Владета Јеротић

Паганско, старозаветно и новозаветно у савременом човеку

Извор: Психолошко и религиозно биће човека, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Порекло религије, чије значење изводимо из латинског глагола religare, што значи поново успоставити неку изгубљену везу, или, у ширем смислу, поново везивање човека за нешто што га трансцендира, налази се у далекој прошлости човека и човечанства. Тешко је доказати, али и претпоставити, да је некад било неке људске заједнице која није упражњавала, макар и најпримитивнију, врсту култа или није подржавала неки праобразац односа човека према трансцендентном.

Славни римски философ Плутарх из Херонеје писао је: „Обиђите све земље, наћи ћете људе без кућа и градова, без одела и обуће. Али нигде нећете наћи народ без вере у Бога и у духовни свет, нити град без богомоље и са становницима који се баве богослужењем“.

„Хајделбершком човеку“ од пре сто педесет хиљада година приписује се жртвовање првенаца богу или боговима, а код „неандерталског човека“ од пре сто хиљада година препознају се представе оностраног живота у његовом украшавању гроба.

Стари спор да ли је религија потекла из магије или магија из религије изгубио је данас готово у свему значај. Извесно је да је у најстаријој фази религије магија, као и веровање у душе и духове, имала прворазредну улогу; сигурно је да су неки обожавани преци касније поштовани као божанска бића, као и да су неке тотемске животиње поштоване као богови. При свему томе, пише Ханс Кинг (N. Küng), мислити или тврдити да је анимизам или тотемизам првобитна форма религије био би догматски постулат, никаква историјски доказана чињеница. Напротив. Историчари религије су показали да анимистичке представе ни етиолошки, ни религиозноисторијски, ни развојнопсихолошки нису првобитни, него каснији и изведени феномени. Религије се уопште нису једнако или једнолико развијале. Поједини феномени и фазе међусобно се прожимају, па је данас боље говорити о слојевима и структурама који се могу наћи у свим епохама, него о појединим фазама, које, по неком реду, смењују једна другу.

Још се шкотски писац Андреј Ланг,[1] крајем прошлог века, а онда, нарочито опширно у нашем веку, немачки теолог и антрополог Вилхелм Шмит[2] служећи се методом немачког етнолога Леа Фробенијуса (1873–1938) покушали да докажу тезу да нису анимизам, преанимизам или тотемизам најстарије религије, него прамонотеизам. Оваква теза није могла бити доказана, али ни потпуно негирана. Остало је нејасно којем пранароду припада претпостављени прамонотеизам и да ли у њему врховни бог искључује (у смислу монотеизма) или укључује (у смислу хенотеизма) отале богове; затим, да лије такво врхунско божанство активно или пасивно (deus otiosus).

Остајемо незадовољни, а недовољно убеђени у обе теорије о постанку религије: у теорију еволуције, која хоће да изведе религију из анимистичко-преанимистичког порекла, као и у теорију дегенерације која учи о узвишеном почетку религије у прамонотеизму. Оно што нам је као психолозима и релативно пажљивим посматрачима религиозног феномена код човека ближе – јесте идеја да су и анимизам и преанимизам, фетишизам и тотемизам, као и прамонотеизам, одувек постојали у свим временима упоредо, не само у једном друштву, него и у човеку као појединцу.

Чини нам се да у сваком савременом човеку живе три човека: пагански, старозаветни и новозаветни. Њихов међусобни однос, борба међу њима, већа или мања развијеност или закржљалост појединих од ових слојева у човеку, представља динамику индивидуалног и заједничког живота људи. Шта представља, заправо, и какав значај има за човека сваки од ових слојева?

Пагански човеку нама хедониста је, човек природе који тражи да задовољи своје нагоне, он следи оне тежње које је Сигмунд Фројд назвао „принципом задовољства“, као нераскидив део сваког људског бића најјаче изражен у дечјем добу, а у одраслом добу онолико је и даље јак колико је у одраслом остало инфантилног. Потпуно предавање „принципу задовољства“ водило би некој врсти душевно-духовне ентропије човека и његовом биолошком умирању; отуд је мудра природа, или добра вила, како је назива Алфред Адлер, послала човеку невоље, које почињу већ од колевке, а које припадају тзв. принципу реалности.

Пагански човек у нама племенски је човек везан крвљу и крвним сродством за другог човека свога рода и порекла. Неповерљив је према странцима све до ксенофобије, често лукав и безобзиран, увек личан, никад начелан. У социјалном и политичком животу овај човек је демократски анархист, себични индивидуалист који није развио личност, ретко и тешко спреман на сарадњу са другим људима, чак и у случају угрожености од непријатеља споља, завидљив је, злопамтило и осветољубив, а завет освете преноси и на идуће генерације.

Пагански човек у нама незнабожац је или, чешће, многобожац. Верује у духове, добре и зле, хтоничне и небеске, понајвише у духове предака, који се стално, и после доста година од упокојења, врзмају око својих породица помажући их или, чешће, светећи им се што нису са њима поступали добро за њихова живота. Овакав човек склон је најразличитијим мађијама, верује врачарима и врачањима.

Веровање паганског човека најсличније је типу анимистичког веровања. Подсетимо се да је анимизам веровање да и неживе ствари поседују менталне моћи сличне онима које имају и људска бића. Анимистичка свест је примитивна свест која претпоставља да физичке ствари и силе имају душу и да кроз њих делују богови добра и зла. Најизразитији пример непрепознатог присуства анимистичке свести у човеку јесу деца, која све у својој околини персонификују и антропоморфизују. Дете све до 12, некад и до 14 године, као и примитиван човек, не може другачије себи да представи Бога, природу или натприродни свет, него употребљавајући мерила и појмове човека. Бог је за овакву анимистичку свест увек неко ко штити, награђује и кажњава, управо онако како то чине отац и мајка. Свако дете је религиозно, али, најпре и само, идолопоклонички религиозно. Доживљавајући веома рано несигурност и слабост, као и променљивост и ћудљивост природе и своје сопствене и оне родитељске, али и природе уопште, дете, као и примитиван човек, приписујући сваком предмету и живом бићу божанске особине, очекује од ових бића и предмета заштиту и помоћ, јер се у њих нада. Отуд би се могло рећи да религија и није у првом реду пут објашњавања мистерије света, него је, најпре, нада. Пошто је у раној, примитивној фази развоја сваки објект или функција одвојен бог, многобоштво је најранији и најприроднији вид испољавања религиозног осећања човека.

Савест паганског човека тек је у зачетку; отуд се тешко може озбиљније говорити о моралној обавези или одговорности оваквог човека у нама, најмање о осећању кривице, греха и кајања.

Да ли би неко од нас, после набрајања ових неколико значајних карактеристика којима сам оцртао паганског човека могао још да буде толико некритичан, па да не призна да је пагански човек и даље присутан у нама, савременим људима! Зар је уопште чудно што се атавистичка душа наших предака, увек изнова, као нова, у нама јавља, када имамо у виду да је тзв. преисторијски човек живео много десетина, а вероватно и стотина хиљада година пре појаве тзв. историјског човека.

Развој, не само религиозне него и опште људске свести кретао се од конкретног према апстрактном, од спољашњег према унутрашњем, од поимања ћудљивости богова, према телеолошкој каузалности. У овом другом преисторијском, а онда и историјском периоду развоја људске свести, непроцењиву услугу учинила је човеку израелско-јеврејска религија, јер је паганској тежњи човека према примитивном одбрамбеном механизму конкретизације, палеологичке трансформације и фантазматске идеације, енергично супротставила веру у једнога и невидљивога Бога. Тако је наступило значајно преуобличавање религије човека, али, пре свега, човекове свести и његовог понашања, од политеизма и паганизма према етичком монотеизму. Историја је могла да докаже да није наука била та која је прекинула са идолатријом и политеизмом, него пророчка, јеврејска религија. Али, да ли су, заиста, ова религија, много касније и развој науке, прекинули са анимистичком свешћу, многобоштвом, као и разним примитивним фантазмима у човеку? Да ли је магијско и митско, што је чинило суштину паганских религија, заиста тако преображено у данашњем човеку да је овај у стању да схвати да његов бог није бог природе него чист дух, коме се не могу приписивати људске особине, а који тражи од човека једино слободан избор у његовом моралном животу? „Ако погледамо уназад“, пише Ђорђе Јанић, „магија никада није сасвим престајала унутар хришћанског света. Хришћанство је увек било саблажњавано магијом“[3]. Да ли је уопште могућно, али и потребно, да изгубимо, трансформишемо или сублимишемо све магијско и митско у нама?

Ерих Фром у свом одличном есеју „Бићете као богови“, у којем на психолошки начин објашњава саму суштину монотеистичког јудаизма, пише да ни у трећој фази развоја појма Бога, достигнутој Божијим откривењем Мојсију, није потпуно нестао антропоморфни језик којим се описује Бог. Оно што је много важније, међутим, јесте чињеница битног разликовања идола и Бога, која налази свој пуни израз у идеји безименог Бога или Бога који о себи Мојсију каже: Ја сам Онај који јесам! Бог, дакле, јесте, он је жив, присутан, Творац је света и човека, Он се објављује као такав човеку. Само је од споредног значаја, а ово ће касније постати предметом бескрајних теолошких спорова и догми, шта је, или, ко је Бог. Тек са појавом Исуса Христа, према хришћанском веровању, Бог је себе и видљиво објавио, отелотворујући се као друго лице Свете Тројице.

Старозаветни човек у односу на паганског несумњиво је означио велики корак напред у историји човечанства. Поткрепимо ову тврдњу примерима из Старог завета. Позната заповест Божија човеку „стога ће човек оставити оца и мајку и прилепиће се к жени својој“ значи почетак независности човека, али и праве љубави између мушкарца и жене, која је могућа тек после кидања примарних, инцестуозних веза са родитељима. Покорност или послушност оцу и поглавици племена лагано се замењује послушношћу човека према Богу. Ерих Фром тачно пише: „У процесу развоја људске расе можда и није било другог начина да се човек ослободи инцестуозних веза с природом и кланом него захтевањем послушности према Богу и законима... послушност Богу представља, такође, негацију покоравања човеку... јер Божији ауторитет осигурава независност човека од људског ауторитета... крвно сродство са оцем постаје секундарно у односу на духовну повезаност са учитељем“.

Неповерење, страх, па и мржња паганског човека према човеку друге нације, језика, вере или расе, битно почиње да се коригује опоменом из Левитског закона речима: „Немој презирати Едомца, јер је он брат твој...“[4] На другом једном месту, у истом Закону, стоји написано: „Ако се странац настани у вашој земљи, немојте га угњетавати. Странац који са вама борави нека вам буде као сународник; љуби га као самог себе. Та и ви сте били странци у земљи египатској“.

Родовско, крвно, па и инцестуозно мешање било је скоро правило код већине многобожачких народа у старом свету, али и код старих Јевреја. Отуд делује необично, али и као наговештај будућих времена, када буде дошло време новозаветног човека, да је историјски Мојсије оженио Нејеврејку, а краљ Давид био потомак из мешовитог брака Јеврејина Воаза и Моавке Руте. Тек ће долазак Исуса Христа као Месије, према једном тачном опажању Рудолфа Штајнера, донети крај једног веома дугог временског периода у којем је важио принцип: Ја и Аврам једно смо! Принцип крвне, телесне, племенске везе са другим људима, а почетак новог вечног и трајног принципа за сва будућа времена, који гласи: Ја и Христос једно смо; дакле: нова идентификација човека са Богом, духом. Човек који је на овај начин извршио идентификацију себе са Богом надвладао је не само инцестуозно-породично-родовски однос према заједници, него је изнад и свога националног, поготову шовинистичког, не негирајући при томе припадност и љубав према својој нацији. Да ли је новозаветни човек овај нови, узвишени принцип духа доиста постигао?

Схватање према којем се неки тежи грех човека могао показати тек у генерацији унука или праунука било је прилично укорењено у јеврејском народу, а пренело се са старозаветног човека на новозаветног и оно траје до данас.

Не постоје ли у једној таквој трагичној појави као што је нека неизлечива или хронична болест код детета трагови уверења човека у моћ судбине, предодређеност и, кармичке неминовности, судбину која као Ананке старих Грка стоји изнад самог врховног бога Зевса? Да једно овакво тумачење не мора бити и најчешће и није исправно знали су већ јеврејски пророци, па су зато и могли да кажу, наговештавајући долазак новозаветног човека са појавом Месије, следеће: „Која душа згријеши, она ће умријети, син неће носити безакоња очина, нити ће отац носити безакоња синовљева; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова.“ (Језек. 18, 20.) Или (Јер. 31, 29–31): „У те дане неће се више говорити: Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зубу. Него ће сваки за свој гријех погинути; ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути. Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завјет“.

Већ смо спомињали дубоко укорењену потребу паганског човека за призивањем духова, магијским радњама које треба да донесу човеку моћ, здравље, славу, потребу која се готово у потпуности пренела на старозаветног, али онда и на новозаветног човека (сетимо се само и данас у свету раширеног спиритизма, као и сваковрсних бајања и чарања у нашем народу). Познато је у Старом завету (I Сам. 28, 6–25) место у којем краљ Саул уплашен пред војском филистејском одлази прерушен врачари тражећи од ње да призове дух Самуилов, који му се заиста и јавља осуђујући читав магијски чин Саулов. У Талмуду има места која наговештавају разликовање „црне“ од „беле“ магије.

Са учвршћивањем морала и моралних обавеза у старозаветном човеку, са развијањем оног психичког склопа који је Фројд назвао „ над-ја“, а Фром хетерономна, ауторитативна савест – наше је хришћанско уверење да је клица аутономне савести или онога што се звало „глас Бога у нама“, одувек у човеку била присутна – строгост спољашњег, законског, живота, у старозаветној заједници све је више добијала симетричну слику у строгости унутрашњег живота, све више индивидуалистички расположеног човека. Већ тада у старозаветно доба почело је лагано разликовање дужности која се наметала човеку ауторитетом споља, на чији је законски захтев човек одговарао покоравањем и дужности које је извршавао са личном одговорношћу. Колебање човека између мора – треба и хоћу траје већ хиљадама година; овај сукоб аутономне и хетерономне савести биће још много драматичније разбуктан у новозаветном човеку од Христовог времена до данас. Овај сукоб чини суштину не само човековог дуалистичког бића, него и његов, увек другачији, лични, или индивидуални одговор на вечни Божији дар човеку: слободу избора.

Неопходно је, међутим, вратити се још једном на тврдокорну и дубоко укорењену потребу човека за идолима. Ерих Фром још једном, добро пише: „Човек преноси властите страсти и особине на идоле. Што више осиромашује себе, јачи и већи постаје идол. Идол је отуђени облик људског искуства у самом себи... Довољно је рећи да је историја човечанства све до данас првенствено историја поштовања идола: од примитивних глинених и дрвених идола до модерних идола државе, вође, производње, потрошње, изнад којих се уздиже идолизирани бог“.

По свему изгледа да човек, нарочито ако је религиозан, треба најпре да научи шта Бог није. А Бог није римски император Август, Наполеон, Хитлер или Стаљин, Бог није моћ и својина, Он није у благостању тзв. животног стандарда, у ракети за месец или у компјутеру, јер су све ово идоли начињени људском руком да би човеку корисно послужили, а не и да би их човек обожавао, што он непрестано чини. Не можемо, према речима Исуса Христа, служити „и Богу и Мамону“. Мамон, бог злата, златно теле, мртва је ствар, која и човека умртвљује када му овај служи. Опомена старозаветних пророка, која се затим поновила у поменутим Христовим речима, непрестано је опомена и данашњим људима, свеједно да ли су религиозни или не, да ли су хришћани или Јевреји – да, ако хоће да остану живи, што значи да буду увек отвореног духа, ово могу постићи само ако поштују, служе и воле оно што је вечно живо, а то је живот и Оног који је тај живот створио, покренуо на акцију, трајно га динамизовао.

Бог није у институцијама, ни у институцији Цркве, када је ова само институција. Зато се и каже у хришћанској религији да је Христос присутан у Цркви као мистичком Телу Његовом, а не у политизованој институцији. Ово значи да је Бог присутан у Литургији, у Причешћу, као и у другим светим Тајнама и то у лику свештеника који посредује на тајанствен и молитвен начин између Бога и човека. Ово опет не значи да је свештенослужитељ у томе смислу привилегован човек пред Богом, од којег треба направити – а то људи и данас чине – идола који се као човек обоготворава. Један је само Бог којег треба обожавати у љубави, Којег се треба бојати и Којем треба приносити жртве. Какве су то жртве? Да ли јареће, или оне мушких првенаца у породици (као у паганских народа пре Мојсија), или срце девојака (као у политеиста старе Америке), или су то новчане жртве, или пак, жртве у виду психосоматских болести, када жртвујемо један орган да бисмо спасли целину (pars pro toto, честа жртва у новије доба)? Бог не тражи ни једну овакву жртву од човека, нити је то икада тражио. Човек је био и, на жалост, остао тај који непрестано, према речима руског философа Виктора Несмјеловог, екстериоризује и објективира Бога, приписујући му људске особине, очекујући од њега претњу, гнев и казну. Само је човек тај који не опрашта ни себи ни другима, него тражи освету, било агресијом кажњавајући друге, често невине људе и народе, било, данас све чешће, кажњавајући самог себе, навлачећи на себе несвесно све могуће психосоматске болести, алкохол и дрогу, оболевајући од депресије и доводећи себе до самоубиства.

А коју жртву, ипак, Бог тражи од човека? Милосрђе и ништа друго осим милосрђа. Још је старозаветни израелски пророк Осија поручивао своме народу: „Јер је мени милост мила, а не жртва / и познавање Бога већма него жртва паљеница“, док Исус Христос, доказујући ово и својим животом у Матејевом Јеванђељу каже: „Идите и научите се шта значи: „Милости хоћу а не жртве“. Најзад, свети Јован Златоуст без двоумљења проповеда: „На страшном суду поставиће се једино питање – о нашем милосрђу“.

Долазак Исуса Христа у свет као оваплоћеног Логоса донео је човеку један нов квалитет живота. Индивидуалност човека је добила могућност да постане личност. Аутономна савест стекла је услове да превагне над хетерономном савешћу, јер је човек кроз слободу и слободни избор добио нова крила са Христовим позивом да пође за њим (они који то хоће, а не који морају). Са јачањем добровољне вере човека у Христа-Бога расте и његова нада у Божију благодат, а са вером и надом љубав задобија вредност коју никада раније није имала у свету. Закон је замењен благодаћу, према чувеним речима апостола Павла у Посланици Римљанима (10, 4): „Јер је Христос завршетак закона за оправдање сваком који вјерује“ или, на другом месту у истој Посланици: „Јер грех неће више имати власти над вама; нисте, наиме, више под законом, него под благодаћу“ или, у Посланици Галатима (2, 19, 20, 21): „Јер ја законом закону умријех, да Богу живим.“

Најстарији непријатељ човеков – страх, прогнан је из тела и душе новозаветног човека који верује.

Један је сигуран лек против страха и једна сигурна метода, казује нам апостол Јован: „У љубави нема страха, Него савршена љубав изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји, није савршен у љубави“ (Прва Јованова посланица, 4, 18). У овој Јовановој Посланици два пута се спомиње реч ‘савршен’. Не упућује ли та реч новозаветног човека на доживотно усавршавање, до „мере и раста Христова“, у ствари на процес доживотног постајања новозаветним хришћанином? Овакав процес опет значи, моје је мишљење, у првом реду непрестано препознавање и храбру борбу са идолопоклоником у себи, а онда и оним законски исправним старозаветним фарисејем који извршава своје дужности, али их извршава зато што мора, што су оне прописане законом, зато што се боји казне ако их не буде извршавао, једном речи – што живи под нужношћу, а не у слободи.

Како је тешко човеку да ову божанску поруку испуни! Зашто? Из привидно једноставног разлога што у њему непрестано живи и дела пагански идолопоклоник, а и онај старозаветни човек који страх од Бога и пред Богом није претворио у љубав, иако већ у Старом завету, као што смо и навели, има довољно места која говоре да страх треба трансформисати у љубав, а закон у слободу.

Страх је, наравно, присутан већ у самом корену физичког и душевног бића човека. Човек се свега боји и то с правом. Рано уочивши преко искуства своју беспомоћност и безграничну слабост „трске која мисли“, човек се морао бојати свега: муње и грома, поплаве и земљотреса, али и другог човека од којег је зависио. Већ родитељи, и онда када то не желе, утерују детету страх у кости. Како се онда човек не би плашио Бога и сматрао да ће га Он наградити и сачувати ако га овај неком жртвом буде умилостивио или да ће од Бога доживети казну, некад и смртну, ако га буде увредио, наљутио или било чиме повредио. Тако су и настале безбројне норме и правила, ритуали и обреди којима човек до у детаље, некад и на опсесиван начин, регулише своје земаљско владање, нарочито свој однос према Богу. Јеврејски Талмуд врви од оваквих забрана, наредаба, упутстава како се ваља понашати у најразличитијим животним ситуацијама. Како онда да се ослободи савремени човек, који је новозаветан тек од пре две хиљаде година и када тога није свестан, и када одриче сваку религију, – тога старозаветног и још раније, паганског страха?

Ако је идолопоклоничка душа пагана и некад и данас унутар нас самих била и у многоме остала покорна због страха, а старозаветна душа почела да показује осим покорности још и поштовање Бога, који од човека тражи независност, онда новозаветна душа тог истог човека, већ од пре две хиљаде година поставља човеку нове задатке и нов однос према Богу. Иако немам илузија да ће се новозаветни човек у данашњем свету моћи до краја остварити, што је могуће тек преображајем паганског и старозаветног човека у њему, у ствари понављањем Христовог Преображења на гори Тавор, верујем да су човеку и човечанству пре две хиљаде година Христовом поруком предати идеали који ће се остваривати до краја света и века. Како остваривати? Велики Данац Серен Кјеркегор написао је једном: „Хришћанином се може бити само насупрот нечему. Чим је супротност искорењена, онда је хришћанин бити бесмислица“. Паганско и старозаветно у савременом човеку и код данашњих народа довољно се брине да се ова супротност никад не изгуби. Оно што се у хришћанству одувек називало „искушењима“, у савременом језику енглеског историчара Арнолда Тојнбија и изазовима, и појединац (без обзира да ли је хришћанин, агностик или атеист) и народи имали су и имају увек довољно, да ли и превише, питамо се некад. Како би и могло бити другачије када је човек психолошки, и не само психолошки посматран – дубоко подељено, у основи дуалистичко биће без обзира што се осећа или не осећа припадником јудео-хришћанске, монотеистичке, не до краја и монистичке религије.

И противници хришћанства међу другим религијама или, још више, међу материјалистички оријентисаним научницима, и сами данашњи јеврејски религиозни мислиоци признају оригиналност и новину коју је Исус Христос донео на свет и увео у психу човека. Према Шалому Бен-Хориону[5], ове апсолутне новине биле би следеће:

1. „Исус бира свесно ученике међу рибарима, а не међу ученима, чиме ствара праву и прву демократску револуцију, у исто време изазива бес код учених“. Ако ће учени и бити они који ће богатити хришћанство (од апостола Павла до савременог протестантског теолога Паула Тилиха), хришћани ипак неће никад заборавити да су од Христових времена увек постојала два паралелна тока хришћанства која се нису искључивала, него допуњавала, „петровски“ и „павловски“ ток: сведочење вере неписменог галилејског рибара Петра, неписменог или полуписменог египатског пустиножитеља светог Антонија Великог из 4. века, или последњег руског светитеља, мужика Силуана Атонског из 20. века и сведочење те исте хришћанске вере од грчких интелектуалаца св. Василија Великог или св. Јована Златоуста из 5. века, па све до савремених православних теолога, као што су Павле Евдокимов, Јован Зизјулас или Александар Шмеман.

2. „Уместо прања руку, уобичајеног за време Пасхе када се оцу, као тренутном „краљу“ разрешеном египатског ропства (греха) перу руке, Исус Христос се враћа на понизност према Богу и пере ученицима ноге тражећи од њих да и они тако убудуће чине.“

Овај Исусов чин показаће новозаветном човеку какав однос треба да заузме према ближњима. Већ је раније било речи о милосрђу као једином сигурном спасавајућем акту човека према човеку, које је најбоље исказано у Христовом одговору у причи о „Милостивом Самарјанину“ на претходно питање фарисеја: „А које мој ближњи?“ Треба сада додати да је акт прања ногу Богочовека Христа ученицима укључивао и Христове речи: „Ко хоће да буде први, нека буде последњи... јер ће многи први бити последњи, а последњи први“.

3. Исусов однос према жени. Опроштај грешници, у првом реду зато што је много волела, прво јављање васкрслог Христа Марији Магдалини, Исусова љубав према Марти и Марији, храброст жена које су се једине осим апостола Јована нашле испод Исусовог крста на Голготи, указује на потпуно нов однос Христа, али и новозаветног човека према жени. Јеврејском антифеминизму који се хранио идејом да је жена постала од мушкарца (његовог ребра или његове стране), па је отуд левитски ритуал тражио од мајке која је родила кћерку двоструко веће чишћење, Исус Христос је учинио крај. Мада су све оријенталне, нарочито азијске велике религије (осим будизма) поштовале жену и придавале јој велики значај за хармоничан живот појединаца и народа, већ су прометејске, мушке религије и културе Старог света, нарочито семитске, али и римске, а онда највише јеврејске, показивале презир према жени, некад и непријатељство које се граничило са мржњом као према бићу нижем, нечистом, чак демонском (улога Лилит у јеврејским легендама). Јеврејска религија је можда прва велика светска религија (после зороастризма, као изразито дуалистичке религије) која је из божанског пантеона искључила жену. Ако jе хришћанска Света Тројица и остала маскулина, култ Богородице је релативно рано продро у хришћанску Цркву, и у хришћанском народу (римокатоличком, западном, скоро истом снагом као и у византијском, православном, а посебно у руском народу) остао, осим у протестантизму, неговани култ све до данас. Делимична сувоћа, некад хипертрофираност интелекта код неких протестантских теолога, преовлађивање осећања дужности и поштовања законских норми над делима спонтаног милосрђа, вуче своје порекло и у потцењивању, али и у несвесном страху од жене познатом у јеврејству, донекле и у исламу као изразито мушкој, патријархалној религији. Најзад, непрестано интересовање мистичке струје унутар хришћанске Цркве за Софију, свету мудрост, било као посебну ипостас у Светој Тројици, било као њено изједначавање са Христом или Богородицом – интересовање испољено већ код Филона Александријског, појединих светих отаца Цркве почевши од светог Јерме из 2. века, св. Антонија Великог и св. Дионисија Ареопагита, преко св. Климента Александријског, затим код великог протестантског мистичара Јакоба Бемеа у 17. веку, који је и невољно покушао да у протестантизам уведе култ Богородице, па до руских икона 17. века (чувене новгородске иконе Софије, као и сличне иконе Строганова), као и интересовање савремених руских теолога (почевши од Соловјевог крајем 19. века, преко Павла Флоренског до Сергеја Булгаковог и Павла Евдокимовог) – довољно убедљиво показује не само духовну, него и дубоку психолошку потребу човека за поштовањем жене и женског принципа живота ради употпуњавања и уцеловљавања људског бића, као духовно-душевно-телесног јединства.

Швајцарски психолог и психијатар Карл Густав Јунг добро је разумео, јер се и у својој психотерапеутској пракси осведочио у несумњиву присутност женске душе у мушкарцу (Анима, вечита Ева) и мушке душе у жени (Анимус, вечни Адам). Само међусобним допуњавањем ових двеју душа може да се оствари споменуто духовно-душевно-телесно јединство човека. Овакав склад могуће је постићи у срећном и хармоничном браку (оргазам као подсећање на првобитно јединство човека и човечице), у уметничком стварању (сви велики уметници су стварали захваљујући и својој Аними, када је реч о мушкарцима-ствараоцима) и у мистичком достигнућу „небеског венчања“ (као код Бемеа, св. Серафима Саровског итд.).

Савремени руски теолог на западу Павле Евдокимов у својој значајној књизи Жена и спас света[6] пише: „Женским принципом Софије опасна прилика Јахвеа метаморфозира се у људско обличје. Девица Марија рађа Јахве-Човека. На место уговора законских односа, Хијеросгамос са изабраним народом рађа и ствара од народа: Цркву, Вереницу и Супругу“.

Даље приближавање женског принципа живота Светој Тројици, према мишљењу К. Г. Јунга, огледа се у на изглед необичном и бизарном постављању двеју нових догми у католичкој цркви у 19. и 20. веку: прва је immaculata conceptio, а друга из 1950. године, о небеском вазнесењу Пресвете Богородице.

4. Споменимо још једну, апсолутну новину и можда одлучујућу у слободном чину прихватања или одбијања хришћанства, како од људи у прошлости, тако, нарочито, данас. Реч је о светој тајни причешћа. На место општепознате формуле при слављењу јеврејске Пасхе: „Нека се излије гнев Божији на оне који Те не познају и над краљевствима која те не призивају“, Исус Христос уводи нешто потпуно ново: Своју Крв и Тело које страда за многе. Схватити суштину Христове жртве у приношењу Себе, безгрешног, сваком човеку који хоће да постане хришћанин, али слободно и вољно, у виду хлеба и вина, на свакој Литургији, значи и посведочити и увек поново јачати новозаветног човека у савременом човеку.

Остаје нам, међутим, и даље тешко и скоро нерешиво питање које су и фарисеји поставили Исусу Христу када су га кушали показујући му новчић са царевим ликом. Коме га треба дати? „Подајте царево цару, а Божије Богу“, одговорио нам је свима Исус Христос. Па ипак, остала је неразрешена загонетка односа хришћанина према земаљским царевима до дана данашњег. Да ли је хришћанство аристократска религија изабраних при чему никад није било, нити ће бити, хришћанског народа и хришћанског нација, чак ни хришћанских породица, него само појединаца хришћана, као што је мислио руски религиозни философ Максим Тарејев у којем случају хришћанину не остаје ништа друго него да непријатељу окрене и други образ; или је хришћанство и демократска и социјална религија којој не може бити стало до себичног спасавања индивидуалне душе, него према узбудљивим речима једног древног хришћанина: „Све док се ма и један једини човек буде пекао у паклу, нико од нас неће доспети у рај“?

Јудео-хришћанска религија никад није била деистичка религија која признаје Творца неба и земље, али му одриче сваки даљи утицај или мешање у људску историју. Чврсто је било и остало јеврејско веровање у Бога који делује у историји и открива се кроз историју. Не значи ли то да и човек, кога Бог није створио аутоматом или шрафом на некој монстроузној космичкој машини коју Бог покреће, суделује и треба да суделује активно у својој историји, шире схваћено и да се бави политиком? За Јевреје, кроз читаву њихову историју до данас, одговор је увек потврдан. А за хришћане? Један исламски интелектуалац недавно је на једној београдској трибини рекао да је хришћанство најлепши сан који је икад представљен човечанству, али само један сан. Ислам је позван од свога пророка Мухамеда да организује на најбољи начин земаљски живот, не негирајући постојање небеског живота. Неки немачки савремени психолози, мало иронично, примећују како је хришћанство још веома давно препустило овоземаљско царство, најпре разним земаљским тиранима, а онда све више, данас највише, науци. Тело и телесне човекове потребе брига су, дакле, науке, економије и будуће економски уједињене Европе. Душа човекова препуштена је психолозима и психијатрима да је до миле воље сецкају и парају, проналазећи у несвесном човекове душе све слојеве, од индивидуалног преко фамилијарног и националног до колективног несвесног. Шта је још остало хришћанству и хришћанској Цркви? Изгледа, само брига о човековом духу и о будућем оностраном животу. Да ли је то била реч и порука Господа Исуса Христа?

Зашто живимо расцепљено, све до схизофреног расцепа, и као појединци, и као хришћанско друштво, хришћанска култура и цивилизација? Како може бити природно и нормално да се наука и економија брину за будуће материјално благостање уједињене Европе не интересујући се притом да ли језгро такве економске стабилности чине људи који су атеисти, нихилисти, неморални или аморални људи, или су то носиоци стварних хришћанских врлина у новозаветном човеку! Може ли наука да брине о људском телу, психологија о људској души, а Црква о људском духу, делујући на трима различитим колосецима, независни једни од других? Ако се пагански човек у савременом човеку занима за хедонистичка добра препуштајући се повремено различитим видовима идолопоклонства, ако старозаветни човек у нама има страх од Бога који кажњава, па испуњава законске дужности из морања, а само новозаветни човек својим танким слојем двехиљадегодишњег трајања покушава у појединим светлим тренуцима своје егзистенције да оствари Христову поруку љубави и слободе избора, не успевајући да сва три стално присутна слоја у себи помири, уједини и тако оствари хармоничну целину, можемо ли се притом чудити савременој схизофренији човека и човечанства?

Пошто нисам социолог религије, политиколог, а ни теолог, него психолог и психијатар који припада једном хришћанском народу, јер је само хришћанство у српском народу могло да изнедри косовски завет, то немам никаква политичка или социолошка решења за савремену драматичну ситуацију човечанства. Као индивидуални (не и групни) психотерапеут, што сам био и остао скоро четрдесет година, посматрам савременог човека и свет у којем живи забринутим погледом лекара који препознаје болест у човеку. Ова болест, како је видим, састоји се у неусклађености, најпре, трију спомињаних слојева унутар човека, у његовом свесном и несвесном, индивидуалном и колективно несвесном животу; овакву унутарњу неусклађеност човек преноси на спољашњи живот. Она три поменута слоја била би, према мојим опажањима пагански, старозаветни и новозаветни слој присутни код свих људи без обзира на веру, расу или народ коме припадају. Сличну мисао имао је и Епископ др Атанасије Јевтић када је у своме чланку „Стари и нови човек у Цркви“[7] написао: „Човек је динамичко биће, биће које је започето и које треба, и може да буде довршено, али не без самога човека. Човек је биће створено Богом за слободно узрастање и усавршавање... А стари човек неће управо ту стваралачку, себеградитељну и црквоградитељну динамику и подвижништво... Сваки син старог Адама, па и Србин, хоће неку своју, греховну инерцију, своје магијско везивање за сујеверје, за празноверје, за неке механичке и магијске ‘штаке’“.

Закључак

1. У сваком човеку који данас живи на нашој планети (ово смело кажем), а нарочито у сваком човеку који припада хришћанском свету, без обзира да ли је он атеиста, агностик или хришћански верник, родио се или зачео новозаветни човек пре две хиљаде година када се одиграла мистерија на Голготи, за коју сам уверен да је имала и да има универзални, општечовечански значај.

2. У сваком човеку, без обзира где он живи, а нарочито у сваком човеку који припада јудео-хришћанском свету, без обзира да ли је он атеист, агностик или верник, знао он то свесно или не, живи и данас старозаветни човек који се родио или зачео у време доношења Мојсијевих таблица закона, за које сам такође уверен да су имале и да имају универзалан, општечовечански значај. Свака од десет Божијих заповести уручених Мојсију упућена је свима и односи се на сваког човека на свету и то: на физичког, душевног и духовног човека.

3. У сваком човеку, без обзира где он живи, непрестано је присутан, и даље је активан, најстарији слој његов, идолопоклоничко-многобожачки и пагански. Можда није претерано рећи да је пагански слој у нама био и остао темељни зид на којем се гради старозаветни и новозаветни човек. Без паганске привржености земљи у човеку, без оданости земљи и њеним плодовима, без испуњавања захтева наших нагона, дакле без рађања и размножавања, и старозаветни, а нарочито новозаветни човек висио би у ваздуху, остајући без корена.

4. Напоредно и непрекидно присуство паганског, старозаветног и новозаветног човека у човеку данашњице, у дубоким слојевима његовог бића, налазе се непрестано у динамичкој интеракцији која даје разноврсност и лепоту различитости, али и дуалистичку драму, све до трагичних исхода, како у људској историји, тако и на индивидуационом путу сваког појединог човека. „Борба за духовно царство“, пише Николај Берђајев, „непрестано се наставља и трајаће до краја света“. Ова макрокосмичко-микрокосмичка драма коју су велики философи и уметници једини на прави начин схватили (Хераклит и Платон, Шекспир и Данте, Сервантес и Гете, Милтон, Његош и Достојевски, у сликарству понајвише Рембрант, пре њега Леонардо и Микеланђело, у музици Бетовен и Вагнер) у хришћанину и хришћанском свету доживљава увек свој климакс.

5. Човек данас, без обзира да ли је атеист, агностик или теист, хтео он то да призна или не, упућен је на непрекидно преображавање паганског човека у старозаветног, а овог у новозаветног. Овај преображај нужно мора ићи споро, јер сваки насилни покушај уништења, али и вештачког и неуротичног потискивања паганског или старозаветног у корист новозаветног, погрешан је и неуспео.

6. Људи у свету могу бити уједињени или Богом или никако. Богом до којег се дошло личном вером и духовним опитом, на духовном путу самоиспитивања, препознавања греха и кајања, и то личном вером, у оквиру своје, специфичне Цркве. Покушај уједињења људи на расној основи (нацизам), на интернационалној, класној основи (бољшевизам), или националистичко-шовинистичкој („Бог и Хрвати“, „Ко ће као Србин“) апсурдан је анахронизам данас, јер јача фанатизам и мржњу, нарочито карактеристичну и опасну за монотеистичке религије света.[8]

Према једној хасидимској причи, на питање ученика зашто Бог једино када је створио човека није рекао: И то је добро, одговор је био да је то зато што је Бог створио човека као отворен систем који треба да се развија и расте (и према светом Иринеју Лионском из 2. века, човек је на почетку стварања био дете), дакле – који није завршен, за разлику од свега осталог што је Бог створио завршеним.

Ако искључимо, по моме мишљењу, апсурдну идеју да су живот и човек настали као плод случаја, као експеримент природе органском еволуцијом материје из њеног неорганског стања (ко је онда покренуо мртву материју на живот, каква је то природа која експериментише стварајући идеалне климатске услове за настанак живота управо на планети Земљи?), остаје нам не мањи, паскаловски и кјеркегоровски „страх и дрхтање“ пред мистеријом света и улогом човека у тој историји. Оно што видим и доживљавам, то ипак није „баченост човека у свет“ као неки побачај природе, него пре наслућујем његошевски приказану драму човека (Луча микрокозма) „осуђеног“ на слободу. Није нам обичај, ни на који начин, осим самоубиством, да се не суочимо и не изнесемо ову драму космичких размера. Нисмо остављени сами у овој борби до смрти.[9] Онај исти Дух који нам је прошао кроз ноздрве када је човек створен, она иста клица слободе избора између „дрвета познања добра и зла“ и „дрвета живота“, обећање месијанског доба и човекове победе над временом, тугом и смрћу, остварено је доласком Месије, Богочовека Христа. На нама је било и остало да се слободно одлучимо хоћемо ли живети без Христа (позната дилема Достојевског и модерног доба), заједно са паганским боговима, Мојсијевим таблицама и Распетим Христом, или ћемо преображајем себе и историје, потврдити и кликнути: Осана! новозаветном човеку, Преображеном и Васкрслом Христу.