке биле сумњивог морала, недовољна контрола деце је рано стварала осећање напуштености и њихову све мању заинтересованост како за своје даље школовање, тако и за будућност уопште.

У другим случајевима, конкурентска завист међу родитељима, њихова егоцентричност, непоштовање права других људи, па онда, природно, и своје деце, уз општу неспособност за емпатију са другима, затим изопачено сексуално понашање, стварали су код деце услове за развој или идентичних црта у сопственој личности, или су изазивали револт и често ирационални бес који се, као по правилу, у немогућности да се задовољи у односу на родитеље, окретао против целог друштва или чешће против себе самог. Они интелигентнији и маштовитији рационализовали су свој бунт присвајајући анархистичку филозофију хипика, који су преко дрога манифестовали своје неслагање са постојећим поретком. Они други, мање интелигентни и емотивно диференцирани, препуштали су се улици, криминалу, тежњи за влашћу, неспособни да уче из искуства, делимично и због неспособности других да их поуче.

У неповољним ситуацијама тиранисања или тоталне равнодушности породице према њиховој даљој судбини, у немогућности да своје конфликте и са њима анксиозност поделе и ублаже са неким блиским, присуствујући мучним породичним сценама између родитеља у којима нико није хтео да призна своју кривицу, већ је само захтевао своје право, неки млади људи су прибегли дроги. Сами, или чешће у заједници са својим вршњацима који су патили од истих симптома напуштености, пасивне резигнације или су били само немоћно револтирани, они су у дроги налазили бар привремено прибежиште од мучне стварности која није обећавала ништа. Други су бежали од куће и у групама одлазили у далеке земље, не заборављајући да се успут дрогирају.

Реакција изненађених и често огорчених родитеља на овакве поступке своје деце, кретала се најчешће у знаку потпуног неразумевања и даљег отуђења. Заборављајући на своје раније понашање, родитељи су за све окривљавали децу, њихово друштво и целу друштвену заједницу. Понајвише погођени нарушавањем свога угледа у друштву, они су нарочито бурно реаговали на напуштање или запостављање школе од стране своје деце. У основи, стидели су се њиховог понашања, гајили у себи лажно осећање кривице, без унутрашње способности (најчешће услед плитких емоција) да доживе своју кривицу. Најзад, овакви родитељи су покушавали да своју децу пошаљу у неки други град, или у иностранство на лечење (најпре из потребе да више немају пред собом негативну слику своје савести!), или су резигнирано одустајали од даље борбе препуштајући времену и случају да реше гордијев чвор њиховог породичног комплекса.

У нашем покушају да будемо објективни и према родитељима и према њиховој деци која су постала наркомани, ми смо можда исувише истакли негативне карактеристике самих родитеља, не водећи довољно рачуна о објективним условима који су и саме родитеље онемогућили да на време спрече ширење рак-ране у својој ужој породици. Ради успешнијег и потпунијег сагледавања објективне истине требало би се, вероватно, упустити у анализу услова развоја њихове сопствене породице, као и објективних услова целог друштва у коме су се развијали и овако негативни развили. Круг би се на овај начин затворио, а ми бисмо се нашли на почетку наше расправе у којој смо се већ опширно осврнули на опште карактеристике нашег времена и друштва у превирању.

Нама није циљ да тражимо кривца онда када се трудимо да пружимо само шира објашњења и обавештења о наркоманији у нашем веку, толико раширеној појави која својом сложеношћу превазилази било чију амбицију да укаже на један једини узрок овој појави. Овакав став, у исто време, не чини од нас неутралне и равнодушне научне посматраче једне појаве која се и те како тиче и нас самих и друштва. Указујући на разне могуће узроке једној истој појави, ми настављамо са анализом наркоманије, долазећи и на праг испитивања личности самог будућег наркомана.