Владета Јеротић

Патологија духа времена

Извор: Неуротичне појаве нашег времена, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Све се чешће као лекари, и не само као лекари, сусрећемо са једном врстом људи, махом млађег животног доба, у разним земљама западне цивилизације, капиталистичким, као и социјалистичким, који показују неку чудну незаинтересованост за живот. Наизглед су равнодушни, празни и безосећајни. Ако стекнете њихово поверење можете после неког времена сазнати да се, осећају сити живота; не виде у њему никакав смисао, размишљају понекад о самоубиству, неки од њих су и покушали да се убију на озбиљан или мање озбиљан начин. Чињеница да су остали у животу њима не значи ништа. Најчешће сматрају да су случајно остали у животу, а не покушавају поново да се убију не зато што се боје смрти или што су открили неки смисао у животу, већ просто зато што су троми и лењи да уопште нешто предузму. Већина ових младих људи, од којих су неки, додуше, већ дошли и до тридесете године, окусила је све чаробне напитке које им савремена вавилонска тржница пружа: дроге, алкохол, путовања дуж светских меридијана и упоредника, луде аутомобилске трке и, наравно, сва могућа сексуална искуства, перверзна и инверзна. Неки су се од њих женили и удавали више пута, неки чак имају и децу коју, наравно, чувају мајке или бабе, јаслице или домови. Социјално порекло ових духовних бескућника је различито, најчешће добро и врло добро, породице су, дакле, имућне, али дезинтегрисане, напола распаднуте, без емоционалне климе заштите и топлине. Интелигенција им је најчешће добра и врло добра, били су некада одлични ђаци у средњој школи, на студијама знатно попустили са учењем, мада има примера да су успешно завршили студије подсмевајући се сами себи и друштву урамљеном дипломом. Било је и таквих који су тражили, опет без страсти и истинске потребе, одговоре на нека себи постављена питања у неким спиритуалним или назови спиритуалним правцима, очекујући од спиритизма, трансценденталне медитације, јоге, зена, разних еклектичких секти готове обрасце понашања и унапред спремљене одговоре на питања живота и смрти. Одустајали су од даљег посећивања ових шароликих и лепоречивих група у тренутку када је требало да учине неки активан напор вежбања, медитирања, одрицања, гладовања, за које нису били спремни.

До сада сам говорио о феноменолошкој симптоматологији једног дела младих људи између двадесете и тридесете године, што из личног искуства психијатра и психотерапеута последњих десет или петнаест година у Швајцарској, Немачкој и Београду, што из светске психијатријске и психолошке литературе која описује, са врло малим варијацијама, у длаку исти тип младог човека, било где на широком пространству, за сада првенствено западних земаља Европе и Америке. Било који трезвен и разуман човек са мало или чак нимало психолошког или психотерапеутског искуства, када би чуо о каквој се појави говори, закључио би, без много сумње, да је у питању нека болесна појава и онда би још остало да затражи од психијатра да ову појаву класификује и упише је у неку рубрику и шифру познатих психијатријских дијагноза душевних поремећаја. Овде управо и почињу тешкоће и неспоразуми. Нажалост, или срећом, ретко је када било могуће поставити дијагнозу ове чудне животне ситуације у којој су се, тако рећи, масовно нашли млади људи данас. Није међу њима било, или од тада заиста ретко, добро нам знаних и познатих схизофреничара, депресиваца, параноичара, класичних алкохоличара или наркомана, симуланата и дисимуланата. Па ипак, тешко је било одрећи да је у питању неки болестан феномен, али не више болестан онако како смо до сада научили да треба болест приказати, описати и класификовати. Задовољили смо се на почетку да признамо да не знамо добро каква је то нова болест, прихватајући, као утеху, примере из соматске медицине која, с времена на време, открива и нове болести о чијим узрочницима, току и терапији још врло мало нешто поуздано зна.

У прави час прискочио нам је у помоћ један бечки лекар, психијатар, неуролог, психотерапеут, а чије је име Виктор Франкл. Радозналог, живог и оштрог духа, сâм прошао кроз непроцењиво животно искуство вишегодишњег затвореника најгорих нацистичких логора за време рата, остао случајно, срећом или чудом, како сам каже, жив, изгубио жену и децу у гасним коморама великог Рајха, почео је живот после рата изнова, као да се поново родио. Облагорођен свешћу о томе да су најбољи, највреднији и најхрабрији оставили кости и пепео у логорима, почео је своја истраживања, „патологије духа времена“, скромно, готово са побожном преданошћу успоменама на нестале пријатеље, другове и друге мученике из логора, без гнева, без жеље за осветом, без мржње. Прво питање на које је морао себи да одговори било је чему су имали да захвале сви они усправни и смирени људи који су такви остајали до краја, људи спремни и у најтежим тренуцима као и у последњем свом часу, да помогну другима, да кажу неку праву, утешну и храбру реч, да на себе не мисле, да не мисле више ни на своје жене и децу које су оставили за собом или који већ више нису били у животу. Наравно да се Виктор Франкл морао питати како је и сам преживео сав тај ужасан мрак и ноћ људске историје а да није полудео, да се није убио, да није заборавио себе и своје достојанство, да је чак сачувао моћ да о свему томе поново промисли, пише, говори, сведочи.

Није било, зачудо, потребно да много размишља, одговор је дошао из њега самог, рекло би се из дубина праживота, још онда за време рата, у логору. Сви они који су сачували до краја људски лик у себи, који су и њему помогли да сачува и себе самога од хаоса, носили су у себи или чудесно пронашли у себи дубљи смисао своје патње и своје смрти. Тако се у Виктору Франклу, на почетку малом бечком лекару, касније познатом и до данас све познатијем професору и почасном професору многих универзитета у свету, писцу неколико десетина књига, предавачу и светском путнику, мисионару и оснивачу „трећег бечког правца психотерапије“ (после Фројда и Адлера) родила идеја о вољи за смислом као најдубљем и основном покретачу сваке људске делатности.

Многи ће помислити: шта има новог у тој идеји, зар нису већ стари грчки философи, Хипократ и сви стари добри лекари од Парацелзуса, али знатно мање после њега, зар нису сви значајни религиозни мислиоци и покретачи нових вера у свету говорили и писали исто. Јесте, оваква идеја постојала је и раније и давала душевне и духовне хране многим паћеницима у свету да истрају и посведоче „светлост у тами“, у тами која светлост не испрља, у тами векова и тами мрачних људских страсти. Архетипске идеје присутне су од памтивека у људској природи, оне круже и макро и микрокосмосом одувек. Требало је да се и у нашем веку, славном веку људског ослобођења и најдубљег ропства још једном метаморфозира идеја смисла живљења и да очишћена и обновљена поново засветли у људском уму и људској историји. Овакво дело метаморфозе имао је да обави човек који је требало сам да прође, својим телом, душом и духом кроз пакао и чистилиште двадесетог века. Обновљена и у новом руху приказана идеја воље за смислом није само помогла и спасла једног човека, бечког психијатра Виктора Франкла од падања у хаос бесмисла и ништавила живота, она је била намењена читавом нашем времену и људима у овом времену.

Никада у прошлости, рекло би се без патоса, није човек тако одлучно и тако потресно присутан стајао пред ивицом понора над којим мора сам слободно да одлучи о својој будућности. Јер и после свих ратова и револуција у нашем веку, који нису престали, нити могу још да престану, и после свих успелих, делимично успелих или још неуспелих, економских ослобођења од тираније владања и понижавања човека над човеком, и после свих материјалних достигнућа која су, захваљујући успесима науке, подигла човека на ниво бар пристојног живљења, управо данас стојимо пред одлучним и једино важним питањем: Какав смисао има живот и да ли га уопште има?

Воља за смислом упућена је данас свим људима у свету; онима гладним, којих има, знамо то добро, скоро половина човечанства, и који, откривајући ову вољу у себи, морају некако да преживе глад са седам или седамдесет мршавих крава – година, али је упућена још много више онима ситим и преситим, а од чије свести, воље и одлуке зависи докле ће они други гладовати. Невоља је и мука голема у томе што управо ови богати и моћни све више изневеравају у неговању воље за смислом. Они су први оболели од губитка воље за смислом и временом све су болеснији. Да ли је то болест на смрт једног дела друштва, једног начина вођења светске политике, једног дела цивилизације?

Ако су очеви болесни, каква треба да буду њихова деца? Описали смо их на почетку овог чланка и томе опису додали бисмо још нешто. Добрим делом равнодушност, празнина и незаинтересованост једног дела данашње младости у свету, чији број није за потцењивање, привидна је и реактивне је природе. Тражење спаса у наркоманском заносу, будистичкој псеудонирвани, сексу ради секса, деструктивној и аутодеструктивној агресији, само је немоћан и пркосан одговор уочљивом губљењу воље за смислом код старије генерације. Говоримо о негативним појавама не зато што су нас оне преплавиле, већ зато да нас не би преплавиле. Свакој болести, индивидуалној, као и колективној, има лека, сматра с правом Виктор Франкл. Али, претходно морамо знати о каквој је болести реч и по могућности, што је теже, сагледати могуће узроке. О каквој је болести, дакле, реч? Виктор Франкл нам је помогао да поставимо правилну дијагнозу ове све распрострањеније болести.

Овакав облик специфичног неуротизма који не почива на комплексима и на конфликтима у уобичајеном смислу, већ на конфликтима савести, на сукобима вредности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалном вакууму, створеним искључиво егзогеним разлозима, Виктор Франкл је назвао ноогеним неурозама. Ноогене неурозе не потичу из психолошке, него из ноолошке (од грчке речи: „нус“, која значи дух) димензије људске егзистенције. Духовно код Франкла нема у првом реду религиозно значење, него се односи на специфичну људску димензију.

Занимљиво је да је Карл Густав Јунг у једном предавању, одржаном 1929. године, под насловом Циљеви психотерапије, рекао следећу реченицу која данас звучи врло савремено: „Око трећине мојих случајева не пати од неурозе која се може одредити клинички, већ од бесмислености и беспредметности њиховог живота.“ Очевидно да су корени данашње распрострањености ноогених неуроза дубљи него што је то у први мах изгледало. За ову распрострањеност Франкл нуди убедљиве чињенице, поткрепљене статистичким подацима, како на бечким психијатријским клиникама, на којима су пацијенти у 55% случајеви доживљавали егзистенцијални вакуум, тако и у Америци, у којој су истраживања у Националном институту за ментално здравље, на популацији од више хиљада студената, показала да је 78% студената једино желело да нађе неки смисао и циљ у своме животу. Франкл наводи још један значајан податак са једног међународног састанка психијатара 1973. године, на коме је Освалд Виметал, некадашњи шеф Психијатријске клинике у Олмоцу (Чехословачка) скренуо пажњу, надовезујући се и на ауторе из Немачке Демократске Републике, на присуство егзистенцијалне фрустрације у овим земљама. Криста Колер (Christa Kohler), са Психијатријске клинике Универзитета Карл Маркс у Лајпцигу, износи да је егзистенцијални вакуум могла да установи на основу сопствених истраживања.

*

*  *

Већ смо навели да је Франклов логотерапеутски правац трећа бечка психотерапеутска школа или „нова бечка школа“. Ценећи и прихватајући од Фројда и Адлера оно што је у њиховим открићима збиља било ново и епохално, Виктор Франкл је у исто време, путујући по свету, и пратећи дух времена, дошао до закључка да су неке поставке ове двојице бечких великана превазиђене, а неке су већ од почетка, нарочито Фројдове, биле оптерећене осетним празнинама. Осврнућемо се опширније на Франклове замерке Фројдовој психоанализи, јер ће нам суочавање са овим замеркама, а онда њихово прихватање или критиковање, помоћи да боље разумемо ноогене неурозе и заједно са њима патологију духа времена.

Франкл, најпре, пребацује Фројду да је целину људске личности сагледао на атомистички начин, састављену из засебних делова различитих нагона, који се опет даље распарчавају у парцијалне нагоне, односно нагонске компоненте. На овај начин душевно у човеку не бива само атомизирано, већ и анатомизирано, што све води разарању људске личности и њене целине. Психоанализа деперсонализује човека, а у исто време, поједине инстанце психичког апарата (психоаналитички израз), Оно, Ја и Над-Ја, персонификује односно од њих прави псеудоперсоналне ентитете. Психоанализа је донекле свесна овог свог декомпоновања целине људске личности, па зато покушава да ову личност реконструише из одломљених парчића. Ово може, међутим, да јој пође за руком само делимично, јер је за психоанализу човек душевно – телесно јединство, а не духовно – душевно – телесно.

Ослањајући се у философији на Философију несвесног Едуарда Хартмана, затим Макса Шелера, донекле и на Хусерлову теорију персоналног извршења чина, али и на читаву романтику, Виктор Франкл истиче проблем „несвесног духа“, насупрот позитивистички оријентисаним школама, које, нарочито када је реч о Фројду, говоре само о несвесним мисаоним процесима. Франклов појам духа не поклапа се у целини са људским разумом и умом, дух је за њега пре свега савест, егзистенција и Јаство, који су, опет, за Фројда првенствено секундарни сублимирани продукти нагона. Неоспорно је да је Фројд проблем човекових културних остваривања и подвига, као и односа нагона према духу, поједноставио.

Није заиста јасно како Фројд замишља да је наше Ја назидано из Јанагона. Оно што нагоне потискује, оно што спроводи цензуру нагона, треба да је сâмо опет нагонско. То је исто као када бисмо рекли, примећује Франкл, како грађевинар који из опека изводи грађевину треба да је сам састављен од опека. Појам Јанагона противречан је сам по себи, отуд није могуће прихватити да се Ја може изводити из нагонског. Нагони нису никада могли сами себе да потискују, цензуришу или сублимирају.

И друге поставке Фројдове структурне теорије доживљавају код Франкла знатно преокретање. Шта представља за Фројда наше Ја? Налазећи се притиснуто и стиснуто између нагона, савести и спољашњег света, ово Ја испада играчка нагона. Фројд је сâм мислио да Ја није господар у сопственој кући. Ако је ово делимично и тачно, Франкл, ипак, мисли даје Фројд деградирао Ја на обичан епифеномен, при чему је човеково Ја издао у односу на нагоне. У исто време, Фројд је понизио наше несвесно видећи у њему само нагонско, а не и духовно. (Као што је познато Карл Густав Јунг је први извео темељну критику Фројдовог појма несвесног, истичући и његове стваралачке проспективне, па и финалне квалитете.)

Насупрот Фројдовој структурној теорији у којој је душевно генетски редуцирано на нагонско, а ово нагонско каузално детерминише све духовно, при чему је људско биће од почетка тумачено као биће гоњено од нагона, Франкл уводи појам личности који даље проширује према појму дубинске личности. Дубинска личност није само нагонска креатура, већ и духовно-егзистенцијално биће. Управо ово биће и поседује истинску дубину и то несвесну дубину. Када психоанализа говори о дубинској личности, ова личност се не односи на егзистенцију, већ на чињеничност, фактицитет, и њу онда треба подвести у психофизичку, а не у духовну област личности. Једном речи, није само нагонско несвесно, већ је и дух несвестан, а егзистенцијална анализа здравог и болесног човека не бави се само уклањањем потиснутог нагона, већ и буђењем несвесног духа. Из овог Франкловог става произашао је далекосежан закључак да у човеку може бити потиснут на неуротичан или чак психотичан начин не само нагон већ и дух, па и савест као његов значајни атрибут. Фројдово Над-Ја значи само конвенционални морал, али не и саму савест. Савест је, нарочито код неуротичара, само потиснута или у Над-Ја лажно апсолутизована. Овакав Франклов став подсећа на сасвим исправно Фромово разликовање аутономне и хетерономне савести, при чему је ова последња заиста само конвенционални морал коме многи за дуго време подлежу.

Даљи Франклови закључци из његовог егзистенцијално-томистичког погледа на свет све су поразнији за психоанализу. Као што се људско Ја не може никако изводити из Оног, исто тако мало је могуће изводити Над-Ја из Ја. Савест не би никада имала познату моћ у иманентном свету да не постоји њен суштински однос према егзистенцијалитету Ја и трансцендентности Ти. Као што је познато, у психоанализи Над-Ја представља интројициран имаго оца. И Бог за психоанализу није ништа друго него имаго оца и то имаго, према Фројду (из књиге Тотем и табу), убијеног оца, после ког убиства су синови, из осећања кривице успоставили култ оца који се уздигао до слике Бога. Остало је, наравно, потпуно необјашњено откуд реаговање пробуђене свести код синова који су убили тиранског и на све жене у племену пожудног оца, када је та савест, према Фројду, тек настала чином убиства. Порекло савести у човека, према психоаналитичкој теорији, остаје, дакле, недовољно објашњено.

Када расправља осетљиво питање порекла савести, Над-Ја и предочавање Бога у човеку, Франкл чини врло смеле обрте. Није Бог, према Франклу, имаго оца, већ је отац имаго Бога. Није отац праслика свег божанског, већ је Бог праслика свег очинског. Само је онтогенетски, биолошки, биографски, отац имаго Бога, онтолошки је обратно. И једном: психолошки, однос син-отац, додуше, претходи односу човек-Бог; онтолошки, међутим, овај однос није узорит, већ пресликан.

Своју критику психоанализе Виктор Франкл завршава једном духовитом примедбом: психоанализа је за њега психологизирана минхаузенијада, јер хоће да ЈА извлачи самог себе за перчин Над-Ја из глиба Оног!

Направимо сада неколико извода из Франклове егзистенцијалистичке теорије који ће нам помоћи у нашој даљој анализи ноогених неуроза: 1) Човек је јединство духа, душе и тела. 2) Дух је у својој егзистенцијалној дубини несвестан и оданде оријентисан према Апсолутном. 3) Апсолутно свести је трансцендентно, а у човеку проговара „гласом савести“. 4) Неуротичар, нарочито неуротичар данашњице, идолопоклоник је. Од најранијег детињства окружен светом материјалних добара и трке за њима, у сенци света вредности и могућности слободног одлучивања, неуротичар апсолутизује релативно и оболева од кривице. (Негде је већ раније речено да се нигде толико не метанише пред стварима и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари као у данашњој Европи.) 5) Задатак егзистенцијалистичко-аналитичке психотерапије јесте откривање света вредности, буђење или ослобођење несвесног духа од потискивања, ослобађање од лажне савести и омогућавање човеку да слободно одлучи о својој судбини.

Неколико пута до сада поменули смо изразе „егзистенцијална фрустрација“ и „егзистенцијални вакуум“. Треба ближе да видимо шта ови изрази значе код Виктора Франкла. Франкл сматра да данашњи човек, нарочито човек западне цивилизације, озбиљно угрожен конформизмом и тоталитаризмом, у приличној мери неспособан и неспреман за борбу, доживљава егзистенцијалну фрустрацију и егзистенцијални вакуум. Видели смо да је Франкл, насупрот, каткад паралелно са Фројдовим истицањем значаја сексуалног нагона, „воља за уживањем“, или „принципа уживања“, Адлеровом формулацијом о осећању ниже вредности и тежње ка моћи као врхунским полугама човековог бића, истакао вољу за смислом која по њему јесте primum movens људског живота. Још је Кант истицао да човек мора да тежи да постане достојан задовољства и среће. Франкл додаје да оно што човек стварно хоће није у крајњој линији да буде срећан, већ да има основа да буде срећан. Ову основу за срећу он може наћи истински тек у вредностима које је сам изабрао. Вредности човека не нагоне, оне га не гурају као нагони, него га привлаче. Јасно је да је овде прећутно реч о људској слободи. Тек слободан човек бира да ли ће прихватити или одбацити понуду, тј. да ли ће понуђени смисао испунити или проиграти. Управо ова слобода одлучивања је данас озбиљно угрожена у свету. Није данас више фрустриран сексуални нагон човека, чак ни толико човекова потреба за признавањем, колико је фрустрирана човекова воља за смислом. Ову врсту фрустрације Франкл онда назива „егзистенцијалном фрустрацијом“. Израз егзистенцијалан код Франкла има троструко значење: 1) односи се на егзистенцију, тј. на специфично људски начин постојања, 2) на смисао егзистенције и 3) на тражење конкретног смисла личне егзистенције.

Могло би се лако испоставити, мисли Франкл, да су у крајњој линији управо фрустрација воље за смислом, егзистенцијална фрустрација и све јаче осећање бесмислености чиниоци који подстичу агресивност, уколико је чак и не изазивају. Оваква констатација је, по нашем мишљењу, оригиналан Франклов допринос етиологији агресивности у савременом свету, појави опште распрострањеној, која угрожава живот и појединца и друштва.

Психолошки заснован појам агресије у смислу психоанализе Сигмунда Фројда, као и биолошки уграђена агресија у смислу упоредне психологије понашања Конрада Лоренца, према Франкловом мишљењу, лишени су погледа на интенционалност која тек душевно-духовни живот човека чини специфично људским. Јер, ма колико да је агресија биолошки унапред формирана и психолошки објашњена, ипак сам ја тај који је пушта да долази и одлази, јер је пуштам да се претвори у нешто сасвим друго, кад мрзим, ја сам тај који мрзи! За ову мржњу нема оправдања у механизмима и импулсима унутар мене као психолошко биолошког бића, већ постоји само одговорност.

Што се тиче егзистенцијалног вакуума, овај се доживљава као стање досаде уз јако осећање губитка смисла живота. Ајнштајн је једном рекао да је онај који сматра свој живот бесмисленим не само несрећан већ и једва способан за живот.

*

*  *

Пратећи још дубље узроке пораста егзистенцијалне фрустрације и егзистенцијалног вакуума у данашњем свету, Франкл је открио још два битна корена: губитак инстинкта и губитак традиције. Већ одавно, и вероватно заувек, човек је лишен оне инстинктивне сигурности и сналажљивости коју су још давнашњи човекови преци показивали у борби, али и у сагласности са природом, овај губитак не можемо оплакивати, јер се човек и квалитативно и суштински разликује од животиња које су заробљене околином, док човек за себе „има“ свет; отуд се не чудимо неуспеху данашњих неорусоовских покушаја враћања природи.

Данашњи млад човек урбане средине, окружен, најчешће, или претерано посесивним и наметљиво ауторитативним родитељима, или коректним, али хладним, презапосленим очевима и мајкама, бива лишен и другог, врло значајног, сигурносног окриља које се зове традиција. Како год и што год данас мислили о традицији, немогуће је одрећи јој знатну вредност у изграђивању личности и друштва. Лишен инстинкта, који код животиња пресудно одређује и њихово социјално понашање, човек би без значајне улоге традиције, која му на неки начин замењује инстинкт, стално живео у страху од анархије, која га ионако повремено вреба. Космополитизам и интернационализам, ма колико били појмови вредни људског одушевљавања, не могу бити изграђени у човеку, нарочито младом човеку, ни из чега, односно из празне и апстрактне слободе која није сазрела кроз борбу супротних мишљења, односно која није израсла из неког корена. Чак ни сва новорођенчад света нису иста, нити су мали космополити од рођења. Од самог тренутка подоја, повијања и тепања, мајка, и то одређена мајка, са одређеног тла, одређеног језика, темперамента, интелигенције, па и погледа на свет, почиње са утицајем, и у томе утицају нема ничег, бар на почетку, неприродног и рђавог. Космополит се постаје, а не рађа, иначе би се стравичне визије Хакслија и Орвела о „врлом“, будућем свету, оствариле као негативне утопије.

Криза традиције има данас, наравно, своја оправдања и свој смисао. Лешек Колаковски добро је једном написао: „Да се нису нове генерације непрестано буниле против наслеђене традиције, ми бисмо још данас живели у пећинама; ако побуне против наслеђене традиције постану једном универзалне, опет ћемо се наћи у пећинама.“

Данас не може бити ничији задатак укидање и брисање традиција, већ преиспитивање њихове вредности и њено прихватање у новом виду и на нов начин. Живи садржаји заоденути у форме временом показују природну тежњу да се окамене. Уколико су ови садржаји сасвим изгубили свој смисао, њихово даље преношење традицијом такође губи смисао. Али уколико су ови садржаји вечно људски садржаји, онда је потребно променити само форму и пренети их неоштећене новој генерацији. Не смемо заборавити да је свака нова идеја, ма како изгледала оригинална, рођена на основу неке већ постојеће традиције. Али, не смемо заборавити да је, опет, човек тај који треба да обави овај изванредно сложен и деликатан посао разликовања садржаја и форме у традицији, човек који и сам мора бити носилац воље за смислом. Док се овај посао не обави како ваља, морамо бар бити свесни изузетно тешког положаја у коме се данас налази модеран човек, нарочито млад човек. Виктор Франкл врло лепо каже о кризи ноогеног неуротичара, који постаје помало свако од нас, следеће: „не говори му више инстинкт шта мора да чини, нити му говори традиција шта треба да чини. Ускоро више неће знати шта хоће да чини. Али од тог момента, човек ће желети да чини или оно што други чине (конформизам), или ће чинити оно што ће други желети да чине (тоталитаризам)“. Нико не може оспорити да је данашњи свет и даље највише угрожен од тоталитаризма, као и од конформизма.

Још је Владимир Соловјов, на крају прошлог века, критикујући западну философију и неке њене идеје, изразио сумњу у вредност материјалних, односно природних добара за добробит духовног преображаја човека. Сличну сумњу Соловјов је показао и према идеји социјалне правде. Данас, после једне велике и неколико мањих успелих политичких револуција, индустријске револуције, као и оствареног материјалног благостања на скоро половини земљине хемисфере, сумње и опомене значајног руског философа с краја XIX века изгледају све присутније. Ни делимично остварена социјална правда на источном делу Земљине кугле, још мање остварена материјална добра на западној страни Земље, нису били у стању да спрече данашњу кризу хуманизма. Напротив. Све је већи број озбиљних мислилаца данас који су уверени да ће тек разрешавањем социјалних питања бити омогућено разбуктавање духовних проблема човека.

Пошто у свету има мало оних, бар међу истински мисленим људима, који би били заговорници сиромашног материјалног живота, ако изузмемо неке религиозне људе и групе људи, и још мање оних који свесно и кроз теорију и кроз праксу заступају идеје експлоатације и колонијализма, остаје нам да сагледамо, што је данас већ могуће, какви егзистенцијални и духовни проблеми могу бити постављени или су већ постављени тамо где је постигнута релативна социјална једнакост, тамо где постоји пристојно материјално живљење. Откуд зјапећа криза духа, криза савести и морала, криза воље за смислом у неким земљама Запада? Шта треба да значи када бројни млади људи у западним земљама, засићени свим тзв. благодетима материјалног изобиља, сексуалним слободама, са успешно завршеним високим школама, цинично изјављују, и то психоаналитичким жаргоном, да све духовне вредности нису ништа друго него механизам одбране и реактивне формације?

Оваква мишљења људи данас произлазе, према Франклу, из потискивања духовне димензије у човеку и могу се приписати распрострањеној појави психологизма у науци. Када једна психолошка теорија у експанзији, као што је то доскоро био случај са психоанализом, коју данас успешно потискује једна још позитивистичкија теорија као што је бихејвиоризам, допусти себи да постане теорија културе, објашњавајући постанак духовних вредности из нагонских извора, онда је таква теорија на најбољем путу да се изопачи у психологизам. У оваквој искривљеној форми њу лакше и мање критички може да прими и прогута већина оних којима није стало до рађања смисла, нити јачања воље за смислом, већ који су погрешном традицијом научили да им се смисао сервира као готово јело, које они не морају чак ни да сажваћу.

Психологизам чини од духовне личности објект. И не само личност већ и духовни чин постаје објект. Духовни чинови према својој суштини су интенционални, што значи да они имају објекте на које су интенционално упућени. У тренутку када неки духовни акт бива сам претворен у објект, нашем погледу измичу њихови сопствени објекти. Пошто су ови објекти у првом реду носиоци вредности, произлази да је психологизам слеп не само према духу него и према вредностима. Не допуштајући објективним вредностима да дођу до изражаја; психологизам их субјективира и самим тим релативизира. Психологизам је у својој основи нихилизам, јер и за нихилизам човек није ништа друго него продукт биолошких, психолошких и социолошких условљености и датости. У сличној опасности налази се и антропологија и то онда кад човека поставља у средиште васионе; после коперниканског обрта представе о свету, човек као да је оболео од неподношљивог осећања инфериорности које је морао не само нечим да компензује, већ, како би то Адлер рекао, да наткомпензује. Теоцентризам је морао једном да буде замењен антропоцентризмом да би човек стекао пун увид у своје сопствене могућности али тај обрт има и данас смисла само ако човек остане отворен не само према иманенцији већ и према трансценденцији.

Време је да поставимо питање да ли Виктор Франкл даје неки пут и излаз из савременог ћорсокака у који су запали човек и човечанство. Животни смисао који је данас у једном делу света доведен у питање, а врло вероватно да ће сутра бити доведен и у другом, пошто се буде и тамо остварила релативна социјална правда и богатији материјални живот, можемо наћи, према Франклу, на три колосека: 1) остварујући неко дело, 2) доживљавајући неку вредност и 3) трпећи. Други начин је најсигурнији и најтрајнији када је ово доживљавање неке вредности, доживљавање некога, у љубави. Љубав је једини начин да до сржи схватимо друго људско биће и да му тада помогнемо да се оствари. Љубав није епифеномен сексуалног нагона, као што је у великој својој заблуди мислио Сигмунд Фројд. Љубав је примаран феномен као што је то и секс. А шта мисли Франклова логотерапија о патњи и трпљењу?

Пошто је једно од главних начела логотерапије да човекова прва брига није тражење уживања и избегавања бола, него тражење смисла у животу, човек ће бити спреман и да трпи уз услов да трпљење има смисла. Трпљење престаје бити трпљење у часу када добије смисао, на пример, смисао жртве. Прогони и нечувена трпљења, све од времена гоњења хришћана у првим вековима, па до гоњења политички напредних људи у нашем веку, добар су пример за исправност оваквог гледања на патњу и трпљење. Уосталом, ако живот уопште има смисла, онда мора имати свој смисао и трпљење. Управо данас је смисао за трпљење, као и смисао несреће, доведен у дубоку сумњу, као, ваљда, никад раније. Професор психологије на Универзитету Џорџија у Америци Едит Вајскопф тврди да наша данашња општеприхваћена философија душевне хигијене истиче уверење да људи треба да буду срећни и да је несрећа симптом неприлагођености. Патник је тако не само несрећан него још и постиђен што је несрећан.

На основу сопственог искуства из концентрационог логора за време Другог светског рата, Франкл је дошао до убеђења да када конкретна судбина наметне човеку патњу, он ће морати у патњи видети задатак – и то непоновљив задатак. Човек мора, и поред патње, доћи борбом до свести да је он у њој, тако рећи, на целом свету непоновљив и јединствен. Нико му патњу не може скинути, нити уместо њега трпети. Али у том како он сам подноси своју патњу, налази се и непоновљива шанса за јединствено остварење. У томе како човек подноси патњу имамо и одговор на питање чему патња. Није његово да пита, већ да даје одговор на изазов патње, на човеку је да оствари патњу.

Отуд чувена Франклова формулација која је већ постала позната у свету: „Primum philosophari, deinde vivere“ (прво философирати, па онда живети).

Када је самог себе на крају рата упитао: шта је човек, Виктор Франкл је одговорио: Човек је оно биће које је измислило гасне коморе, али у исто време и оно биће које је усправно закорачио у гасну комору са „Оченаш“ или јеврејском предсмртном молитвом на уснама.

Пошто човек није у стању да одговори на питање о апсолутном смислу живота, свако питање постављено смислу живота мора да постави конкретна личност у једној конкретној ситуацији. Чим се питање смисла пренесе на целину, постаје бесмислено. Од човека се, међутим, не тражи да подноси бесмисленост живота, како уче неки егзистенцијални философи, него да радије „призна своју неспособност да схвати смисленост живота разумским појмовима“. „Логос је“, закључује Франкл, „дубљи од логике“.

Када сам са једним простим, али врло бистрим и мисаоним човеком разговарао о смислу живота, жалећи се да не разумем зашто су се једном мом пријатељу десиле страшне ствари, он ми је одговорио: „Није твоје да тражиш објашњење смисла код других. Почни од себе, када будеш у себи открио смисао, не избегавајући ово мучно тражење копајући по другом, синуће ти можда и смисао патње код другог.“

Али зашто људи толико силно пате, питање је сад. Истинско питање, чему патња, према нашем мишљењу, односи се само на патњу која је судбински стигла, не и на ону лично, из несвесног, дозвану. А овај део патње је, изгледа, највећи. Патња која има смисла не сме никада да постане самој себи сврха. У том тренутку сва човекова спремност на патњу и жртву претвара се у мазохизам. У мазохизму човек бира да буде мученик и херој. И тако, на питање зашто људи пате, одговор је: јер тако хоће. Људи пате не само зато што живе у неприродним, неморалним, често и сасвим нељудским условима живљења које су им други наметнули. Оваква патња може да буде плодна када подстакне револт, или је оваква патња резигнирана, у најбољем случају то је стоичка патња. Али највише мазохистички пати онај који није директно угњетаван. Зашто? Највише због огромне сујете људске настале због идеализоване слике о себи. Идеализована слика, коју човек најчешће гради о себи, није Имаго Деи Томе Кемпијског, већ слика Ничеовог натчовека који се за трен претвара у подчовека. То је слика о моћи и владању и у агресији и у сексу. Али оваква слика о себи моћном неминовно повлачи за собом, код иоле осетљивијег човека, кривицу која тражи испаштање. Човек је тај који не може себи да опрости, написао је руски философ Виктор Несмјелов. Не постоји никаква колективна кривица, већ само лична кривица, не треба се у томе заваравати.

Иако нам овде, за наше сврхе, није најрепрезентативнији познати француски писац, сетили смо се Монтерланових речи: „Убеђен сам да је највећи непријатељ човеков у њему самом.“ И заиста, човек нема већег непријатеља од самог себе. Човек тражи на принудан начин и у страху од себе самог непријатеље ван себе да би му било лакше да сопствено Зло пројицира на неког другог. Али, када остане једном сам са собом, а то ће све више у будућности бити, мораће да се разрачуна са собом. У самоћи он то мора да учини, у потпуној самоћи, јер ће тек тада приметити да није сâм и да никада није био сâм. Разговор са самим собом увек је био разговор са Ти, дијалог. Зар и дете најпре не каже Ти, па тек онда Ја! Тада, уистину, почиње права индивидуација, и из те страшне унутарње борбе са Злом у себи, ма откуда то Зло долазило, долази слобода и из слободе одлучивање и из одлучивања одговорност и са одговорношћу озареност што значи почетак не надчовека, него Човека. Зар човек није одређен за осми дан стварања?

Сврха овог излагања била је ограничена и скромна. Ми нисмо желели, нити смо у стању да анализирамо различите и бројне чиниоце који доприносе појави „патологије духа времена“. Изабрали смо и издвојили само један вид ове појаве, ноогене неурозе и указали на распрострањеност овог савременог облика неуроза. У исто време, представили смо нашој публици име и дело једног од најпознатијих психијатара нашег доба, Виктора Франкла. Трудили смо се да га прикажемо објективно, са релативно мало сопствених коментара, препуштајући сваком да сам одлучи о вредности Франкловог дела и мисли.