Владета Јеротић

Депресије

Извор: Мистичка стања, визије и болести, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Сета је нешто сувише болно, што сеже у сам корен нашег људског постојања да бисмо је могли препустити психијатрима.... Ако се, дакле, овде питамо о њеном смислу, тиме смо већ исказали да нам није стало до психолошке или психијатријске, него до духовне ствари.

Романо Гвардини (1949)

Депресивна обољења, неуротичне и психотичне природе, укључујући и депресивне фазе у току маничнодепресивне психозе, могу бити занимљива за психијатра и психотерапеута који се интересује за религиозну психопатологију. Ово је пре свега случај због присуства идеја грешништва код депресивних пацијената. Ове идеје, праћене некад јаким осећањем кривице, најчешће су порекла агресивног и сексуалног, код религиозних људи обавезно и религиозног; некад се религиозне идеје грешништва јављају неочекивано, и код људи који никад нису били религиозни.

Треба укратко подсетити да су депресије биле одувек познате у историји света (меланхолија краља Саула ублажавана Давидовим свирањем, описана је у Старом завету) и у историји медицине (Хипократов опис меланхолије (црна жуч) и меланхоличног темперамента људи). Депресије су распрострањене и данас, на свим континентима и у свим расама. Занимљиви су подаци који указују да су депресије нешто чешће у земљама хиндуизма и будизма, него у исламу и хришћанству, а да од маничнодепресивне психозе нешто чешће обољевају Ирци, Италијани и Јевреји.[1] Скоро је сигурно да су идеје грешништва, као и депресије, ређе код тзв. примитивних племена (код којих је племенско надја јаче од индивидуалног надја), него код цивилизованих и културних народа.

*

*  *

Какав је изворно однос депресивне особе према религији? Иако међу депресивнима, према статистикама немачких аутора, има доста религиозних људи (у нашој средини ми нису познати слични научни радови), њихова вера је, махом, слаба, нада никаква, љубав млака. Осећање кривице, отуд, није измишљено, нити је производ потиснутих нагона, већ почива на стварној кривици због недостатка љубави према Богу, људима и животу.

Ми смо раније, у више махова, указивали на неопходност разликовања осећања кривице од стварне кривице, позивајући се, како на сопствено, психотерапеутско искуство, тако и на Јунга, Франкла65, 66 и, нарочито, Мартина Бубера.67 Подсећамо да је стварна кривица она због затајивања верности себи, а неуротична она због страха од мишљења и неодобравања других људи. Истинска кривица, која функционише као савест, управља човека према индивидуалном сазревању: неуротична кривица је најчешће јалова и подвргнута механизму „принудног понављања“.68, 69

Унутар хришћанске религије, најбројније и најјаче идеје грешништва које прате разне облике депресије, присутне су у протестантском хришћанству, мање у католичанству, још мање у православљу. Задовољавајуће објашњење за ову појаву захтева дужу, суптилну анализу, која превазилази оквире ове књиге. Треба рећи да је протестантизам, под утицајем Лутерове реформације, учинио човека првенствено зависним од сопственог напора и рада, што је ојачало осећање обавезе, одговорности и самокритичности, па и осећање кривице и самокажњавања код човека протестантског друштва. Католичанство је у прошлости, а и у садашњости, мање ригидно у односу на човеков рад, али је често, претераном спољашњом дисциплином и захтевима послушности према цркви, учинило католичког верника склоним скрупулозности (самим тим и неуротичној депресивности). У православљу је одувек владала велика лична слобода одлучивања, како према дужностима и раду, тако према обавезама према цркви, што је условило мање строго, али често и недовољно развијено надја у психичкој структури православног човека (и верника и безверника). Пошто и у православним земљама постоје депресивна обољења, као и у католичким и у протестантским – уз недоказану, али вероватну претпоставку о њиховој мањој учесталости, што закључујемо посредно и преко проверених података о суицидима, који су упадљиво најбројнији у протестантским, затим католичким а најмање у православним земљама (у Југославији најчешћа самоубиства су у Словенији, најређа у Македонији и на Косову)70 – вредно је обратити пажњу на два најчешћа типа депресивних болесника: један, који своју депресију окреће према унутра (честе су онда идеје грешништва, уз аутодеструктивне радње) и други, који депресију окреће према споља, понашајући се као увређена величина, оштећеног ја услед претеране нарцисоидности (чешћи тип код православних у Југославији).

Опадањем утицаја религије опада и осећање греха. Осећање кривице је потиснуто или маскирано у друштвима у којима је притисак надја екстернализован. Пројекција импулса оног и цензуре надја на спољашњи свет, супротставља се осећању кривице, а исход овога је параноидна формација која маскира депресију. Треба, зато, истаћи заштитну улогу религије и религиозног осећања у човеку у односу на широко распрострањен феномен депресије од које не мора бити поштеђен ниједан човек. Ако је у основи сваке депресије слом самопоштовања услед оштећења нормалне нарцисоидности, као и осећање беспомоћности човека због одвајања (сепарације), која се осећања доводе у везу са дуготрајним стањем зависности детета од мајке, онда је обнављајућа (репараторна) улога туговања после сепарације (привремене услед разочарења у љубави, дефинитивне услед смрти вољене особе) – о којој улози је још Сигмунд Фројд 1908. године писао: „Није могуће било шта напустити без наде да ће се обновити“ – успешнија је и представља основу нормалног туговања (а не патолошке депресије), нарочито онда када је у човеку присутна религиозна свест. Буђење религиозног осећања посебно корисно долази до изражаја у оним депресијама, у којима првобитна агресија депресивног, настала као резултат непријатељства према изгубљеном објекту, није трансформисана или сублимирана (најуспешније на религиозан начин), већ се скрива иза идеја грешништва и самодеструктивних поступака депресивне особе.

Заштитна, па и терапеутска улога религије и религиозног осећања нарочито долази до изражаја у случајевима депресивних реакција, честих код младих људи, првенствено у адолесцентном добу, када се млади жале на осећање безвредности, изолованости, када сматрају да их нико не воли, због чега жарко желе одвајање од родитељске куће, а када се одвоје, депресија се појачава. Већ од раније присутно, или у адолесцентном добу развијено религиозно осећање код младог човека, у стању је да патолошку симбиозу претвори у „оптималну симбиозу“. Оптимална симбиоза, према Верени Каст,71 онај је доживљај стопљености, из кога човек излази ојачан, када човеку успева да чежњу малог детета за мајком претвори у чежњу за трансценденцијом и да се са њом стопи, без обзира на то какво име он даје трансценденцији. Важно је да млад човек из ње извлачи снагу која га чини аутономним, колико је то могуће у свакодневном животу, успешно замењујући родитељски дом и топлину мајке за један виши циљ.



[1] Ове податке од пре двадесетак година требало би проверити новијим истраживањима антрополога културе.

На Растку објављено: 2007-12-03
Датум последње измене: 2007-12-03 13:14:11
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује