Владета Јеротић

Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко... (Божанска и људска мудрост у Давидовим псалмима)

Извор: Божанска и људска мудрост у Давидовим псалмима, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко,
и на путу грјешничком не стоји,
и у друштву неваљалијех људи не сједи,
него му је омилио закон господњи
и о закону његову мисли дан и ноћ!

Псалам 1 (1, 2)

„Вијећа безбожничког“ као да је било у свим временима и у свим религијама света. Када би једна религија постајала надмоћна, ретко се дешавало да је она остајала толерантна према другим и друкчијим „мањинским“ религијама. Такав је био случај необичне толеранције за време знаменитог будистичког краља Асоке у III веку пре Христа. Чудесна је била међусобна толеранција будизма, конфуцијанизма и таоизма у Кини у XI веку после Христа. Познато је да су и Римљани, на врхунцу свога царства (нешто пре и за време Јулија Цезара), били веома толерантни према свима становницима Царства, који су могли слободно да упражњавају своју религију. Такав став био је саставни део Pax romana и вероватно резултат политичке и економске моћи римске империје. Изгледа да материјално богатство појединца или народа не мора увек да буде зло, нити препрека духовном развоју, у хришћанском смислу, и спасењу. Тек када богатство постане разлог гордости и самоуверености, настаје процес кварења и декаденције, и појединца и народа. Пред крај огромног и богатог Римског Царства почео је незадржив процес пропадања који се најпре показао у паду грађанског морала праћеног разводима бракова, опадањем наталитета, свакојаким сексуалним изопаченостима, порастом броја нежењених и неудатих, побачајима. Тада су се била умножила и „вијећа безбожничка“, с порастом интересовања за мистерије оријенталних религија и пораслом чежњом народа за једнобожачком вером. А онда је мали, али релативно јединствен јеврејски народ почео да игра нову, прворазредну улогу у духовној историји света. Изабрани народ Божији, Израел, осведочио је пред светом своју изабраност, јер се у њему родио Месија, Исус Христос. Од Христових времена, све до данас, на почетку XXI века, све боље и бистрије, човек је научио да распознаје „вијеће безбожничко“ и „пут грјешнички“ и „друштво неваљалијех људи“, па ипак, никад довољно добро и бистро да их разликује од пута Господњег, пута праведничког и избавитељског. Зашто? Због несрећне природе људске скренуте са Божије стазе у праскозорје историје на пут грешности, што значи убиства и самоубиства, преваре и прељубе, јереси и других верских заблуда.

Да ли је могуће да је давно пре Христовог доба било у свима народима безбожника и „вијећа безбожничког“, или су то пре били многобошци које Давид сврстава једноставно у безбожнике или незнабошце? Тешко је рећи. Да ли се наш данашњи појам атеиста и атеизма може успешно пренети или поредити са Давидовом ознаком „вијећа безбожничког“? Не изгледа ми вероватно. Тек би једна фина анализа, можда, могла да опише и разликује какав се то „атеизам“ крије иза „вијећа безбожничког“, затим код грчких философа типа Демокрита, Епикура, па онда код Лока, Хјума, Спинозе. Наше данашње „безбожно вијеће“ међу савременим философима и „друштво неваљалијех људи“ међу политичарима који воде свет налазе своје истинске корене можда тек од времена француских енциклопедиста-материјалиста који су припремали Француску револуцију, као што су грозну бољшевичку револуцију, на сличан, имитаторски начин припремали руски материјалистички расположени философи крајем XIX и у првим деценијама XX века.

У другом стиху 1. Давидовог Псалма, насупрот безбожницима, грешницима и неваљалим људима, хвали се и благосиља човек коме је „омилео закон Господњи“ и о њему мисли, „дан и ноћ“. Већ код цара и песника Давида уочавамо оно битно за човека вере што ће остати битно за сва времена и за све људе. Није довољно, наиме, знати, па и испуњавати „закон Божији“, јер ће такви људи припадати, као што су увек припадали, „законицима и цариницима“, фарисејима свих врста људи кроз векове, гордих што тачно испуњавају законске прописе, а које ће Исус Христос, због њиховог тврдог срца и нељубави, назвати „лицемерима и окреченим гробовима“. Тек када закон Божији човеку „омили“, када се успостави проточна веза између разума и срца, када љубав из човека проговори, човек може да привуче Бога к себи, или Бог да сиђе у човека. Време љубави и приснијег разговора између Бога и човека отпочело је заправо од када је Исус Христос, као Богочовек, збиља сишао у човека, као човек и Бог. Отуд 1. Псалам Давидов сматрам „месијанским Псалмом“, јер је тек пробуђеном човеку, хришћанском вернику, било могуће да о Богу „мисли дан и ноћ“ (Исусова молитва срца, омиљена и распрострањена нарочито код светогорских калуђера), али и да понавља незаборавне речи апостола Павла (из Посланице Галатима 2, 19, 20, 21): „Јер ја сам посредством закона умро закону – да Богу живим. Ја сам са Христом распет на крсту... Тако не живим више ја, него Христос живи у мени.“