Јован Поповић

Црноберзијанска ерзац-роба на књижевном тржишту

БОРБА, Субота, 5. Јануар 1946.

КУЛТУРНИ ПРЕГЛЕД

Стрипована „литература“ показала се и у нашој новој народној држави као врло упоран коров, који се поново помаља и пошто је ишчупан, а његови плантажери показали су се врло дрски црноберзијанци. У нашој јавности већ је указивано на отровност тог наркотичког дрога, чак се са стрипованом причом „Три угурсуза за време окупације“ позабавио и Окружни народни суд у Београду, изрекавши правилну пресуду. Но стрип тиме није сишао с дневног реда, ни с продавачких тезги. Индустријалци и протуривачи стрипа довијају се да под новим етикетама и с новим „садржајем“ прокријумчаре свој специјалитет, - тако да уствари иза именованих „одговорних“ издавача назиремо читав анонимни концерн, који калкулишући добит већ предвиђа и евентуални губитак због забране. Но, што је можда још најважније, та црноберзијанска ерзац-роба још није наишла на организовани отпор а њени фабриканти на свесни бојкот, на какав у народној држави треба да наиђе свака црноберзијанска работа, поготову кад се ради о отровној роби. Чак има уредника и озбиљних, народно-фронтовских листова, који сматрају да стрип треба толерисати и подржавати, јер „публика је навикла на стрип“.

Црна берза се јавља тамо где на легалном тржишту постоји недостатак робе те шпекуланти хоће да постигну веће од утврђених цена, а ерзац-роба се јавља тамо где фабриканти и трговци уживају подршку државног апарата у стицању профита на растурању вештачке замене за праве артикле. Код нас на књижном тржишту не влада оскудица ни у квантитету ни у квалитету специфичне робе - књиге -, која није само тржишна роба. Па чак и на тржишту материјалне робе, где засад још влада прилична оскудица, народна власт уз подршку најширих народних маса постиже завидне успехе у сузбијању црне берзе, неупоредиво веће успехе него власт у многим формално демократским земљама, што је и природно, јер је наша демократија непосредна власт народних маса, вршена у сопственом интересу, а не у интересу једне мањине профитера. На књижевном тржишту је тражња, додуше, већа од понуде, не због мало робе, него што је интерес за ту особену робу ванредно порастао. Ту тражњу задовољава читав низ државних издавачких завода и издавачких предузећа масовних организација, и то по смисленом разрађеном плану, што је код нас новина. У нашој земљи је тај плански рад на издавању књига могућ због постојања народне власти и због новог карактера државе. И у нацрт новог Устава ушла је тачка, у којој је утврђено да држава помаже науку и уметност у циљу развитка народне културе и народног благостања“. То држава већ сада чини, и то ће она убудуће чинити много више. Зато ваљда они који су раније, кад народ није био власник културе и кад држава није била његова, вукли неконтролисане профите из неодговорно издаваних књига, видећи да је тешко конкурисати држави и милионским масовним организацијама и издавачком послу, сада уместо праве робе на књижном тржишту покушавају да пласирају лажну робу, ван „конкуренције“. Но такву робу народна држава не жели. Јер први пут у својој историји наши народи су стекли право и могућност за културан живот, а то великим жртвама стечено право на културу захтева да се оно и заштити од антикултурних шпекулација, које су у исти мах самим тим и антинародне. Законима антинародне републике Југославије загарантована је слобода књижевног, научног и уметничког стварања, а загарантована је и слобода штампе. Но под слободом се не може схватити и слобода тровања народа. Зар право на трговину укључује и право продавања покварене хране или отровних дрога? А зар под слободу књижевног стварања и објављивања може спадати и слобода продавања кријумчарске шунд-робе, заглупљујућих дрога у књижевном облику? Разуме се да не. У самом закону о штампи предвиђено је да се може забранити растурање појединих књига, новина или других штампаних ствари, под тачком 10, ако садрже „тешку повреду морала и потстицање на криминал“.

Је ли та мера у односу на слободу штампе оправдана? Потпуно. Без ње то не би била права слобода штампе. А да ли се у стриповној „литератури“, која је почела да ђикља у нашој новоствореној народној држави као коров у башти народне културе, садрже елементи који захтевају ту меру? То је можда још потребно доказивати, не толико народним судовима, колико још недовољно свесним потрошачима те робе, па и неким уредницима озбиљних листова који подржавају стрип „јер је публика навикла на њега“.

Можда је делимично и тачно да је један део публике навикао на стрип, као и на остале врсте шунд-литературе и порнографију у разноме виду. У бившој Југославији, центар стрип-литературе био је у Београду, и она је била директно пожељна противнародним режимима, јер је заглупљивала народ, јер га је одвраћала од акутних животних и друштвених проблема, јер га је удаљавала од аутентичне књижевности и уметности, јер је навикавање публике на стрип било директна помоћ полицији, цензури и другим душебрижничким установама ненародне државе. А за време рата, стрип је доживео прави процват у павелићевској „НДХ“. И то свакако не без разлога. Јер усташки режим се, и поред подршке немачке силе, могао надати свом опстанку једино ако уз терор примени и систематско заглупљивање народних маса. А стрип је једно од тих средстава. Ако је нажалост настала извесна навика на стрип код једног дела читалачких маса, је ли то навика коју народна демократија треба да подржава? Да ли ту треба одржавати „континуитет“? Ако је ради поробљавања народа, било потребно давати му ерзац-културу, јер је права култура непомирљиви непријатељ фашистичког варварства и сваке врсте реакције, зар је данас, кад је народ заједно са слободом и својом влашћу стекао право на истинску културу могуће да му се под видом културе несметано подмеће нешто што је изразито антикултурно и што, заглупљивањем маса, подрива народну државу? Разуме се да не. Пред навикама народна власт не може имати страхопоштовање, јер су нарочито за време окупације настале разне навике које систематски треба уклањати међу осталим и правилном културном политиком.

Прва стрипована „књига“ која се појавила у Београду после ослобођења, била је „Три угурсуза за време окупације“. У тој књизи, чија су три наставка изишла до забране, у одвратним цртежима приказане су три наказе, Носоња, Ћороња и Брадоња, као јунаци неке „борбе против окупатора“, која је овде приказана не само лажно него и клеветнички. Ова „три угурсуза“ који су по замисли издавача „симпатично смешни“, постојала су у стрипу и пре рата, када су у стрипованим „књигама“ вршили разне угурсузлуке по Београду. Издавачи, уз помоћ писца текста и цртача, пустили су их после ослобођења Југославије и стварања нове државе да наставе своје угурсузлуке, само су им дали „народно-ослободилачки“ карактер! Колико је то чудовишно није потребно доказивати ономе ко је видео те одвратне свеске. Ту се, дакле, ради о „континуитету“, само још треба да се појави и блесави Максим из стрип-књиге „Максим на западном фронту“, сада у партизанској униформи. Но има и друге врсте „континуитета“. У неким загребачким листовима, као на пример у „Керемпуху“, јављају се стрипови из отаџбинског рата Совјетског Савеза, а у осијечком „Гласу Славоније“ се појавио „Ратко-ударник“, „челични партијац“, „организатор акције“ у Загребу под усташком владавином. Ту је друга врста континуитета. Наиме, јунаци су нови, али се они потпуно поклапају с ранијим стрип- јунацима Флеш Гордоном, Декстером, Детективом Икс и другим лепушкасто- неодољиво-храбрим јунацима из америчке полицијске службе. Овај континуитет није ништа мање чудовишан. „Челични партијац Ратко“ као „Детектив Икс“, у скоро истим позама, у исто тако неубедљивим ситуацијама, исто тако неукусно цртаним сликама! Не, отаџбински рат и ослободилачка борба наших народа не смеју бити погањени стрипом!

Шта је уствари стрип? Стрип је тековина модерне капиталистичке индустрије „јавног мњења“, капиталистички организоване публицистике, на коју је имала утицаја филмска индустрија - позајмљујући стрипу неке од својих техничких елемената, као што су непокретне појединачне слике, које, помицане, дају утисак слике која се временски развија. Уз помоћ оскудног текста, низ цртежа поређаних један уз други, треба да исприча неку анегдоту, фабулу или радњу. Колевка тог новог рода „публицистике“ или „уметности“ је Америка, земља „немогућих могућности“ јурњаве за зарадом, серијске производње и серијског живота, гуме за жвакање, бутлегерства, китнепинга, линча и криминалних филмова. Стрип је наишао одмах не само на потрошаче, него и на пропагаторе. Читаоци, говорило се, немају времена, ни енергије, ни стрпљења да нашироко и надугачко читају, него хоће да добију лектиру сажето, скраћено, пикантно, такорећи као неку зачињену конзерву „интелектуалне хране. Просто човек, уз јело или уз кафу, једним погледом обухвати читаву причу. Процветала је индустрија стрип-“литературе“. И овде, кад вешто кад неукусно цртане, квазифилмске сличице, са фигурама из чијих уста извиру написани „разговори“, а из чијих глава се диме „мисли“, преплавиле су дневне листове а потом пуниле специјалне стрип-“књиге, и прешле у Европу, те стигле и у Југославију у она блажена“ времена кад је властодршцима било стало да народ што мање мисли и разуме. Дивно би било човечанство које би се хранило таквом интелектуалном ерзац-храном, које би литературу узимало у стрип-пилулама!

Не може се рећи да стрип уопште и у потпуности мора бити антикултуран, и да се он у сваком погледу мора одбацити. Постоје извесни сижеи који се могу обрадити у низу цртежа, ако се тиме не изопачује неки литерарни текст и ако те цртеже ради прави уметник са осећањем одговорности. Ако се ради о некој бајци за децу, чији би се сликовити део могао илустровати, разуме се под условом да је илустрација у уметничком погледу достојна текста, тај чисто илустративни део може уметник да да и у облику стрипа, ако уз цртеже стави неокрњен сав онај текст у коме је изражено оно што се само поетском речју може изразити. Прави уметник може у облику стрипа да да и неку хумористичку и сатиричну замисао ако је то оригинална уметничка замисао. Прави уметник Волт Дизни, на пример, дао је читав низ сличица с фигурама из области бајке, које су ушле у сећање свих и стекле симпатије не само деце него и одраслих. Он је дао своје оригиналне замисли модерне бајке, а обрадио је и неке класичне бајке, како у цртаном филму тако и у стрипу. У његовим цртежима има дражесне мешавине хумора, ироније и истинске песничке маште. Они дају потицаја фантазији деце и изазивају поетски ефекат, а одлично цртани, погађају карактере људи и животиња. У овоме виду стрип није за одбацивање. Но капиталистичка индустрија је чудовиште, и стрип на текућој траци профита ждере све на што наиђе, не штедећи ништа, баш као ној Оскар у Дизнијевом стрипу. Најпре су дошле криминалне теме, с лепушкастим детективима, наказним злочинцима, сексипиластим полуголим дамама и немогућим ситуацијама, па разни побачаји маште под маском научне фантастике, без везе не само с науком него и са стваралачком фантазијом, а онда индустрија стрипа није поштедела ни ремек-дела светске литературе, која је стављала у промет сажвакана и испљувана у залогајчићима неукусно цртаних сличица, с натписима који излазе из уста или из главе јунака. После тога читалац стрипа више не би требао да чита „досадне“ писце као што су Толстој, Иго, Дикенс и други, јер их је добио у „скраћеном“ и „забавнијем“ облику. У овом погледу стрип претставља криминал, фалсификат књижевности и тровање читалаца, напад на интелекат и на дух. Чак и да су ти цртежи цртачки добри, апсурдно је замислити да се кроз неколико епизода фиксираних, може ма и у скраћеном облику дати ма и приближно оно што је изражено у правој литератури. Нека од највећих дела литературе ни највећи цртачи нису успели чак ни да илуструју (на пример Дантеов „Пакао“), јер поетска реч достиже границе које цртеж не може досегнути. А ту се ради само о ономе што је у литератури сликовито. А шта да се ради са психологијом јунака, с песнички дочараном атмосфером, с приказаним друштвеним односима, с оним индивидуалним а типичним у исти мах што велики писац даје, с оним неухватљивим ткањем епике што се развија кроз радњу у којој се испољавају личности, с идејношћу књижевног дела? Све оно што је битно у књижевности стрип презриво пренебрегава, гази преко неоцењиве вредности књижевног језика, убија богату поетску реч, прља чисто врело језичког израза, на коме поколења треба да се напајају. Како је у стрипу могуће, ма и у скраћеном облику, дати на пример незаборавни однос између Болконског и Наташе, или оно неисцрпно богатство ситуација, карактера и психологије у Толстојевом „Рату и миру“? Или сложена психологија Чичикова у Гогољевим „Мртвим душама и све оне ситуације у које он улази у потрази за мртвим душама? Или поетично визионарна слика тројке која јури у будућност? Разуме се да је то уопште немогуће дати у цртежима, чак и добрим, и зато је давање литературе у облику стрипа уствари продавање ерзац- пилула, без икаквих састојака онога што оне треба да замене.

Тако се код нас, у Београду, недавно после „Три угурсуза“ и после „Комете“, појавила нова стрип-“књига“, у сликама препричани роман Стевана Сремца „Поп Ћира и поп Спира“. Све и да цртежи нису тако безобразно лоши какви су, све и да текстови нису тако банални какви су, ово претставља повреду културног наслеђа наших народа. Реалистичко дело одличног хумористе Стевана Сремца унакажено је. Још веће скрнављење претставља стрипована „Поштарева кћи“ од Пушкина, коју је шеф трију угурсуза најавио.

Исто тако је недавно у Београду почео да излази „илустровани забавни лист“ - „Врабац“, са одвратном монтажом на насловној страни, а с читавом чудовишном ризницом у садржају. „Врабац“ треба ни мање ни више него да буде нека врста кондензоване енциклопедије. Ту су, ради гарнирунга, и две цртице од Тургењева и Толстоја (врло нерепрезентативне), и „научни“ чланак „Како је постао свет“, из кога читалац може да види само да то његова три писца не знају, па „историјско откриће“ о најстаријем словенском граду Бискупину, и разне „научне“ белешке, којима је додат и извадак из Иљина да би ствар изгледала озбиљније, а онда - стрипови: „Василиса Прекрасна“, по руској бајци и филму. „Питекантропус“, „Колумбо“, „Насрадин-хоџа“, и - наша народна песма „Мали Радојица“!

Ваљда ништа није чудовишније него народна поезија у стрипу. Народне песме је тешко чак и илустровати, јер ванредно сликовита замисао, сажета у тако брижљиво мереним, засићеним, савршено нађеним речима, остављају слободу уобразиљи да доживи сву пуноћу наказнога. И најбољи цртеж мора бити штур, а кад се ради о најстаријим поетским сновима народа, у којима је још немоћни народ прижељкивао дивовску, магијску снагу у борби против злих тирана и злих сила, чак и добри цртежи морају деловати лажно, јер у тим поетским сликама ми данас не тражимо оно конкретно-видљиво, него оно дубоко а дискретно осећано што је народ у крилате речи унео. Исто тако се не може чак ни добро цртаним сликама приказати онај дискретно-поносно изражени хероизам пред душманином, ни онај дискретно наговештени моменат љубави који надвладава националне и верске разлике и премошћује провалију између два непомирљива табора, што је изражено у лирски визионарној епици „Малог Радојице“. Реч, поетска реч народа је оно што је неоцењиво драго и непролазно. И зар да наша деца упознају неупоредиву лепоту те песме кроз наказне, карикатуралне цртеже анонимног „Врапчевог“ цртачког намештеника?

Још у лето 1939. Поводом стрипованих народних песама „Баш-челик“ и „Пропаст града Пирлитора“, наш напредни теоријски часопис за питања уметности, „Уметност и критика“, заузео је био одлучан став у одбрану народне поезије од насртаја индустрије стрипа. Тада смо могли само да протестујемо. Данас је култура својина народа, и народ има у рукама власт, којом може да заштити и своју културу. Ради се нарочито о нашој омладини, о нашој деци. Држава је одговорна за њихову будућност. Читав народ је заинтересован да интелектуални и душевни развитак деце тече правилно, да се њихов ум не унакази, да се њихова машта не изопачи, да се њихова душа не деформише разним видовима порнографије. А најзад, ту је и закон, закон који је народ донео у свом интересу. Тај закон треба поштовати. Но не треба све оставити само властима, да оне решавају административним или судским путем, него и свесне народне масе треба да покажу своју снагу и иницијативу коју показују по свим питањима где се ради о угрожавању интереса народа. На нашем књижном тржишту не сме бити црне берзе ерзац-робе, нашем народу треба обезбедити право на културу и заштиту од варварства сваке врсте, па и стрипованог.

Ј. П.