Мавро Ветрановић

Пјесме Мавра Ветрановића

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.


Пјесанца у помоћ поетам

Лончаром је гњила дана
Када лонце приправљају,
Да ручице приставлају
Како хоће са свијех страна;
А пенгатур врху свега
Има вољу и области,
Да не штеди ниједне масти,
Како хоће да све пенга.
А поетам чес погоди,
Нека слиједе мужу своју,
Да на вољу пјесни поју,
Како хоће у слободи.

Пјесанца музам

О музе, молим вас, за љубав свијех бога,
Слишајте трудан глас од мене небога,
И сузе и уздах мој толики на свијети,
Трпећи непокој ки није моћ изријети,
Гдје, вајмех, трудећи не може свијес моја
Ни јави ни спећи пријати покоја,
Разми сам у тузи дружећи толик труд
Тер ни ја ни друзи учинит не вијем суд
Откуд би узрок тај, тко ли ме присуди
Трпећи толик вај да живот мој труди,
Лугови најлише стрампутно ходећи
Гдје мој дух уздише велми се болећи.
Ље такој сам судим, да сте ви узрок вас,
Лугови да трудим сваки хип и свак час
Сам вајмех ходећи без дружбе по себи
Све боге молећи који су на неби,
Једа се смилују на мене ки трудим
Тер ми дар дарују пријати ки жудим.
А друге не желим милости и љубави,
Нер да се населим у вашој дубрави…
Затој вас молим ја, ако ми бит море,
За сунце које сја над нами врх горе,
Изајди једна ван тер милос не крати
Тер мој мрак у бил дан и у свитлос обрати…
А саме чин’те суд тер ћете моћ рећи
Да ми се тежак труд навали врх плећи,
Гдје како слијеп ходим по гори зеленој
Тер трудан проводим чемеран живот мој,
Вај гдје се сам скитам бе здружбе ходећи
И милос туј питам све боге молећи,
Једа ка од госпој од ваше те дружбе
Прикрати непокој и моје све тужбе,
Да својом љувезни, чијем сам жив на свијети,
Ја буду све пјесни заглавит и спјети,
Нека су од мене, ако се може ријет
Вјекуште спомене доколи тече свијет.
Основа није дуга ка још није доткана,
Тер жалос и туга рве ме свијех страна;
А сам се спознавам да је кратак живот мој
Тер се вас скончавам ћутећи непокој,
Гдје пријека смрт преши, свијем људем немила,
Да нагло раздријеши мој живот од тијела;
Тер је труд и мука, гди од веље слабости
Трепти ми сва рука и остале све кости,
Тер перце владати не могу од туге
Ни пјесни сладати ни кратке ни дуге…

Пјесанца штурку

Штурче, слатки разговоре,
Једа те је која вила
У зеленци посред горе
Чемериком опојила?
Тер није чути твоје пјесни,
Да ме тихо разговори,
Од тужице и бољезни
Моје срце које гори.
Зач ве зора бијела праска
А Даница зове данак,
И жубери птица свака
Оставивши ноћни санак;
Само пјесан није чут твоју
Мимо птице све остале
Ке с Даницом рајску поју
Тер небеску Дјеву хвале.
Драги штурче и љувени,
Ако нијесу туге које
У травици у зелени
Обујмиле срце твоје,
Покомоли мало главе,
Помоли се из травице
Без прикора и забаве,
Од небеске згар Данице
Ље се чудим тој Даници,
Како тебе с небес згара,
Гди се тајиш у травици,
Не кори те и не кара?
Зашто би се пристајало
Да те кара, да те псује
Меу створење све остало
Твоје пјесни гди не чује.
Тијем се болим и тугују
У жалости рад љубави,
Сваке птице гди свуд чују
Биљишући по дубрави
И појући бријеме трају,
Тер краљици свијех краљица
У пјесанце хвалу дају,
Ка је свјетља нер Даница.
Тијем придраги слатки штурче,
Умоли се жељну мени,
Немој такој стати муће
У травици у зелени.
Ти се овди у дубрави
У пјесанце у медене
И прогласи и објави
И садружи трудна мене….

Пјесанца лакомости

Мој Боже, тко би сај, коли бих рад знати
У земљи вјечни вај тко поче копати,
Од злата тер руде ископа чловјек тај,
Рад кога све труде проводи вас свијет сај…
Јоште зло чини тој проклета лакомос,
Да је свуди рат и бој, и тужба и жалос;
Велике јадове тер свијету задава,
Орећи градове од мнозијех држава,
Краљеве цвијелећи и многу господу,
На робству мијенећи властиту слободу.
И ки су владали велико госпоцтво,
Ти су сад познали сужанство и робство,
Тер живот проводе у сјетној печали,
Желећи слободе с ком се су растали.
Трудно је још видјет гди лаком непокој
Омасти вас сај свијет у крви чловјечјој,
Тер, вајмех, није поља, ни бријега ни горе
Отока ни шкоља што уздржи све море,
Нит је град ни село, лакомо посиље
Гди није развело корење и жиље,
Кијем труди и пруди и којијем скончава
Сваку врст од људи што нарав саздава,
На здравје тер се проћ никамо не море,
Ни об дан, ни об ноћ ни копно ни море,
Нер се свуд уздише, у земљи стојећи,
При благу најлише гусе се бојећи
И осталијех људи злијех, ки деру и кољу
Путнике страна свијех по горах и пољу…
Туге се још горе душица гди вене
Зач се наћ не море водице студене,
Водице студене ни зими ни љети,
Ни сјенце зелене, ни дубка видјети,
Гди би од тужице путник опоравио
И капљу водице на језик свој ставио.
То ли гдје крај ријеке трудни се намјере,
Жалости велике слиједе их и тјере,
Тер почну туј сузит од веље тужице
Зач није моћ окусит те бистре водице.
Тер велми предају гди тамо крај ријеке
Скорупом пливају наказни разлике,
Навлаш кукудрили ке није моћ изријети
Коли су немили и страшни видјети;
И змија крилатијех и остале жалости,
У ријек и у блатијех видјет је задости,
Тер није језера ни блата ни ријеке
Гди није чемера од смрти од пријеке.

На Растку објављено: 2007-11-10
Датум последње измене: 2007-11-09 21:57:36
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује