Џон А. Лент

Урођеничком стрипу није лако у оваквом свету

 Љубитељи, проучаваоци и ствараоци америчког стрипа (comic books) дружина су чије видно поље је поприлично уско фокусирано. Концентришу се и на најситније појединости о својим омиљеним суперјунацима, прежвакавају исте историјске и анегдотске чињенице/ставове о серијама и насловима, и чинећи то, јачају митове свог жанра. Ретко кад баце поглед преко граница Сједињених Америчких Држава са намером да се упознају са ширим светом стрипа. Додуше, мора се признати, обрате пажњу понекад, ако нека књига стрипа из других делова света изврши утицај или успостави везу са америчким стрипом. Знају за Мебијуса, знају и за инвазије британских и филипинских стрипара, а знају и како су у Јапану лудо популарне манге (књиге стрипова) и аниме (анимације). Али превиђају готово све књиге стрипова из осталих делова света. Циљ овога есеја је да пружи увид у светску локалну стрип–сцену и да помене трендове и проблеме са којима се те локалне стрип–индустрије суочавају. Аутор ће се прво позабавити оним географским областима у којима је недавно узимао интервјуе, на пример Азијом, а затим ће те трендове проширити на планетарне размере.

Азија: Многи облици стрипа

Говорити о стриповима на читавом једном континенту или потконтиненту као да су једна целина ризично је, и води у грешке. Стрипови се појављују у разним жанровима, величинама и форматима, тако да није лако извршити ни категоризацију. Погледајте Азију, на пример. У стриповима богатом Јапану  манге се штампају у свим могућим облицима и нијансама, и не можете их поделити у стандардне категорије. Током година појавили су се самурајски ратни стрипови, затим унка („фекалије“), рорикон (комплекс Лолите), сарариман (запослени људи, платежници, радници), редикоми (даме са секс–фантазијама), пачинко и махџонг (игре), и џуне (стрипови за младе жене али који говоре о љубави између мушкараца). Све су то различити жанрови. Имате стрипове у Хонг Конгу, са многобројним али нама уобичајенијим жанровима, као што су комедија, романса, приче о духовима, социјалне теме и гангстер/крими сторије. Хонг Конг је дао и два нова жанра: стрипове о коцкању и о кунг–фу борцима. На Филипинима већ годинама излазе комикси (komiks) у којима доминирају нобеле (nobelas, серијализоване приче; једна таква прича излазила је више од десет година) и вакасансе (wakasans, кратке приче које целе стану у једну свеску komik–а). У последње време филипинска привреда је нешто занемоћала, народ више није у могућности да купује сваке недеље по једну свеску нечега, зато се мало која нобела одржала, али вакасансе излазе и даље.

Слично томе, не можемо генерализовати о форматима и величинама азијских домаћих стрип–издања. У Шри Ланки (односно, Цејлону), comic papers, како их тамо зову, имају по 16 страница, а 14 прича; наиме, напоредо иду 14 стрипова сваки са по једном страницом (али се настављају из броја у број) а сваки од тих стрипова је дело другог уметника. Стрипови у Мјанмару (односно, Бурми) обично су у формату 127 x 178 мм или 190 x 228 мм, са 10 страница или више, па чак и до 80. Неке од тих свезака пише и илуструје само једна особа, а на некима сарађују три или четири особе. Јапанске манге су огромне по величини и броју страница, као телефонски именици великих градова у западним земљама, али садрже мало дијалога. У Хонг Конгу постоји Јонески (кинеско име: Тин Ха) који публикује стрипове у две верзије: једна је ликовна, са цртежима, а друга је само текст, тако да је то заправо роман. У Бангладешу штампају стрипове на две различите врсте хартије, наиме или на белој квалитетној или на јефтинијој новинској. У Тајланду, опет, стрипове деле на две варијанте, али по формату: постоји традиционални и постоји џепни формат.

Постоје свакојаки системи продукције. У Тајланду, највећи издавач стрипова (Bun Lour Sarn) објављује 14 различитих наслова, тако да сваких пет дана изађе по један наслов. Та компанија трајно запошљава 30 стрипара, који у сарадњи са својим уредницима и писцима смишљају теме које ће онда цртати. Цртачи и сценаристи на Филипинима су хонорарци код три највећа локална стрип–издавача. Неки њихови стрипари цртају пет или чак осам различитих стрипова, који су сви серијали — излазе сваке недеље. Један од најистакнутијих и најплоднијих стрип–уметника у Индији зове се Пран. Он има кућни студио где ради са својом малом екипом: цртају различите стрипове, који излазе прво у 20 разних дневних новина и часописа истовремено (ту „синдикализацију“ обавља сам Пран уз помоћ свог синдиката) а касније их као књиге прикупља и објављује главни индијски стрип–издавач, Diamond. У Јужној Кореји све до средине 1980–тих година систем објављивања стрип–свезака био је врло спутан, отприлике феудални. Наиме, један стрипар је „велики господар“, који има пун студио шегрта који цртају серијализоване приче у његово име и под његовим именом, а купци су само радње (али, тих радњи има око 15.000) које потом изнајмљују (не продају) стрипове читаоцима. Међутим, родили су се и стрип– магазини; средином 1990–тих већ их је било око 20. Пре врло кратког времена радње–изнајмљивачнице почеле су и да продају стрипове, а истовремено је дошло до економског јачања омладине, која данас има већу куповну моћ; последице овога јесу да се јужнокорејска стрип–индустрија битно мења, пракса са изнајмљивањем нагло слаби, штампа се мањи број наслова али са већим тиражом, а ликови и радње су захваћени процесом корејанизације (досад су били углавном деривације јапанских).

Нису исте ствари популарне у свим земљама: љубав и романса популарни су у Шри Ланки и на Филипинима, хумор у Мјанмару (Бурма) и Тајланду, борилаштво и кунг–фу у Хонг Конгу, авантуре у Бангладешу, малајске историјске и ратничке авантуре у Малезији (бивша Малаја), а научна фантастика са древним кинеским или будистичким темама на Тајвану (Формози, острвској Кини). У Малезији Гила–Гила остаје други по тиражности магазин у тој земљи. У Сингапуру, само једном годишње изађе књига стрипова Мистер Киасу али она се разгранала у неколико десетина других производа који су можда и видљивији него књига сама. На Тајвану је Цаи Цих–чунг адаптирао кинеске класике за стрип–формат, и продао их широм Азије у више од 30 милиона. У Јапану се годишње прода преко једна и по милијарда (1.500.000.000) примерака манги. А на Филипинима ликови и заплети из тамошњих комикса појављују се такође и у многим домаћим филмовима.

Проблеми унутар стриповског бизниса

Постоји ипак неколико константи у бизнису са стриповима у Азији. Једна константа је инострано присуство: америчко на Филипинима и много где другде, јапанско у Јужној Кореји, на Тајвану и у Хонг Конгу, индијско у Бангладешу и Шри Ланки. У многим земљама прве стрип–свеске које су икада виђене биле су увезене из Америке. Зато су и неки од првих, а и каснијих домаћих стрипова клонови западњачких: на Филипинима су то Taong–Gagamba (Човек–паук), Lastic Man (пластични човек), Kapteyn Barbell (Капетан Марвел), или Bulko (Халк)... Часописи Имад из Бангладеша и Гила–Гила из Малезије су имитације америчког часописа Mad. У неким земљама и сад доминирају увозни, страни часописи. Цртачи из Вијетнама систематски прецртавају и преводе Дораемона (Doraemon), Дизнија и Астерикса и то објављују као своје сопствене ауторске радове, дакле — туђа дела маскирана у своја. Сличне ствари редовно штампају неки издавачи из Индонезије, чак пет–шест њих. Понекад претња долази од најближих комшија. У Бангладешу има неколико издавача стрипова, али они непрестано кукају да их уништава не само легални увоз стрипова из Индије, него и илегално, пиратско прештампавање и масовна продаја других индијских стрипова. У Јужној Кореји и на Тајвану предузимају се полицијске акције против пиратерије у увозу и штампању стрипова.

Има и других проблема који прате стрипове у Азији. Један од тих је недостатак угледа: овај медијум и његови креатори слабо су поштовани. Жестоки ривали стрипа су телевизија, видео, и други нови медији. Флуктуације у економији понекад обарају куповну моћ читалаца. Неразумно велики део прихода узимају дистрибутери/продавци. Језичка ограничења спречавају многе стрипове да се размахну по ширим тржиштима.

  Планетарна сцена

Неки од азијских трендова и проблема видљиви су и другде. На пример, Аустралијанци су и сад веома забринути због америчке доминације у стрипу, и не само они, него и Немци, Источна Европа, Латинска Америка и други. У Немачкој, година 1996. била је лоша за бизнис, и тада су само веће стрип–корпорације исказале профит, а и оне углавном само зато што штампају много америчких, француских, белгијских и јапанских наслова. И стрипари у Пољској воде тешку битку против поплаве америчких стрипова која је нагрнула у њихову земљу после пада комунизма. Појавила су се две–три домаће, пољске стрип–књиге, али то је у року од годину дана пропало, због надмоћне конкуренције споља, слабе привреде, недостатка интересовања пољских издавача, због непостојања стрип–часописа у којима би стрипари могли објављивати своја дела и тако зарађивати за живот, а и због невољности књижара да продају стрипове (данас пољска ситуација није толико црна; прим. З. Стефановић). Па ипак, у току су напори слични ономе што су некада радили пионири америчког фандома — наслови се појављују и добијају рекламу на страницама фанзина, постоје сабори стрипара, а у Лођу постоји и једна група стрипара звана „Контура“. У Македонији (sic! где су Срби и Хрвати? — прим. ур.) амерички стрипови су толико популарни да се од два магазина који публикују локалне стрипове један зове Дизниленд. Док је постојала уједињена Југославија, барем три–четири увозне агенције нису радиле ништа друго осим што су увозиле америчке стрипове.

У неким деловима Латинске Америке, на пример у Чилеу, стрипари покушавају да се отресу иностраних, а то поглавито значи америчких, утицаја. У томе постижу слабе резултате зато што је поплава америчких стрип–свезака непрестана. Они стрип–издавачи који постижу велики успех, као Маурисио де Суза (Mauricio de Souza) у Бразилу, најчешће то постижу тако што имитирају америчке методе комерцијализације: пребацују своје књиге у анимацију, тргују читавим линијама производа, јуришају на светско тржиште. У Аргентини је 1995. године формирана Асоцијација стрипара, која покушава промоцију својих националних стрипова служећи се новим методима продукције и дистрибуције.

Економија стрип–издаваштва добрим делом је повезана са ширим трендовима, као што су међународни потези у регулисању трговине, глобализација, комерцијализација, као и мешавина „укрштеног оплођавања“ и медијског империјализма. Закони о ауторским правима намећу се сада све робусније, уз претњу економским санкцијама, тако да у Азији пиратство постаје све теже изводљиво. Куба остаје под америчким економским ембаргом, а због тога кубански стрипари морају да емигрирају из своје земље.

Током последњих петнаест година муњевито се одвија процес интернационализације културних форми и њихове централизације у само неколико транснационалних корпорација, што код многих људи изазива разумљиву забринутост. Ти конгломерати промовишу једну глобалну културу руководећи се искључиво тржишним интересима; они, упорним рвањем, настоје да ставе под своју власт баш све аспекте и делове културе. Производе не само „имиџе“, него и сваковрсне друге материјалне и културне производе асоциране са њима, на пример: дечије играчке израђене по ликовима из њихових стрипова и филмова; стрипове и анимиране филмове у чију радњу су уграђени спонзорови производи; стриповске конгломерате, тако да се јунак из једног стрипа може појављивати као гост у разним другим стриповима или филмовима исте компаније, што често значи губитак креативности и уверљивости; најзад стрипове који се хомогено и уравнато појављују у разним земљама. Амерички тренд да се произвођачи стрип–издања уједињују међусобно а онда спајају са дистрибутерима или са медијским гигантима шири се светом, доносећи свуда синергистичку монополизацију, стандардизацију садржине, и све мањи број оних одабраних моћника који остају као арбитри јавног укуса.

Индустрије стрипова широм ове планете сада су захваћене бујицом комерцијализма, правим потопом, тако да је данас најважније продати и зарадити, а на уметничко дело као такво не обраћа се много пажње. Стрипари широм света жале се да под влашћу корпорација настају стрипови све лошијег квалитета. У Кини, један од најславнијих тамошњих карикатуриста и аниматора, Жан Тонг (Zhan Tong), каже да стрипари, ако хоће да се запосле у комерцијално оријентисаној фирми и да добро зарађују, морају производити стрипове који „не могу да засметају никоме“ (дакле, безбедне, испране). На Филипинима је једно удружење професионалних стрипара објавило да квалитет стрипова непрестано опада зато што аутори, да би зарадили више новца, раде на брзину. У Јапану манга–издавачи своје понашање рационализују тврдећи да нема разлога да се свака табла црта детаљно јер читалац ионако проведе на свакој страници само секунд–два. У Словачкој и у другим земљама стрипари бацају кривицу за опадајући квалитет на издаваче и уреднике који знају како да се дочепају профита али не и како да критички вреднују уметничко дело.

Још један тренд је „изукрштано оплођавање“, појава за коју неки сматрају да и није ништа друго него форма медијског империјализма. Често се може доказати да су инострани утицаји не само донели стрип у неку земљу, него и наставили да намећу своје касније заокрете у погледу тема и стилова. На пример, међународно повезивање између америчких и европских стрипова непрекидно је јако већ више од 50 година; те две индустрије често се једна другом хране. Кад год се њихови међусобни односи заоштре, букну дебате о хомогенизацији културе, изгону и сатирању локалних вредности, о уништавању локалних, самониклих стриповских традиција. Такве жалбе чују се од стрипара са Кариба, из Кеније, Јужне Африке, из свих делова Азије, из Бразила.

Чињени су кораци да се локалној стрип–производњи обезбеди место под сунцем, покретани су домаћи часописи за хумор и стрип (нарочито у Турској и Малезији), ублажавани су прописи о цензури, заоштравана је битка за заштиту свачијих ауторских права, повећаван је ниво професионализма код аутора. На пример, у Бразилу је од 1983. на снази један закон који присиљава сваког стрип–издавача да објављује барем 50% домаћих, бразилских наслова, од бразилских аутора. Широм света издавачима се допушта да са стриповима заплове из дечијег света у неке друге воде, на пример да публикују стрипове за одрасле, често са сексуалним темама или великом количином насиља, као и да развијају стрип– књиге које су уствари приручници за кување (у Јапану) или за избегавање сиде (у Јужној Африци). Ми се можемо само надати да ће ти малени кораци помоћи да свака земља очува свој уникатни стриповски стил пред навалом невоља.

Превео са енглеског Александар Б. Недељковић

© Animation World Magazine, Issue 2.4, July 1997

О АУТОРУ — Велики амерички стручњак за светску поп–културу, Џон А. Лент (John A. Lent) јесте и професор комуникологије на Универзитету Темпл у граду Филаделфији у Пенсилванији, САД. Он је такође уредник журнала Asian Cinema који излази при Друштву за проучавање азијске кинематографије (Asian Cinema Studies Society), чији је он и председник. Такође је био извршни уредник чувеног међународног магазина за карикатуру Witty World, који је на жалост престао да излази прошле године.