Срећко Јовановић

Живорад Жика Атанацковић - ЖИАТ

Увек ми се чинило да се ми из „Дечијих новина“ и он нисмо тражили, већ да смо се једноставно срели по неком неописаном судбинском, нама непознатом, закону. Зато се и не сећам тог првог сусрета, баш исто онако као што се не сећамо како смо се упознали са неким од другова из детињства.

И после тога све је било обично, очекивано, без формалности упознавања и укључивања у посао. Почео је као спољни сарадник - цртач по задатку, али је врло брзо остао ту у редакцији и то на исти начин, као природна потреба. Налазио је сам себи и место и посао баш онако како смо то сами желели па није било никаквих противљења што се често догађа када нови човек долази у уходану радну средину.

Оно што је радио по искључивим наруџбинама доносио је увек тачно, крајње прецизно, у року, педантно обрађено и сасвим припремљено за графичку репродукцију. Потпуно је схватио потребе и захтеве не само издавача, већ и читалаца па није показивао сујету. Није се могло закључити да болује од те неретке уметничке болести.

Можда смо му због тога нешто касније, када се већ запослио доделили да ради са млађим цртачима, да води летење цртачке школе у Горњем Милановцу, на Руднику или Врњачкој Бањи. Не знам тачно шта се су о њему мислили ти млади људи са којима је сарађивао, али сам сигуран да је његов педагошки рад помогао нашој експанзији у области стрипа.

Без неке веће галаме примљен је у радни однос - сви су били за то; и редакције, и запослени у дописништву у Београду, и пратеће службе. Можда је био у питању у првом реду његов конкретан однос према околини, али, свакако, и очигледни резултати његовог рада. Јасно се видело шта он продукује, ређале су се илустрације и решење - није се обазирао да ли му је то експлицитни радни задатак; како би се рекло спортским речником - утрчавао је увек тамо где и када треба. За једне је радио насловну страницу за часопис, обрадио би неки наслов, преломио неколико страница.

То је био разлог што је постао први ликовни уредник читаве куће - личност која је морала да групише цртачке потенцијале, да прикупи дизајнере, да изради и поштује естетске и издавачке стандарде и критеријуме.

Приступио је одмах са својим сарадницима изради идентитета фирме, наилазећи на велике тешкоће због дисперзије укупног програма „Дечијих новина“ које су пласирале дневно више од једног броја неког свог издања - преко четрдесет месечно. То неописиво шаренило, које је имало своју посебну историју, много га је замарало, али он то није показивао - увек је био смирен и уз некакву, можда привидну, лежерност обављао је посао.

Као цртач ушао је у историју српског стрипа јер је нацртао више епизода разних обима и тема, али и несумњиво због квалитета и стила, који је био особен и по којем се јасно препознаје шта је радио. Изгледало је да нема неког од старијих цртача на кога се угледао - и ликови и амбијент у коме су се кретали, све је било оригинално. То време, у коме је радио као цртач стрипа, није ни њему ни осталима било наклоњено. У несигурној атмосфери, онемогућен и сам, као и издавач, да дугорочно планира, обрађивао је оне теме, које су, углавном, захтевале хитност. У свом опусу обухватио је различите историјске епохе и географске локације; разне социјалне и културне средине.

Ни издавач ни време нису му дозвољавали да годинама студира и ради оно што највише воли и за шта има смисла и других предиспозиција.

Његове стрипове најбоље су оценили многобројни читаоци, који су их радо очекивали, а стручна критика ће још имати шта да каже о овом делу његовог уметничког рада. Посебно епизоду у овом послу чине стрипови за децу - у фрагментима и каишевима, рађени са уочљивим поукама, али пуни духа и несташне разиграности, онакви какви су објављивани у часописима „Тик так“ и „Зека“. Ни у тим стриповима није се поводио за неким узорима, посебно не за страним; створи је свој свет деце, галерију ликова, која је врло често подсећала на мршаве дечаке и девојчице из његовог раног провинцијског, радосног детињства.

Истраживачима историја нашег стрипа неће бити лако јер се не само објављивање стрипованих издања, већ и рад на њима, сакупљање документације, регистровање информација и докумената - сматрало помало јеретичким, некаквим недостојним послом иза кога не треба ни да остане некакав траг.

Тако је било и са цртежима, таблама стрипова, идејним и техничким решењима, илустрацијама и другим материјалима и радовима Жике Атанацковића. Вероватно је остало само оно што је штампано и што је сачувано по приватним колекцијама или документацији „Дечијих новина“. Оно што је било сређено до краја осамдесетих година, нестало је у неразумним селидбама и премештајима документационог материјала.

 Посебно поглавље у раду Жике Атанацковића преставља уреднички рад. Највише успеха имао је са дечијим листовима. При оснивању часописа „Тик так“ постављен је за техничког уредника и илустратора - обликовао је часопис, израђивао решења и цртеже за корице, илустровао већину текстова.

Незабораван је тај први прелом часописа у штампарији „Нове Македоније“ у Скопљу. Заједно са главним уредником часописа Бранком Живковићем он је у року од два дана на лицу места са штампаријом установио такву технолошку дисциплину па је часопис могао врло дуго да се редовно и квалитетно штампа у том предузећу и по 200.000 примерака по броју.

Учествовао је у оснивању и покретању првог листа у нашој земљи, који је намењен деци из предшколских установа „Зека“. Обишао је више тих установа, разговарао са родитељима и васпитачима па уз сагласност куће - подршку и скицу основне концепције обликовао часопис у оригиналном „квер“ формату и постао његов први главни и одговорни уредник. Уреднички посао га је доста ангажовао јер је морао поред редовног посла да учествује у престављању часописа, на сусретима са малим читаоцима, на саветовањима о дечијој штампи. Ипак, увек је налазио времена за свој цртачки посао и никада се није одрицао стрипа.

Као колега врло коректан, предусретљив, пун разумевања, изузетно радан и тачан, духовит, а понекад оправдано саркастичан, умео је да саслуша друге, послове је прихватао привидно лако, без неке мистификације и храбро је улазио у окршај са тешкоћама, којих је и тада, као и увек, било напретек.

Има и једна друга прича - његов животни пут, али то је као занимљив роман и то од рођења док се није скрасио у Немачкој у Абштајнаху (Abtsteinach ) и где је због компликација код странаца при изговору дугог словенског имена и презимена узео скраћен псеудоним ЖИАТ.