Андрија Качић Миошић

Разговор угодни народа словинскога

Извор http://dzs.ffzg.hr/popis.htm.

---

САДРЖАЈ:

• Брату штиоцу.
• Присвитли господине
• Припољубљеному штиоцу.
• Писма Радована и Мјелована.
• Поскочница, која се може у колу пјевати.
• Слиди кратко указање од старих краља словинских и догађаји који се у стара вримена згодише у државам словинским, из различитих књига извађени и на свитлост постављени
• Догађаји посли порођења Исусова.
• Писма од Павлимира.
• Писма од краља Тјешимира.
• Писма од краља Владимира.
• Писма од Радослава и Бодина.
• Писма од Кобилића и Вука Бранковића.
• Писма од Котромановића.
• Писмо од Остоје Кристића и Стипана Јаблановића.
• Писмо од Басилија Цесара.
• Слиди кратко говорење од поглавица хрватски олити крањских.
• Писма од мејдана Јуре Кастриотића
• Писма од Јуре Кастриотића и његове мајке Војсаве
• Писма од боја Јуре Кастриотића и цара Мурата на 1443.
• Писма од женидбе и удаје Мамице, сестре Кастриотића
• Писма од рата Јуре Кастриотића и Републике млетачке, који се учини на 1447.
• Мурат ожалошћен пуно и расрђен иђе с војском на Скендербега.
  • На 1449.
  • Мурат поче град бити.
  • Бан Кастриотић опет чини јуриш на Турке.
  • Мурат ожалошћен.
  • Дило витежко, које учини Јуре Кастриотић.
  • Мурат пристрашен.
• Писма од Кроје.
• Смрт Јуре Кастриотића на 1467.
• Писма војводе Јанка, реченога Сибињанина.
• Писма друга војводе Јанка.
• Писма четврта војводе Јанка и с. Ивана Капистрана, како разбише цара Мемеда, сина Муратова, под Биоградом на 1456.
• Пјесма од узетја цариградскога узвађена из књига Флоријана Кампи
• Писма од куће Франкопановића
• Писма, како Анте Лоредан, властелин млетачки, обрани Скадар од Турака на 1475.
• Писма од краља унгарскога, Лудовика именом, како погибе на Муачком пољу бој бијући с царем Сулеманом на 1526.
• Писма од бана Зриновића и цара Сулемана трећега, који обсиде Сегет унгарски и под њим умри на 1566.
• Писма, како краљ Улузали дође с много галија и осталих од боја бродова под град Корчулу на 15 агуста олити коловоза 1571 и не може га освојити.
• Писма од Ципра.
• Писма од страшнога боја, који се учини на дан свете Јустине.
• Попијевка од господе пресвијетле дубровачке, како разбише и исјекоше Турке Сарацене на мору близу града Корчуле на 1033, краља босанскога Остоју Кристића на 1401 и бана од Неретве уфатише и уморише. Преказана пресвијетлој господи дубровачкој од фра Андрије Качића, реченога Мјелована.
• Писма од витезова придостојне куће Грабовчеве, приказана госп. прис. сердару Анти Грабовцу.
• Говорење од старе и племените куће Качића.
• Писма од старих кнезова Качића
• Писма од града Шибеника, како дође пода њ паша босански само тридесет иљада војске и би разбијен на 1646; такођер од Водичана, Врпољана и Крапњана, како исикоше Турке под селом Водице на 1645.
• Писма од града Сплита, како долазише пода њ Турци на 1646. извађена из историја Јеролима Брусона.
• Писма друга од града Шибеника, како дође пода њ паша Тећелија само педесет иљада војске и не може га освојити на 1647.
• Писма од Беча.
• Писма принципа Еуђенија, како разби цара Мустапу на Тиси рата бечкога.
• Слиди писма прва од витезова унгарски и хрватски, који у стара вримена турске одсицаше главе, извађена из различити историја штампани, почамши од годишта госп. 1441 до годишта госп. 1641.
• Писма најпослидња од славне Босне
• Најпослидњи разговори старца Милована с братом штиоцем

 

 

Брату штиоцу.

[Из предговора првом издању Разговора.]

По нарави је човика свакога свој народ фалити, уздизати и узвеличавати, и зато виде се многе књиге на свитлост изнесене, у којим се штију краљи, дуке, маркежи, кнезови, господа, витезови, јунаци и њиова јунаштва. Ма народ словински вазда је био, како се види, у тому мало помљив, јер се мало ствари штије и находи од стари краља, бана, господе и догађаја, који су се догађали у нашим странам. И да се посве не изгубе од стари витезова успомене, Госп. Бог дао је нашему народу тако памет наравну, да оно, што други народи уздрже у књигам, они уздрже у памети пивајући на собетим, дернецим и по свим мистим, куда путују, писме своји краља, бана, витезова и врсни јунака, које премда нису посве истините, ништа не мање има свака добар темељ од истине. Желећи дакле ја, да сиромаси тежаци и чобани народа словинскога, који се наслађују у такизим писмам, могу доћи у познање, да њиове писме и даворије нису брез темеља истинита, на службу истих сиромаха дајем на свитлост ове књижице скупљене, сложене и принесене из различити књига талијански у језик словински, у којим ће се видити краљи, бани, господа и витезови словински, њиови рати, јунаштва и сва диловања добра и зла. Ма вируј ми, мој штиоче поштовани, да када разгледаш ови моји трудак, видићеш несрићно и немирно стање, у кому се нахођаху ваши прашукундиди у вриме словински владаоца, и познаћеш честито, мирно и рајско стање, у кому се находимо сада под крилом нашега Приведрога Принципа, за кога имамо у потриби нашу крв пролити. Ако ли ти пак не буду ове књижице угодне, а ти чини боље. На перу ти срића, и да си ми здрав и весео!

Присвитли господине

[Из предговора другом издању Разговора; посвета је упућена кнезу Луки Ивановићу.]

Жељу, коју сам још одавно имао дати на свитлост витежка војевања и гласовита јунаштва Јуре Кастриотића, реченога Скендербега, војводе Јанка Сибињанина, многе приузвишене господе млетачке и остали различити унгарски и словински витезова за разговор и службу словинскога народа, сада извршујем и на свитлост дајем. Познајући пак, да се у Вашему Господству Присв. находе скупљене и сједињене крипости витезова речени, зато ови мој труд, премда мало урешени, истому велесрчно приказати слободим се: прво, каконо од старине господичићу, будући штио, да су од имена и Ваше јасне куће племена не само кнезови него ли јоштер и принципи у стара вримена били, како се находи у дипломи алити благодарству Јуре Ивановића, коју прими од Матијаша, краља унгарскога, у којој даје му племенити титуо алити име од принципа на ови начин: „Illustrissimo invictissimoque principi Георгио Ивановић“, у којој дипломи потврђује му слободно посидовање од града Ниша, његове државе и други села и вароша. Речена пак диплома би на свитлост дана од присв. госп. Томка Мрнавића у Риму на 1630. Прилична истина штије се у књигам талијанским, које се именују „Istoria degli avvenimenti dell' armi imperiali contro i ribelli ed Ottomani“, гди на листу 328 штију се четири принципа московска, послани за поклисаре од цара московскога к цесару Леополду, међу којим се находи један од имена и племена Валеша Прис. Госп., именом Протасио Ивановић, велики канцелир од Мошковије, а остали имена јесу ова: Борић Петровић, сенатур, Иван Јануовић, сенатур, и Иван Михајловић, секретар, које поглавице могу се од свакога видити у књигам гори именованим. Колико пак рабреному витезу мој труд приказати не стидим се, јер војујући под барјаком Приведрога Принципа млетачкога истому поштење, себи и свој крајини учинили јесте, а тому свидочанство изводе колајне, медаље од злата, кнежтво и друга помиловања од истога примљена. Али круна Вашега јаснога племена, дика которске државе и поштење све Далмације јест срићни и честити плод од племенита и витежкога стабла порођен, неумрлога имена кнез и кавалир Марко, који под градом Патрасом од турски гусара наскочен од витеза свуда проглашенога славно име стече, јер с мало својизи јунака придоби Турке и порази многе. То витежко дило познавши Приведри Принцип, учини га с великим весељем кавалиром с. Марка. Али ни овде кавалира Марка јунаштво не доспива, јер находећи се под градом турским Атеном само своји четрдесет витезова у својој тартани, не пуној великој, би наскочен од једнога шамбека гусарскога пуно велика и страховита, у кому бише близу четири стотине Турака, које Марко весело дочека, ш њимам се жестоко поби, шамбек, бојно турско дрво, придоби, сажга на мору и Турке поби, да ји се мало пливајућ на крај и сарани алити од његове славне сабље утече. Ма у овој долини од суза малократ се згађа велико весеље брез плача, како се догоди у чудноватому боју и добитју под Атеном, јер кавалир Марко, придобивши и сикући Турке, од пушке смрт имаде, кога Јозо, брат рођени, витежки освети добивши мноштво Турака, освојивши шамбек бојни, дигнувши га у лагум и учинивши своме Приведрому Принципу велико потење, који га надари з даровим од високе части и потења учинивши га кавалиром светога Марка, давши му медаље и колајне од злата, не само њему, него ли и осталим витезовом, који честито ш њиме бој бише и Турке предобише. Ова дакле и друга многа достојанства притежу мене, да ови мој труд, премда млохав и неуредан, Вашему Господству Присвитлому приказати и посветити имам, кому желећи сваку срећу и честитост небеску и земаљску вазда се називљем

Ваш Госп. присв.
припонизни и вазда држани слуга
фра Андрија Качић, речени Миошић.

Припољубљеному штиоцу.

[Из предговора другом издању Разговора.]

Не находећи се у мојим књижицам од краља, бана и витезова словински многе ствари и липи догађаји, који се прија, а нити и посли порођења Господинова згодише у државам словинским, зато, мој љубезни штиоче, речене књижице приштампајем с приставком стари краља, цесара, папа и многи свети од нашега словинскога народа, с надометком такођер многи писама од бана и стари унгарски, млетачки и словински витезова. А то ја све сам помљиво извадио из књига латински, талијански и рватски, из различитих писама и карата, дипломата, дукала, атестата, даворија и свидоџбе стараца, редовника и свитовњака. Сврха пак, за коју ја ови труд чиним, јест најпрва слава и поштење Божије, кому се свако дило поштено, брез отрује грија учињено посветити и приказати има; друга, нека се садашњи и послидњи витезови могу огледати кано у зрцало у рабренита војевања и гласовита јунаштва своји дида и шукундида, да ји слободно и весело могу наслидовати и с опћенитим непријатељом бој бити. Трећа пак сврха мога труда јест ова: да се славна имена витезова и гласовити јунака могу за пуно викова на свиту уздржати, штити и њиова јунаштва спомињати, јер што се у књигам не находи, брзо се изгуби и заборави; књиге штампане све по свиту иду, ако се изгубе у једному граду, држави али краљеству, не ће у другому. И то су, мој штиоче, сврхе, за које ја ови труд чиним, који, ако си рода од старине господскога, витежкога оли јуначкога, уфам се биће ти угодан, ако ли ниси, на моје мрзићеш књижице и погрђиват трудно дило старца Мјелована, каконо су и до сада они, који нису од витежке крви састављени. Реторике ни поесије, накићена ни напирлитана веза наћи не ћеш, него једну зграду сврху тврдога темеља од истине зиђану стинам наравним из дубоки јама по настојању сиромаха Мјелована изкопани. Ако се наслађујеш у зграђам нарешеним, ево сам ти камење приправио, пилај ји, теши ји и креши ји с твојизим алатом, кога си стекао, тер начињај високе, племените и господске палаче. Ја ти добровољно допушћам и честиту у твому рукодилу срећу називам.

Писма Радована и Мјелована.

        Књигу пише од Котара кнеже,
по имену старац Радоване,
тер је шаље побратиму свому,
Мјеловану од горице црне.

        У књизи га липо поздрављаше
тер овако старац бесиђаше:
„Мјеловане, сва је вјека на те:
пробуди се, биће боље за те.

        Кадно лани прође низ Котаре
и пронесе гусле јаворове
тер запјева пјесму од јунака
једне славиш, друге не спомињеш.

        Вијече на те Лијека и Крбава,
Славонија, вјетежка држава,
славна Босна и сва Далмација,
Романија и сва Булгарија,

        јер остави многе вјетезове,
мејданџије, бане и кнезове.
Пази, да ти не огуле браду,
јер јунаци за шалу не знаду.

        Та ето си брежан остарио
војујући и бојак бијући,
а јунаке нијеси запантио,
већ ји срдиш тако пјевајући.

        Ил јунаке пјевај све колике,
нека није прама теби вјеке,
ол се прођи гусал' и пјевања,
низ Котаре равне путовања.“

        Одписује старац Мјеловане:
„Не будали, побро Радоване!
Ко ће скупит по небу облаке,
ко л' испјеват по свијету јунаке!

        Не би ти ји вијеле изпјевале,
камо ли ће старац Мјеловане:
није ласно уз гусле вијекати
ни јунаке по имену звати.

        Ако л' ти је што помучно, побре,
од Котара старче Радоване,
узми гусле, та се и напјевај,
све делије по свијету изпјевај.

        Али ћеш се прија преставити
кано чврчак пјевајућ до мрака,
него ли ћеш, побре, избројити,
колико је на свијету јунака.

        Кад сам лани проша низ Котаре,
сваки вели: 'Пјевај моје старе!'
Ма не рече њеко, Радоване:
'На ти новац, старче Мјеловане,

        тер ћеш купит једну ћекву вина,
што ће теби бити до Карина!
Није ласно по свијету одити,
од јунака пјесме изводити.

        Али нека знадеш, Радоване,
да за новце не пјевам јунаке,
већ за љубав, славу и поштење,
вјетезова стари узвишење.

        Ево ћу ти гусле направити,
вјетезове по имену звати;
од који се споменути могу,
све ћу ти ји збројити у слогу.

        Радоване, вјера ти ме моја,
корба ми је додијала твоја.
Ваља ми се из дома дијелити,
ал ме не ће ђеца пречекати.

        Јер 'во сам ти тежко оболио,
оронуо и још ослијепио
скитајућ се од града до града,
од немила, побре, до недрага.

        Надај ми се до године дана,
јунаке ћеш казат од мејдана.
Доспивајућ поздрављам те лијепо
и у двору мало и велеко.“

Поскочница, која се може у колу пјевати.

        Особиту народ сваки
крипост има, с ком се дичи,
коју даје Бог пријаки.
Мудри кажу ове ричи.

        А краљује сва рабреност
у народу словинскому,
снага, јакост и срченост
у војнику рватскому.

        Александро то свидочи,
краљ велики свега свита,
сваком носећ он прид очи
диловања племенита,

        која вазда указаше
Словињани витезови;
и зато се зовијаше
славни јаки народ ови.

        При нег умри, њим остави
допушћења благодарна,
узноси ји, фали, слави
рад јунаштва веле харна.

        Кара, прити и проклиње,
ко б' опсова народ ови,
и свакога још заклиње,
да за њима зло не слови.

        Оставља јим бановине
све од мора латинскога
и државе јоштер ине
од Балтика леденога,

        да њиово има бити,
од старине како бише,
и нико се нејма прити;
Александро то хотише.

        Сва велика Сармација
од старине њиова је,
славна Босна, Далмација
илиричка држава је.

        Московија, Полонија,
Бохемија, Унгарија,
сва богата Славонија
и витежка Булгарија,

        словинске су те државе,
давно које освојише,
и пуно се они славе,
јер народе придобише.

        Лигонија, Аланија,
равна Лика и Крбава,
још и липа Арбанија
илиричка јест држава.

        Плодна земља Померанска
и Горија још сувише,
бановина а и Крањска
славног пука вазда бише.

        Њиова је дидовина
Србска земља и Русија,
у истину још старина
Татарија и Прусија.

        У билому граду свому,
Александрија ки се зазва,
свему пуку словинскому
љубезниву поздрав назва.

        Благослов јим још остави
Марте, Јова и Плутона,
своји богов', које слави,
да јим даду свака она,

        која од њи просит буду
и у дневу и у ноћи,
да јим није труд залуду,
биће њима у помоћи.

        Једанајест свитли бана
с азнадаром ту бијаше,
од источни када страна
њи монарка поздрављаше.

        За свидочит биху звани
свему свиту, славни пуче,
уписани гори бани,
како мудри то нас уче,

        да т' је ова оставио
Александро, син Филипа,
тер је тебе прославио
благодарства дилећ липа.

        Рад јунаштва и вирности
твоји стари, земљо славна,
имала си части дости
у истину још одавна.

        Весели се, мајко јака
илирички витезова,
да си пуна ти јунака,
свитли бана и кнезова.

        Липу срићу тер не куни,
јер племића и господе
градови су твоји пуни,
у поштењу сваком оде,

        брез којизи ти би била
ка и брез душе мртво тило,
тамна, мрачна и немила;
то би ти се догодило.

        Пространо се небо гизда,
јер је свитло и пристало,
ал да није на њем звизда,
у тамности све б' остало.

        Тако ни ти нигда не би
часна била ни угодна,
да господе нејм' у теби,
јер б' остала сва неплодна.

        За обичај у теби је,
да свак једнак оће бити;
неприлично у себи је
још о тому помислити.

        Александро умирући,
знам очито, не кти тога:
своје царство њим дајући
именова достојнога.

        Ни у рају, ди су свети,
сви једнаци могу бити;
ни у паклу још проклети
исту сржбу буду пити.

        Апостоли јер су већи
него свети мученици,
сву истину ваља рећи,
од свитовњи свеченици.

        А Луцифер жешћу има
од остали муку доли,
особиту сржбу прима,
јер се зове краљ охоли.

        К ведру небу ну погледај
тер крипости види сваке,
свитле звизде тер разгледај,
видићеш ји неједнаке.

        По свој земљи прошетај се,
слишај моја говорења,
у разуму не сметај се,
већ промисли сва створења,

        и лизућа и плазућа,
свита звири свакојаке,
сва летућа и пловућа,
угледаћеш свуда таке.

        Врста свака љути змија
старешине своје штује,
до земље се свака свија,
звиздук краља када чује.

        Бог је тако поставио,
да разликост има бити;
од вика је оставио,
ти се зато нејмаш прити.

Слиди кратко указање од старих краља словинских и догађаји који се у стара вримена згодише у државам словинским, из различитих књига извађени и на свитлост постављени

Први краљ илирички зваше се именом Илирик, од кога се Словињани Илирици прозваше. Посли овога многи владаше, али њиова имена књиге с којим се ја служим, не мећу.

На 3522. по створењу свита Фарани Далматини населише оток Вис.

На 3606. по створењу свита владаше словинским државам краљ Брадилио, Словинац, који имаде жесток рат с Филипом, краљем од Мацедоније, кога Брадилио доби и под харач подложи.

На 3629. Глауцио и Клито, син реченога краља Брадилија, краљеваше у држави словинској, и ове Александро Велики, син краља Филипа, јако облада и придоби.

На 3655. Деметрио гласовити би учињен краљ од словинских бановина.

На 3685. Влахаху словинским државам Брем и Болг, херцези олити дуке, Словинци, и ови поробише грчку земљу.

На 3726. Агран, Плеуратов син, би учињен краљ словински. Ови краљ пуно снажан бише и зато подложи многе бановине. Имадише сто нава од боја, с којизим оде против Етолом, разби и пороби њиову државу, пак напунивши речене бродове свакога богатства, славодобитник поврати се у земљу словинску.

На 3732. Умри краљ Агрон, и његова жена Теута поче владати словинским државам.

На 3733. Биху послани римски поклисари Луциос и Кајо краљици Теути, да је моле нека би покарала своје подложнике који чињаху много зла Латином по мору; али пуна женске охолости чинила их је погрдно смакнути.

На 3734. Краљица Теута послала је војску на Скендерце, освоји град Драчево, Корчулу и многе друге. Ђенера прид војском бише Димитар Фаранин, који се изневири Теути и са свом војском придружи Римљаном, који поробише сву Далмацију и освојише краљество Теутино.

На 3743. Димитар Фаранин, владалац од војске словинске, војева је по мору и поробио грчке државе. Ови је имао за жену Тритеуту, Пине, краља словинскога, матер.

На 3744. Римљани освојише Фар на отоку и Димал, мисто јако у Далмацији.

На 3745. Сердилаида, краљ словински, диже војску и пороби Мацедонију, да му није платио Филип, краљ мацедонски, потрошке за помоћ коју му је био послао супрот Етолом и Лацедемоном.

На 3762. Филип, краљ мацедонски, хотијући придобити Сердилаиду, краља словинскога, и његово краљество подложити, би од реченога Сердилаиде придобивен и истиран из земље словинске.

На 3773. Краљева је у словинским државам Плеурат, Словинац, и ови пороби грчку земљу до Коринта.

На 3781. Краљева је над Словинцим краљ Генцио.

На 3784. Генцио, краљ словински, по наговору Персеја, краља мацедонскога, учини се непријатељ Римљана, који с великом војском дођоше у Далмацију тер му многе градове освојише, најпосли Скадар у кога се бише затворија. И тада краљество словинско и мацедонско под област Римљана паде.

На 3840. Други Словињани, звани Ардијеји и Палари, ударише на Словинце далматинске, који се биху Римљаном подложили, тер их непријатељски поробише.

На 3900. Пераштани Далматини дигнули се јесу супроћ Римљаном.

На 3901. Далматини горњи ударише на Либурнеже Котарце, којизим град Промин освојише. Дођоше Римљани на помоћ Либурнежем, које Далматини придобише, ђенерала римскога и сву његову војску исикоше.

На 3920. По смрти Јулија Цесара Далматини Словинци римскога заповидништва јарам свргоше, које Бебиус, римски војвода, покорити хотијући, он и сва његова војска од Далматина би побијена. Али опет Римљани већу војску послаше у Далмацију, која веће од педесет годишта ш њимам се бијући, најпосли од Римљана придобивени остадоше Далматини.

На 3926. Дигоше се Посавци супроћ Римљаном, пуно вримена ш њима бој бише; али дође цесар Аугуст с војском и подсиде столно мисто посавско Сигечицу, коју у двајест дана на силу освоји. Отолем се дили у Далмацију, разби војску краља далматинскога, Тутима именом, и освоји му велики град Промин.

На 3927. Цесар Аугуст опет с војском дође у Далмацију, и зарад велика глада, који тада у Далмацији бише, цесару се подложише, давши му харач и у тутију алити у поручанство седам стотина младића.

На 3948. Даци Придунајци робили јесу Словинце, а Далматини дигоше се протива Римљаном.

Догађаји посли порођења Исусова.

На 7 по Исусову порођењу биху краљи од Далматина и Словинаца Батана и Пинет. Ови се дигоше протива Римљаном, а имадиху војске осам стотина иљада пишаца и двиста иљада коњика, како пише Велејус Римљанин, то чини миљун у све. На пуно миста Римљане исикоше на та начин, да нису никадар били у већему страху, тузи ни жалости.

На 8. Дође римска војска у Далмацију тер саме Макаране облада.

На 9. Римљани разбише словинску војску и уфатише Бата и Пинета, краље словинске.

На 57. Свети Пава приповида је рич Божију по словинским државам.

На 244. Владао је свим словинским тада државам краљ Сватес, Словинац. Ови Словинци тада звају се Авари и Абари.

На 254. Брибирани Котарци убише светога Максима.

На 350. Краљева је ово вриме над Рватим Суринг.

На 400. Дође с војском из Сцитије Радигост у Далмацију и у остале словинске државе тер се много јаки учини.

На 401. Краљ Аларик готски словински освоји Рим и Италију.

На 417. Готи Словинци задобили су шпањолски орсаг.

На 421. Почеше се Млеци зиђати.

На 451. Атила, краљ унгарски, речен бич Божији, многу крв по свим проли.

На 453. Атила освоји сву Далмацију.

На 453. Атила разори Аквилеју и многе градове по Италији.

На 454. Атила, стар од 124 лита, ожени се младом дивојком и посли велике игре и весеља својом се крвљу задуши.

На 457. Владаше словинским државам краљ Ардарик, који с војском словинском удари на синове Атилове и посиче веће од 30.000 Угричића, у кому боју погибе Елак, млађи син Атилов, а старији једва утече.

На 460. Владаше Либурнијом краљ Кунимунд, Словинац, протива кому дигну војску Динчиш, син Атилов, подсиде град Бошање; удари на њега Кунимунд, војску му разби, али и Кунимунд у тому боју погибе. Тада сконча посве краљество Атилино. Кога вас свит добити не може, од Котараца Словињана би придобивен.

На 473. Теодемир краљева је у Славонији. Освоји град Нишу и многе остале; подсиде Салоник, али с великим јаспрам подмићен остави га и то исто лито умри.

На 474. Теодорик, син реченога Теодемира, за краља је словинскога стао, и ови ослободи Далмацију, Рецију и сву Италију од усилника и прогонитеља.

На 493. Теодорик, краљ словински, убивши Одокара, краља латинскога, учинио се да је краљ од Италије.

На 526. Краљева је ово вриме у Далмацији и рватској земљи Селимир, Свевлада краља син.

На 541. Дође (како ники оће) у ово вриме краљ словински Остроило у Далмацију, тер истиравши старе Словинце из Држава словински, своје изнова насели.

На 548. Диже Остривој војску и освоји све до Драчева.

На 549. Освојише Словинци с Остроилом многа миста и поробише Дринопоље.

На 550. Би за краља у Далмацији Свевлад, син Остроилов, који диже војску на Грке, разби је и пороби круто.

На 552. Краљ Свевлад освоји Мацедонију и Илирију, тер се ове државе тада словинске прозваше.

На 564. Дођоше други Словињани, именом Авари оли Абари, на ону страну Дунаја у земљу словинску, коју освојише, тер се много јаки учинише. Посли тога ударише на Истријанце и многе друге државе, пак ји поробивши под арач ставише. Главар њиов зваше се бан, од кога војводе олити дуке словинске до днева данашњега бани се прозваше. Ови се пуно могућ учини, јер истога цесара цариградскога, освојивши државе, под арач подложи, на годиште по сто иљада златни дуката дајући му.

На 584. Словинци Абари град Земун код Дунаја и многе друге до земље разорише.

На 585. Словинци Абари дринопољску земљу поробише.

На 591. Абари речени на Далмацију ударише и доста зла учинише.

На 592. Исти Абари Словинци веле зла учинише у источним странам.

На 593. Краљ лонгобардски с помоћу Словинаца освоји Падуву.

На 599. Словинци Абари четрдесет градова у Далмацији разорили јесу.

На 600. Словињани, побивши војнике грчкога цесара, сву Истрију опустили јесу.

На 614. Би за краља словинскога абарскога Кајан, и ови пороби и освоји вас Фриул, обсиде град велики Видам, у кому заповидаше удовица Ромилда, и видећи из града реченога краља Кајана заљубила се бише у њега, кому посла вирна поклисара дајући му на знање, да ће му град придати, ако је узме за жену. Обећа се Кајан, и пусти несрићна жена Абаре у град, који све посикоше грађане и невирност велику учинише. Кајан прву ноћ спава је с Ромилдом, посли тога придавши је у руке многи блудника, напокон чини је на колац набити. Дило немило и сасвим опако. Дисцант мулиерес.

На 620. Опет Словинци Абари поробише земље источне до Цариграда, и зато цесар од краља абарскога мир је питао.

На 637. Далматини Словињани обсидоше град Сипонт у латинској земљи, убише Аја војводу и сву његову исикоше војску.

На 638. Дођоше Авари Словинци, поробише Далмацију пак прико мора одоше робит Италију.

На 639. Авари Словинци разасуше Далмацију и разрушише градове, међу којим велики и гласовити град Солин, столно мисто цесара Диоклецијана, според земљом изпоредише. Стари такођер Дубровник разорише и посве опустише.

На 639. Дођоше Рвати од горе Бабине, и истиравши старе прибиваоце Словинце, рватску населише земљу; а прозваше се Рвати од бана Рвата именом, који њима владаше.

На 644. Би краљ словински абарски Кајм, који се поби с Вуком, војводом фурланским; за три дана били се јесу, четврти разби Вука и војску његову.

На 667. Словинци разбише Французе, у кому боју погиба син краља французкога Пипина, именом Астијагис.

На 677. Краљева је у Булгарији Бутаја, Словинац.

На 688. Французи биху заповидници у рватској земљи и велике пропасти чињаху Рваћаном. Између остали ово: малу дицу издираху матерам из руку пак ји раскидиваху и псом бацаху. Таку опачину Рвати поднит не могући, исикоше све главаре французске по својим државам; и цића тога велика војска французска дошла је на ње, с којом се Рвати седам годишта бише и све ш њиовим војводом исикоше.

На 706. Словинци поробили су фурланску земљу и Лумбардију, поразили бана фурланскога Ајаиду са свим племићим, које су уфатили. Посикли су такођер и Фердулфа, војводу лонгобардскога, заробили многу чељад, заплинили плино и однили неизбројена богаства у своје краљество.

На 756. Будимир, краљ свети, ово је вриме владао.

На 763. Иза Црнога мора опет један словински народ дође, стаде крајем воде Атарне.

На 813. Михајло цесар би разбијен од Булгара.

На 818. Бан Љутовид, владалац од Пожеге, Срима и Славоније, одврже се од цесара Лудовика и поче робит бановине туђе.

На 819. Бише у ово вриме краљ далматински именом Борна, који подиже војску на Љутовида, бана од Славоније, поби се ш њиме код воде Купе и би придобивен од бана Љутовида.

На 820. Ударише са три стране силне војске цесара Лудовика на бана Љутовида, и не могући му ништа учинити, срамотни се натраг повратише, а многи од бановаца биху посичени.

На 821. Пође с овога свита краљ словински Борна, тер на мисто његово би учињен Ладислав, син реченога Борне. У то исто вриме удари на Љутовида неизбројена војска цесара Лудовика, којој не могући Љутовид одолити, побиже у србску земљу и би примљен од војводе србскога у двор свој; али се Љутовид указа непознан и жестоко нехаран, јер погубивши свога доброчасника учини се господар од његова града и свега богатства. Право је речено: „Не чини добра непознану, да те зло не нађе“.

На 823. Побиже Љутовид у Далмацију и би убијен од своји пријатеља.

На 827. Далматини и Словинци одбацише римско и цариградско владање

На 829. У Далмацији и рватској земљи краљева је Томислав.

На 832. У другим словинским државам краљева је Гостумил.

На 837. Краљ далматински и рватски Трпимир.

На 839. Сењани робили јесу Фриул.

На 864. Биху владаоци словински Демогој и Иник.

На 872. По смрти Демогоја краљева је у Далмацији Шебеслав.

На 879. Уморио је краља Себеслава војвода Бранимир.

На 880. Методиус, велики и разумни, словински апостол речен, ово је вриме био.

На 890. Владао је у Славонији Бранислав, а у Далмацији и у осталим државам словинским краљева је Мучимир.

На 891. Словинци разбише Баваре и Французе.

На 920. Заповида је бан Михајло ово вриме.

На 936. Разбише Рвати војску Симеона, краља булгарскога, и сву Булгарију јако поробише, убивши још истога краља Симеона.

На 938. Примислав и Болеслав главари су рватски били.

На 949. Прибина бан убио је Мирослава, краља словинскога.

На 966. Словинци Неретвани побише Турке Сарацене у латинској земљи и из горе Гарганске изтираше.

На 1059. Краљева је Крешимир над Рватим. Ово вриме подложише се Бошњаци Бели, краљу унгарскому, с овим уговором, да они бане своје обиру, и би одабран Иван Котромановић.

На 1065. Краљева је у словинским државам Стипан, син Крешимиров.

На 1074. Краљ рватски би Звонимир, кога мало посли баци с владања бан Славић; али с помоћу Гргура папе имаде краљевства владање.

На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло.

На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.

На 1115. Владао је словинским државам краљ Јуре, који своје синовце прогонећи би свржен, и Грубиша, његов синовац, за краља учињен.

На 1141. Кнез Радослав з братјом својом Иваном и Владимирон почеше владати словинским државам, али много од Деше напастовани биху.

На 1151. Деша супрот Радославу војева и снажан се пуно учини. Ови дарова колудром оток Млит код Дубровника.

На 1161. Деша посве придоби краља Радослава.

На 1171. Би краљем словинским Немања, син Дешин, и ови се много велик учини.

На 1190. Би за краља Стипан Неманић, син реченога Немање.

На 1200. Симеон, син Стипана Неманића, би краљ од Рашије и Далмације. Ови освоји многе бановине. И у то вриме Босном владаше бан Кулин.

На 1235. Поробише Татари сву Унгарију, притираше краља Белу к мору и његову војску тежко исикоше; али с помоћу бана Франђипана придоби Татаре и срићно се поврати на своје владање.

На 1241. Сењани велику вирност указаше краљу Бели, јер витежки придобише Татаре у пољу Гробничкому тер ји разбише и около педесет и шест иљада посикоше, од кога вримена Гробничко поље није ничим до данашњега днева родити могло.

На 1252. Стипан, бан словински, почео је зидати град Јабланац. У то исто вриме краљ Бела учини Шубиће кнезове од Брибира.

На 1271. Нинослав банова је у Босни.

На 1289. Стипан Неманић, краљ од Рашије и Далмације, освоји Босну.

На 1312. Би за бана од Книна, Скрадина и остали миста Младин, син бана Павла.

На 1317. Урош, син Стипана Неманића, ово вриме краљ је словински био.

На 1322. Бан Младин многа зла чињаше у Далмацији, навластито Трогираном и Шибеничаном, робећи њиове државе и многу крв неправедно пролијући. Принцип посла јим на помоћ галије, тер освојише Омиш и Скрадин, град реченога бана Младина, кога злоћу исти Карло, краљ од Унгарије, подносити више не могући, у Книну уфати га и одведе свезана у Унгарију.

На 1331. Великога краља Уроша син Стипан постави у тамницу.

На 1339. Фратри с. Фране дођоше у Босну, којизим бан Стипан узиђа манастир у Милешеву.

На 1340. Стипан Неманић освоји сву Мацедонију, Булгарију, Романију и многе друге државе тер се поче цесар звати.

На 1354. Урош, други тога имена, би учињен краљем словинским.

На 1371. Уби краља Уроша његов невирни таст Вукашин, који поче на мисто његово краљевати.

На 1373. Твртко, краљ босански, сагради Нови у Буци од Котора.

На 1376. Ударише Турци на краља Вукашина, који само тридесет иљада војске поби се ш њима на бојном Косову, разби војску турску тер ји исиче около тридесет иљада изван онизи, који се у води Марици утопише. Приђоше воду и Турке прико воде сикоше; али волећи садирати с мртви одору него живе сићи, биху од Турака снажно наскочени тер срамотно натраг побигоше. Десет иљад' Турци посикоше, а пет иљад' вода Марица прождри. Утопи се силни витез Углеша, брат краља Вукашина, који мало прије веће од триста глава одсиче. Прождри вода и јакога витеза Рељу, реченога Бошњанина. Приплива Вукашин на коњу воду Марицу и побиже прико горе, али залуду, јер га погуби његов слуга за однити му колајну и криж од злата.

На 1382. Фридриг Бубел и бан Сурић ово вриме бани су далматински и рватски били.

На 1389. Цар Мурат на Косову пољу од Милоша Кобилића би убијен.

На 20 класна, а годишта гори реченога 1389, Твртко, краљ босански, разбио је цара Амурата.

Истога годишта истирао је Твртко Угре испод Вране у Котару, коју обсили биху, тер ји притира у Нин.

На 1390. на осам класна придали су се Трогирани краљу Твртку.

На 1391. Пушке и прах пушчени ники фратар Нимац изнашао је. Исто годиште пође с овога свита краљ Твртко.

На 1392. Дабиша, Стипана бана брат, краљ је босански постао.

На 1401. Умро је Дабиша, краљ босански. Твртков син наравни краљество босанско имаде. Остоја Кристић баци Тврткова сина с краљества. Остоја војева је супроћ Дубровчаном и супроћ Хрвоју Вукићу, бану јајачкому.

На 1403. Хрвоје Вукић разбио је Угричиће и Павла Бистена, бана рватскога, близу Бихаћа.

Краљ Лудовик учинио је Хрвоју војводом али дуком сплитским и баном далматинским и рватским.

На 1406. Сигисмунд, краљ унгарски, дође с војском у Босну, освоји Сребрницу и многе друге градове и вароше по издаји бана Хрвоја, супроћ кому се постави Сандаљ Хранић, капитан босански, али од унгарске војске би придобивен, тер многа господа босанска погинуше.

На 1407. Остоја Кристић учини мир с краљем унгарским и војеват поче протива Хрвоју.

На 1409. освојили јесу Млечани Травис, Падуу, Виченцу, Верону и друга многа миста.

На 1412. Шибенички пук истирао је своје племиће из града, али краљ унгарски смутљивцем чинио је главе одсићи.

На 1415. Бан Хрвоја одступи од цесара и краља унгарскога Сигисмунда, утече се цару и од њега прими помоћ протива Остоји, краљу босанскому. Цића тога невирна дила дигла се је силна војска унгарска протива њему и дође у Босну, прид којом биху главари Иван, палатин алити бан унгарски, Иван Маротић, бан словински, и Пава бан Купор с многом господом и племићим унгарским и словинским. Али њиова би велика несрића, јер Хрвоја разби и сву војску исиче, а господу, који не погибоше, оне уфати живе. Бана Купора уфативши жива, у волујску кожу чини га сашити и у воду бацити.

На 1416. Пође с овога свита велики војвода Хрвоје; и краљ босански Остоја, одбацивши своју жену краљицу, Грубу именом, узе жену Хрвојину.

Господа и племићи босански ово вриме учинише виће, да Остоју баце с краљевања, у кому вићу би убијен Пава Радјеновић; а краљ Остоја с Петром Павловићем у град тврди Бобовац утече. Али остоју Бошњаци бацише, а Стипана Јаблановића за краља одабраше.

На 1443. Твртко Други, краљ босански, брез порода умри; и краљева је на мисто његово Тома Кристић и обраћен на праву виру Исусову од светога Јакова од Марке, реда с. Фране, крст свети прими по кардиналу Карвајали. Посли његове смрти краљева је његов син наравни Стипан, који од Турака би убијен, и тада посве доспи словинско краљевање.

Писма од Павлимира.

        Љуто цвиле словинска господа,
како цвиле, до неба се чује;
дозивље ји вила из планина
тер је њимам тихо говорила:

        “Што цвилите, словинска господо,
која вам је велика невоља?
Али су вас Грци поробили?
Али вас је куга поморила?“

        Говоре јој словинска господа:
„Мучи, вило, муком замукнула!
Нити су нас Грци поробили,
нити нас је куга поморила.

        Али нам је цвилити невоља,
јер 'во има тридесет година,
одкада смо краља изгубили,
а другога нисмо учинили.

        Нит га, вило, окрунит можемо,
јер се бани погодит не могу,
а од краља рода не имаде,
кога бисмо за краља обрали.“

        Била вила њимам говорила:
„Не бојте се, словинска господо!
У Риму је дите Павлимире
од колина краља словинскога.

        У липоти свакога надлази,
још и младе Римкиње дивојке,
јакост, мудрост у њем се налази:
биће дика словинске господе.

        Поклисаре у Рим одправите
тер за краља њега учините.
Он је унук старца Радослава,
а синовац краља Цијаслава.“

        Кад господа вилу разумише,
поклисаре у Рим одправише,
доведоше млада Павлимира,
у Трибуњу њега окрунише.

        Сви дођоше бани на весеље,
сви дођоше и поклонише се;
не кти доћи бане Љутомире,
не кти доћи ни поклонити се.

        То је краљу врло мучно било,
силену је војску сакупио,
тер отиђе гори у Рашију,
у државу бана Љутомира.

        Липо га је бане дочекао
с тријест иљад' своји витезова;
ту удари коњик на коњика,
све по избор јунак на јунака.

        Ту се тешка крвца проливаше,
до неба се јадан глас чујаше:
виска коња, а јаук јунака,
све дитића и млади момака.

        Намири се краљу Павлимире
на младога бана Љутомира,
од бедрице ћорде повадише
тер се з бритким ћордам ударише.

        Бог поможе краљу Павлимиру,
јер је бану главу одсикао.
Овако се свакому згодило,
гди не слуша млађи старијега!

Писма од краља Тјешимира.

        Гоји мајка синка маленога
у Трибињу, граду бијелому,
гоји она сивога сокола,
по имену краља Тјешимира.

        Кад га мајка одгојила бише,
изпроси му гиздаву дивојку,
липу ћерцу бана Цидомира
у Надину, граду бијелому.

        Гиздаве му свате сакупила,
сакупила господу словинску,
од мила је сузе проливала,
овако је њима говорила:

        “Послушајте, господо сватови,
ви по избор бани и кнезови:
кад дођете у Котаре равне,
г бијелому двору дивојчину,

        пазите ми синка Тјешимира,
којино је јединак у мајке,
здрава ми га натраг повратите
и дивојку младу доведите.

        Котарци су људи силовити,
ви немојте с њимам вино пити,
у вину ји кажу кабгаџије,
кабгаџије, тешке мејданџије.

        Дониће вам вина тролитњега
и ракије од девет година,
пазите се бана од Надина,
ви не пијте брез водице вина.“

        Сватови се на ноге скочише,
своје брзе коње подсидоше,
отиђоше свати по дивојку
Вукосаву, по избор Котарку.

        Здраво свати дошли до дивојке,
до дивојке и њезине мајке,
и здраво се натраг повратише,
Вукосаву младу доведоше.

        Мало вриме постојало бише,
лип је она пород породила,
породила синка Прелимира
и за њиме млада Крешимира.

        Кад ли биу дица понаресла,
бабо јим је тихо говорио:
„Синци моји, два сива сокола,
послушајте вашега бабајка!

        Ово има пуно годиница,
одкад мене краљем учинише
и на главу круну поставише
у Трибињу, граду бијелому.

        За краља ме бани не познаше,
не познаше нит се поклонише,
већ вас молим, моји соколови,
осветите вашега бабајка.

        Крешимире, драго дите моје,
ну оседлај добра коња твога
тер отиђи г бану Цидомиру,
г диду твому, пријатељу мому.

        Љуби њему скута и колина,
моли, синко, бана господина,
нек ти даде војску небројену,
тер отиђи на Босну поносну.

        Погуби ми бана босанскога
и освоји очеву државу
до Дунаја, студене водице,
која тече посрид Унгарије.

        Прелимире, драго дите моје,
ну сакупи младе Трибињане,
Црногорце и све Херцеговце
до Цетине, студене водице.

        Погуби ми бана од Дулциња
и освоји очеву државу
све до равне земље Булгарије,
Булгарије и до Романије.

        Синци моји, не били проклети,
донес'те ми дви главе јуначке:
једну главу бана дулцинскога,
другу главу бана босанскога.

        Нек се свисте по свиту крајине,
од словинске земље бановине,
што ће рећи краља не слушати,
не слушати нит се поклонити.“

        Када дица бабу разумише,
своје брзе коње подсидоше;
Прелимире купи Трибињане,
Црногорце и све Херцеговце.

        Пође с војском Дулцињу билому
удари се з баном од Дулциња;
али бану лоша срића бише,
јер му русу главу одсикоше.

        Пак отиђе с војском у Рашију,
да погуби бана од Рашије
и освоји очеву државу
све до равне земље Булгарије.

        С њим се бане побит не смиђаше,
већ му шаље мите и дарове
и даје му ћерцу за љубовцу,
а он њему сву Рашију равну.

        Али младо дите Крешимире,
он отиђе г бану Цидомиру,
љуби њему скута и колина
тер је њему тихо говорио:

        “Ах мој дико, бане Цидомире,
ово има много годиница,
одкад мога бабу окрунише
у Трибињу, граду бијелому.

        За краља га бани не познаше,
не познаше нит се поклонише;
већ те молим, дико, добро моје,
да ми дадеш војску небројену.

        Ја ћу поћи у Босну поносну,
погубићу бана Селимира,
освојићу очеву државу
до Дунаја, водице студене.“

        Што год пита дите Крешимире,
што год пита, то му бане даје:
даде њему војску небројену,
пође ш њоме на Босну поносну.

        Дочека га бане Селимире
ниже Јајца насрид поља равна;
ту се бојна копја положише
и свијетле ћорде повадише.

        Ту удари јунак на јунака,
тер се бише од јутра до мрака;
ал је бану лоша срића била,
његова је војска изгинула.

        Сам утече бане Селимире,
сам утече у луге зелене,
а не би га ни он утекао,
веће га је мркла ноћ отела.

        Посли тога боја жестокога
сву је равну Босну освојио
до Дунаја, студене водице,
која тече посрид Унгарије.

        Онда било, сад се спомињало,
ко ме чује, на част нека му је.

Писма од краља Владимира.

        Горко цвили сужањ Владимире
у тамници краља булгарскога,
горко цвили, данак проклинаше,
у који се на свит породио.

        Цини јадан, да не чује нико,
ал то чује Косара дивојка,
липа ћерца краља булгарскога,
који бише рода словинскога.

        Пита њега Косара дивојка:
„Што је теби, мој сужњу невољни?
Али ти је мајка омилила,
али ти је жао завичаја?

        Али ти је гладак додијао
ал тамница, јадна кућа твоја,
ал на ногу негве до колина,
ал на руку тежке лисичине?

        Ал си чуо, мој сужњу невољни,
да с' удаје вирна љуба твоја,
тер проклиње данке и године
и старицу јадну мајку твоју?“

        Говори јој сужањ Владимире:
„Прођи ме се, Булгарко дивојко!
Није мени жао завичаја,
нити ми је омилила мајка.

        Нит је мени гладак додијао,
ни тамница, јадна кућа моја,
ни на ногу негве до колина,
ни на руку тежке лисичине.

        Ни с' удаје вирна љуба моја,
јер се до сад нисам оженио,
нити ћу се јадан оженити,
јер 'во ћу ти брзо погинути

        у тамници краља булгарскога
Самуела, да га Бог убио!
На вири је мене приварио,
у тамницу тамну поставио.“

        Још му вели Косара дивојка:
„Да реци ми, мој сужњу невољни,
одкуда си, од које ли земље,
од кога ли рода и племена.“

        Говори јој дите Владимире:
„Ја сам сужањ од Херцеговине;
дворио сам краља словинскога
у Трибињу, граду бијелому.

        Што ме питаш за род и за племе,
и то ћу ти повидити право:
ја сам, секо, рода госпоскога,
ал сам сужањ краља булгарскога.

        У мене је благо небројено,
моја би ме изкупила мајка,
ал ме краљу не да на одкупе,
него иште русу главу моју.“

        Тишила га Косара дивојка:
„Немој цвилит, мој сужњу невољни!
Ја сам ћерца краља булгарскога
Самуела, господара твога.

        Расплитаћу жуте косе моје,
љубићу му скута и колина,
ноге ћу му сузам поливати,
живим ћу га Богом заклињати,

        да те пусти из тамнице тамне
и пошаље старој мајци твојој,
нек се твоја обесели мајка,
кад угледа Владимира синка.“

        Пак одшета билу двору свому
тер се сама собом разговара:
„Што сам годир видила јунака
словинскога рода и племена,

        ја не види липшега јунака,
ни липшега, ни присталијега,
нит га може породити мајка,
од младога сужња Владимира.“

        Пак улизе у дворе бијеле,
љуби баби скута и колина,
ноге му је сузам обливала,
овако је баби говорила:

        “Даруј мени сужња Владимира
за мојега вирна заручника,
а тако ти свитле круне твоје
и тако ти синка Радомира!

        Чини ми се, мој мили бабајко,
да ће бити рода госпоскога:
дворио је краља словинскога,
липо збори, понизно говори.

        Опрости га из тамнице, бабо,
а тако ти шарца коња твога
и тако ти бритке ћорде твоје,
јер је липо момче Херцеговче!“

        На то се је краљу насмијао,
Косари је тихо говорио:
„Није оно момче Херцеговче,
већ је оно краљу Владимире.

        Ја не могу друго учинити,
ваља ми га теби даровати,
сва је твоја слика и прилика,
слави њега Крбава и Лика.“

        Кад разуми Косара дивојка,
да ће бити краљица словинска,
од драгости сузе проливаше,
своме баби руке целиваше.

        Од тамнице кључе узимала,
тамници је врата отворала;
Владимира сужња дозиваше,
тер овако њему говораше:

        “Устани се, краљу Владимире,
тер отари горке сузе твоје,
ево тебе заручница зове,
липа ћерца краља булгарскога!“

        Кад је сужањ ричи разумио,
низ образ је сузам оборио,
благосивље Косару дивојку
веће него своју милу мајку.

        Пак изађе из тамнице тамне
и отиђе г двору дивојчину.
Липо га је тасте дочекао,
за здравље се ш њиме упитао.

        Зове к себи булгарске терзије,
да му кроје са златом аљине;
облачи га у скерлет и злато,
сину сужањ кано сунце жарко.

        Племенит је собет учинио,
господу је на собет сазвао,
винча њега с Косаром дивојком,
поврати му круну и краљество.

        Ту весеље велико бијаше,
не може се, побре, рећи више:
у двору су бубњи и свирале,
а прид двором дивно коло игра.

        У колу су Булгарке дивојке,
коло води сека Косарина,
липе она писме изводила,
сваку писму секи припивала.

        Да је кому погледати било
Самуела, краља булгарскога,
како свога зета целиваше,
целиваше и благосливљаше:

        “Оди з Богом, драго дите моје,
на путу ти добра срића била!
Пуно сам ти, синко, сагришио
и старицу мајку разцвилио

        држећи те у тамници тамној,
морећи те и жеђом и гладом.
Узми, синко, заручницу твоју,
поведи је г билу двору твому.

        Поздрави ми словинску господу
и старицу милу мајку твоју,
којуно сам врло увридио,
бреззакоње свако учинио.“

        Свим делијам писма на поштење,
Бог нам дао здравље и весеље!

Писма од Радослава и Бодина.

        Кукала је црна кукавица
усрид зиме, кад јој није вриме:
није оно црна кукавица,
већ је оно Јацинта госпоја,

        вирна љуба краља булгарскога,
кога биху Грци уфатили,
у тамницу тамну поставили,
тер га море и жеђом и гладом.

        Сузе рони, билу књигу пише,
не пише је грчки ни латински,
већ је пише срмски и словински,
тер је шаље краљу Радославу:

        “Радославе, мили господаре,
оли не знаш, ол не хајеш за ме?
Синовца ти Грци уфатише,
у тамницу тамну поставише.

        Трикрат сам га златом измирила,
не би ли га јадна изкупила,
ал га цесар не да на одкупе,
већ га мори и гладом и жеђом.

        А јутрос ми била књига дође,
да ће њега брзо погубити,
мене јадну љубу разцвилити,
којано сам скоро доведена.

        Већ те молим, свитла круно моја,
напиши ми листак књиге биле
тер је шаљи грчкому цесару,
од источни страна господару,

        нека пусти сужња из тамнице,
друга мога, а синовца твога;
даћу њему благо небројено,
ситни бисер и драго камење.“

        Када краљу била књига дође,
књигу штије, а сузе пролива,
пак написа листак књиге биле
тер је шаље круни цесаревој:

        “Еј цесаре, свитла круно моја,
пошаљи ми синовца Бодина,
кога држиш у тамници тамној
тер га мориш и жеђом и гладом.

        Даћу теби благо небројено
и још к тому алем-камен драги,
који ваља града Цариграда
и по равне земље Романије.“

        Њему цесар књигу одписује:
„Не будали, краљу Радославе!
Не би твога пустио синовца
ни за три била града Цариграда,

        ни за свитлу круну Моголову,
која ваља мојега цесарства,
ни за ћорду краља Александра,
која сјаје кано сунце жарко.

        Виче земља грчка и латинска
на Бодина, синовца твојега,
јер не оста села ни вароша,
кога није Бодин поробио.

        Тијаше се јадан окрунити
усрид била града Цариграда;
тијаше ми круну уграбити,
на главу је своју поставити.

        Ал ово ти тврду виру дајем,
још и јамца Бога великога,
да ћу прија главу изгубити
него жива Бодина пустити.“

        Штије књигу старче Радославе,
књигу штије, а сузе пролива;
по имену слуге дозиваше
тер овако њимам говораше:

        “Који би се од вас јунак наша,
да отиђе прико грчке земље
до тамнице синовца мојега,
несрићнога краља булгарскога,

        тер отвори врата од тамнице
и изведе сужња невољнога,
дао би му ћерцу за љубовцу
и још к тому благо небројено.“

        Сви јунаци г земљи погледаше,
погледаше и поклонише се,
али не кти дите Тратомире,
већ је краљу тихо говорио:

        “Ја ћу поћи прико грчке земље
и довешћу синовца твојега.“
Пак покроји до земље мантије
тер се чини црним калуђером.

        И отиђе од града до града:
изповида, грчки приповида,
Бога моли, поји летурђију,
траву јиђе, ладну воду пије.

        Кад је доша тамници на врата,
пита њега стража од тамнице:
„Одкуда си, свече духовниче,
одкуда ли, од које ли земље?“

        А он њему тихо одговара:
„Ја сам родом од Стамбула града.
Ево има девет годин' дана,
одкада сам у гори зеленој.

        Траву јидем, ладну воду пијем,
тежким бичим моје тило бијем,
сузе роним од јутра до мрака
и од мрака до бијела данка.

        А сад има недиљица дана,
одкада сам чудан санак снио,
санак снио, у санку видио,
да умире краљу Бугарине

        у невољи у тамници тамној:
он умире од глад' и од жеђе
и брез слуге и брез свеченика,
и брез брата и брез пријатеља.

        Већ те молим, драги пријатељу,
пусти мене у тамницу тамну,
да покрипим сужња невољнога,
који ће се ноћас преставити.“

        Привари се стража од тамнице,
привари се, ујиде га змија,
отвори му врата од тамнице,
да покрипи сужња до зорице.

        Кад улизе у тамницу тамну,
Божју му је помоћ називао,
биле му је руке опростио,
биле руке и бијеле ноге.

        Изведе га из тамнице тамне
пак подиже од земље мантије,
бритке се је ћорде добавио,
од тамнице стражу погубио.

        Побигоше горицом зеленом
прико земље грчке и словинске
пивајући и попивајући,
утекоше, весела јим мајка!

        Весели се мало и велико,
а највеће краљу Радославе
и Јацинта, љуба Бодинова,
која бише скоро доведена.

        Липо га је стрико даровао:
дарова му два града бијела
близу равне земље Романије.
Али се је брзо покајао,

        јер не прође ни година дана,
ол година оли половина,
скупи војску Бодин, дите младо,
тер отимље стричеве државе.

        Радослав му билу књигу пише,
овако је њему бесидио:
„Што сам теби, синко, сагришио,
тер ти иштеш русу главу моју?

        Еј Бодине, драго дите моје,
камо вира, камо л' душа твоја,
камо сузе, камо љубав моја?
У за час те стрико причекао!“

        За то Бодин и не хаје ништа,
већ му оте круну и краљество,
погуби му два синка малена
у Трибињу, граду бијелому.

        Еј невиро, нигди те не било,
врло ти си свуда уродила!

Писма од Кобилића и Вука Бранковића.

        Липе ти су румене ружице
у бијелу двору Лазарову,
нико не зна, која бише липша,
која виша, која л' руменија.

        Нису оно ружице румене,
већ су оно ћерце Лазарове,
од Сервије равне господара,
од старине витеза и бана.

        Лазар ћерце за господу даје:
Вукосаву Милош Кобилићу,
Мару даје Вуку Бранковићу,
а Милицу цару Бајазету.

        На далеко Јелину удаје
за племића и господичића,
по имену Црнојевић Јурја,
који бише од Зенте војвода.

        Мало вриме постојало бише,
три сестрице мајку походише;
не походи Милица царица,
јер јој не да царе Бајазете.

        Сестрице се липо поздрављале,
ал се оне брзо завадише
фалећ свака свога заручника
у бијелу двору Лазареву.

        Вели љуба Црнојевић Јурја,
по имену Јелина госпоја:
„Није мајка родила витеза,
што је мајка Црнојевић Јурја.“

        Говорила љуба Бранковића:
„Није мајка родила племића
ни јунака ни господичића,
што је мајка Вука Бранковића.“

        Смијала се љуба Милошева,
по имену млада Вукосава,
смијала се тер је бесидила:
„Не лудујте, јадне секе моје!

        Не фал'те ми Вука Бранковића,
који није на гласу делија,
нит ми фал'те Црнојевић Јурја,
јунак није нит је од јунака.

        Већ фалите Милош Кобилића,
од Пазара Новога племића,
којино је јунак од јунака,
породи га Херцеговка мајка.“

        Расрди се љуба Бранковића,
Вукосаву руком удараше;
како је је лако ударила,
из носа јој крвца извирала.

        Скочила се млада Вукосава,
оде цвилећ г двору бијелому,
Милоша је плачућ дозивала
тер је њему тихо говорила:

        “Да ти знадеш, мили господаре,
што говори љуба Бранковића:
да ти ниси племић од племића,
него хрђа од хрђаковића!

        Још се фали љуба Бранковића,
да ти не смиш на мејдан изаћи
Бранковићу, свому господару,
зашто ниси десном руком јунак.“

        То Милошу пуно мучно бише,
тер се скаче на ноге јуначке
и посиде коња од мејдана
пак дозивље Вука Бранковића:

        “Пријатељу Вуче Бранковићу,
ако те је породила мајка,
изађи ми на мејдан јуначки,
да видимо, ко је бољи јунак!“

        Инако се Вуку не могаше,
већ посида коња од мејдана
пак изађе на то поље равно,
гди бијаше мисто од мејдана.

        Ту се з бојним копјим ударише,
ал се бојна копја поломише;
од бедрице ћорде повадише,
и ћорде се бритке изломише.

        Удрише се тешким буздоханим,
буздоханом перје политаше,
Милошу је срића прискочила,
баци с коња Вука Бранковића.

        Говори му Милош Кобилићу:
„Сад се фали, Вуче Бранковићу,
пофали се вирној љуби твојој,
да ти не смим на мејдан изаћи!

        Могу ли те, Вуче, погубити,
твоју љубу у црно завити?
Али не ћу, јер смо пријатељи,
пођи с Богом, не фали се више.“

        Мало вриме постојало бише,
на Лазара Турци ударише,
прид њима је Мурат Сулемане,
роби, пали села и градове.

        Лазару се ино не могаше,
него купи војску на све стране,
зове к себи Вука Бранковића
и делију Милош Кобилића.

        Госпоски је собет учинио,
господу је на собет сазвао,
а када се винца понапише,
господи је својој бесидио:

        “Послушајте, моји витезови,
ви по избор бани и кнезови!
Сјутра ћемо удрити на Турке,
слушаћемо Милош Кобилића,

        јер је Милош на гласу делија,
боје га се Турци и крстјани:
он ће бити прид војском војвода,
а за њиме Бранковићу Вуче.“

        То је Вуку врло мучно било,
јер Милоша видит не могаше,
Лазара је надвор изводио,
скровито је њему говорио:

        “А не знаш ли, мили господаре,
залуду си војску сакупио,
издаће је Милош Кобилићу,
Турке брани, о невири ради.“

        Мучи Лазар, не говори ништа,
а када је за вечером било,
златном чашом Лазар напијаше,
сузе рони, тихо бесиђаше:

        “Ни у здравље цара ни цесара,
већ у мога зета Кобилића,
који ме је издат намислио
кано Јуда свога Створитеља.“

        Заклиње се Милош Кобилићу,
заклиње се Богом господаром,
да издаје не ће учинити,
о невири нигда помислити.

        Пак се скаче на ноге јуначке
тер улизе под чадоре биле,
до поноћи сузе проливаше,
од поноћи Бога вапијаше.

        Када ли је зора забилила
и даница лице помолила,
он посиде добра коња свога
пак отиђе у војску цареву.

        Моли Милош цареве делије:
„Пустите ме к цару под чадоре,
издаћу му војску Лазарову,
а Лазара жива уфатити.“

        Кобилићу Турци вироваше
тер прид цара њега доведоше.
Клече Милош на земљицу црну,
љуби цару скута и колина.

        Свога се је ножа добавио,
Мурата је у срце удрио,
пак повади сабљу од бедрице,
сиче Милош паше и везире.

        Ал и њему лоша срића бише,
јер га Турци на сабље разнише.
Сто учини, Вуче Бранковићу,
што учини, да од Бога нађеш!

Писма од Котромановића.

        Три су бора упореда ресла,
међу њимам јела танковита:
нису оно три бора зелена,
нит је оно јела танковита,

        већ су оно три мила брајена,
три брајена Котромановића,
и Даница, њиова сестрица,
усрид Јајца града одгојена.

        Три се браца липо миловаше
и заједно складно прибиваше:
гледале ји из горице виле,
гледале су тер су бесидиле:

        “Ко би ону братју завадио,
завадио оли погубио,
његова би била бановина
од Дунаја до сињега мора.“

        То је чула вила Словинкиња
тер је њимам тихо бесидила:
„Дајте мени липу бановину
од Дунаја до сињега мора.

        Ја ћу ону братју завадити,
завадити оли погубити.“
Пак полети к Јајцу бијелому
тер находи три мила брајена.

        Меће на ње тешке мађинлуке,
не би ли ји вила завадила:
мађинлуци крипост изгубише,
три се браца нигда не свадише.

        Кад видила вила Словинкиња,
да не може братје завадити,
лети она гори на планину
пак завика с високи планина.

        Виче танко, али гласовито,
тер дозивље по Босни господу:
„Зло вам јутро, босанска господо!
Ал не знате, али не хајете?

        Виће чине три мила брајена,
три брајена Котромановића,
усрид Јајца, града бијелога,
често зборе, овако говоре:

        “Удаћемо Даницу дивојку
за младога краља унгарскога,
крунићемо брата Владислава
усрид Јајца, града бијелога.

        Скупићемо унгарске катане,
исићемо босанску господу;
отећемо поља и ливаде
и госпоска села и вароше.“

        Када они вилу разумише,
све се скаче мало и велико,
своје брзе коње посидоше,
к Јајцу граду хитро полетише,

        да погубе три мила брајена,
три брајена Котромановића,
и Даницу, Босанку дивојку,
која бише скоро изпрошена.

        Али њимам Бог и срића даде,
доказа јим Богом побратиме,
побигоше Котромановићи,
утекоше, весела јим мајка!

        Два одоше к бану од Карловца,
Стипе дите граду Дубровнику,
а Даница к Риму бијелому
тек походи цркве и отаре.

        Ал је мало вриме постајало,
разболи се Даница дивојка
од грознице, бола великога,
од болести приболит не може.

        Латини је липо укопаше
и на гребу писмо учинише:
„Овде лежи Даница Босанка,
од славнога народа дивојка.“

        Кога није, да крува не јиде,
а ми, побре, да се веселимо
све у страху Бога великога!

Писмо од Остоје Кристића и Стипана Јаблановића.

        Љуто цвиле Босанке дивојке
тер проклињу Кристића Остоју:
„Бог убио Кристића Остоју,
славне Босне краља зулумчара!

        Јер не оста под винцем дивојка
ни у Босни млада удовица,
коју није Кристић обљубио,
краљ од Босне, да га бор убио!“

        Кад то чуше босанска господа,
то је њимам врло мучно било,
међу се су виће учинили,
да погубе Кристића Остоју,

        а окруне Јаблановић Стипу,
којино је племић од старине.
Што зборише, оно учинише,
Стипу кнеза краљем учинише.

        Кад је Кристић гласе разумио,
скочио се на коњица свога
пак побиже прико Босне равне,
утече се цару честитому.

        Љуби цару руке и колина,
горко плаче, сузице пролива,
тер је њему тихо бесидио:
„Суд ми чини, царе господине!

        Бошњаци ми круну уграбише,
а другога краља окрунише,
по имену Јаблановић Стипу,
слугу мога, душманина твога.

        Већ те молим, мили господине,
да ми дадеш силну војску твоју,
сто иљада млади јањичара,
тријест иљад' по избор коњика.

        Освојићу сву Босну поносну,
погубићу босанску господу,
Стипана ћу жива уфатити
и Ружицу, љубу Стипанову.

        Љубићу је насрид Цариграда,
баш на очи Јаблана Стипана.“
На то се је царе насмијао
тер је њему тихо говорио:

        “Даћу теби силну војску моју,
тер отиђи на Босну поносну,
а ти мени сина у тутију,
по имену млада Радивоја.“

        Ал се њему ино не могаше,
већ му даје сина Радивоја,
а цар њему војску небројену,
младе пишце и брзе коњике.

        Дигоше се свиони барјаци,
ударише цареве борије,
отиђоше прико Романије,
улизоше у Сервију равну.

        Мало вриме постојало бише,
глас допаде краљу босанскому:
„Зло га сио, Јаблановић Стипе,
ето на те силна турска војска!

        Прид њоме је Кристићу Остоја,
отеће ти круну и краљество
и Ружицу, вирну љубу твоју,
љубиће је насрид Цариграда.“

        Кад је Стипе ричи разумио,
силену је војску сакупио,
младе пишце и брзе коњике,
од краљества по избор војнике.

        Ал је мало вриме постојало,
на Стипана Турци ударише,
робе, пале села и вароше:
што је старо, под стабло окрећу,
што је младо, воде у сужанство.

        На Турке је Стипе ударио:
ту се тежка крвца проливаше,
до неба се јадан глас чујаше,
виска коња, а јаук јунака.

        Бојак бише од јутра до мрака
и од мрака до бијела данка.
С оби стране многи изгибоше,
ал се не зна, чији мејдан бише.

        Кад видио Јаблановић Стипе,
он написа листак књиге биле
тер је шаље у војску цареву,
а на руке Кристића Остоје.

        У књизи је Стипе бесидио:
„Спомени се, Кристићу Остоја,
спомени се јадне душе твоје
и причисте вире Исусове!

        Кога робиш нег ирају своју?
Кога сичеш него братју твоју?
Оди, јадан, да се помиримо,
почастимо и још побратимо.“

        Кад је Кристић књигу разгледао,
од мила је сузе проливао,
посла Турке к цару честитому,
а он оде к Стипи побратиму.

        Кано братја липо складоваше
и босанским краљеством владаше.
Што је киша, то је јела виша,
што је суша, то је зеленија!

        Свим јунаком писам на поштење,
од Бога јим било опроштење.

Писмо од Басилија Цесара.

        Војску купи цесар Басилио
по свој земљи грчкој и латинској;
купио је годиницу дана.
Када ли је сакупио бише,

        зове к себи бана Ницефора
тер је њему тихо бесидио:
„Ницефоре, вирна слуго моја,
ето теби силна војска моја,

        тер отиђи с војском на Булгаре
и исици мало и велико,
уфати ми жива Самуела
и његова сина Радомира.

        Ол уфати, ол донеси главу,
метнућу је граду на бедене,
нека рече, ко мимо њу прође:
'Оно ли је силни Бугарине,

        који Грке под мач окрећаше
и вароше огњем сажигаше,
који мене на мејдан позивље,
на привари градове узимље?'

        Сва је грчка земља поробљена
од Булгара, да ји бор убио!
Јуначке је крвце напојена,
јер је моја војска исичена.

        Освети ме, вирна слуго моја!
Ал се пази краља Самуела,
немој на њег об дан ударати,
јер ће твоју војску придобити.“

        Кад је бане ричи разумио,
поклони се до земљице црне
пак отиђе с војском на Бугаре:
об ноћ иђе, а об дан почива.

        Или кога срита или стиза,
он свакога за Бугаре пита.
Намира га намирила бише
на Тодора, сужња булгарскога,

        тер је њему тихо бесидио:
„Реци мени, мој сужњу невољни,
умиш ли ми казат за Бугаре
и њиова краља Самуела?“

        Али му је Тодор бесидио:
„Дај ти мени триста жути дукат',
ја ћу теби казат за Бугаре,
мореш на ње ноћас ударити.

        Бугари су код рике Челинке,
вино пију, кано вуци вију,
у колу су од јутра до мрака,
не боје се Грка ни Турака.“

        Кад је њега бане разумио,
машио се у жеп од доламе,
тер извади триста жути дукат'
пак ји даје сужњу невољному.

        Када ли је сунце починуло,
подиже се горицом зеленом
и улизе у земљу булгарску.
Прије зоре к ладној води дође

        и находи бугаске делије,
гди спавају кано и поклани.
Ту се ладне водице напише,
на Бугаре мучем ударише.

        Двајест иљад' војске исикоше
мало мање живи уфатише,
тер ји воде билу Цариграду
пак јим црне очи повадише.

        Кад је чуо краљу Самуеле,
да су њима очи повађене,
од жалости црној земљи паде,
г земљи паде, Богу душу даде.

Слиди кратко говорење од поглавица хрватски олити крањских.

Хрватско краљество уздржаше под собом многе државе, то јест: Карнију, Каринтију, Стирију, Лику, Крбаву и сву доњу Далмацију од Истрије до Цетине. И све ове државе биху владане од бана олити дука хрватски, који се многократ краљи зовијаху, будући пуно пута били не само од речених бановина господари, него ли јоштер и од све Босне до воде Дунаја. И сви они, који биху њима подложни, зову се Хрвати зарад земље Кроације олити Хрватије и заради њезиних бана, од који имам у кратко бесидити. Први дакле дука олити бан хрватски бише

1. Порин; и ови освоји сву Лику и Крбаву истиравши старе прибиваоце, који онде биху, премда од истога језика и народа словинскога биху каконо и Порин.

2. Порга, син Поринов; и ови познаде закон прави, јер се крсти с подложницим својим.

3. Томислав, који имаде рат с републиком млетачком.

4. Трпимир; и ови не имадући рата ни с ким, од њега се веле ствари и не пише.

5. Онуслав. Ови учини рат протива дужду млетачкому и пороби Каорле близу Млетака, ма слано плати.

6. Демогој, који живи и умри бој бијући с републиком млетачком.

7. Инико. И ови оде с војском у Истрију, пороби је и учини доста зла у њој, ма би истиран из Истрије од Бадоара, дужда млетачкога.

8. Седеслав. Ови истиравши синове прошастога владаоца с помоћу Басилија и цесара, учини се краљем хрватским, ма од овога, који слиди, би убијен прија године дана свога владања.

9. Бранимир. Ови би од папе Ивана Осмога пофаљен у књизи, коју му пише, да је оставио невирност грчку, у коју бише упао, и да је позна папу за викара Исусова.

10. Мучимир, од кога се не штије зло ни добро.

11. Мирослав. У вриме овога поглавице дође Шимун, краљ булгарски, с војском великом, да пороби земљу хрватску, ма зло обрши, јер његова војска од Хрвата би исичена сва колика. Мало посли одоше Хрвати у Булгарију и поробише је.

12. Крешимир. И ови имаде два сина, то јест Крешимира и Дирчислава, и ови млађи уграби краљество старијему брату.

13. Дирчислав. Ови би први, који се з допуштењем цесара Басилија именова и зазва краљем од Кроације и Далмације.

14. Крешимир Други. И ови између сви краља и бана хрваски би највећи у јакости и могућству. Имаде сина Стипана и ожени га с ћером дужда млетачкога, којој Ицела име бише.

15. Славић. Колико отац овога краља бише срићан, толико он би несрићан, јер не бише добро ни сио на пристоље своје, од једнога великога кнеза би постављен у тамницу, у којој живот сврши. Зашто ли, како ли, знати ја не могу.

16. Звонимир, другим именом Деметрио. Ови би од папе познан за краља и с великим весељем посвећен и окруњен, зашто витешки брањаше свету цркву римску. Ови краљ имаде за жену сестру светога Ладислава, краља унгарскога; и не имадући сина законитога изван једнога наравнога олити копилана, Стипана именом, ови би учињен за краља хрватскога, који од господе хрватске би зло гледан и мало од кога за краља познан, јер не бише син законити краља Звонимира. И тако у вриме његово би велика смутња међу господом, хотијући се сваки за краља учинити. Жена Звонимирова побиже у Унгарију г брату свому светому Ладиславу и поклони му краљество хрватско, будући га њој оставио на смрти њезин муж Звонимир. Ладислав скупивши војску упути се г земљи хрватској. Видећи господа зло, које могаше слидити, изабраше дванајест најбољи кнезова, међу којим се нахођаше врсни кнез Јуран Качић, запиташе мир и примише за краља синовца светога Ладислава, кога бише довео собом из Унгарије, а Стипана копилана бацише на 1091. И ови краљ нови зваше се Алмо.

Било је и други бана хрватски, који се овде не спомињу за не узмножати више говорења. Ово је дакле задоста, што смо до сада бесидили; ако ли ко жели знати више, нека се мучи иштући стари подерчина, али ми се чини, да ће се мало окористити каконо и ја.

Писма од мејдана Јуре Кастриотића

        Откада су силне мејданџије
постануле у земљи царевој,
не бијаше жешћега јунака
од Алије дели Татарина.

        Он свакога на мејдан зовише,
ал му нико изаћ не смиђаше
него једно момче голобрадо,
по имену Скендербеже Јуре.

        Тихо му је Јуре бесидио:
„Седлај коња, силни мејданџија!
Позивљем те на мејдан јуначки
ниже града насрид поља равна.

        Нека гледа Мурат Сулемане
и његове младе султаније
из Једрене, града бијелога,
ди се бије орле и соколе.

        Твоја ми је сила додијала
и испразна слава омрзнула;
ако јеси јунак од крајине,
седлај коња да се огледамо!“

        Кад је Але њега разумио,
Јуриши је тихо говорио:
„Оли си се, момче, помамило,
оли ти је живот омрзнуо?

        Ко је годир са мном бојак био,
већ се није к мајци повратио,
нећеш ни ти, вира ти је моја!“
То говори, на коња се скаче

        тер отиђе низ то поље равно,
а за њиме Кастриотић Јуре.
Гледа га је царе гасподаре
и његове младе султаније

        из Једрене, града бијелога,
гледао је тер је бесидио,
ди га слуша мало и велико:
„Скендербеже, самовољо моја!

        Лудо ти ћеш изгубити главу
бојак бијућ с Алом Татарином;
веће нег је у години дана
Татарин је однио мејдана.“

        Кад су били насрид поља равна,
мејданџије коње разиграше;
кадали се близу састадоше,
с бријетким се сабљам ударише.

        Али пуста глава Алијина
угледа се на земљици црној.
Зачуди се сва војска царова,
а највеће Мурат Сулемане.

        Кад замахну Кастриотић Јуре,
кад замахну, кад л' одсиче главу!
Брже му је главу одсикао,
него би га муња ошинула.

        Мало тога вриме постајало,
ал то иду два змаја огњена
издалека од Перзије равне,
Јаин једно, а Зампша је друго.

        Вичу они од јутра до мрака:
„Може ли се који јунак наћи
од све војске цара честитога,
да нам иде на мејдан јуначки?“

        Све делије к земљи погледаше,
али не кти Кастриотић Јуре,
већ се скаче на коња голема
тер излази на мејдан јуначки.

        Говори му Мурат поочиме:
„Не ход' тамо, драго дите моје,
већ се прођи ала и мејдана,
јер ћеш лудо изгубити главу.“

        Понизно му Јуре одговара:
„Не брини се, царе поочиме,
десница је моја од мејдана,
погубит ћу и два Перзијана.“

        Пак завика иза свога гласа
тер дозивље два Турчина млада:
„Мејданџије од Перзије равне
обадва вас на мејдан позивљем!“

        Чудила се два Турчина млада,
што говори Кастриотић Јуре.
Перзијански Турци говораху,
крећу главом тер му се ругаху:

        “Чудне силе, страшне мејданџије
који по два на мејдан позивље!
Лудо момче не зна што говори,
није прија на мејдану бија.“

        Пак се скочи један на коњица,
по имену Јаин мејданџија,
тер полети низ то поље равно,
да погуби Кастриотић Јурја.

        Али њему лоша срића бише,
јер га љуте ране допадоше.
А кад види Зампша побратиме,
да ће њему побре погинути,

        удри коња чизмам и мамузам
тер долети кано соко сиви,
Скендербегу да одсиче главу.
У за час је по се долетио:

        Јуре му је главу одсикао
и његову Јаин побратиму.
Весели се сва војска царева,
а највеће Мурат поочиме.

Писма од Јуре Кастриотића и његове мајке Војсаве

        Санак снила Војсава краљица,
вирна љуба краља од Епира,
по имену Иве Кастриота,
санак снила, у санку видила,

        да је љута змаја породила:
крила су му Епир покривала,
к Цариграду глава допирала,
која живе Турке прождираше.

        Када ли се од сна пробудила,
у њојзи је чедо проплакало;
сузицам је лице обливала,
Ивану је санак повидила.

        Кад је Иван љубу разумио,
липо јој је санак томачио:
„Сто си, љубо, у санку видила,
да си љута змаја породила,

        то ћеш родит голема јунака,
којино ће цару додијати.
Што ли крилим Епир покриваше,
то ће бранит све краљество наше.

        Што л' ј' у теби чедо проплакало
нејако ће бити одведено,
за њиме ћеш сузе проливати,
али ће се дите избавити.“

        Још не прође недилица дана,
породила Војсава краљица
липо чедо, прија невиђено,
зламенито, прија нерођено.

        На челу му од круне зламење,
а на руци од бријетке ћорде.
Чудила се епирска господа
гледајући по њему зламења.

        Мајка чини велико весеље,
свога сина шаље на крштење,
липо му је име поставила,
липо име, Јуре дите младо.

        Када ли је дите понаресло,
Војсави је лоша срића била:
Арбанију Турци поробише,
од Ивана арач запиташе

        и четири у тутину сина:
Репосија прворођенога,
Константина и Савишу млада,
Јуру дите, синка најмлађега.

        Ивану се друго не могаше,
јер му бише Мурат додијао,
већ му даје благо небројено
и четири у тутију сина.

        За њимам је мајка излазила,
сва у црно бише обучена,
од жалости косе разплитала,
било лишце сузам обливала.

        Да је кому послушати било,
како цвили Јуре, дите младо!
Фаташе се мајци о грјоцу,
сузе ронећ мајци говораше:

        “Остај з Богом, мила мајко моја!
Видиш ли ме, видим ли те веће...
И фала ти на млику билому,
с којим си ме, мајко, задојила.“

        Мајка синка липо целиваше,
сузе рони тер му говораше:
„Оди з Богом, драго дите моје,
не приврни свете вире твоје!“

        То изусти, на земљицу паде,
а Турци јој синке поведоше
прико равне земље Арбаније,
сва четири цару дароваше.

        Кад је царе Јуру разгледао,
зламење је на њем угледао:
бритку сабљу на десници руци,
свитлу круну на глави јунашкој.

        Гоји њега у двору билому.
Када ли је дите понаресло,
не бијаше такога јунака
у Турчина ни у каурина.

        Он на мејдан често излазаше,
на мејдану главе одсицаше,
по ваздан се џилиташе с Турцим
тер ји често с коња обараше.

        Малено је вриме постајало,
мајка њему билу књигу пише
да му бише бабо приминуо
у Кројану, граду бијелому.

        Турци њему отеше краљество,
оста јадна Војсава краљица
и брез краља и брез краљевине,
брез господства и брез бановине.

        Мислио се Кастриотић Јуре,
како би се цару измакао,
сиротицу мајку походио
и своје се круне добавио.

        Али му је срића прискочила:
ударише унгарске катане,
поробише цареве државе,
прид њимам је војевода Јанко.

        Кад је Мурат гласе разумио,
силену је војску сакупио,
пак је даје Кастриотић Јурју
тер је њему царе бесидио:

        “Вирна слуго, Кастриотић Јуре!
Што год имам у двору јунака,
млади паша, ага и спаија,
нада тебе не имам јунака,

        који ће ми прид војском изаћи
и побит се с војеводом Јанком.
Придајем ти силну војску моју
и мојега ћату великога.

        Спомени се, драго дите моје,
да сам тебе за сина узео,
у мојему двору одгојио
и за пашу тебе учинио.

        А кад сам те, синко, потурчио,
липо сам ти поставио име,
липо име, дите Скендербеже,
то ће рећи: снажни Александро.“

        Кад је Јуко њега разумио,
поклони се до земљице црне
и подиже Турке витезове
прико равне земље Романије.

        Брзо Јуре србској земљи дође,
на пољу је табор учинио,
из табора билу књигу пише
тер је шаље војеводи Јанку:

        “Каурине, од Сибиња Јанко!
Ја имадем и за двоје војске,
сјутра ћемо на те ударити,
ал се немој, побро, поплашити.

        Спомени се, Сибињанин Јанко,
да ми једну виру вирујемо:
када сјутра у боју будемо,
придаћу ти сву војску цареву.

        Ја сам сужањ Мурат Сулемана,
а синак сам Иве Кастриота,
покојнога краља од Епира,
којино је скоро приминуо.

        Мурат ми је отео очинство,
мајка моја у невољи цвили,
рад би моју мајку походити
и очинство моје пригледати.“

        Кад је сјутра јутро освануло,
на Унгарце Турци ударише.
Кад се поче крвца проливати,
поче Јуре натраг узмицати.

        Кад видише аге и спаије,
да Кастриот натраг узмицаше,
који није нигда узмицао,
побигоше натраг брез обзира.

        Тад Маџари сабље повадише,
своја бојна копја положише,
добрим коњем пустише диждуме,
сву цареву војску исикоше.

        А кад види Кастриотић Јуре,
добави се ћате великога,
над њиме је сабљу извадио
тер је њему Јуре бесидио:

        “Удиљ пиши листак књиге биле,
напиши је од стране цареве
и шаљи је кројском капетану,
нек ми даде Кроју у Епиру.

        Ако ли је написати не ћеш,
ево теби тврду виру дајем,
одсићу ти русу главу твоју
и даћу је војеводи Јанку.“

        На ино се ћати не могаше,
већ написа листак књиге биле.
Кад се Јуре књиге добавио,
ћатину је главу одсикао.

        Пак отиде к равној Арбанији,
и ш њиме је триста Арбанаса,
све племића и господичића,
витезова прија нежењени.

        Кад је доша у Кроју бијелу,
даје књигу кројском капетану.
Књигу штије кројски капетане,
књигу штије, а сузе пролије.

        Али му се ино не могаше,
већ му даје кључе била града,
познаје га, да је поглавица
од све равне земље Арбаније.

        Кад се Јуре кључа добавио,
дружини је својој говорио:
„Дружинице, мила братјо моја,
наоштрите свитле сабље ваше.

        А кад буде ноћас о поноћи,
што нађете да је сунећено,
тер се не ће крстом прикрстити,
исиците мало и велико.“

        Једва они ноћце дочекаше,
своје бритке сабље наоштрише;
а када је о поноћи било,
исикоше мало и велико.

        Када ли је данак освануо,
ори Јуре високе мунаре
тере зиђе цркве и отаре,
узе круну старца бабе свога.

        Сву освоји равну Арбанију,
што год нађе да је сунећено,
све исиче мало и велико
пак походи милу мајку своју.

        Није змија змију приварила,
што Скендербег Мурат Сулемана!

Писма од боја Јуре Кастриотића и цара Мурата на 1443.

        Телар виче од јутра до мрака
у бијелу граду Цариграду:
„Ко је годир од стола царева,
честити је цар заповидио,
да се сјутра на дивану нађе!

        Кад је сјутра јутро освануло,
скупише се на диван господа:
младе паше, аге и спахије.
Тихо им је царе бесидио:

        “Послушајте, паше и кадије
и остале аге и спахије!
Бојак бисмо с краљем од Епира,
бојак бисмо и придобисмо га.

        Даде мени по краљества свога,
и четири у тутију сина,
и још мени даваше араче,
да му свитле не отимљем круне.

        Кадли умри од Епира краљу,
дозвао сам ја његова сина,
по имену Јуру Кастриота,
когано сам липо миловао.

        Давах њему круну од Епира,
коју му је бабо уздржао,
да краљује и да харач даје,
како му је и ћако давао.

        Не кти Јуре узети краљества,
већ се мени закле на ћитапу,
да он мене неће оставити,
него крвцу за мене пролити.

        Ја вировах оној змији љутој
и отхраних змаја у нидарцу:
а сад ме је Јуре одбигнуо,
Мухамеда свеца погрдио.

        Послах њега к равној Унгарији,
да бој бије Сибињанин Јанком,
ал невирни Кастриотић Јуре
сву издаде силну војску моју

        и погуби пашу капетана
и мојега ћату великога,
само двајест хиљада војника,
пак побиже к равној Арбанији.

        Узе тврду Кроју на привари
и посиче кројског капетана;
узе круну старца бабе свога
и подложи његово краљество.

        Што год нађе да је сунећено
по Епиру и около њега,
тер се не кти крстом прикрстити,
све исиче, нико не утече.

        А ни то му доста не бијаше,
већ улизе у краљество наше,
роби, пали села и вароше,
сиче, коље мало и велико.

        А сад ми је тужба додијала
да војника нејма на крајини
кога Јуре није погубио,
погубио оли заробио;

        да се била двора не бијели
кога није огњом опалио;
да нејмаде мајке ни љубовце
која није у црно завита.

        О господо паше и кадије
и остале аге и спахије!
Није л' кога породила мајка,
да отиђе до Епира равна

        и освети крвцу проливену
чисте вире свеца Мухамеда,
да погуби Јуру Кастриота
који ми је пуно додијао?

        Ко погуби ону змију љуту,
ил погуби ил доведе жива,
честита ћу њега учинити,
од Епира круну даровати.“

        Умукоше паше и кадије
и остале аге и спахије,
а везири к земљи погледаше,
али не кти силни Али-паша,

        веће цару тихо одговара:
„Ево, царе, десна рука моја
и у руци бритка сабља ова,
којано је крвце напојена,

        а тако се моје не напила,
она хоће осветити тебе
и погубит Јуру Кастриота,
когано си синком одгојио!“

        Кад је царе њега разумио,
силену је војску сакупио,
све коњика по избор делија,
силне војске четрјест хиљада.

        Развише се свиони барјаци,
ударише цареве борије,
оде војска к равној Арбанији,
прид њоме је силни Али-паша.

        Мало вриме постојало бише,
глас допаде Јури Кастриоту,
да на њега иде Алипаша.
Купи Јуре војску по Епиру:

        осам хиљад силених коњика,
седам хиљад поизбор војника,
усве војске петнајест хиљада,
али је то огња жестокога.

        Под Кројом је војску прибројио
пак је својој дружби говорио:
„Да идемо, мила браћо моја,
поздравити силног Али-пашу!

        Немојте се, браћо, поплашити,
што је веће војске у Турака:
они славе свога Мухамеда,
а ми липо име Исусово.“

        Када Јуре сврши говорење,
учини се велико зламење;
сви коњици коње посидоше,
бритке сабље пишци припасаше.

        Развише се свилени барјаци,
ударише бубњи и свирале,
у војсци се чињаше весеље,
око војске туге и жалости.

        Плачу мајке једине синове,
плачу љубе своје заручнике,
мала дица мајке гледајући,
плачу секе милу браћу своју.

        Својој браћи путе притицаше,
притицаше тер их целиваше
хватајући коње за диждуме,
не би ли се који повратио.

        Мајке своје скидују ђердане,
а љубовце златне прстенове,
дијевојке винце позлаћене
тер завите мећу на отаре.

        Уз отаре руке распињале,
да би мајке синке причекале,
а љубовце своје заручнике
и сестрице милу браћу своју.

        Отолом се војска подигнула
и отиђе супроћ Али-паши.
Кад су били на поље Дибренско,
онде их је ноћца достигнула.

        Туте они побише барјаке
и по пољу биле чадорове.
Кад је сјутра данак освануо,
поче Јуре разређиват војску.

        Близу поља густа гора бише;
у тој гори поставља бусије,
три хиљаде силених коњика,
прид њима је Амеџа војвода.

        Амеџи је Јуре говорио:
„Еј, синовче, драго дите моје,
постој, синко, у гори зеленој,
држи твоју на окупу војску.

        Али немој прија ударати,
нег се почме крвца проливати.
Кад угледаш дви војске огњене
и барјаке турске и каурске,

        ти ћеш изаћ из горе зелене,
на Турке ћеш јуриш учинити,
пристрашит ћеш сву војску цареву,
тер ћемо је под мач окренути.“

        Амеџа је њега послушао
и отиђе у гору зелену.
У та доба силни Али-паша,
на пољу је војску разредио.

        Од коњика крила учинио,
за крила је пишце поставио,
међу крила Јуре улизао,
око њега пишци и коњици.

        Иза себе стражу оставио,
све коњика дванајест стотина,
прид њима је бане Врањанине
који бише јунак од старине.

        Врањанину Јуре говорио:
„Држи, бане, на окупу војску,
али немој прије ударати,
нег удари из горе бусија.

        А кад удре из горе Амеџа,
ја ћу војсци крила размакнути,
твојој дружби путе отворити,
нек ударе чили на уморне.“

        Мало вриме постајало бише,
даде Јуре од боја зламење.
Ту се добри коњи разиграше,
ударише бубњи и свирале.

        Ту се бритке сабље повадише,
а бојна се копја положише;
ту удари коњик на коњика,
ту се поче крвца проливати.

        Када види Амеџа војвода,
да се силне војске ударише,
из потајних удари бусија
кано вуче из горе зелене.

        Три хиљаде копја положише,
три хиљаде сабља повадише,
учинише јуриш изазада,
сику јадне Турке изненада.

        Куд Амеџа с војском допираше,
на алаје Турке разгоњаше.
Та ненадња из горе бусија
страх зададе свој војсци царевој.

        Кад то види Кастриотић Јуре,
својој војсци крила размакнуо,
Врањанину путе отворио,
пак удрише чили на уморне.

        Ту се тешка крвца проливаше,
до неба се један глас чујаше
од велике јеке и јаука:
Турци зову свеца Мухамеда,
а кршћани име Исусово.

        У три уре боја жестокога
паде мртвих силених Турака
двајест и дви хиљаде коњика,
дви хиљаде оста у сужањству.

        Од војника Кастриотић Јурја
паде мртвих пишац и коњика
дви стотине и двајест јунака;
толико их рањених бијаше.

        Када види силни Али-паша,
да су њему Турци изгинули,
скупи оно здравих и рањених
пак побиже к билу Цариграду
брез барјака и брез чадорова.

        Оста Јуре с војском на мејдану,
док покупи турачку одору
и док ране завије јунаком,
пак отиђе на турске мејаше.

        Сву је турску земљу поробио
и здраво се натраг повратио.
Није мајка родила јунака,
што је мајка Скендербега Јурја.

Писма од женидбе и удаје Мамице, сестре Кастриотића

        Када Јуре секу удаваше,
по имену Мамицу дивојку,
за Топића, бауа и витеза
од лијепе земље Арбаније,

        господски је собет учинио
у својему двору бијелому,
господу је на собет сазвао,
све поизбор бане и кнезове.

        Кадали се винца понапише,
два се бана љуто завадише;
један бише бане Закарија,
а други је Дукађин Алекса.

        Свадише се два бана млађахна
о Јерину, липоту дивојку,
липу ћерцу бана Душманића,
којој не би слике ни прилике
у свој земљи грчкој ни словинској.

        Говорио Дукађиновићу:
„Јерина је моја дијевојка,
она се је мени обетала,
ево има година данака.“

        Али вели Закарија бане:
„Ево има три године дана,
да Јерину јесам испросио,
испросио и прстеновао.

        Ако л' ти је што помучно, побре,
а ти ходи да се огледамо:
дилит ћемо срићу и дивојку
с бритком сабљом и десницом руком.“

        То говорећ на коња се скаче
пак изађе на то поље равно,
а за њиме Дукађине бане,
тер се с бојним копјим ударише.

        Закарија бољи јунак бише,
тешко рани Дукађиновића
пак повади бритку сабљу своју,
да одсиче Дукађину главу.

        Ал га оте Скендербеже бане
и делија Врањанине кнеже.
Ево, побре, рата и горега,
побише се момци и јунаци!

        Сваки бранећ свога господара
један другог и коље и пара,
оста мртвих на пољу делија
од стотине мање ни једнога.

        Врањанина ране допадоше
и Јурицу Владенића кнеза
мирећ момке Дукађиновића
и младога Закарије бана.

Писма од рата Јуре Кастриотића и Републике млетачке, који се учини на 1447.

        Рано рани Закарија бане
тер говори старој мајци својој:
„Остај з Богом, мила мајко моја!
Ево идем до дивојке моје.“

        Мајка њему бесидила бише:
„Не од' тамо, драго дите моје!
Дукађин је давно приболио,
који иште русу главу твоју.

        Засишће ти у гори зеленој,
удариће на те изненада
тер ће тебе, синко, погубити,
мене твоју мајку разцвилити.“

        Закарија мајке не слушаше,
већ отиђе г двору дивојчину.
Здраво бане до дивојке дође
и здраво се натраг повратио.

        Кад улизе у луге зелене,
лоша му је доскочила срића:
дочека га Дукадине бане
у бусији у гори зеленој.

        Из бусије удари потајне
тер погуби Закарију бана
и његова Богом побратима,
по имену Црнојевић Павла.

        Оста јадна љуба Душманића,
по имену Божица баница,
кукајући кано кукавица,
а приврћућ кано ластавица,

        и брез синка и брез заручника
у Даину, граду бијелому.
Ал ево ти рата жестокога!
Књигу пише дужде Млечанине

        тер је шаље од Скадра господи,
овако је њима бесидио:
„Како билу књигу разгледате,
од Даина кључе запитајте;

        поставите моје витезове,
нека бране Даин на крајини,
јере га је мени даровала
удовица небога Божица.“

        Кад господа књигу проучише,
од Даина кључе запиташе,
поставише у град витезове,
све војнике дужда млетачкога.

        Кад је Јуре гласе разумио,
то је њему пуно жао било;
скупи војске тринајест иљада
тер отиђе г Даину билому.

        Са сви га је страна обсиднуо
пак га бије силеним топовим.
Књигу пише млађан капетане
из Даина, града бијелога,

        тер је шаље дужду млетачкому.
У књизи је дужду бесидио:
„Купи војску, мили господаре,
и шаљи је на помоћ Даину,

        когано је Јуре обсиднуо,
ово има три недиље дана,
тер га бије огњеним топовим,
јуриш чини, лагум подкопаје.“

        Кад је дужде књигу прогледао,
скупи војске петнајест иљада
тер је шаље на помоћ Даину
и прид њоме Јурић ђенерала.

        Јурић бише рода јунашкога,
младо момче пуно поносито,
дружини је својој бесидио:
„Послушајте, мила братјо моја!

        На гласу је Скендербеже бане,
да је силни јунак на крајини,
ал у њему не има јунаштва,
нег издаје и турске приваре.

        Нејма Јуре од боја заната,
не дилује дило од јунака,
већ се скита по гори зеленој
тер засида кано пустаија.

        Ево вами тврду виру дајем,
кад угледа моју силну војску
арамија Скендербеже бане,
побигнуће натраг брез обзира.“

        Не фали се Скендербеже бане,
већ понизно свитује војнике.
Овако је Јуре бесидио:
„Арбанаси, моји витезови!

        Иде на нас војска принципова,
прид њоме је Јурић ђенерале,
ваља данас ш њоме бојак бити
и јунашку срићу прокушати.

        Није ово бојак бити с Турцим,
већ с Латиним, мудрим Талијанцим,
и с Хрватим, на гласу коњицим,
који ће нам пуно додијати.

        Послушај ме, Муса капетане!
Ти ћеш удрит с војском на Латине,
ја ћу с мојим крилом ударити
на коњике, младе Далматине.

        Ти витеже, Врањанине кнеже,
ударићеш с пишцим и коњицим
на вас дундар дужда млетачкога,
у кому су млади Арбанаси.

        Ал вас молим, мила братјо моја,
нерођена кано и рођена,
кад дуждеву војску разбијете,
пустите је здраву и веселу
побигнути Скадру бијелому.

        Нису Турци, него братја ваша,
који једну виру вирујемо,
нит је липо, нити је поштено,
да њиову крвцу пролијемо.“

        Пак подиже своје витезове,
десет иљад' пишац' и коњика;
три иљаде остави војника
под Даином, градом на крајини.

        Малено је постајало вриме,
сритоше се дви војске огњене,
сритоше се тер се ударише
црним праом и тешким оловом.

        Удри Муса на Латине младе,
ал се бране кано витезови;
а Скендербег удри на Хрвате,
ал ји с миста помистит не може.

        Врањанин је с војском ударио
на вас табор дужда млетачкога,
ал у њему јунака не бише,
нег чобана и млади тежака

        од лијепе земље Арбаније,
који нису боја ни видили,
камо ли су главе одсицали;
побигоше главом брез обзира.

        Остадоше Хрвати јунаци
и Латини, млади Талијанци,
бојак бијућ од јутра до подне
насрид поља близу Скадра града.

        Здраво дошли Скадру бијелому
бојак бијућ, натраг узмичући.
Оста мртви насрид поља равна
дви иљаде дуждеви делија.

        Иљаду ји живи уфатише
и Даину граду поведоше;
ал је Јуре срца милостива,
све ји пусти г двору бијелому.

        Оста мртви Јурини делија
три стотине млади Арбанаса,
седамдесет још савише бише
мртви људи, Барлецио пише.

Мурат ожалошћен пуно и расрђен иђе с војском на Скендербега.

На 1449.

Познајући Мурат зло, које прими од Кастриотића, дозва прида се везира великога и остале вићнике двора свога тер јим поче овако говорити: „До сада нисам могао уложити сву снагу моју за сломити холост невирнога Јуре Кастриота, будући имао доста чињења и муке бој бијући с војводом Јанком. Ма сада, будући се ш њиме помирио, сву моју снагу и војску мислим окренути протива оној аранзади, од пустаија арамбаши. Знам, да ће ми се наругати свита поглавице, гди један господар од свита са свом јакостју иђе протива једному банићу, који се скита од планине до планине за утећи сржбу моју, али не могући га на други начин добити, потрибито је, да ја главом иђем на њега са свом војском, коју имадем. И зато дајем наредбу, да се по свим мојим државам војске купе, ма тако скровито и потајно, да они ајдук не може доћи у познање од таке приправе.“
Велики везир, примивши речену наредбу, изврши с великом помљом све оно, што му би заповиђено од Мурата, сто и педесет иљада војске сакупивши, деведесет иљада коњика, а остало пишаца, коју војску будући Мурат својим очима видио, разреди и намисти свака, како слидити имаду, диже се пут Светиграда. Ма прија него се он дили, хоти да се брзокоњици на николико дана нађу под Светиградом, нека могу затворити путе, да Кастриотић ни од куда не може дати граду помоћи. Ма се привари, јер Јуре знадући за турску миса и приправу, Светиград би обилно провиђен с раном и с војском. Указа се дакле под градом четрдесет иљада коњика, кога са свих страна обкружише.
Мало посли указа се Мурат са свом војском на 1449 и обсиде Светиград, кога јакост и тврдоћу разгледавши, узбоја се, да га на силу освојити није могуће и зато посла два господичића капетану од града, Петру Перлату именом, да га понукује, нека му на липе град придаде, ако мисли који дан поживити, и да му од стране цареве обећа много благо и велико господство. Све то приказаше Петру капетану речена господа, ма од Петра и Светиграђана биху усиловани мучати и удиљ се изпод града дилити. Понизно поклисари почеше ји молити, да се достоје слишати николико бесида, које од стране цареве имадиху њима приказати; војници не ктијаху слушати, али по допуштењу капетанову имадоше срићу за казати оно, што у срцу мишљаху рећи, и почеше говорити ове ричи: „Послушајте, Светиграђани, милостиво понуковање нашега честитога цара, који желећи вам сарањење живота и свако добро липо вас поздравља и каконо отац љубезниви све вас понукује, да узмете, што се вашега наоди, и да му на добру вољу брез боја, крви и ваше велике штете град придаде. Ако ли бисте пак хотили под његовим барјаком војевати, бићете пуно срићни и честити. Другојачије пак учинивши, немојте се срдити на оно, што вам се по свакој правди догодити има.“ - На њиово дуго и сложно говорење Петар друго не одговори, него да се брез њиова зла имаду удиљ изпод града дилити.

Мурат поче град бити.

Мурат расрђен пуно, не могући града на привари имати, заповиди, да се бије с топовим. И тако биху изведена два највећа топа на једну главицу, тер га почеше бити и у мало дана пробише беден од града толико широко, да би могла кола кроз пробој проћи. Видећи Мурат, да се град могаше с јуришем освојити, даде наредбу, да се чини јуриш. Турци извршише заповид цареву тер зором рано на град ударише, једни носећи греде, даске, машклине, мотике и полуге олити ћускије, а други скале олити листве, тер ји са сви страна уз град прислонише и уза ње узлазећи на бедене од града сабљом у руци скакају. Ма колико ји узлазаше, он'лико ји суновратице на земљу падаше, који брез главе, који брез руку оли брез ногу. На пуно миста, не могући листве поднити тегоћу од Турака, под њима пукоше тер се ш њима низ планину закотрљаше. Биху Турци начинили од греда и саратича нике каштеле и куле уз бедене града, које јадним грађаном тежак страх зададоше. Али грађани с врилим паклом, катрамом и уљем речене куле полијући брзо сажегоше и с великим камењем греде изломише. Три дебела сата јуриш чинише Турци, а и веће би, да бан Јуре не буде ударио на турске чадорове и коњике, који биху на пољу. Гледајући дакле Турци изпод града, како Арбанаси сику коњике по пољу, биху усиловани град оставити и дат јим са свом војском помоћ. Остаде мртви Турака на јуришу првому око три иљаде изван онизи, који на пољу од Арбанаса посичени биху. Светиграђана погибе четрдесет, а сто ји рањени остаде. Посли тога јуриша Турци за николико дана починуше, ма топови не присташе нигда град бити.

Бан Кастриотић опет чини јуриш на Турке.

Видећи Кастриотић с једне високе планине, како се Турци биху разпустили и тамо амо по пољу брез свакога страха разтркали, намисли об ноћ ударити на ње. И нашавши једну ноћ липу пригоду, што бише намислио, оно учини, али му не изађе све онако, како бише намислио, јер будући турске страже заћутиле јеку коњика и рзање коња, завикаше: „Скендербег, Скендербег на нас!“ Кастриотић, премда бише познао, да су га Турци подпазили, не кти се вратити натраг, него хитро удари на чадоре ажијанске и све Турке, које нађе, покла и исиче. Из дундара Муратова дође Ажијаном помоћ, али се Јуре не поплаши, него се ш њима витежки поби и многе својим Арбанасим одсиче главе.

Мурат ожалошћен.

Гледајући паше и везири Мурата пуно смућена и ожалошћена, искаху сваке начине за развеселити га и заради те сврхе три пута један дан јуриш чинише на град, али се сваки пут повратише с великом њиовом штетом изпод града. Мурат, још већма ожалошћен, дозва сву господу прида се тер јим овако говорити поче: „Једа смо, о витезови моји, дошли у Арбанију, да закопамо сву славу нашу, наши шукундида, дида и отаца? Јесмо ли ми они исти, који добисмо краље од Персије и Ажије, који погубисмо Влауша, краља од Унгарије? Сада не можемо добити једнога банића, мога слугу одметника? Не осташе краљи, које не поразисмо, краљевине, које не подложисмо, градови, које не освојисмо: а сада видим, да се један кокошињак, од лупежа узиђан на једној главици, руга нашој сили, снази и слави. Што се ово чини? Какви су ово пути, каква ли је то срића моја? Сада дакле, моји непридобитни капетани, владаоци и витезови, ако ме љубите, укажите љубав вашу, тер сјутра рано на град ударивши освојите га и осветите вас и мене, вашега господара.“

Дило витежко, које учини Јуре Кастриотић.

Прија него Турци на град ударише, даде Мурат наредбу Фериш-паши, да чува канап само дванајест тисућа коњика и шест тисућа пишаца, бојећи се Скендербега. Фериш-паша добровољно прими наредбу, још одвише пофали се, да ће га зазват на мејдан, ако би се по срићи указао. Ма не поста веле вримена, Јуре удари на Турке. Спомињући се Фериш-паша ричи, које бише цару рекао, зазва Јуру на мејдан, ма по се не у добар час, јер му Кастриотић у један трат главу одсиче. Турци видећи, што се од паше догоди, побигоше натраг, а за њима Арбанаси, тер ји сикоше до чадора царева. Цар видећи, што се чини на пољу од његови војника, диже сву војску изпод града за дати њима помоћ. Погибе тада на пољу Турака, како Барлецио свидочи, четири иљаде.

Мурат пристрашен.

Мурат гледајући крваве од града зидове, мртве око града Турке, велико мноштво рањеника, кога брез руку, кога брез ногу, и слушајући њиова јечања, плач и јаук, а навластито промишљајући зло, које му Скендербег учини погубивши Фериш-пашу и многе ш њиме, заними од велике жалости, уздрћа се и пристраши јако. Будући се пак у се повратио, уздану тер поче свит од везира и паша искат што се имадише учинити. Једни му рекоше да се дили изпод града и пороби сва Арбанија; други, да се Светиград остави, а Кроја обсидне; а трећи, да се иђе тирати Скендербег. Ниједан ови свит не би примљен од Мурата, него хоти, оли да се узме на силу Светиград оли с великим митом оли с каквом чудноватом приваром.

Писма од Кроје.

        Одкада су цари постанули
у Једрени, граду бијелому,
није већа војска сакупљена
на витеза бана Скендербега,

        што сакупи Мурат, царе силни.
Купио је годину данака;
када ли је сакупио бише,
диже војску на Кроју бијелу.

        Колико је Тиран поље равно
изпод Кроје града бијелога,
свега су га Турци притиснули
и попели биле чадорове.

        Кад ли војска починула бише,
силни Мурат билу књигу пише
тер је шаље кројском капетану,
по имену кнезу Врањанину.

        У књизи га Мурат поздрављаше
тер овако кнезу говораше:
„Липа поздрав младу капетану
Врањанину, од старине бану,

        коју шаље господар од свита,
по имену Мурат Сулемане,
бритка сабља Бога великога
и буздохан свеца Мухамеда.

        Видио си, кнеже Врањанине,
силну војску под Кројаном градом:
би ли лашње звизде прибројио
него војску цара честитога?

        Ово јесу свати витезови,
липи свати Мемеда мојега,
који су се довлем потрудили
по Кројану, липоту дивојку,

        којуно сам давно замирио,
замирио и прстеновао
за мојега синка најдражега,
по имену Мемеда младога.

        Врањанине, кројски капетане,
ол ми придај Кроју поноситу
оли чекај свате витезове
и приправљај господске дарове:

        из бостана румене јабуке,
русе главе твоји витезова.
Сви су моји свати поносити,
за друге ти не хају дарове.“

        Нему кнеже књигу одписује,
у књизи се старцу подругује:
„Не будали, мој старче невољни“
Није Кроја за Турке дивојка,

        јер од давна има господара,
по имену Кастриотић бана,
који би се прије потурчио,
него би је теби даровао.

        Оди к мени, кад је теби драго,
и сви твоји свати витезови,
липе сам јим даре приправио,
црна праха и тешка олова.

        Поздравља те Кројана госпоја,
заручница Кастриотић бана,
липе ти је даре приправила,
бритку сабљу Јуре господара.“

        Када га је царе разумио,
то је њему и помучно било,
али му се ино не могаше,
већ господи тихо бесиђаше:

        “Ево Врана књигу одписује,
у књизи се мени подругује,
да ми не ће поклонити града,
док је њему на рамену глава.

        Ал ево му тврду виру дајем:
ако ми га уфатити Бог да,
црне ћу му очи извадити,
жива ћу га на михе дерати.

        Ваља да ми рано уранимо
тер на Кроју складно ударимо;
ко ухвати кнеза Врањанина,
за пашу ћу њега учинити.“

        Још не бише зора забилила,
завикаше цареви телари:
„На ноге се, Турци витезови,
да се иђе Кроја узимати!“

        Скочише се паше и везири,
од бедрице сабље повадише;
барјактари развише барјаке,
алај-бези подигоше војску

        тер на Кроју јуриш учинише,
са сви страна нагло ударише:
с једне стране Турци јањичари,
з друге стране баше и сејмени.

        Јес' ли, побре, икада видио,
када снижак лети из облака?
Тако стриле у град долићаху
тер војником ране задаваху.

        А тресе се дрвље и камење
око Кроје, високе планине,
од топова, шиба и пушака,
од јаука рањени јунака.

        Над Кројом је сунце помрчало
од црнога праха и олова,
а зидови крвави бијаху
све од крвце цареви делија.

        Била града не узеше Турци,
него под њим многи изгибоше,
око града на снопе лежаху
тер Мурату јаде задаваху.

        Али ево и горе жалости!
Удри Јуре из горе зелене
на коњике цара честитога
тер погуби иљаду Турака.

        Изпод Кроје то Мурат гледаше,
браду гулећ сузе проливаше;
диже војску изпод била града
пак улизе под чадоре биле.

        За три данка ни с ким не говори,
нити клања нит абдест узимље.
Кад је данак четврти свануо,
зове Мурат паше и везире.

        Срдито је њима говорио:
„Ал сте дошли Кроју освојити,
ал Мурата цара укопати
на Тирани, пољу широкому?

        Ево вами тврду виру дајем:
ако сјутра Кроју не узмете,
живе ћу вас у топе мећати
и с вами ћу Кроју узимати.“

        Када ли је данак освануо,
ударише турски тамбаласи,
свитле сабље паше повадише,
јањичаре на град натираше.

        Листве носе баше и сејмени
тер ји мећу граду уз бедене,
ал се бране витежки грађани,
листве ломе, одсицају главе.

        Ах, мој Боже, големе жалости!
Тешка ти се крвца проливаше,
низ долину она тецијаше,
у Дрину се рику саливаше!

        Малено је вриме постајало,
удри Јуре из горе зелене
на чадоре цара честитога,
сиче Турке, ни броја се не зна.

        Када га је Мурат угледао
изпод Кроје, града бијелога,
овако је царе бесидио,
ди слушају паше и везири:

        “Скендербеже, горска арамијо,
веле ти си мени додијао
и јуначки глава одсикао,
али твоје не одсиче нико!

        Али имаш коње биле виле
ал јунаке сиве соколове?
Ал је твоје од мазије тило,
тер ти сабља наудит не може?

        На Аџама често ударасамо
и његову војску исикосмо;
бојак бисмо с царем Костадином
и његову земљу освојисмо.

        Побисмо се с краљем Караманом
тер његово царство освојисмо;
бојак бисмо с краљем Владиславом
и русу му главу одсикосмо.

        А сад има пуно годиница
да војујем и да бојак бијем,
да би с киме, не би ни жалио,
већ с ајдуком, од Кројана баном,

        кога нигда придобит не мого,
ни на силу нити на привару.
И ово су љуте ране моје,
које нигда приболити не ће.

        Што ће рећи краљ и цесари,
што л' остали бани и главари
ко придоби силу Муратову,
ко л' исиче Турке јаничаре!

        Посла на њег Али-пашу мога
и ш њим војске четрјест иљада,
све коњика, по избор војника,
да погубе Скендербега бана,

        ол погубе ол доведу жива;
ал невирни Кастриотић бане
сву исиче силну војску моју
насрид Дибре, поља великога.

        Опет посла Фереш-пашу мога
и ш њим војске петнајест иљада,
не би ли га об ноћ приварио
и русу му главу одсикао.

        Ал проклети Скендербеже бане
из потајни удари бусија
тер погуби Фереш-пашу мога
и његову на привари војску.

        Поузда се у Мустапу мога,
да ће добит Скендербега бана,
али змија Кастриотић Јуре
разби пашу, исиче му војску.

        За осветит моје витезове,
од Скендера бана исичене,
скупи војску, пођо к Светиграду,
да на силу ја освојим њега.

        Освоји га, али на привари;
а када се натраг повратисмо,
тер приброји силну војску моју,
ал то нејма половину војске.

        Ово има по године дана
да ја бијем Кроју са сви страна;
не могу је тужан освојити
ни на силу нити на привару.

        Већ изгибе силна војска моја
под Кројаном, он се не билио!
И још ме је болест обрвала
од старости и тежке жалости.

        Помози ме, свече Мухамеде,
који си ме до сад помагао!
Ако ли ме ти помоћи не ћеш,
ево ти се кунем на ћитапу:

        разорићу високе мунаре,
а зиђаћу цркве и отаре;
разковаћу сребрне ибрике,
а коваћу криже и калеже;

        погубићу оџу великога,
клањаћу се папи латинскому.“
То изусти, а душу изпусти
под Кројаном на пољу равному.

        И полети к свецу Мухамеду
тер се Мурат ш њиме барабари:
близу свеца, подвив ноге, сиде
лулу пијућ, на ватри се гријућ.

Смрт Јуре Кастриотића на 1467.

Будући Мемед, када се диже изпод Кроје, саградио један каштео тврд у Арбанији и у њега ставио своје војнике, како је гори речено, Скендербег, не могући подносити Турке у својој држави, отиђе од града до града купит војску за освојит речени каштео. Али му смрт не даде изпунити, што бише замислио, јер када дође у град Алес, на њега болест смртна, то јест свеђерни огањ жестоки, који га диже с овога свита на бољи. Познавши дакле Јуре, да се бише приближало вриме од његова путовања, с великим скрушењем учини велику исповид и с великим пониженством прими свете сакраменте и весело у свему подложи се вољи Божијој. Испунивши пак све ствари дуовне чини доћи прида се господу арбанашку и поклисара млетачкога тер јим поче овако говорити: „Знате ли добро, господо арбанаска, турске приваре, с којим се утемељише и пуно снажни учинише? Познали сте њиове невирности, прогонства и велику ненавидност према кршћаном. Припоручујем вам склад и мир, да се имате заједно држати и складно протива обћеному непријатељу бој бити, зашто несклад краља и бана кршћански јест темељ од узвишења и раширења турскога. Нисам ја сам цару одолио, него с вами заједно, и ако се будете уздржати у љубави, исту ћете срићу имати, коју сте са мном имали; јер како несклад владаоца кршћански даје живот и узвишење царству турскому, тако склад њиов даје истому смрт и скончање.“
Посли говорења обћенога обрати очи поклисару млетачкому тер му овако поче разложити: „Ја сам вазда велику љубав носио републици млетачкој и господу млетачку каконо моје оце љубио и њиове државе од наглости турске бранио. Цинећи дакле брез никакве сумље, да и они мени исту љубав носе, зато моју бановину придајем њима у руке припоручујући је, да је бране од непријатеља, доклен мој син Иван дође на годишта од разума и на могућство од владања.“ Свршивши ово говорење дозва прида се жену и сина Ивана тер му поче приповидати страх Божији, обслужење заповиди његови и љубав прама својим подложником. „Али, мој синко, имаш знати (рече Скендербег), да ће Турци искати све начине за имати те у руке и на теби радиће испунити сву ону освету и срдитост, коју су имали залуду протива мени. И зато потрибито је, да се дилиш у друго краљество; а будући ми мој велики пријатељ Фердинандо, краљ од Напуље, поклонио три градића у својој држави, имаш отић с мајком и онде ћеш прибивати, док не дођеш на годишта од владања.“
Посли реченога разговора до мало дана пође с овога свита, и таки се плач учини по свој Арбанији, да није могуће изказати. Тежаци, војници и господа, све то једноскупно заплака, ма иза свега гласа, знадући и промишљајући сужањство, у које посли његове смрти имадиху упасти. И не само од својизи Арбанаса би горко плакан, дали јоштер од свију по свиту кршћана, а највеће од Римљана и Млечана. Би с великим поштењем укопан у цркви св. Николе од Алеса, града у Арбанији, који град будући посли десет година освојили Турци са свом Арбанијом, изпиташе, гди се наоди греб Скендербегов, кога нашавши отворише, да виде његово мртво тило, бојећи га се још и мртва у гребу, пак разјагмише његове кости држећи се честит они, који могаше штогод ујагмити, које у сребро окиваху тер уза се с великом помљом држају цинећи, да ће бити на војевању срићни, снажни и слободни, како је и он био.
Три иљаде глава својом сабљом Јуре одсиче, што се је очито видило од његови војника, али пуно и пуно веће, што се знати не може. Бише липа, висока и посве угодна струка. Имадише таку снагу у рукам, да од једнога маха волове по поли, оклопнике од врата до бедре, па два Турчина упоређена с једним ударцем присицаше. Би мољен од цара Мемеда, да му пошаље своју сабљу, која така чудеса чињаше, али видећи, да у њој не бијаше те крипости, која се гласаше, посла је натраг тужећи се, да му није послао ону сабљу, која волове и оклопнике присицаше. Јуре му одговори, да је она иста, али није иста десница, која с њоме влада. Пуно се још од њега ствари пише и штије, које за не узмножати сасвим моје говорење остављам. Талијански ко разуми, нека штије Сагреда, Барлеција и Гиаммариу Биеми Брешанина, из којизи сам у кратко ово извадио и у словински језик сложио за сиромахе тежаке и чобане, који латински не знаду. И свршујем истим се припоручујући, да ми реку:

„Покој ти души, Мјеловане!“

Писма војводе Јанка, реченога Сибињанина.

        Да је кому послушати било,
што говоре крајишници Турци!
Веле они: „Јао, наша мајко,
погуби нас војевода Јанко!

        Не видиш ли, свече Мухамеде,
што се чини од ћиспета твога?
Камо твоја сабља окована?
Јер не сичеш душманина свога?

        Посли бана Кастриотић Јурја
није змије над војводу Јанка:
сву је турску земљу поробиа
до Једрене, града бијелога.

        Многе паше и млади везири
бојак бише с војеводом Јанком,
али своје погубише главе.
Лани разби цара честитога
под бијелим градом Биоградом.

        Ваља бижат у земљу арапску,
јер од Јанка живит не можемо.
Мухамеде, наша мила мајко,
не видиш ли, што нам чини Јанко?“

        Та се тужба и до цара чула,
тер дозивље Исак-пашу свога;
овако је њему говорио:
„Исак-паша, вирна слуго наша!

        Ето теби силна војска моја,
тер отиђи до Ердеља равна
и погуби војеводу Јанка,
ол погуби, ол доведи жива,

        јер је мени тужба додијала
од Турака моји крајишника,
да не могу с миром вечерати
од ајдука војеводе Јанка,

        који разби силне војске моје
под Арадом и под Биоградом.
Исиче ми Турке крајишнике
и пофата момке и дивојке.“

        То Исаку и помучно бише,
ко је Јанко, јер добро знадише;
али му се ино не могаше,
ваља слушат цара честитога.

        Диже војску прико Романије,
брзо паша до Ердеља дође.
Поче палит села и вароше,
али му је лоша срића била.

        Викну вила гласовито танко:
„На ноге се, побратиме Јанко!
У Ердељ ти Турци улизоше
и вароше огњем сажегоше.“

        Кад је Јанко гласе разумио,
на пашу је с војском ударио:
све исиче, нико не утече
изван паше, весела му мајка!

        Бижи јунак горицом зеленом,
плачућ горко у Једрену дође;
остаде му азна и заира,
чадорови и алај-барјаци.

        Кад је Мурат гласе разумио,
бијаше се тешко замислио,
како ће се осветити Јанку
и поробит равну Унгарију.

        Тому се је царе домислио,
зове к себи паше и везире
тер је њима тихо бесидио:
„Уј, везири, моји витезови!“

        Није л' кога породила мајка,
да отиђе до Ердеља равна
и пороби села и градове
и погуби Сибињанин Јанка?“

        Сви везири муком замукоше,
али не кти Мемеде везире,
већ се фали тер цару бесиди
на дивану, ди слушају Турци:

        “Дај ми, царе, силну војску твоју,
а ја ћу поћи до Ердеља равна,
Јанка ћу ти жива уфатити,
Угричиће под мач окренути.

        Освојићу Ердељ, земљу равну,
Славонију и сву Унгарију.“
Кад је Мурат њега разумио,
све му даде, што је запитао.

        Подиже се везир Мехмед-паша,
собом води сина Ибраима;
подиже се преко Романије
прид делијам цара честитога.

        Здраво дође до Ердеља равна
пак почину два бијела данка.
Липо учи Турке јаничаре,
како могу познавати Јанка.

        Јанково јим обличје каже,
догу коња, са златом аљине,
тер је њима паша бесидио:
„Ко погуби Сибињанин Јанка,
биће честит до судњега данка.

        У Јанку је срића и несрића:
ако сада њега погубимо,
сва ће наша бити Унгарија,
Славонија, Лика и Крбава.“

        Али Јанку добра срића бише,
побратима вирна имадише,
који њему свака казиваше,
што се годир у војсци чињаше.

        Написа му листак књиге биле
тер у књизи Јанку бесиђаше:
„Побратиме, Сибињанин Јанко,
много паша обећаје благо,

        ко одсиче русу главу твоју;
каже Турком твоје обиличје,
догу коња, са златом аљине,
крило златно, брке до рамена.

        Сјутра ћемо на те ударити,
пази добро, не изгуби главе.
И да си ми здраво, побратиме!
Неимењак из војске цареве.“

        Књигу штије војевода Јанко,
књигу штије, а на њу се смије.
А кад ли је данак освануо,
он се бише вас приобразио:

        на њему су орјадске аљине,
а под њиме зечак Татарија.
Малено је вриме постајало,
ал то иђу цареви јунаци.

        Дви се силне ударише војске
у Ердељу насрид поља равна.
Сикоше се од јутра до подне,
а кад ли је по подневу било,

        разби Јанко Турске јањичаре
и потира цареве делије:
Мемед-паши одсијече главу
и његову сину Ибраиму.

        Двајест иљад' глава одсикоше,
осам иљад' живи уфатише.
Паде мртви млади Угричића
три иљаде насрид поља равна.

        Оста пусто благо Мемедово
и његова сина Ибраима,
самур-ћурци, зелене доламе
алај-бега, оџа и аџија.

        Све то Јанко по војсци раздили;
русу главу шаље Мемедову
и његова сина Ибраима
Владиславу, краљу унгарскому.

        Кад је царе гласе разумио,
од жалости бише занимио,
за три данка ни с ким не говори,
нити клања, нит абдест узимље.

        Посли нег се изјадао бише,
опет купи војску страховиту:
осамдесет иљада Турака,
све најбољи пишац' и коњика.

        Сабан-пашу прида се дозивље,
овако је њему говорио:
„Ето теби силна војска моја,
осамдесет иљад' витезова

        тер пороби Ердељ, земљу равну,
Каравлашку и Карабогданску;
све покољи мало и велико,
пали огњем села и градове.

        Ако ли ми ти уфатиш Јанка,
ол уфатиш, ол одсичеш главу,
учинићу тебе за везира
највећега у двору мојему.“

        Када га је паша разумио,
поклони се до земљице црне
пак подиже војску Муратову,
и отиђе, да погуби Јанка.

        Брзо дође у земљу Јанкову,
поче робит земљу Каравлашку;
огњем пали села и вароше,
коље, сиче мало и велико.

        Али му је лоша срића била:
на њ удари војевода Јанко
и с њим војске петнајест иљада,
све коњика по избор јунака.

        Разби пашу и војску његову
тер га тира ус то поље равно
до Једрене, града бијелога;
сиче Турке, ни броја се не зна.

        Ево туге, ево и жалости!
Цар проклиње и сузе пролије
тер везире прида се дозивље,
овако се ш њима разговара:

        “Свитујте ме, вирне слуге моје,
што ли ћемо и како ли ћемо,
куд ли ћемо, на коју ли страну!
Све су моје земље поробљене

        и силене војске исичене
од ајдука, војеводе Јанка;
не ће Јанко с миром мировати,
страхо ме је, сад ће ударити.“

        Веле њему паше и везири:
„Мурат царе, мили господаре,
купи војску, што год већу мореш,
све најбоље пишце и коњике,

        који ће ти чувати градова
од онизи унгарски врагова.“
Цар је своје послушао слуге
тер покупи војску на све стране:

        сто и двајест иљада Турака
крајишника, по избор јунака,
тер се силна утабори војска
код Мораве, водице студене.

        То је чуо краљу Владиславе
и подиже своје Угричиће,
Каравлахе и Карабогдане,
тер отиђе, да удари на ње.

        Кад је био близу турске земље,
зове млада Сибињанин Јанка
тер је њему липо бесидио:
„Ђенерале, десно крило моје!

        Шест иљада избери јунака
тер отиђи уходити Турке.
Види, Јанко, све моје уздање,
колико је на окупу војске.“

        Једва Јанко тога дочекао,
шест иљада изабра коњика
тер отиђе да разгледа војску
у по ноћи, да нико не знаде.

        Кад је био близу турске војске,
дружини је Јанко бесидио:
„Ја не иђем, да уходим војску,
већ ја иђем, да удрем на Турке.

        Сваки буди срца јунашкога
и деснице Сибињанин Јанка:
да видите чуда великога,
што се чини ноћас од Турака!

        Чудиће се Турци и Унгарци,
што учини Сибињанин Јанко.“
Пак улизе у војску цареву,
да за њега и не знаде нико.

        Ево Јанку сриће и шићара!
Све спаваше кано и поклано,
а изађе мисец иза горе,
тер могаше познавати Турке.

        Повадише сабље маџаркиње
пак почеше сићи јањичаре.
Сабље сику, добри коњи тару,
тешко сада Отмановић цару!

        Посикоше Унгарци Турака
двајест и пет иљада јунака,
пет иљада живи уфатише,
Владиславу краљу дароваше.

        Краљ унгарски зачуди се јако,
што учини војевода Јанко:
диже војску, оде на Бугаре
тер освоји земљу Булгарију.

        Иђе с војском мало понаприда
и пороби равну Романију,
Романију и Мацедонију
до Једрене, града бијелога.

        Ал на њега Турци ударише
и прид њима Карабег везире,
зет Муратов, јунак гласовити,
на оружју пуно поносити.

        У за час је по се ударио
и по цара, силнога Мурата:
Јанко му је војску исикао,
а пашу је жива уфатио.

        Плаче Мурат и тешко набраја,
своју срићу проклиње и кара;
сузе рони, овако говори,
ди слушају паше и везири:

        “Дви ме сабље сику брез пристанка:
једна сабља војеводе Јанка,
а друга је Кастриотић бана,
Скендербега приименком звана.

        Никако ји добити не могу:
ваља да ми вапијемо Богу,
да нас брани од ових вукова,
љутих змаја, небески громова!“

Писма друга војводе Јанка.

        Дође књига из војске цареве,
а на руке Сибињанин Јанка:
„Бижи, Јанко, з главом брез обзира,
ето на те сва сила царева!“

        Кад је Јанко књигу проучио,
силену је војску сакупио:
двајест иљад' млади Угричића,
све јунака и брзи коњика.

        Оде с војском цара дочекати,
собом води Секула нетјака,
младо момче, липо и гиздаво,
којено му десно крило бише.

        Кад је доша на Косово бојно,
равно поље, дуго и широко,
онде нађе цара силенога
и његову страховиту војску.

        Мислио се Сибињанин Јанко,
куда ли ће, на коју ли страну:
ал ће с војском натраг побигнути,
ал на Турке нагло ударити.

        Овако се Јанко разговара:
„Да би с војском натраг побигнуо,
свак би река, да сам страшивица;
ругаће се и малана дица.

        Да би снажно удрио на Турке,
по несрићи тер да изгинемо,
свак би река: „Нут будале Јанка,
што учини од своји јунака!“

        Све је мисли на једну смислио,
на Турке је јуриш учинио:
али удри по десет Турака
на свакога Јанкова јунака.

        Ту се војске седам данак' бише,
по Косову пољу пригонише:
један данак војевода Јанко
пет је пута придобио Турке.

        И погуби тридесет иљада
на Косову цареви делија,
али ко ће сили одолити,
ко ли исић по свиту дубове?

        Ах, мој Боже, големе жалости!
Изгибоше млади капетани,
Секул дите, Јанково уздање,
и његова војска сва колика.

        Кад то види Сибињанин Јанко,
напуни се туге и жалости
пак побиже низ бојно Косово
на витезу добру коњу свому.

        Тирају га најбржи коњици,
ал га не би виле достигнуле,
камо ли ће цареве делије!
И утече, поштена му мајка!

        Бижи Јанко горицом зеленом
стрампутице, куд се не путује;
об дан, об ноћ нигда не почива,
нити јиде нит водицу пије.

        Али ево његове несриће:
коњ му паде на земљицу мртав
од умора, глада и од жеђе.
Куд ћеш сада, Сибињанин Јанко?

        Иђе јунак горицом зеленом
гладан, жедан, тужан и жалостан,
Сузе рони, овако говори:
„Јадна мајко, јер си ме родила

        и бијелим мликом задојила?
Еј проклета сабљо Муратова,
јер ми ниси одсијекла главу
на Косову, пољу широкому?“

        Идућ Јанко мало понаприда
намира га намирила бише
на два вука, два млада ајдука
и брез вире и брез милосрђа,

        тер на Јанка оба ударише,
узеше му сабљу оковану.
О врату му златан криж висаше,
лупежи се оба њ завадише.

        То је Јанку добра срића била,
једному се сабље добавиа,
русу му је главу одсикао,
уђе други у гору зелену.

        Јанко иђе мало понаприда,
али од глад' занимио бише.
Сиде старац на стини студеној:
туд излази незнана делија,

        који мало за Бога знадише,
поче ш њега садират аљине.
Старац Јанко једва изговара:
„Носи, брате, сву одору моју!

        Све ти дајем и још благосивљем,
ал ми носи штогод благовати,
јер 'во ћу ти сада изданути
баш од глада, великога јада.“

        Смилова се незнана делија,
узе Јанка за бијелу руку
тер га води г двору убогому.
Невољно је почастио Јанка,

        даде њему све, што имадише:
комад круха и главицу лука.
Липо му је Јанко зафалио
пак отиђе прико срмске земље

        брез доламе и брез кабанице,
брез чизама и брез опанака.
На путу му лоша срића бише:
ришћани му руке савезаше

        тер га воде свому господару,
по имену Јури Бранковићу,
великому бану и племићу
од Рашије и равне Сервије.

        Меће Јанка у тамницу тамну
тер га мори и жеђом и гладом.
Еј невиро, нигди те не било,
давно ти си на свит постанула!

        Посли тога до мало данака
собет чини Бранковићу Јуре,
сву господу на собет сазивље,
још и сужња Сибињанин Јанка.

        Када ли се винца понапише,
Бранковић је Јанку бесидио:
„Ако желиш, мој племићу Јанко,
отић дома и однити главу,

        нудер узми липу ћерцу моју
за твојега сина Ладислава.“
На ино се Јанку не могаше,
већ све даје, што Бранковић пита.

        И пусти га из тамнице тамне,
тер отиђе г билому Будиму
прико равне земље Унгарије
поцрнио и вас потамнио.

        Божић свану, а у Будим бану,
све завика мало и велико:
„Ево нами наше сунце жарко!
Међер није погинуо Јанко.“

        Све то трче мало и велико,
да поздрави и загрли Јанка,
колик' да је скоро ускрснуо
изнова се опет породио.

        Мало Јанко починуо бише,
три недиље, ни мање ни више,
пак се скаче на ноге јунашке
тер отиђе прико Унгарије.

        Купи војску, што год већу може:
када ли је сакупио бише,
на србску је земљу ударио,
на државу Јуре Бранковића.

        Роби, пали села и вароше,
сиче, коље мало и велико.
Иште Јуру, да м' одсиче главу,
ал утече у гору зелену.

        Сву је србску земљу поробио
и градове многе освојио.
Овако се свакому згодило,
који нејма вире ни љубави!

Писма четврта војводе Јанка и с. Ивана Капистрана, како разбише цара Мемеда, сина Муратова, под Биоградом на 1456.

        Диван чини Отмановић царе,
по имену Мемеде султане,
у бијелу граду Цариграду,
кога бише скоро освојио.

        Господу је на диван сазвао,
све по избор паше и кадије:
Усеина, великог везира,
муфти-оџу и јањчар-агу.

        Цар се шета уз диван низ диван,
а господа подвив руке стаху.
Свитлу круну к ведру небу баца
тер се царе с круном разговара:

        “Вира моја, свитла круно моја,
оли ћу те брзо изгубити
оли царство моје раширити,
што ми бабо није раширио.“

        Још се својом сабљом разговара:
„Ова сабља освоји Цариград
и погуби грчкога цесара,
од источни страна господара.

        Освојиће и Босну поносну,
више Босне равну Унгарију,
Далмацију до сињега мора,
Италију до Рима билога.

        Осветићу старца бабу мога,
по имену Мурата силнога,
који бише Биоград обсио,
али њега узети не може,

        него своју сву изгуби војску
тер срамотан у Једрену дође.
Да би мене родила Влахиња,
а не млада кадуна Туркиња,

        ако сада не погубим Јанка,
који мога потира бабајка
и исиче јањичаре Турке
под бијелим Биоградом градом.“

        Још је Мемед тихо бесидио:
„На ноге се, паше и кадије,
брзо силну војску сакупите,
младе пишце и брзе коњике:

        шесет иљад моји јањичара,
а толико и веће сејмена,
четрдесет танени галија,
сто и тријест танки орманица.

        Отићемо уз Дунај водицу
до бијела града Биограда,
брзо ћемо осветити њега
и сву равну земљу Унгарију.“

        Када паше њега разумише,
силну војску брзо сакупише,
тер одоше к равној Унгарији
и прид њима Мемед поносити.

        Ал је мало вриме постајало,
глас допаде краљу унгарскому,
по имену младу Владиславу,
у Пожуну скоро окруњену:

        “Зло га, краљу, игра заиграо
и на главу круну поставио!
Ето на те Мемед, царе силни,
нит ћеш утећ ни однити главе.“

        Краљ Владислав младо дите бише,
војевати јоштер не знадише,
него моли војеводу Јанка,
да краљује и за њ бојак бије.

        Још Владислав Јанку бесиђаше:
„Кажи право, десно крило моје!
Смидемо ли цара дочекати,
дочекати и ш њим бојак бити?“

        Вели њему Сибињанин Јанко:
„Овде има фратар францешкане,
по имену Иво Капистране,
који чини чудеса велика.

        Он ће тебе свитовати липо,
можемо ли с Турцим бојак бити.“
Кад је краљу ричи разумио,
Ивану је тихо бесидио:

        “Слуго Божја Иво Капистране,
кажи право, тако био здраво!
Смидемо ли цара дочекати
и на њега складно ударити?“

        Али му је светац бесидио:
„Не брини се, свитла круно моја,
ја ћу поћи с Турцим бојак бити,
за Исуса моју крв пролити.

        Јанко има двајест иљад' војске,
мало мање ја ћу сакупити,
криж Исусов на ње поставити,
звати ће се од сада Маџари
Божја војска именом крижари.“

        То говори, на ноге се скаче
тер отиђе прико Унгарије,
много иљад' сакупи јунака,
све побана и млади тежака.

        Састаде се с војводом Јанком
тер је њему тихо бесидио:
„Потрибно је, Сибињанин Јанко,
да начињаш од боја ђемије,

        брзе шајке, танене галије,
које могу с Турцим бојак бити
на Дунају, студеној водици,
близу била града Биограда,

        јер ће Дунај воду запричити
турске шајке, танене галије,
тер ће нами путе затворити,
да не дамо помоћ Биограду.

        Завешћемо низ Дунај водицу,
разбићемо турске орманице
и даћемо помоћ Биограду
на срамоту цара силенога.“

        Кад је њега Јанко разумио,
Ивана је липо послушао.
Од Будима шајке доједрише,
изнова се многе саградише:

        сто и шесет мали и велики,
које могу с Турцим бојак бити,
међу њима Јанкова ђемија,
страховита кано султанија.

        Малено је вриме постајало,
глас допаде војеводи Јанку:
„Ђенерале од војске унгарске,
турска војска под Биоград дође!

        Обсиде га са четири стране:
од Истока Турци јањичари,
од запада црни Арнаути,
од Дунаја танене галије,
а од Саве охоле балије.

        Дунај воду шајке затворише,
веругам се тешким извезаше,
Биоград је у невољи тешкој,
не може му добра помоћ доћи.“

        Кад је Јанко гласе разумио,
орманице бише оружао:
на ње меће огњене топове
и оружје, што је од потрибе.

        Свети Иве славну мису рече,
кад је рече, на колина клече:
благосивље војеводу Јанка
и његову сабљу маџаркињу.

        Пак се скаче на ноге витежке,
узе барјак у десницу руку,
на барјаку име Исусово,
тер прид војском г Биограду пође.

        Завезоше шајке орманице,
а низ Дунај, водицу студену,
и прид њима војевода Јанко
у великој од боја ђемији.

        Када ли се близу састадоше
бојне шајке турске и унгарске,
потресе се Дунај, вода ладна,
од онизих бојних лумбарада.

        Ево, брате, боја жестокога,
на Дунају огња пакленога!
Стоји јаук рањени делија,
ломљавина танени галија.

        А кад ли се липо састадоше
орманице турске и унгарске,
не пуцају пушке ни топови,
већ звекећу сабље и кадаре.

        Сикоше се по бијела данка
на Дунају дви огњене војске;
Дунај ладни вас крвав бијаше,
у њега се крвца саливаше.

        Бише Јанку срића приступила,
јер потопи двадесет галија
и освоји много орманица,
двајест иљад' погуби Турака.

        Док се Јанко с Турцим пригоњаше,
свети Иво на колиним клечи,
к ведру небу руке уздизаше
тер за Јанка моли брез пристанка.

        Моли Иво и домоли Бога:
разби Јанко на Дунају Турке,
здраво дође у Биоград с војском
на срамоту цара силенога.

        Кад то види Отмановић царе,
поче бити с топовим Биоград,
вас се били граде тресијаше
од топова турски и унгарски.

        А када ли пробише бедене
и широке лазе отворише,
прокушаше срићу од мејдана,
ударише Турци са свих страна.

        Дочека ји на оружју Јанко,
Турке сиче немило и јако:
колико ји на град удараше,
он'лико ји стрмоглав падаше.

        Али Турци нигда не пристају,
јуриш чине, лагум подкопају,
тешко они вичу и алачу,
листве носе, на бедене скачу.

        Кано соко Јанко прилићаше
тер по поли Турке присицаше;
бедени су с главам окићени
и сви с труском крвљу поливени.

        Те жалости цар Мемед гледаше,
браду гули, сузе проливаше;
круто јечи, једва изговара,
с јањичарим тер се разговара:

        “Дица моја, Турци јањичари,
све уздање цара честитога!
Како сјутра зорица забили,
на Биоград снажно ударите.

        Ако нами Бог и срића даде,
тер Биоград сјутра освојите,
исиците мало и велико,
а Јанка ми жива уфатите

        и папаза фра Ивана фратра:
мучићу ји годину данака,
јер су мени пуно додијали
и сву русу браду огулили.“

        Када ли је зора забилила,
са свих страна ударише Турци:
прислонише скале уз бедене,
з голим сабљам скачу на зидове.

        Мили Боже, туге и жалости!
Да је кому погледати било
ди се брани мало и велико,
слипо, ромо, старо и болесно!

        Јанка нико познат не могаше,
вас у крви огрезнуо бише,
биху му се умориле руке
присицајућ јањичаре Турке.

        Али ко ће сили одолити,
ко л' исићи сву војску цареву!
Прве шанце Турци освојише
тер барјаке на ње поставише.

        На зидове друге ударише,
на силу ји, побре, освојише,
мртви Турци за скале служаху,
у град живи прико њих скакаху.

        Цвили Јанко кано змија љута:
„Погибосмо, Иво Капистране!“
Липо га је светац слободио:
„Не плаши се, ђенерале Јанко!

        Бранимо се до мрклога мрака,
пак ћеш видит чудо од Турака!
Како жарко опочине сунце,
зажећемо баковите јунце.“

        Кад ли поче мису говорити,
за грађане Богу уздисати,
згодише се велика чудеса:
лети стрила озгар од небеса,

        на отар је прид Ивана пала.
Липа дара, нашем Богу фала!
Свети Иве узе је у руке,
на њој штије: „Добићете Турке“.

        Ово писмо сви грађани штише
тер једино Богу зафалише.
Сабље оштре, горке сузе тару,
јао сада Османовић цару!

        Како жарко опочину сунце,
све се скочи, мало и велико,
носе греде, даске опакљене,
сијено, сламу, гору свакојаку.

        Ужегоше, на Турке бацише,
војници ји страга затекоше:
који Турчин од ватре бижаше,
он од сабље утећ не могаше:

        који, побре, од сабље бижаху,
они живи у ватру скакаху.
Све изгори, нико не утече,
кано миши изгорили јече.

        посли тога јуриш учинише
на топчије и на кумбарџије
тер отеше царево оружје,
огњените шибе и лумбарде.

        Сјајни мисец помрчао бише
од црнога праха и олова.
Што год Турак' око града бише,
све Унгарци под мач окренуше.

        Када ли је данак освануо,
говорио Иве Капистране:
„Ко је годир срца јунашкога,
нека сада наслидује мене!

        Дунај ћемо воду прибродити
и на царев дундар ударити.“
То је чуо војевода Јанко
тер је својој говорио војсци:

        “Ко се нађе од све војске моје,
да приброди Дунај, воду ладну,
и удари јуришем на Турке,
мојом сабљом одсићу му главу.

        Задоста је нашега јунаштва,
које ноћас јесмо учинили;
нека Турци с миром дома иђу,
не дајимо срићу за несрићу!“

        Сва је војска Јанка послушала,
али не кти Иван Капистране
ни његови крижари јунаци,
него Дунај воду прибродише.

        Пет иљада, ни мање ни више,
свега гласа „Језус!“ завикаше
тер удрише једино на Турке,
на вас табор цара силенога.

        За шест ури с Турцим бојак бише,
од праха се ништа не виђаше,
од топова ништа не чујаше:
Турци зову свеца Мухамеда,
а крстјани име Исусово.

        Али ко ће з Богом бојак бити,
ко л' Божију војску придобити?
Побигоше Турци јањичари,
ал ји сику Божији крижари.

        Отеше јим азну и заиру
чадорове и алај-барјаке,
све оружје, огњене топове,
тамбаласе, бубње и свирале.

        Ту господа многа изгибоше,
све по избор аге и спахије,
млађан везир с агом јањичарским,
ине војске ни броја се не зна.

        Ал утече Мемед, царе силни,
уђе рањен, весела му мајка!
Ово увик нек се приповида,
како Иван Турке придобива!

Пјесма од узетја цариградскога узвађена из књига Флоријана Кампи

Пренесена у језик преославни и сложена по старцу Миловану, а приказана господи хришћанској

        Књигу пише момче свезнадаре
из Једрене, града бијелога,
на иљаду четири стотине
и педесет још и три године

        тер је шаље г билу Цариграду,
а на руке цара Костадина:
„Купи војску, мили господаре,
иђе на те Отмановић царе.

        У њега је војска сјеловита
од Ажије и од Татарије,
Булгарије и од Романије
и осталих мјеста и краљества.“

        Кад Костадин бијелу књигу прими,
књигу штије, а сузе пролије.
Питају га ријешћанска господа:
„Што је теби, царе Костадине?

        Која ти је цвилити невоља?
Али ти је нетјак погинуо,
по имену Коммен Димитрија,
бојак бијућ с царевим делијам?“

        Одговара царе Костадине:
„Прођ'те ме се, ријешћанска господо!
Није мени нетјак погинуо
бојак бијућ с царевим делијам,

        али ми је цвијелит невоља,
јер ево ми лијестак књиге дође
од елчије мога свезнадара
из Једрене, бијелога града,

        да је царе војску сакупио
и да мјесли ударити на ме,
а ја не смим дочекати њега,
јере нејмам моћи ни помоћи.

        Сви су бани мене одбјегнули,
протива се мени уздјегнули,
обориће у сужањство мене,
а брзо ће оборит и себе.

        Сва је моја земља поробљена
од Мемеда цара невјернога,
до бијела града Цариграда,
а брзо ће освојит и њега;

        јере нејмам брата ни рођака
нити имам драга пријатеља,
који би ми у помоћи био,
у потриби новце поклонио.“

        Малено је вријеме постајало,
угледа се војска силовита
око бијела града Цариграда
други данак априла мјесеца,

        сијелна војска цара невјернога,
по имену Мемеда Другога:
сто иљада по избор коњика,
дви стотине иљада пјешаца,

        а на мору близу Цариграда
сто галија, двиста орманица,
чини у све силених Турака
за четири стотине иљада.

        Гледа ји је царе Костадине
из бијела града Цариграда,
гледао је тер је говорио,
ђе га слуша мало и вељеко:

        “Ах, мој Боже, чуда превелика!
Је ли веће на свијету чојека,
који није доша Цариграду
походити цара Костадина?

        Турској војсци ко ће одолити
ко л' он'лику сјелу дочекати?
Шест иљада, већ' нејмам војника,
од мојега народа јунака.

        Три иљаде дође вјетезова
од Млетака и Ђенуе града.
Удариће педесет Турака
на свакога мојега јунака.

        Ал док ми је на рамену глава,
не ћу предат Турком Цариграда,
једа Бога и Богородице
и Софије усред Цариграда!“

        Пак се скочи на коња голема
тер отиђе прео Цариграда
и разгледа цариградска врата,
на ње меће најбоље јунаке:

        Теофила, свога родијака,
да му брани врата Позлаћена
и каштео више врата Златни,
кога, побре, седам кула брани;

        а елчију дужда млетачкога,
да му пази двора бијелога
од сејмена и од јањичара,
вјетезова цара сјеленога.

        Јулијана меће Каталана,
од старине часна капетана,
Лавска врата да јунашки брани
и да своје поштење сарани.

        А на врата светога Романа
цар Костадин поставио бише
од Ђенуе млада ђенерала,
Јустинијан који се зовише,

        пак је њему тихо бесидио:
„Ђенерале, све моје уздање,
чувај врата светога Романа,
брани, сијенко, и себе и мене,

        јер највећа сјела од Турака
на ова ће врата ударити.
Јањичари, поносити Турци,
пуно ће, бане, додијати!

        Ал се уздам у вијерност твоју
и јунаштво твоји вјетезова,
да ћеш бранит свијетлу круну моју
и од града бијели зједова.“

        Два Троила, два мила брајена,
у Ђенуи граду одгојена,
Антун једно, а Пава је друго,
од цесара наредбу примише,

        да му бране врата од запада
прам Једрени, граду бијелому,
од коњика цара татарскога
и пјешаца паше бугарскога.

        Још дозивље Тодора вјетеза,
од старине племића и кнеза;
низ образ је сузам оборио,
овако је њему говорио:

        “Слуго вјерна, Тодоре вјетеже,
предајем ти врата од Каршије;
много ће ти Турци додијати,
брани себе, не издаји мене.“

        Дозиваше и Луку Нотара,
ђенерала од танки галија,
шенатура Цариграђанина,
овако је њему бесидио:

        “Ђенерале, све моје уздање,
пази града од турски галија.
Имаш доста праха и олова
и јунака кано соколова.“

        Зовијаше два принципа млада,
од бијела Цариграда оба:
Ницефора, свога родијака,
и Тодора, силнога јунака,

        тер ји шаље, да му цркву бране
од Дванаест апостола зване.
Калуђере, оце духовнике,
младе попе, грчке свеченике

        понукује царе Костадине,
да се бране прахом и оловом
и да моле Бога брез пристанка
од вечера тер до била данка.

        Ал послушај, мој мили брајене,
што ти каже старац Мјеловане:
доједрише четири ђемије
из далека од земље лаћанске.

        Свака носи по сто лумбарада,
а пушака ни броја се не зна,
пуне биху огња жестокога
и јунака од Ђенуе града.

        Кад су били близу Цариграда,
приста вјетар, стадоше ђемије
насред мора кано и планине,
нит се мјечу нити наприд иђу.

        Ево тешка боја и мејдана!
Завезоше цареве галије,
облећеше латинске ђемије
насред мора изпод Цариграда.

        Из ђемија пуцају топови
тер се чују кано и громови,
потопише танене галије,
изломише турске орманице.

        Не би река, да је морски бојак,
већ би рекао, да је судњи данак:
из лаћенски силених бродова
сипље огањ, нигда не пристаје.

        Паде мртви цареви јунака
за дванајест иљада Турака.
Тако исти повидише Турци,
кад Цариград изгубише Грци.

        Лаћеном је добра срећа била,
Бог јим даде вјетра маестрала,
заједрише г бијелу Цариграду
посред турски танених галија.

        На све стране ватру просипљући
и с топовим галије бијући
доједрише здраво Цариграду
пјевајући и попијевајући.

        Мемед царе занимио бише
од велике туге и жалости
гледајући шајке, и галије,
ђе се топе у то сиње море.

        Зове царе пашу капетана,
да му русу одсијече главу,
а када га угледао бише
израњена и свега крвава,

        не кти њему одсијецати главе,
већ га бије тешким буздоханом:
„Бре, димсузе, паша капетане,
камо моје танене галије?“

        Пак намисти велике топове
прам бијелу граду Цариграду,
поче њега бити са свих страна
и орити до земље бедене.

        Пак дозивље паше и везире
тер је њима Мемед бесидио:
„Сјутра ваља на град ударити
и на силу њега освојити.

        Који први скочи на бедене
и на њ метне алај зелен барјак,
за пашу ћу њега учинити
од све моје земље Романије.“

        Када ли је данак освануо,
развише се свилени барјаци,
ударише бубњи и свјерале,
завијекаше по војсци чауши.

        Полећеше уз поле коњици,
ударише са свих страна пјешци;
јуриш чине од јутра до мрака,
Цариграда узет не могоше,

        него под њим изгибоше многи,
а највеће Грци и Ермени,
који биху силом поведени
и на јуриш први одређени.

        Али се то мало и знадише
прама сјели, која дошла бише:
за педесет и веће данака
не престаше бити Цариграда.

        Ево, брате, и горе жалости!
Бог остави несрећне грешнике:
угледа се свјетлост на Духове
у бијелу граду Цариграду.

        Из града је она излећела
тер је к ведру небу полећела.
Кад то чудо Турци угледаше,
од весела скупа завикаше:

        “Слава буди Богу велекому,
добра срећа цару честитому!
Бог побјеже из Стамбола града,
предаде га цару силеному.“

        То је чудо и цар угледао,
преда се је оџе дозивао
тер је царе њима говорио:
„Послушајте, оџе законоше!

        Сјутра ћемо дову проучити
и рамазан жесток учинити,
да ако нам Бог и срећа даде,
тор Цариград брзо освојимо.“

        Када ли је данак освануо,
Турци своју дову проучише
и рамазан жесток учинише,
не би ли јим добра срећа била.

        То је гледа царе Костадине,
гледао је тер је бесидио,
ђе га слуша мало и велико,
патријара и сви свеченици:

        “Уче дову Турци вјетезови,
баш ће сјутра на град ударити.
Сваки своје изповједи грије,
покајмо се, док имамо вријеме.

        Љубимо се и помијеримо се
кано братја и ријешћани прави.
Ако наше и погине тијело,
не би ли нам души боље бијело!

        Преославни отац патријара,
којино вас и учи и кара,
даће нами блаосове свете,
тер ће чинит да се Мемед смете.

        Сваки буди срца јунашкога,
а деснице Марка Краљевића,
тер слободно Турке дочекајте
и њиове главе одсијецајте.

        Ако л' се преближало вријеме,
да ми наше погубимо главе
рад поштења, вјере и закона,
слава Богу и Богородици!

        Боље нам је погинут поштено
нег на свијету живит непоштено.
Сваки ради осветити Бога,
ја ћу Бога и Богородицу!“

        Кад војници њега разумише,
све заплака мало и велико,
свак се каје и проштење пита,
а највеће царе Костадине.

        Малено је постајало вријеме,
са свих страна ударише Турци:
десет иљад скала преслонише
уз бедене била Цариграда.

        Стоји јаук рањених делија,
стоји виска турски бедевија,
а земља се тресијаше круто
око била града Цариграда

        од топова турски и ријешћански
од бубања и од тамбаласа,
од кумбара и силни пушака,
од галија турски и лаћенски,

        од свјерала и турски пифара
и од трубља грчки и лаћенски
од звечања мача и сабаља,
алакања царевих делија.

        Изгибоше јањичари Турци
и сејмени, ни броја се не зна,
а низ поље крвца тецијаше,
у сиње се море саливаше.

        Колико су висоци зједови
од бијела града Цариграда,
мртви су ји Турци надјетили,
вируј, побре, мудри људи кажу.

        Цариграда ни тад не узеше,
већ срамотно натраг побјегоше.
Ал завијека мало и велико
из бијела града Цариграда:

        “Јањичари, ви ли сте левенте
и делије Отмановић цара?
Одбаците свијетле сабље ваше,
препашите женске опреглаче,

        кад не смите с нами бојак бити,
већ бижите кано страшивице!
Пофали се, Мемеде султане,
колико си глава одсјекао!“

        Ах, мој Боже, големе жалости,
тешке ти су грчке охолости!
Када ји је царе разумио,
сву је војску натраг окренуо.

        Јањичари, силовити Турци,
ударише кано мрки вуци,
цариградска освојише врата,
у Цариград сјелом уљезоше.

        Исјекоше мало и велико,
погубише цара Костадина,
ал вјетешки погинуо бише
сикућ младе Турке јањичаре.

        Двиста рана на њему бијаше,
ал по поли Турке пресицаше,
пак најпосли црној земљи паде,
земљи паде, Богу душу даде.

        Сиде Мемед насрид Цариграда
на пристољу цесара грчкога,
тер од тада Отмановић царе
све понизи краље и цесаре.

        Све по реду поздравља ријешћане
по имену старац Мјеловане!
Молите му ви Бога за здравље
не би ли вам пјесме изводио

        од Стамбола, града бијелога,
Романије и од Булгарије,
од Мостара и равна Котара,
Славоније и од Унгарије,

        од јунака Лијеке и Крбаве
и од Босне, вјетежке државе.
На сабљи вам добра срећа била
и турске се крвце напојила!

Писма од куће Франкопановића

        Чудила се Лика и Крбава,
што говори Бугарине Сава:
куди племе Франкопановића,
и витеза бана Зриновића.

        Своје име уздиже и фали,
којено је почело од лани,
погрђује старе витезове,
све словинске бане и кнезове:

        “Што је веће племе Краљевића,
Косарића оли Кобилића
од мојега рода витежкога
и на гласу вазда јунашкога?

        Свуда славе Зриновића бана
и младога кнеза Франкопана,
кано да су с неба долетили
и од вика на небесих били.

        А не знаду, да су од тежака,
од чобана оли просијака:
до јучер су узбијали овце
и дворили по свиту трговце,

        а сада се свитли бани кажу
тер с тежацим не ће да се слажу,
а нејмаду у жепу ни новца,
него ишту помоћ од трговца.“

        То је чуо Личанин Бариша
тер је њему тихо бесидио:
„Не будали, Бугарин Савиша!
Али си се брежан помамио?

        Није мисец ни година дана,
да је племе Зриновића бана:
од иљаде веће је година,
да се зваше кнеже од Надина.

        Сва су така велика господа
од нашега славнога народа:
нико не зна, одкада су били
ни господство кад су задобили.

        Ну послушај Франкопановића,
великога бана и племића,
од кога је рода и племена
и од кога излази вримена.

        Дви иљаде годишта имаде,
одкада се ово племе знаде.
У Тројану граду прибиваше,
по свему се свиту спомињаше,

        јер породи врсне витезове,
племените бане и кнезове.
Овако нам свети оци кажу,
још и други к њима се прилажу.

        Аницио старином се зваше,
од Енеа бана излазаше
и од Турна, краља латинскога,
највећега племића римскога.

        Од њега се родише главари,
кардинали и Божји викари:
Александро и Гргур Девети,
Иноценцо, Гргур, папа свети.

        Још породи свете и светице,
Бенедета и многе дивице,
Исусове многе мученике,
жене свете и исповиднике.

        Од њега су витезови стари,
свитли бани, краљи и цесари,
цесарице и младе банице
и од сваке врсте поглавице.

        По свем свиту Данте гласовити,
у науку пуно поносити,
Фиорентин који се зовише,
од колина Франкопана бише,

        а од куће на гласу витеза
Алдигера, великога кнеза
од бијела Фиоренце града,
којано се налази и сада.

        Од овога јасног племена,
ал подавно у стара вримена,
за дужда је млетачкога био,
именом се зваше Мијовио.

        Кад Татари нагло ударише
тер унгарску земљу поробише,
потираше краља унгарскога
до сињега мора латинскога.

        У то вриме бан рватски бише,
именом се Никола зовише,
од племена Франкопановића,
имадише срце Краљевића

        тер сакупи Рвате јунаке,
на оружју витезове јаке,
сиче војску цара татарскога,
ослободи краља унгарскога.

        Од њега се бани породише,
задужбине који учинише:
штују цркву и Божје пастире,
саградише многе манастире.

        Сад промисли, Сава Бугарине,
који кудиш бане од старине,
је ли веће племе Зриновића
и витеза Франкопановића

        од твојега рода и племена
и краснога од лани имена!
Немој, побре, набијат кабљића
ни грдити словински племића!

        Господство су на сабљи добили,
а нису га за новце купили
ни пасући по планинам овце
ни дворећи по свиту трговце.“

Писма, како Анте Лоредан, властелин млетачки, обрани Скадар од Турака на 1475.

        Диван чини Отмановић царе,
по имену Мемеде султане;
сву господу на диван сазивље
тер је Мемед њима говорио:

        “Не би ли се који јунак наша,
да подигне силну војску моју
и отиђе прико Арбаније
тер освоји Скадар код Бојане?“

        Сви везири муком замукоше,
али не кти вези Сулемане
од босанске на гласу државе,
већ је цару тихо бесидио:

        “Дај ми, царе, пишац и коњика
осамдесет иљада војника,
ја ћу поћи к Скадру бијелому,
на силу ћу освојити њега.“

        Што запита везир Бошњанине,
што запита, то му царе даје:
осамдесет иљада војника,
све по избор најбољи јунака.

        Подиже се прико Арбаније,
брзо дође Скадру бијелому.
Са сви га је страна обсиднуо,
пак написа листак књиге биле

        тер је шаље младу провидуру,
Млечанину Анти Лоредану.
У књизи га везир подрављаше
тер овако њему говораше:

        “Провидуре Анте Лоредане,
пошаљи ми кључе Скадра града.
Немој губит русу главу твоју
ни твојизих млади витезова.“

        Лоредан му књигу одписује:
„Не будали, паша Бошњанине!
Ја сам дужду тврду виру дао,
да му не ћу издат Скадра града,
док је моја на рамену глава.“

        Кад је њега паша разумио,
поче бити Скадар са свих страна.
Био га је петнајест данака
од зорице тер до мркла мрака.

        Биле куле многе оборише,
на три миста беден отворише.
Кад то види паша Бошњанине,
на Скадар је јуриш учинио.

        Једни Турци беден подкопају,
други скачу граду на бедене,
али лудо погубише главе
на јуришу Скадра бијелога.

        Оста мртви четири иљаде
око града на јуришу првом
све најбољих Турак' крајишника.
Пивај, побре, јунашка је дика!

        Када ли је данак освануо,
опет Турци јуриш учинише,
од зорице тер до мркле ноћце
не присташе на град ударати.

        Али била не узеше града,
јер га брани Анте Лоредане.
Бише ладне воде понестало
нашој војсци у Скадру билому.

        Лоредану то мучно бијаше
тер главаром тихо бесиђаше:
„Није л' кога породила мајка,
да отиђе до рике Бојане

        - с пет иљада најбољи јунака
и ударе јуришем на Турке
тер донесу воде из Бојане
за сву војску, која је у Скадру?“

        Сви јунаци земљи погледаше
али не кти витез од старине,
по имену Црнојевић Иве,
бан од Зенте и Горице Црне,

        већ говори младу провидуру:
„Не брини се, Анте Лоредане!
Ја ћу поћи до рике Бојане
и донићу воде за јунаке.“

        Пак поведе своје Црногорце,
Ерцеговце и силне Котарце,
тер на Турке снажно ударише,
дви иљаде глава одсикоше.

        Отиђоше до рике Бојане
тер се ладне напише водице.
Здраво су се натраг повратили,
за јунаке водице донили.

        Мало тога вриме постајало,
трећом Турци на град ударише:
прислонише листве уз бедене,
на град мећу барјаке зелене.

        Лоредан се Турком не придаје,
већ јим русе одсијеца главе.
Везир бише сабљу повадио,
јањичаре на град натирао.

        Ал грађани за то и не хају,
већ јим русе главе одсицају,
бију Турке дрвљем и камењем,
с црним прахом и тешким оловом.

        А кад види Сулеман везире,
да не може Скадра освојити,
диже војску изпод била града,
оде плачућ цару господару.

        Оста мртви под градом Турака
за двадесет иљада јунака,
што Лоредан погубио бише
бранећ Скадар, - то Сагредо пише.

        За Антино велико јунаштво
њему даде дужде ђенералство
од Леванта и липе Морије,
Ципра равна и земље Кандије.

        Витежки је вазда војевао,
по Леванту Турке разбијао:
кад Лепанат били обсидоше
тер га бише за осам мисеци,

        на турску је војску ударио,
десет иљад' глава одсикао.
Изпод града он истира Турке,
окрвави своје биле руке.

Писма од краља унгарскога, Лудовика именом, како погибе на Муачком пољу бој бијући с царем Сулеманом на 1526.

        Санак снила унгарска краљица,
липа љуба краља Лудовика,
у Будиму, граду бијелому;
санак снила, у санку видила,

        да се ведро небо проломило
над Будимом, над бијелим градом,
да је сунце на земљицу пало,
да је јасни мисец помрчао,

        свитле звизде мисец одбигнуле
тер су крају неба прибигнуле;
да су утве Дунај прилетиле
тер су пале на поље Муачко.

        Свезнавари санак томачише,
томачише, ал не домислише,
него једна млађана дивојка,
у Будиму граду одгојена.

        Краљици је санак томачила
тер јој бише тихо бесидила:
„Штоно јеси у санку видила,
да се ведро небо проломило

        над Будимом, над бијелим градом,
то ће Турци Будим освојити.
Што л' је сунце на земљу паднуло,
то ће Турци краља погубити.

        Што л' је јасни мисец помрчао
то ће њему потамнити лишце.
Што л' су звизде мисец одбигнуле,
то ће њега одбигнути слуге.

        Што ли утве Дунај прилетише
тер падоше на поље Муачко,
оно Турци Дунај прибродише,
на Муачу табор учинише.

        Колико је Муач, поље равно,
свега су га Турци притиснули:
прид њимам је Отмановић царе,
по имену силни Сулемане.“

        Иштом она санак томачећи,
књига дође краљу унгарскому
од силнога цара Сулемана,
у књизи је краљу говорио:

        “Кад разгледаш билу књигу моју,
пошаљи ми кључе од Будина
оли оди, да се огледамо
на Муачу, пољу широкому.“

        Кад Лудовик билу књигу прими,
купи војску по Будиму граду,
по Будиму и около њега,
скупи војске тридесет иљада.

        Али јадан самосвитан бише,
мудрих људи наук не примаше:
за главаре не меће војнике,
већ бискупе, фратре, редовнике,

        који нису Турак' ни видили,
камо ли су ш њима бојак били.
Млада краља на зло наметнуше,
Унгарију у зло оборише.

        Није сабља за попа ни фратра,
већ круница и криж изпод врата,
дишиплине и покора тежка
редовника дила су витежка.

        Фратар има чуват манастира,
бискуп чинит дило од пастира,
а господа сабље припасати
и витежки вазда војевати.

        Краљ Лудовик младо момче бише,
војевати јоштер не знадише:
не кти слушат унгарске господе,
већ бискупе узе за војводе.

        Зове к себи Томорца фратра,
францескана по имену Павла,
арцибискуп од Колоча града,
тер је њему тихо бесидио:

        “Ти ћеш мојом управљати војском,
слушаће те пишци и коњици,
сва господа и сви владаоци
од лијепе земље Унгарије.“

        Пак подиже своје витезове,
тријест иљад' млади Угричића
тер отиђе на поље Муачко.
А када је Турке угледао,
бијаше се краљу поплашио.

        Говорио унгарској господи:
„Свитујте ме, моји витезови,
можемо ли с Турцим бојак бити,
смидемо ли на ње ударити.“

        Веле њему унгарска господа:
„Лудовиче, наша круно свитла!
Немој губит и себе и војску
и сву равну земљу Унгарију.

        Тријест иљад', већ' нејмаш војника
триста иљад' имаде Турака;
удариће десет на једнога,
погубиће Турци до једнога.

        Почекајмо три бијела данка,
јер ево нам добра помоћ иђе,
Зампуљане, од Ердеља бане,
и ш њим војске тридесет иљада.

        Иде теби помоћ од Рвата
за петнајест иљада јунака:
прид њимам је од Рвата бане,
по имену витез Франђипане.

        Тријест иљад' иђе витезова
од Прусије и од Бохемије:
прид њимам је јунак од старине
Брандебурго, бане од Прусије.“

        Фра Пава му бискуп говораше,
на зло краља тер наговараше:
„Не плаши се, свитла круно моја,
добићемо цара Сулемана!

        Десница је наша од мејдана,
не чекајмо помоћи од бана,
већ удримо слободно на Турке
тер ми наше посветимо руке.

        Биће твоја дика и пофала
придобивши силенога цара
брез велике од бана помоћи,
која ти је намислила доћи.“

        Послуша га, ујиде га змија,
тер удари на цареву војску.
Све до подне краљев мејдан бише,
по подневу Турци придобише.

        Изгибоше унгарска господа
бранећ свога краља Лудовика,
и погибе фратар францескане,
арцибискуп од Колоча града.

        Још и бискуп од Босне поносне,
арцибискуп од Строгона града
и остали многи редовници
познадоше, што ће рећи Турци.

        Ту погибе краљу од Будима,
утопи се у воду студену.
Утече му слуга Миовиле
тер побиже г билому Будиму,

        тер дозивље будимску краљицу
пак је јој тијо говорио бише:
„Бижи, јадна, куда годир знадеш,
погибе ти краљу Лудовиче!“

        Говорила будимска краљица:
„Не будали, слуго Миовиле!
Ниси јадан краља ни видио,
већ напијаш вино по Будиму,
вино пијеш, а љубиш дивојке.“

        Али вели слуга Миовиле:
„Зло ти вино, а горе ти било!
Није ми се изломило перје
напијајућ вино по Будиму
ни љубећи Будимке дивојке,

        већ се моје изломило перје
бојак бијућ с царевим делијам.“
Када га је она разумила,
низ образ је сузам оборила,

        пак покупи и сребро и злато,
ситни бисер и драго камење
тер побиже к Пожуну билому,
ди се круне краљи од Будима.

        На путу јој лоша срића бише:
пустахије на њу ударише,
отеше јој и сребро и злато,
ситни бисер и драго камење.

        Оста плачућ у гори зеленој,
кукајући кано кукавица,
сузе ронећ јадна удовица.
Еј невиро, од Бога проклета!

        И од тада, побратиме драги,
оста турска равна Унгарија.
Тешко мајци будалу родећи,
а краљеству дите владајући!

Писма од бана Зриновића и цара Сулемана трећега, који обсиде Сегет унгарски и под њим умри на 1566.

        Сулеман се разболио бише
у бијелу граду Цариграду.
Питају га паше и везири:
„Што је теби, царе господаре?

        Која ти је боловат невоља?
Али ти је старост додијала
али јунак Зриновић Никола
девет годин' с тобом бојак бијућ?“

        Одговара царе Сулемане:
„Прођ'те ме се, паше и везири!
Није мени старост додијала,
већ невирни Зриновић Никола,

        који разби Али-пашу мога
под Сегетом - он се не билио! -
тер исиче сву војску његову
и пороби Босну до Фојнице.

        Сада нејма већега јунака
у Турчина ни у каурина
ни жешћега мени душманина
од Николе Зриновића, бана.

        Нит ћу живит ни весео бити,
док не смакнем душманина мога
Зриновића, бана рватскога,
који ми је пуно додијао.“

        Пак дозивље Соколовић-пашу
тер је њему царе бесидио:
„Амет-паша, вирна слуго наша,
купи војску, што год већу мореш,

        да иђемо Сегет узимати
у лијепој земљи Унгарији,
кога ми је бабо узимао,
ал га није освојит могао.

        Ако нами Бог и срића даде,
тер ми сада њега освојимо
и Николу бана погубимо,
бићеш везир од свих паша моји.“

        Кад је паша њега разумио,
силену је војску сакупио;
сто иљада по избор коњика,
пишадије ни броја се не зна.

        Оде војска до Сегета града
и прид њоме царе Сулемане.
Гледа га је Зриновићу бане,
гледао је тер је бесидио:

        “Мили Боже, на дару ти фала,
кад дочека и овога данка,
да ја види ов'лико јунака
походити Зриновића бана!

        Што сам, Боже, од тебе просио,
сада видим, да сам изпросио:
благосови свитлу сабљу моју,
да осветим свету виру твоју.

        Три иљаде, већ' нејмам војника,
а брез броја на пољу Турака,
ал с помоћу Бога великога
придобићу душманина мога.“

        Пак је својој војсци бесидиа:
„Послушајте, мила братјо моја!
Ево на нас турска сила дође
и прид њоме царе Сулемане.

        Спомен'те се, да јесте Унгарци:
мало нас је, али смо јунаци,
сваки удри на десет Турака,
сам Зриновић оће на двадесет.

        Ако л' се је приближало вриме,
да ми нашу крвцу пролијемо
бранећ свету виру Исусову
и свијетлу круну цесарову,

        умрићемо кано мученици,
од славнога народа војници,
з голим сабљам у десници руци,
ал ће платит и невирни Турци.“

        Пак напери танена вишала
на бедену од бијела града
тер је дружби својој бесидио:
„Послушајте, моји витезови!

        Ако би се који јунак наша
тер спомене, да се придадемо,
ставићу га на вишала танка,
да би била иста моја мајка!

        Ако би ме погубили Турци,
оли љуте ране допаднуле,
слушаћете мојега нетјака,
баш од мене бољега јунака.

        Ви имате праха и олова
и заире за три годинице:
браните се, не издајите се,
живи Турком не придајите се!

        Ако стари Сегет изгубите,
у нови се опет затворите;
ако ли би нови изгубили,
бижаћете у каштео тврди.“

        Иштом бане тако говорећи
и делије своје слободећи,
потресе се Сегет, граде били,
од царевих силних лумбарада.

        Био га је три недиље дана
пак учини јуриш од мејдана,
ал се брани Зриновићу бане,
љуте Турком задаваше ране.

        Ево, побре, големе жалости!
Турци жесток лагум ужегоше,
по Сегета у лагум дигоше
тер на Сегет јуриш учинише.

        Ал ји сику делије Унгарци,
Зриновића по избор јунаци.
Колико је у години дана,
бан Зриновић одсијече глава

        и погуби два змаја огњена:
Булви-пашу од Мацедоније,
Тилуф пашу од Багдата града.
Али стари Сегет изгубише,
у нови се опет затворише.

        Ладна вода око града бише,
ал је земље Турци напунише:
за ту воду не знаде се ладну,
јер је брзо Турци присушише.

        Намистише огњене топове,
нови Сегет бију брез пристанка
пак на њега јурише чињаху
од зорице тер до мркле ноћце.

        Много данак' и пуно недиља
Сегет бише и на њ удараше.
Унгарци се Турком не придају,
већ ји сику, нигда не пристају.

        Ту погибе силени Турака
око тријест и веће иљада,
ал и војска Зриновића бана
тад изгибе, мало и остаде.

        Остаде му шест стотин' војника
Унгараца, на гласу јунака.
Кад то види Зриновић Никола,
затвори се у каштео тврди.

        Сулеман му билу књигу пише:
„Зриновићу, крило цесарево,
немој лудо изгубити главе,
већ отвори врата од каштела.“

        Њему бане књигу одписује:
„Вира моја, Сулејмане царе,
док је мени на рамену глава,
не ћу теби отворити врата,

        Имам доста праха и олова
и заире, што је од потрибе,
међуто ће добра помоћ доћи
од цесара Максимилијана.“

        Када га је царе разумио,
од јада се бише разболио,
пак дозивље Соколовић-пашу
тер је њему царе бесидио:

        “Амет-паша, десно крило моје!
Ако мени судњи данак дође,
постави ме на кочије брзе
тер ме вози г билу Цариграду.

        Укопај ме, вирна слуго моја,
дино девет цара укопано,
дино барјак свеца Мухамеда
и фереџа Азрета Алије.“

        То изусти, а душицу пусти
на криоцу Соколовић-паше,
да од војске и не знаде нико
под Сегетом, под бијелим градом.

        Сиче паша цареве дворане
и Мојсију, његова ликара,
да затаји смрцу господара
Сулемана, цара силенога.

        Меће њега у кочије брзе
тер га вози г билу Цариграду.
Липо га је паша укопао,
дино девет цара укопано,

        дино барјак свеца Мухамеда
и фереџа Азрета Алије.
Об ноћ пође, об ноћ опет дође,
да од војске нико не знадише.

        Кад ли дође под Сегет у војску,
пусти паша по војсци теларе,
да теларе од јутра до мрака
и од мрака до бијела данка:

        “Заповида царе Сулемане,
да каштео тврди освојимо;
ако ли га освојит не ћемо,
живе ће нас мећат у топове
и с нами ће њега узимати.“

        Кад то чуше Турци јањичари,
на каштео тврди ударише,
уза њ танке листве прислонише
тер каштелу скачу на бедене.

        За петнајест и више данака
не пристаде јуриш брез пристанка,
али своје погубише главе,
јер ји сику унгарске делије,

        а највеће Зриновићу бане.
Али му је војска изгинула,
остаде му двиста витезова,
а погибе четири стоине.

        Ево, брате, и горе жалости:
џабану му Турци упалише.
Кад то види Зриновић Никола,
дружини је својој бесидио:

        “Турци нами барут упалише,
сву заиру у лагум дигоше;
од црнога праха поцрнисмо,
од живога огња изгорисмо.

        А не ће нам добра помоћ доћи
од цесара Максимилијана.
Обранит се Турком не можемо,
да витежко дило учинимо.

        Отворимо од каштела врата
тер на сабље дочекајмо Турке:
липше нам је славно погинути
него живи упасти у Турке.

        Голе ће нас по војсци водити
пак најпосли на михе дерати.
Али прија него изгинемо,
хоте, братјо, да се загрлимо.“

        Сви клекоше тер се пољубише
и за грихе своје проплакаше.
Ну послушај, побратиме драги,
што учини Зриновићу бане!

        Облачи се, што год липше може,
метну на се са златом аљине
и на главу капу кубашлију,
а за капу шест пера од ждрала.

        У жеп меће сто златних дуката
тер овако уписао бише:
„Ко укопа Зриновића бана,
нека носи сто златних дуката! „

        Пак отвори врата од каштела
и повади сабљу од бедрице.
На каштео Турци ударише,
ал првинци главе погубише,

        јер ји сиче Зриновић Никола
и његови млади витезови.
А кад бана ране допадоше,
клекну витез на колино ливо.

        У руке се Турком не придаје,
већ јим русе одсијеца главе,
ал га бише пушка ударила
у зло мисто, у чело јунашко.

        Мртав бане црној земљи паде,
г земљи паде, Богу душу даде.
Зриновићу, покојна ти душа!
Ко ће Турске одсицати главе?

Писма, како краљ Улузали дође с много галија и осталих од боја бродова под град Корчулу на 15 агуста олити коловоза 1571 и не може га освојити.

        Зарече се Улузали бане:
„Сакупићу Турке каталане,
оружаћу танене галије,
брзе шајке, од боја ђемије.

        Уранићу рано прија зоре,
завешћу се уза сиње море,
освојићу Котор и Корчулу
и бијелу Барбаригу кулу.

        Поробићу по мору отоке,
разорићу палаце високе
од Котора до билих Млетака,
пофатаћу доста дивојака.

        Разорићу цркве и отаре,
саградићу високе мунаре
и џамије крајем Далмације,
ди ће клањат оџе и аџије.“

        Што је река Улузали бане,
што је река, порека се није,
већ покупи Турке каталане
и оружа танене галије;

        пак заједри прико сиња мора,
брзо дође г Буци од Котора,
ал на Котор ударит не смиде,
већ з галијам под Корчулу иде.

        Иштом зора забилила бише,
била вила с Пелишца зовише
од Корчуле кнеза Латинина,
властелина, побре, Млечанина:

        “Властелине, од Корчуле кнеже,
ето на те Улузали-беже,
осамдесет имаде галија,
све су пуне охоли балија.

        Корчулу ће Турци освојити,
у сужањство тебе поставити,
већ пригледај силене топове,
свитле пушке, шибе принципове.

        Не придаји била града твога,
не издаји дужда млетачкога.
На град били постави барјаке
и оружај миснике и дјаке,

        све грађане, ловце и трговце,
младе момке, старце и удовце,
дијевојке, жене мужатице,
још и оне младе удовице,

        сву господу и господичиће,
који с тобом улазе у виће.
Побигнуће каталани Турци,
када виде, да сте мрки вуци.

        Зови, кнеже, Анту Поменића,
од старине рода Угричића,
у њега је срца од јунака,
не боји се силених Турака.

        Нека влада шибам и с топовим
и с оружјем свитлим принциповим;
и прија је с Турцим бојак био
тер мејдане њима односио.“

        Кад је вилу разумио кнеже,
од Млетака по избор витеже,
Корчули је врата затворио,
на бедене топе намистио.

        Пак размота свилене барјаке
тер слободи по граду јунаке,
да весело дочекају Турке
и бијеле окрваве руке.

        Мало вриме постајало бише,
под Корчулу Турци доједрише.
Ударише кано мрки вуци
на Корчулу каталани Турци,

        тер је бију кано и громови
из галија силени топови,
ал Корчула липо одговара
и галије с топовим обара.

        Корчула се Турком не придаје,
него њимам жалости задаје,
јер је бране витежки грађани,
по имену млади Корчулани:

        дица, старци, гиздави трговци,
попи, фратри, господа и ловци,
удовице, жене и дивојке
и њиове још старице мајке.

        Ал послушај, да ти чудо кажем,
женско чудо, тер ништа не лажем:
обукоше аљине на мушку,
припасаше сабље на ајдучку

        тер се бране кано мушке главе,
а сада се од јунака славе.
Пушке пуне, мећу се у Турке,
у њиове не даду се руке.

        Дан Марије бише Узнешење,
угледа се велико зламење,
ведро се је небо отворило,
из неба је ништо говорило:

        “Немојте се страшит, Корчулани,
јер вас добит не ће каталани,
браниће вас Марија Дивица,
којано је ваша помоћница.“

        То зламење и Турци видише
тер бијела једра отворише,
погибоше изпод била града,
али варош опалише тада,

        у варошу дворе Поменића,
унгарскога старином племића.
Ал се бише липо осветио,
јер је многе Турке погубио.

        Заједрише невесели Турци,
каталани, невирни ајдуци,
прија зоре к Вису доједрише
тер богато село поробише.

        Исикоше мало и велико,
јер се Турком не надаше нико.
Како се је онда раселило,
ни данас се није населило.

        Ту би Турком позлаћена брада,
пак одоше до Старога града.
Онде Турци мало задобише,
већ Врбовску село поробише.

        На Јелсу су варош ударили,
и онде су мало задобили,
јер у Јелси бијаше јунака
слободнији пуно од Турака.

        Веле Турци господару свому:
„Да иђемо г Болу бијелому!“
Ал Бол не да ни гледати на се,
камо ли ће њих пустит прида се!

        А кад види Улузали бане,
да несрићан бише на све стране,
поврати се уз то сиње море,
иде наћи своје биле дворе.

Писма од Ципра.

        Липа ти је гора Романија,
још је липши Ципар насрид мора.
У њем ресте билица пшеница,
рујно вино кано малвасија.

        По Ципру се бијеле градови
кано биле тице лабутови,
најлипша су два града бијела:
једном име Никожија бише,
а други се Фамагошта зваше.

        По њем шета млађан провидуре,
по имену Анте Брагадине;
изшетао граду на бедене
тер погледа низ то поље равно.

        Сам се собом Анте разговара:
„Ах, мој Боже, чуда великога,
што се види насрид поља равна:
ал је гора ал студена вода,

        ал по пољу зелене наранче,
ал је поље магла притиснула?
Чим ли се је гора накитила,
ал с јабукам ал з жутим наранчам?“

        Дозивље га вила из планина
тер је њему тихо бесидила:
„Нит је гора нит студена вода,
ни по пољу зелене наранче,
нит је магла поље притиснула.

        Већ је оно силна турска војска,
прид њоме је Мустапа везире;
синоћ дође изпод Никожије,
којуно је јучер освојиа.

        Све исиче, нико не утече,
једно за другим за тријест иљада.
Не жуте се по гранам наранче,
већ на копјим главе од јунака,

        којено су јучер одсичене
у бијелу граду Никожији.
Најлипша је глава Дандулова,
од бијела града провидура,

        според њоме глава бискупова,
Контарина, жалосна му мајка!
На глави му митра од бисера,
којано је у Млеци кројена.

        Ал су главе липо освећене
од Арналде, липоте дивојке,
која бише цару дарована
и још с њоме триста дивојака.

        У нави је барут упалила,
султанију у лагум дигнула:
све изгори, нико не утече,
сама себи липу славу стече.“

        Иштом вила тако бесидећи,
силни Турци на град ударише,
вас се били граде тресијаше
од онизи бојни лумбарада.

        Под њим Турци лито литоваше
од Јурјева до Миола данка,
често они јурише чинише,
з голим ћордам на беден скакаше.

        Сиче Турке Анте Брагадине
и његови млади витезови,
многе они главе одсикоше
тер ји мећу граду на бедене.

        Нигда, побре, Турци не присташе
об дан, об ноћ јурише чинећи
и под градом мине копајући,
куле биле у лагум дижући.

        Ту господа многа изгибоше,
колунели и млади сердари,
војеводе и још барјактари;
ине војске ни броја се не зна.

        Ал се били граде не придаје,
јер га брани Анте Брагадине.
Кад то види велики везире,
он узимље дивит и артију
тер написа листак књиге биле,

        пак је шаље Анти провидуру
тер је њему тихо бесидио:
„Зло ти јутро, Анте провидуре,
била града обранити не ћеш.

        Шаљи кључе од бијела града;
ако ли ји ти послати не ћеш,
гола ћу те по војсци водити,
жива ћу те на мије дерати.“

        Њему Анте књигу одписује:
„Нека знадеш, Мустапа везире,
да ти не ћу придат била града,
док је моја на рамену глава,

        јер ће мени добра помоћ доћи
од мојега бана ђенерала:
сто галија дужда млетачкога
и дванајест бојни галијаца;

        сто галија краља шпањолскога,
влада њимам Дориа принципе;
и дванајест бана малтешкога,
а толико папе великога.“

        Кад је везир књигу разгледао,
од јада је браду огулио:
не ће везир да с миром мирује,
јањичаре на град натирује.

        Под градом је мине укопао
и брзо је бише ужегао;
када ли се мине ужегоше,
по бијела града оборише.

        Ту се тешка крвца проливаше,
тешка крвца коњска и јунашка;
ту се брани мало и велико:
калуђери и сви свеченици,

        удовице, жене и дивојке,
дица, старци и млади трговци.
Ту брат брата познат не могаше,
јер свакога крвца обливаше.

        Да је кому погледати било
Брагадина, млада провидура!
Крваве му руке до рамена
и свијетла ћорда до балчака.

        Витешки се и тад поднесоше,
јер из града Турке изтираше:
оста мртви силени Турака
око тријест и веће иљада.

        Опет везир билу књигу пише
тер је шаље Анти Брагадину:
„Зло ти било, Анте провидуре,
што ли мислиш, у што ли се уздаш?

        Била града обранити не ћеш,
а неће ти добра помоћ доћи
од твојега бана ђенерала,
Дориа је њега одбигнуо.“

        Кад је Анте књигу прогледао,
био барјак бише размотао
тер га меће граду на бедене,
јер се ино њему не могаше.

        Нестаде му праха ни олова
ни заире, што је од потрибе.
Сва му војска бише изгинула,
а бедени на земљу паднули.

        Везиру је књигу написао,
у књизи је њему бесидио:
„Закуни се на ћитапу твому,
дај ми јамца Бога великога,

        да ћеш пустит моје витезове
здраве поћи дужду млетачкому
и под пушкам и под бритким ћордам,
послаћу ти кључе била града.“

        Кад је везир књигу проучио,
од весеља црну земљу љуби,
заклиње се на ћитапу свому
и даје му јамца Бога свога,

        да ће поћи дужду млетачкому
и његови млади витезови
оружани, здрави и весели.
Али вире у Турчину није.

        Привари се, ујиде га змија:
од града је врата отворио,
везиру је кључе поклонио.
Говори му силени везире:

        “Добро доша, турска крвопијо!
Камо моје паше и кадије,
камо моје аге и спаије,
камо ли ми дица јањичари,

        којено си с војском исикао
око шесет и веће иљада?“
На то се је Анте насмијао,
везиру је тихо бесидио:

        “Муч', не лудуј, велики везире,
ја не плачем паше и кадије,
нит ја плачем аге ни спахије,
још ни твоју дицу јањичаре,

        већ ја плачем, да си утекао,
да ти главе нисам одсикао
и посла је к Млетку бијелому
за јабуку дужду млетачкому.“

        То везиру пуно мучно бише,
на сваке га он муке мећаше:
црне му је очи извадио
и бијеле руке одсикао.

        Виша њега о лантини танкој,
нека види сва војска царева
Брагадина, млада провидура,
који турске главе одсицаше.

        Када ли је сунце починуло,
скидају га с танене лантине,
жива га је на мије дерао.
Брагадине, покојна ти душа!

Краљество од Ципра зваше се један перивој олити ђардин од свита ради његове липоте, равнине и плода, кога порађаше, кад у њему краљи кршћански стају, а навластито када уживаше липи мир под крилом приведрога принципа, који га изгуби на 1571.

Писма од страшнога боја, који се учини на дан свете Јустине.

        Одкада су Млеци саграђени,
није липша војска сакупљена,

што је војска дужда млетачкога
вриме рата Ципра несрићнога:

        дви стотине танени галија,
двајест и пет велики ђемија,
шест од боја силни галијаца,
орманица ни броја се не зна.

        Прид њимам су сиви соколови,
од латинске земље витезови:
од Млетака бане Вениере,
од Ђенуе Дориа Андрија,

        а од Шпање Иван ђенерале
и од Рима Колона принципе,
од лијепе земље Сицилије
свитли бане, Кардон ђенерале.

        Капетани, властела млетачка,
кавалири, господа малтежка
од велика рода и племена,
све то трче, да Турчина сиче.

        Завезоше уз море дуждево,
заједрише изпод грчке земље.
Сиње се је море запинило
од галија и бојни ђемија.

        Кад су били изпод Свете Мавре,
говорио Дориа принципе:
„Што су били гори у истоку,
ал су снизи али лабутови,

        ал је магла посрид поља пала,
ал попети били чадорови,
ал се виле на планини биле,
ал су грчке на пландишту овце?“

        Вели њему бане Вениере:
„Нит су снизи, нит су биле виле,
нит је магла, нит су лабутови
ни попети били чаторови,

        већ су оно турске орманице,
дви стотине танени галија,
четрдесет бојни султанија,
сто галија Улузали краља
и брез броја брзи орманица.

        Прид њимам је морски капетане
Али-паша од Мисира града,
ш њим ћемо се данас огледати
и витежку срећу прокушати.“

        Али вели Дориа Андрија:
„Послушај ме, бане Вениере,
лудо ћемо главе погубити,
ми немојмо с Турцим бојак бити.“

        Вениер му тихо одговара:
„Није вриме о том бесидити;
ваља данас с Турцим бојак бити,
за Исуса нашу крв пролити.

        Нисмо дошли шетати по мору
ни љубити Гркиње дивојке,
већ бранити виру Исусову
и нашега дужда млетачкога.“

        Пак је своју војску разредио
и галије у ред поставио,
од галија крила учинио,
ђенерале липо намистио.

        Наприд шаље бојне галијаце:
на једној је Дуодо провидуре,
а на другој Гуоро капетане,
на трећој је Анте Брагадине.

        Пежара се четврта зовише,
Пижанова петој име бише,
- шеста је Амброж Брагадина,
Млечанина свитла господина.

        На десно је крило поставио
од Ђенуе Андрију Дориу
и витеза Кардона Ивана,
Латинина и Сицилијана.

        А на ливо поставио бише
три Млечића и господичића:
Барбарига, ђенерала бана,
и Кверина по имену звана,
трећега Канал провидура.

        У сриду је бане поставио
ђенерала Ивана Шпањола
и витеза Колону принципа,
капетана папини галија.

        Иза себе оставио бише
двајест и пет танени галија
и прид њима Алвар ђенерала,
од старине силнога јунака:

        ако би јим до потрибе било,
нек ударе чили на уморне.
А Вениер липо управљаше
са свом војском дужда млетачкога.

        Малено је вриме постајало,
доједрише цареве галије
и прид њима силни капетане
Али-паша од Мисира града.

        Липо једре турске орманице
по начину младога мисеца:
таки начин од боја морскога
држи војска цара великога.

        А када ли близу доједрише,
ударише пашине борије,
завикаше Турци јањичари,
галијаце живи огањ даше.

        Стоји јека бубањ и свирала,
грмљавина силни лумбарада;
стоји звижда шиба и пушака,
ломљавина танени галија,
стоји јаук по мору делија.

        Када ли се, побре, састадоше
све галије турске и латинске,
рекао би, небеса се оре,
а планине у дубине норе.

        Жарко сунце помрчало бише
од црнога праха и олова,
све се сиње море тресијаше
од топова турски и латински.

        По мору се друго не виђаше
него весла, једра и лантине,
и тилеса турска и крстјанска
по иљаду заједно пливаше,
један другом смрцу задаваше.

        Не чују се писме ни попивке,
нит се чују гусле ни тамбуре,
нег јаук и плач од јунака,
звекетања мача и сабаља.

        Сиње море крваво бијаше
све од крвце турске и крстјанске;
највећа се крвца проливаше,
ди бијаху млади ђенерали.

        Иште паша Вениера бана,
а Вениер пашу капетана:
сритоше се тер се ударише,
дви аждаје љуто изранише.

        Витезови бана Вениера
у галију турску ускочише,
до полак је они освојише,
другу полу освојит не могу,

        јер Алији добра помоћ дође
од јунака бега Караоџе
и Мамута, паше силенога.
Избавише Али-капетана
од витеза Вениера бана.

        Али бане у невољи бише,
галије га турске облетише:
Вениер се њима не придаје,
већ ји с огњем бије на све стране.

        А међуто добра помоћ дође
тер удари са четири стране:
с једне стране Иван Лоредане,
з друге стране витез Контарине,

        с треће стране Алвар кавалире,
а с четврте Малпиер Катарине.
Потопише цареве галије,
погубише бега Караоџу.

        Два витеза складно ударише,
Иван бане и дука од Парме,
на галију паше капетана,
ударише тер је освојише.

        Угледа се глава Алијина
на лантини од галије танке,
више главе барјак трепећаше
приведрога дужда млетачкога.

        Свезана му два синка клечаху
прид колином бана Вениера,
ш њима многе паше и кадије,
силни Турци, аге и спахије.

        Турска сила бише добивена
и највећа сила сатрвена
изван тријест танени галија
и цареви бојни султанија.

        Али удри змаје од дви главе,
по имену Кверин ђенерале,
разби Турке, пофата галије,
тежко сиче по мору балије.

        Ливо крило млетачки галија
Барбариго витежки брањаше,
ал га бише стрила ударила,
љута стрила у око јуначко.

        За то бане хаје и не хаје:
стрилу носи у оку ливому,
бритку сабљу у десници руци,
тер под стрилом слободи јунаке.

        А брзо му добра помоћ дође
од његова драгога нетјака,
по имену Марин Контарина,
тер освети ујца Барбарига.

        На Турке је јуриш учинио,
бојак бијућ ал је погинуо.
Трећи данак бане Барбариго
од болести душицу испусти.

        Још ти кажем силнога војника,
по имену Нани Федерика,
витежки је с Турцим бојак био,
Кара-пашу жива уфатио.

        Јунак бише Шилок капетане,
витежки се брани на све стране;
намира га бише намирила
на Канала, млада провидура.

        Жестоко се они ударише
и немило, брате, изкрвише,
ал придоби Канал провидуре
и потопи танене галије.

        Скочи паша у то сиње море,
круто плива, али не исплива,
јер га стиже Иван Контарине
тер му русу одсијече главу.

        Десно крило у невољи бише,
јер галије њега оклопише
Улузали, краља невирнога,
помоћника цара честитога.

        Круто бије малтежке галије
и ведрога дужда млетачкога:
дви галије бојне изгубише,
бранити се више не могоше.

        А кад види Андрија Дориа
јадно стање малтежки галија,
на Турке је нагло ударио
и галије многе потопио.

        Ту се бише од јутра до подне
силне војске на сињему мору,
а кад ли је по подневу било,
на дужду је мејдан остануо,

        јер његова војска страховита
доби војску цара силенога.
То се згоди рата Ципарскога,
по крстјане пуно несрићнога.

        Сто галија турски уфатише,
толико ји огњем сажегоше,
сам утече краљу од Алдера
само своји тридесет галија.

        Не би ни он јунак утекао,
већ га пусти Дориа принципе,
који дужду помоћи не даде.
Еј невиро, нигди те не било!

        Оста мртви силени Турака
за тридесет и веће иљада,
пет иљада живи уфатише,
седам паша дужду дароваше.

        Оста мртви дуждеви војника
пет иљада по избор јунака,
четрнајест властеле млетачке,
пуно веће римске и малтешке,

        све принципа, врсни витезова,
кавалира, побре, и кнезова,
што погибе дан свете Јустине
зарад свете вире Исусове.

        Гласовите по имену кажем
витезове дужда млетачкога,
бојак бијућ који погибоше
и поштење вичње задобише:

        Погибе нам славни ђенерале
Барбариго витез Аугуштине,
бише њега стрила ударила
у зло мисто, у око јунашко.

        Погибоше и два Контарина,
Марин један, а Јеролим други,
ал се они липо заминише,
јер галије многе потопише.

        Погибе нам Иван Лоредане
и делија Малпиер Катарине,
Фране Буоно и капетан Мезо,
провидури, силени јунаци.

        Два витеза силна погинуше:
Марко Ландо и јунак Соранцо.
Погибоше и два Барбарига:
Јуре једно, а Андрија друго.

        Остале ти казивати не ћу,
јер би писма одвећ дуга била.
Нека пјева, кому је угодна,
нек остави, кому је неплодна!

Попијевка од господе пресвијетле дубровачке, како разбише и исјекоше Турке Сарацене на мору близу града Корчуле на 1033, краља босанскога Остоју Кристића на 1401 и бана од Неретве уфатише и уморише. Преказана пресвијетлој господи дубровачкој од фра Андрије Качића, реченога Мјелована.

        Плачу горко свита бановине,
јер су оне тешко поробљене
од Турака, силни Сарацена,
ал подавно у стара времена.

        Поробише равну Италију,
грчку земљу и сву Далмацију,
дубровачку још лијепу државу,
равни Котар, Лијеку и Крбаву.

        Многи краљи ш њима бојак бише,
на пуно ји мјеста предобише
дубровачка присвијетла господа
од нашега славнога народа.

        Многократ су ш њима бојак били
и витежки јесу предобили:
код Корчуле, града бијелога,
насред мора дужда млетачкога.

        Имадиху танене галије
и велике од боја ђемије,
владаоце славне капетане,
витезове младе Дубровчане,

        сијелне војске дванајест иљада
од бијела Дубровника града,
од Конавла и Попова равна,
све војника од народа славна.

        Оставише своје бијеле дворе,
завезоше уза сиње море,
Сарацене Турке достигоше,
са сви страна на ње ударише.

        Потопише турске султаније,
брзе шајке, танене галије;
исјекоше Сарацене Турке
под Корчулом, невирне ајдуке.

        Не чуди се, побратиме мили,
јер су тада Дубровчани били
пуно снажни и веле богати, -
питај мудри, ако желиш знати.

        И нек знаде још доброта твоја:
купи војску Криштићу Остоја
двајест иљад' пјешац' и коњика,
све по избор босански војника.

        Иђе с војском граду Дубровнику
тер не прашћа још ни духовнику,
роби, пали села и вароше.
Дубровчани ал се подигоше:

        десет иљад' по избор јунака,
којино се не боје Бошњака,
и прид њима Черва ђенерале,
Дубровчанин, од старине бане.

        Иде Черва краља дочекати
и на њега снажно ударити.
Мало вријеме постојало бише,
силене се војске сусритоше

        код Бргата, планине вјесоке,
блијезу једне долине дубоке.
Од бедрице сабље повадише,
дви се војске силно ударише.

        Ту се проли крвца од јунака
Дубровчана и млади Бошњака,
жестоко се војске исјекоше,
с оби страни многи изгибоше.

        Ал предоби Черва ђенерале,
силни вјетез, гласовити бане:
Криштића је војску исјекао,
и њега би, ал је утекао.

        У том боју погинуо бише
Черва вјетез, како перо пијеше.
Ди је радост, ту је и жалости,
нека није празне охолости!

        То се згоди, драги побратиме,
на иљаду четири стотине.
И посли су они војевали
тер градове биле узимали.

        Уфатише морског капетана,
од Неретве вјетеза и бана,
у тамницу тамну затворише
и немилом смрцом уморише.

        Разбише га тер га предобише
и Бршћаник били освојише
у Неретви близу Опузена,
ал подавно у стара времена.

        Посли тога они војеваше
и шпањолске краље помагаше:
три стотине од боја ђемија
послаше јим у мало година.

        Вјетежки су они војевали
и по мору војске разбијали.
Краљ од Шпање познаде ји липо
тер загрли мало и велико.

        Свој господи града Дубровника
част и дика, слава привелика
и јунашка пјесма даворија,
коју пјева равна Славонија.

Писма од витезова придостојне куће Грабовчеве, приказана госп. прис. сердару Анти Грабовцу.

        Ако не знаш, мој мили брајене
и витеже од сињске крајине,
одкуда су старином Грабовци,
кажем теби, да су Ерцеговци

        подалеко од Поља Рошкога,
а старином рода господскога:
од Лазара Грабљановић кнеза,
великога бана и витеза,

        од кога се родише јунаци,
витезови кано и Бошњаци,
који пуно с Турцим бојак бише,
прија него Босну освојише.

        А кад Турци Босну освојише,
под арач је тешки положише,
освојише и Ерцеговину,
Косарића липу бановину,

        тер Грабовци араче давају,
цара дворе тер му се клањају.
Ал у вриме рата од Кандије
гоји мајка силне мејданџије,

        шест јунака, сиви соколова,
Грабоваца, млади витезова.
Кад ли њима крила нарестоше,
силенога цара одбигоше.

        Ускочише силне мејданџије
на почетку рата од Морије
под криоце дужда млетачкога,
Латинина, краља честитога.

        Витежки су они војевали
и јунашке главе одсицали,
ово биху змије на крајини,
мрки вуци у равној Цетини.

        Државе су турске поробили
и вароше огњем опалили;
свитле сабље крвце напојише,
много они плино заплинише.

        Кад Габелу принцип узимаше,
тер се под њом крвца проливаше,
Грабовци су под Габелом били
и на мејдам Турком излазили.

        Један бише силни Маријане:
он излази Турком на мејдане,
четири је мејдана однио
и витежки Турке придобио.

        Други бише Марко арамбаша,
кога фали сва крајина наша,
на мејдан је и он излазио,
свитлу сабљу крвце напојио.

        Али ова братја изгибоше,
под Габелом када војеваше,
сам остаде Грабовац Антоне,
од јунака млађан капетане.

        Витежки је и он војевао,
с крајишницим главе одсицао,
узимао куле и чардаке,
зазивао на мејдан јунаке.

        У Цетини силни јунак бише
тер се Ђака именом зовише,
не бијаше таког зулумчара
у свој земљи честитога цара.

        То Грабовац поднит не могаше,
већ на мејдан њега позиваше.
Удрише се два млада коњика,
два на гласу силена војника.

        Удрише се тер се изкрвише,
ал Грабовац бољи јунак бише,
Турчину је главу одсикао
и поштење велико стекао.

        Посли тога Анте војеваше,
Цетињаним главе одсицаше;
војујући он је рањен био,
још и ливо око изгубио.

        Када на Сињ Турци ударише, -
сто иљада, како перо пише, -
и Грабовац у граду бијаше,
љуте ране Турком задаваше.

        Када на град јурише чињају
тер Сињани главе одсицају,
и Грабовац окрвави руке
сикућ младе крајишнике Турке.

        Над топчијам бише топчибаша,
како смира, зачуди се паша:
у чадор је његов ударио,
капиџију млада погубио.

        Посли тога боја жестокога,
који бише рата Маленога,
говорио Грабовац Антоне,
од Цетине млади капетане:

        “Родбину ми Турци заробише
и четири брата погубише,
оли ћу ји липо осветити
оли моју главу изгубити.“

        Пак подиже младе Цетињане,
на крајини витезове зване,
тер пороби Ливно, поље славно,
дуго, липо, широко и равно.

        И погуби змаја жестокога,
зулумчара, побро, великога,
по имену Угарковић Алу,
русу му је одсикао главу.

        Другога је жива уфатио,
доста липа плина заплинио,
тер му дужде даде за јунаштво
у Цетини плаћу и сердарство,

        свитло перје, од злата медаље,
равне земље, зелене ливаде,
и његову роду и племену,
у Цетини равној одгојену.

Говорење од старе и племените куће Качића.

Качићи од пуно су викова у Далмацији, како се штије у Луцију и у животу светога Арнира. Биху у вриме краља унгарски велици и пуно могући, заповидајући у градовим од Далмације каконо кнезови, а у ника вримена намисто бана заповидаше бановинам каконо бани, навластито Јуран, Никола, Кајалисио, Коломан, Бренкон, Сарацен, Домалдо, Петар, Примислав, Осорио, Драган, Станоје, Вукмир, Иван и остали многи, које ако желиш знати, штиј Луција и остале писаоце далматинске.

Ники од овизи одоше у Унгарију на службу краља унгарски и имадоше богатства и господства алити владања велика за службу, вирност и витежство, које чињаху. Ма посли николико вримена завадише се ови Качићи, који стаху у Унгарији, с једном високом, могућом и пуно племенитом кућом, која се Загари зваше, и догоди се по несрићи, да Качићи побише господу речене куће, који догађај би узрок од њиова бижања из Унгарије у Далмацију. Краљ унгарски, познајући њиова достојанства, даде јим каконо кнезовом Врану у Котару, мисто племенито, али нездраво, и то би узрок, да се диле из Вране: један отиђе у Задар, други у Шибеник, а два у горње Приморје, гди узиђаше каштео, кога зазваше Градац, а други на Трпњу више мора на главици, кога се зидови и сада гледају цили.

Посли тога саградише фуште тер почеше Пуљу робит, која бише у рату с краљем унгарским. Али знадући родбина оне господе унгарске, које Качићи побили биху, да су се на Грацу установитили, дођоше на Рике, саградише орманице, које оружавши заједрише пут Граца, и не будући у то вриме Качића дома, упалише јим кућу, поведоше жене, дицу и однише, што нађоше. Али мало посли тога догађаја, будући дошли с орманицам својим Качићи и видећи зло учињено од Угричића, отиђоше за њима у потиру и нашавши ји код Башке Воде, гди весело благују, ударише на ње једни с копна, други с мора, тер ји све поразише, жене, дицу и осталу чељад повратише, освојивши још и њиове орманице и све, што у њима бише.

Од једнога брата мушки пород не остаде, а од другога, именом Врсајка, остаде син, Баран именом. Баран четири имаде сина, то јест Вукашина, Вукића, Андријаша и Барана. Ови се подилише међу се, тер Вукашина западе на дио Брист, Лавчањ и Подјезерје, Вукића Подаца, а остале доње Приморје до Вруље, како се штије у старому арбору алити цаблу Качића, из кога сам све ово говорење вирно извадио. Ако ли је кому мучно вировати, нека се потруди штити речени арбор у канцеларији макарској. И знадући, да су многи од овога племена жељни знати њиове прашукундиде, дакле за изпунити њиову жељу ево старе Качиће на свитлост мећем, који се у реченом арбору находе. Мој је труд, моја мука, моји прашукундиди: наругат ми се нико нејма.

Стари Качићи из Ловчања.

Вукашин, унук Врсајков, а син Баранов, четири имаде сина, то јест: Вукмира, Грубишу, Радоњу и Радоја. Од Вукмира роди се Миклеуш, и ови четири имаде сина, то јест: Ивана, Стипана, Гргура и Радића. Од Ивана роди се Јурић; од Јурића Радош, Николица, Гргур и Иван, који се прозваше Јурићевићи од Јурића реченога.

Од Стипана, другога сина Миклеушева, изађе Гргур; од Гргура Стипић алити Стипе, од кога се прозваше Стипићи они, који се од њега породише.

Од Гргура, трећега сина Миклеушева, изоди Никола и Новак; од Новака Митар, Јуре и Иван.

Од Радића, четвртога сина Миклеушева, роди се Равсав алити Радосав; од Радосава Пеко, Иван, Тадија и фра Јуре; и од реченога Пеке прозваше се Пекићи.

Стари Качићи из Бриста.

Вукашинов син други бише Грубиша, од кога се роди Бартуо; од Бартула Жарко и Маријан; од Жарка Миклеуш; од њега Николица и Франић; од Николице Шимун, фра Лука, који би провинцијалом, Јура, Гргур, Пава, Перић и фра Бартуо, бискуп макарски на 1616. Ови се од Жарка реченога прозваше Жарковићи.

Од Маријана, брата Жаркова, роди се Мијо и Радивој; од Мије Гргур; од Гргура Иван, и ови се зазва Миошић од Мије, његова дида.

Од Радивоја, брата Мијина, роди се Алекса; од Алексе Гргур; а који се од њега родише, зазваше се Алексићи.

Трећи син Вукашинов би Радоња; од њега Новак; од Новака Сладоје и Владисав; од Сладоје Маријан; од Маријана Стипан, који се прозва Сладојевић; и од овизи излазе - Бартуловићи на Сућурју, који се прије зваху Качићи Сладојевићи.

Од Владисава, брата Сладојина, изоди Радисав и Стипан, а од Радисава Јаков и Владисав.

Четврти син Вукашинов бише Радоје; од њега Стипан; од Стипана Тадија и Никола.

Ово су стари Качићи из горњега Приморја, и ови најпослидњи били су на свиту око годишта Господ. 1624 - мало више, мало мање.

Стари Качићи од Котишине у доњем Приморју.

Други син Баранов, унук Врсајков, а брат Вукашинов, бише Вукић, који се намисти у Котишини, и од њега се роди Јуко и Иван; од Јуке Вукић; од Вукића Шимун; од Шимуна Бариша. И од овизи излазе Терзићи.

Трећи син Баранов, а унук Врсајков, би Андријаш, који се у Котишини настани; од њега се роди Радо и Перић; од Раде Андријаш; од Андријаша Пава и Шиље; од Шиље Тома и Шимун. Ови се прозваше Шиљићи.

Од Перића, другога сина Андријашева, излази Бариша, Стипан и Марко; од Барише фра Петар, бискуп макарски на 1661, Ловре, Андријаш, Радош, фра Иван и фра Пава.

Од Стипана, другога сина Перићева, роди се Јуре, речени Кларевић; од Јуре Филип и Стипан, који се прозваше Чавелићи.

Стари Качићи од Макра

Четврти син Баранов, а унук Врсајков, би Баран, од кога изоди Марко; од Марка Стипан; од Стипана Јаков и Јуре; од Јакова Ивић; од Ивића Стипан, Јаков и Марко; од Стипана Јуро и Иван; а од Јакова Андријаш, тер се од њега прозваше Андријашевићи.

Од Јуре гори реченога, праунука Баранова, роди се Тадија; од Тадије Митар; од Митра Иван и Тадија; од Тадије Гашпар. И ови се прозваше Митровићи, који се и сада налазе у Врбовској.

Ово је, мој штиоче, цабло од стари кнезова Качића, и немој се чудити, да ји је ов'лико, јер су одавна; а да ти своје племе мораш овако скупит, пуно би веће набројио људи, него ји је у овому цаблу.

Од овизи опет одоше једни у Унгарију на службу краља унгарски тер имадоше господства велика и диплому од Масимилијана, у којој као господи старој босанској и унгарској показује част и поштење потврдивши сва њиова стара уживања и мећући ји изнова у број унгарске господе, а речену диплому даде Мији и Гашпару, брату његову.

Све куће од овога племена држе светога Ивана за свога бранитеља, ма различито: јер ови у горњем Приморју славе га на ришћанску сјутрадан по латинскому Водокрстју, у који дан долази ришћански Иван дан, а они у доњем Приморју славе га на латинску по нашему Божићу. Имаду у Подаци своју властиту цркву под именом светога Ивана и у њој четири греба, од који су господари Миошићи и Алексићи, који на другом мисту нејмаду своји греба од старине изван у реченој цркви. Бискупи од Качића племена, што се знати море, биху ови: Валентин, Сарацен, фра Бартуо из Бриста, фра Петар из Макарске и дом Антун из Макарске, арцибискуп сплитски.

У Бристу стаде Вукашин, од кога су сви Качићи из горњега Приморја, а у реченому мисту од старине биху ове куће: кућа Билопавловића, од које изађоше Шарићи, Вежићи, Леврићи и Кулузовићи. Дођоше Билопавловићи од Билога поља иза Мостара у вриме босанскога разасутја и саградише у Бристу цркву свете Маре, од који се липа писма пива тер овако почимље:

   Сву ноћ сјала јасна мисечина,
у по ноћи крвав даждиц нађе,
цар пороби Билопавловиће
и зароби два господичића,
Мирка једно, а Милинка друго ец.

Сву писму не мећем, јер је и дица пивају.

Друга кућа бише Остојића, која дође у Брист из Броћна, али се сада од ње не наоди нико по крви мушкој.

Трећа Пећаревића, која је старином из Грнченика, миста привилеђијанога. Пећаревић зваше се Зорановић који би племић босански, и ова кућа бише пуно богата у стара вримена, како свидоче карте бискупа Жарковића. Биху од ове куће судци и људи врсни, каконоти Иваниш, одабран од збора за судца сућуранскога на 1676, и остали многи прије њега.

Црнобор, придивком Борић, дође у Брист од Завојана на 1610. Би од овога племена силни јунак, који рата од Кандије војева и турске одсица главе, именом Филип Црнобор олити Борић.

Марушић дође из Десана; ако је своје Марушићу из Броћна, тор се зову старином Милорадовићи.

Писма од старих кнезова Качића

Како и за коју сврху дођоше из Унгарије у горње Приморје. Приказана присвитлому господину кнезу Ивану Качићу, реченому Бартуловићу, из Сућурја, државе хварске

        Свадише се кнезови Качићи
и Загари бани Угричићи,
свадише се тер се и побише,
ал Качићи Угре погубише.

        Ево побре, туге и жалости:
све се скочи мало и велико,
да погубе кнезове Качиће,
јер смакоше бане Загариће.

        Добра им је срића доскочила
тер је њима у потриби била:
захвалише краљу унгарскому,
побигоше к мору латинскому.

        Један иде к Задру бијелому,
други оде граду Шибенику,
два одоше у горње Приморје
тер стадоше украј сиња мора.

        Више мора градић саградише
тер му Градац име поставише;
саградише фуште орманице,
поробише Пуљу и Напуљу.

        Други они градић саградише
близу Трпња више мора сиња:
и сада се гледају зидови,
гди су стали Качићи кнезови.

        А кад чуше млади Угричићи
да се биху кнезови Качићи
у Приморју липо намистили
и каштеле тврде саградили,

        своје брзе коње оседлаше
и на Рике брзо дојездише,
оружаше брзе орманице,
заједрише гори под Приморје.

        Прија зоре они ударише
и Качића дворе поробише.
Све се ово згодило бијаше,
јер Качића дома не бијаше.

        Заробише момке и дивојке,
Врсајкову дицу и љубовцу,
бијеле му дворе упалише,
небројено благо однесоше.

        Завезоше крајем под Приморје
пивајући и попивајући.
Ал је мало вриме постајало,
глас допаде Качићу Врсајку:

        “Злу га, кнеже, игру заиграо,
Угричићи зором ударише,
бијеле ти дворе упалише,
златокосу љубу одведоше,

        одведоше мало и велико,
однесоше благо небројено.“
Кад је кнеже ричи разумио,
по Приморју чету покупио

        пак завезе доли под Приморје,
за Унгарцим у потиру трче.
Брзо их је кнеже достигао
и на Башкој Води затекао

        гди благују и с миром хладују,
око воде рујно вино пију.
Силовито на ње ударио
и све их је под мач окренуо.

        Он освоји брзе орманице,
ослободи дицу и љубовцу,
све поврати робје заробљено
пак се врати к двору бијелому

        пивајући и пушкарајући,
шемлук чинећ и винце пијући.
Све се ово згодило бијаше,
кад Приморје Угриће двораше.

Писма од града Шибеника, како дође пода њ паша босански само тридесет иљада војске и би разбијен на 1646; такођер од Водичана, Врпољана и Крапњана, како исикоше Турке под селом Водице на 1645.

        Књигу пише старац Мјеловане
тер је шаље у Котаре равне,
а на руке Богом побратима,
од Карина старца Радована:

        “Спомињеш се, старче Радоване,
кадно војска на Шибеник дође
у почетку рата од Кандије
и прид њоме босански везире?

        Пење паша биле чадорове
на Данилу више Шибеника,
Дервиш-пашу прида се дозивље,
овако је њему бесидио:

        Изабери најбољи јунака
шест иљада млади крајишника
тер опали варош око града
до каштела светога Ивана.

        Кад је Дервиш пашу разумио,
једва тога бише дочекао
тер избира по војсци јунаке,
све најбоље пишце и коњике.

        Пак отиђе граду Шибенику,
али му је лоша срића била,
дочека га војска принципова,
прид њоме су аждаје главари:

        Посидарац, од Котара кнеже,
и кавалир Сурић дон Стипане,
од Жегара Митровићу Јанко
и делија Смиљанић Илија.

        Прид осталим младим крајишницим
од бијела Шибеника града
шибенишка бијаху господа
од нашега славнога народа,

        од Макарске Дели-Марковићу,
а од Скадра Крута колунеле;
свим јунацим липо управљаше
силни витез Фошко ђенерале.

        Прид варошем Турке дочекаше,
на ње живи огањ оборише.
Малено је вриме постајало,
побигоше Турци витезови,

        а за њима млади крајишници,
Котарани и Шибеничани,
и остала војска принципова
тер ји сику, нигда не пристају.

        Али Турком добра помоћ дође:
сађе с војском босански везире,
тер се силне војске ударише
више биле села Мандалине.

        Стоји јаук рањених делија,
стоји виска турски бедевија,
грмљавина силних лумбарада
из галија дужда млетачкога.

        Десет ури с Турцим бојак бише,
с оби стране многи изгибоше,
али доби војска принципова
и потира од Босне везира.

        Ту не бише млада крајишника,
који турске не одсиче главе,
своју сабљу не напоји крвце
под бијелим Шибеником градом.

        Спомињеш се, старче Радоване,
мало прије чуда и већега,
кадно паша низ Котаре прође
и ш њим војске двадесет иљада?

        За њиме се чета отиснула,
мала чета, триста Водичана,
а толико од Крапња делија,
до Врпољца и од Јадретовца.

        У бусији Турке дочекаше,
на ње живи огањ оборише;
многе турске одсикоше главе,
тер се и сад од јунака славе.

        Отолем се натраг повратише
пивајући и попивајући.
Здраво чета у Водице дође,
ал ји паша са свом војском нађе.

        На Водице Турци ударише,
са свих страна јуриш учинише:
Водичани витежки се бране,
Турком љуте задавају ране.

        Ваздан Турци јурише чинише,
ал малено село не узеше,
јер га брани мало и велико
жене, старци, дица и дивојке.

        Паде мртвих иљаду Турака,
све најбољи на гласу јунака,
код Водица украј сиња мора
као густа исичена гора.

        Не чудим се граду Шибенику,
јер је оно соко на крајини,
већ Водицам, селу украј мора,
како се је Турком обранило

        брез никакве моћи ни помоћи,
брез галија и брез лумбарада.
И да си ми здраво, побратиме,
од Карина старче Радоване!“

Писма од града Сплита, како долазише пода њ Турци на 1646. извађена из историја Јеролима Брусона.

        Војску купи Сејдијићу паша
по свој Босни и Ерцеговини,
по Котару, Лици и Крбави
великога рата од Кандије.

        Када ли је сакупио бише,
зове паша аге и спаије,
алај-беге, оџе и кадије,
капетане и младе сердаре,

        тер је њима тихо бесидио:
„Свитујте ме, по избор господо!
Али ћемо на Сплит ударити
ал на Трогир у Каштелим равним?

        Али бисмо пошли к Шибенику
за осветит наше витезове,
којино су скоро изгинули
под бијелим градом Шибеником?

        Ал би моју подигнуо војску
низ Котаре г Задру бијелому?“
Вели њему Атлагићу беже:
„Амет-паша, мили господаре!

        Не одимо граду Шибенику,
Шибеник је несрићан по Турке:
скоро су пода њ долазили,
ал су своје главе погубили.

        Нити води силну војску твоју
низ Котаре Задру бијелому,
јер да дође сва сила царева
још и главом Отмановић царе,

        не би њега освојити мога,
да га бије дванајест година,
камо ли ће твоји крајишници,
Ерцеговци и Бошњаци Турци!

        Већ одимо к Сплиту бијелому,
ди је рана коњу и коњику,
равно поље, зелене ливаде,
живе воде, вино и шеница.

        У њему су богати трговци
и господа пуно племенита,
а госпоје кано Талијанке
липа струка и у пасу танке.

        А када ли Сплит град освојимо,
отићемо низ Каштеле равне
до Трогира, града бијелога;
ласно ћемо освојити њега,

        јер му не ће добра помоћ доћи
од младога бана ђенерала:
находи се у Котору граду
са свом војском дужда млетачкога.“

        Када га је паша разумио,
силену је војску подигао
тер отиђе с војском на Латине,
брзо дође к Сплиту бијелому.

        Не да Турком ни дахнути паша,
већ удари на варош од града;
варош не да ни гледати на се,
јер из њега живи огањ сипље.

        Бране њега витежки господа,
варошани и млади грађани.
Ту бијаше змаје од дви главе,
по имену Тртаљић војвода,

        који турске главе одсицаше
на мејдану, побре, јунашкому;
други бише Посидарац кнеже,
од Котара на гласу витеже.

        На Турке су јуриш учинили,
уз поље јих равно потирали;
многе турске одсикоше главе
код Мрљана, високе планине.

        Уфатише пашина синовца,
по имену млада Асан-бега,
ал му русу главу одсикоше
тер је мећу граду на бедене.

        Ал је мало вриме постајало,
дође помоћ Сплиту бијелому;
пет великих од боја ђемија,
пуне праха и тешка олова

        и јунака дужда млетачкога
од Котара и од Шибеника,
и прид њима Гонзага принципе,
од оружја млађан ђенерале.

        Угледа се на сињему мору
осамдесет танки орманица,
тер се биле кано лабутови
изпод Брача, отока славнога.

        Јидре шајке к Сплиту бијелому,
јаде дају паши босанскому.
Када ји је паша угледао
он се круто бише поплашио

        тер подиже своје витезове
и побиже уз то поље равно.
Када Турци на Солин дођоше,
на Сућурац село ударише.

        У за час су по се ударили,
под њиме су многи изгинули.
У Сућурцу витезова бише
од Каштела, како Брусон пише,

        љутих змија, огњених јунака,
којино се не боје Турака:
изпод села изтираше Турке,
отеше јим оружје и ћурке.

Писма друга од града Шибеника, како дође пода њ паша Тећелија само педесет иљада војске и не може га освојити на 1647.

        Још не бише сунце починуло,
дође књига цару честитому
од младога паше Ибраима.
Књигу штије, а уздише тешко.

        Пита њега љуба султанија:
„Што је теби, мили господаре?
Ал је Пољак на те ударио,
ал је Аџам Багдат освојио?“

        Говори јој царе господаре:
„Прођи ме се, султанијо моја!
Нит је Пољак на ме ударио,
нит је Аџам Багдат освојио,

        али ми је туговат невоља,
јер ево ми била књига дође
од мојега паше босанскога,
по имену млада Ибраима,

        да је моја војска изгинула
под бијелим градом Шибеником,
а нејмадем вирна капетана,
који би ме осветио липо.“

        То је чуо Мемед Тећелија
пак је цару тихо бесидио:
„Султан царе, мили господаре,
дај ми војске педесет иљада.

        Ја ћу поћи граду Шибенику,
на силу ћу освојити њега;
осветићу крвцу проливену
под бијелим градом Шибеником.

        Довешћу ти жива ђенерала
и господу града Шибеника,
а кадуне, њиове љубовце,
љубиће ји оџе и аџије.

        Још ти, царе, тврду виру дајем:
погубићу Франу Посидарца
и силнога Сурић дон Стипана,
кавалира од равна Котара,

        од Макарске Дели-Марковића,
Арбанаса Круту колунела,
капетане и младе сердаре,
који твоју исикоше војску.“

        Кад је царе њега разумио,
све му даде, што је запитао,
силне војске педесет иљада,
и отиђе г билу Шибенику.

        Собом води двајест лумбарада,
а толико огњени питара.
Кад је доша на поље Петрово,
онде пење биле чадорове.

        Не диже се за тријест данака,
док му добро не почину војска;
када ли је она починула,
подиже се граду Шибенику.

        Ал је мало постајало вриме,
викну вила с Каменар-планине
тер дозивље млада провидура,
по имену Тому Контарина:

        “Зло га лега и зорицу заспа,
али не знаш ал не хајеш за се:
ето на те паша Тећелија
и ш њим војске педесет иљада!“

        Контаринац вили одговара:
„Не будали, вило посестримо!
Не бојим се паше Тећелије,
док је мени тврди Шибениче

        и каштео светога Ивана
више била Шибеника града.
И прија су пода њ долазили,
ал га нису освојити могли.

        Не ће ни сад, вира ти је моја,
јер имадем плаћених солдата
за четири иљаде војника,
а толико млади крајишника,
Котараца и Шибеничана.

        И прид њима Франу Посидарца,
од Котара кнеза великога,
Смиљанића, Јанка Митровића
и витеза Сурић дон Стипана.“

        Иштом Тома тако бесидећи,
ал то иде паша Тећелија:
пење чадор више Шибеника,
око њега млади алај-бези.

        А топчије топе намистише:
два велика пуно гласовита
прам каштелу светога Ивана,
тер га бију кано и громови,

        а остале шибе и лумбарде
прам бијелу Шибенику граду
од истока и запада сунца,
бију њега, нигда не пристају.

        Пети данак јуриш учинише
на каштео светога Ивана
и трчаше Турци брез пристанка
од вечера тер до била данка.

        Освојит га они не могоше,
јер га бране Нимци и Латини,
а Котарци јуриш учинише,
изпод њега Турке изтираше.

        Када ли је данак освануо,
опет Турци јуриш учинише,
ал каштео светога Ивана
не да њима ни гледати на се.

        А Котарци и Шибеничани
сику Турке, ни броја се не зна.
Многе они одсикоше главе,
тер ји мећу граду на бедене,

        нека види паша Тећелија
мртве главе својизих делија.
Када ли је данак освануо,
ударише бубњи и свирале,

        алај-бези сабље повадише,
јањичаре на град натираше,
али своје погубише главе
на јуришу града Шибеника,

        тер ји сику млади крајишници,
а бију јих шибе и лумбарде
из каштела светога Ивана,
из галија дужда млетачкога,
из ђемије Мијагустовића.

        Али Турци нигда не пристају
јуриш чинећ од јутра до мрака:
ту изгибе војска принципова,
турска, побре, ни броја се не зна.

        Кад то види Тома Контарине,
од дуждеве војске провидуре,
он написа листак књиге биле
тер је шаље г Задру бијелому,
а на руке Фошкул ђенералу.

        У књизи је њему бесидио:
„Ђенерале, мили господаре,
ово има двадесет данака,
да се с Турцим бијем брез пристанка.

        Не даду ми нигда починути
ни ми даду с миром благовати:
ако ли ја кадгод и починем,
у чем одим, у тому и спавам.

        Шаљи помоћ граду Шибенику,
којино је у невољи тешкој:
многа ми је војска изгинула
бојак бијућ с царевим делијам.“

        Бише бана болест обрвала
срдебоља, велика невоља.
Кад је билу књигу разумио,
прида се је слуге дозивао

        тер је њима бесидио бане:
„Носите ме у галију танку,
да иђемо г билу Шибенику,
којино је у невољи тешкој.“

        Вирне слуге бана послушаше,
у галију танку унесоше.
Бог му даде витра маестрала,
тер заједри граду Шибенику

        и ш њим многе од боја ђемије,
орманице и брзе галије.
Кад су били близу Шибеника,
загрмише силени топови

        из галија дужда млетачкога
и ђемија, великих бродова,
а Шибеник липо одговара
и каштео светога Ивана,

        тер се тресу брда и долине
око била Шибеника града.
Чудио се паша Тећелија,
чудио се тер је бесидио:

        “Одкад сам се од мајке родио
и на бедру сабљу припасао,
ја не види огња жестокога
ни већега ни чемернијега,

        што на билу граду Шибенику, -
из неба га стриле ударале!
Када Багдат били освојисмо,
овакога огња не бијаше.“

        А кад ли је сунце починуло
и мркла се ноћца уфатила,
диже паша своје витезове
тер побиже натраг брез обзира.

        Кад је дошла на поље Петрово,
онде пење биле чадорове.
А кад своју он приброји војску,
ал му нејма половицу војске.

        Плаче паша и сузе пролије,
браду гули, у прсе се бије,
на руку се наслонио бише
тер овако тужан бесиђаше:

        “Што ме није пушка ударила
под бијелим Шибеником градом!
С чим ћу доћи цару честитому
и муфтији, оџи великому?“

Писма од Беча.

        Рано рани Тећелија бане,
биле књиге пише на све стране.
Једну шаље Ердељићу бану
и господи од земље хрватске:

        “Ердељићу, од Хрвата бане,
ево има пуно годин' дана,
одкада смо краља изгубили
од нашега славнога народа,

        а дворимо краља туђинина,
по имену цара Леополда.
Камо наша уживања стара?
Ди је слава унгарске господе?

        Већ је вриме, да се пробудимо
и нашега краља окрунимо,
који ће нас миловати липо
кано мајка синове једине.

        Ево наук Тећелије бана:
одбигните бечкога цесара
тер за краља окруните мене
у Пожуну, граду бијелому.

        Ја имадем доста липа блага:
сакупићу моје Угричиће,
освојићу бијеле градове,
све до Беча и около њега.

        Даћу вами поља и ливаде,
липа села, богате вароше
и бијеле куле и градове,
штоно вам је дидовина стара.

        Ако ли ме послушат не ћете,
подигнућу унгарске катане,
поробићу хрватске државе
до Љубљане, града бијелога.

        Нудер лудо не губите главе,
већ се мојој круни подложите,
каконо се скоро подложише
витезови унгарски кнезови.“

        Другу бише књигу написао
тер је шаље цару честитому:
„Султан царе, свита господаре,
ево теби добре гласе кажем.

        За краља су мене учинили
Угричићи, моји витезови,
ал се бојим душманина твога
Леополда, цара нимашкога.

        Већ те молим, мој честити царе,
да сакупиш силну војску твоју,
ја ћу моје младе Угричиће,
Ердељ равни и сву Унгарију.

        Отићемо г Бечу бијелому,
ласно ћемо освојити њега,
Ђерманију и сву Италију
баш до Рима, града бијелога.

        Сад је вриме, мој честити царе,
да осветиш твоје јањичаре
и погубиш душманина твога
Леополда, цара нимашкога,

        који ти је пуно додијао,
јањичаре твоје исикао.
Доспивајућ клањам ти се липо
тер ти љубим скута и колина.“

        Одписује Ердељићу бане
и господа од хрватске стране:
„Не будали, момче силовито,
младо, здраво, пуно поносито!

        Другому се краљу не клањамо
нег цесару, старцу Леополду,
којино је мила мајка наша,
како знаде и доброта ваша.

        Прија ћемо главе погубити
него тебе за краља познати,
који нејмаш вире ни закона,
већ Калвина штујеш кано Бога.“

        Одписује Мемед, царе силни:
„Слуго вирна, Тећелија бане!
Не ће проћи два мисеца дана,
доће теби помоћ са свих страна.“

        Што је река, порека се није:
силену је војску сакупио,
од Багдата до Цареви врата
све покупи по избор јунака:

        Палестину и Ажију равну,
Романију и сву Булгарију,
Арбанију и Мацедонију,
славну Босну и Ерцеговину,

        Каравлашку и Карабогданску,
Татарију до Бендера града,
Славонију, Лику и Крбаву,
Котар равни и сињску државу.

        Када ли се војска подигнула
прико липе земље Унгарије,
прибројит је нико не могаше,
дочекат је нико не смиђаше.

        Оде војска г Бечу бијелому
пивајући, коње играјући.
Прид њоме су паше и везири,
љути змаји цара честитога:

        силни витез велики везире,
по имену Карали Мустапа;
везир-паша од града Будима,
по имену дели Ибраиме:

        Огли Ода, паша од Софије,
Амет-ага, велики ћехаја;
Карамемед, паша од Алепа,
Ћорбег, паша од Мисира града,

        Ћидир, паша од Босне поносне,
Мустап, паша од Ерцеговине,
и тефтедар цара честитога,
по имену ефенди Асане;

        Осман-паша, везир од спахија,
топчипаша од свитла оружја,
Али-паша од Караманије,
Омер-паша од Караизара;

        Мустај-беже, ага јањичарски,
Амет, паша града Темишвара,
Ћор-бег везир, паша од Дамаска,
Али-паша од Бурсије града;

        Огил-Амет, паша од Агрије,
Осман-Огли, паша од Ћутаја,
Асан, паша од грчке државе,
Емир-паша од Едена града;

        Ислан везир, паша никопољски,
од Мараса силни Амет-паша,
Али-паша од града Анцира,
од Болика паша Усеине.

        Остале ти пивати не могу,
јер би писма одвећ дуга била.
Ал послушај, мој мили брајене,
да ти кажем туге и чемере!

        Турска војска куда пролазаше,
он'да куга морија мораше:
старо сику, малу дицу кољу,
а дивојке воде у сужањство.

        Док су дошли до Беча билога,
сто иљада робља заробише,
мало мање глава одсикоше:
тако, побре, мудри људи пишу.

        Малено је вриме постајало,
Леополду била књига дође
од Лорене дуке великога;
у књизи је њему бесидио:

        “Свитла круно, велики цесаре!
Ето на те сва сила царева,
прид њоме је велики везире,
по имену Карали Мустапа.

        Бижи, старче, куда годир знадеш,
немој лудо изгубити главе.“
Кад је цесар књигу прогледао,
од жалости бише проплакао.

        Пак дозивље кнеза Старемберга,
овако је њему говорио:
„Старемберже, од старине кнеже,
ти си мени вазда виран био.

        Придајем ти круну и цесарство,
Беч бијели и моје пристоље;
узми војске, колико ти драго,
брани града кано своју главу.

        А ја иђем од града до града
искат помоћ од стара и млада.
Не плаши се, мој сиви соколе
брзо ће ти добра помоћ доћи.“

        Кад ли се је ноћца уфатила
бижи цесар из бијела града,
собом води дицу и љубовцу,
слуге своје и дворане младе.

        У Бечу се издајица нађе
тер доказа Тећелији бану:
„Зло га лега и зорицу заспа,
утече ти цесар Леополдо!“

        Кад је бане разумио гласе,
скочио се на коња витеза,
за цесаром у потиру трче,
ал га бане достигнут не може,

        јер утече горицом зеленом,
здраво дође Линцу бијелому.
На путу му лоша срића бише,
пустаије из горе удрише.

        Отеше му сребрне тањуре,
златне купе, с којим пије вино;
ни то њима доста не бијаше,
већ црковну одору отеше.

        Мало тога вриме постајало,
глас допаду старцу Леополду:
„Биж', цесаре, ето Угри на те,
нит ћеш остат ни однити главе!“

        Кад је цесар гласе разумио,
прија зоре бише уранио
тер побиже прико Ђерманије
подалеко у град Пасавију.

        Али ево јада и горега:
све до Беча Турци освојише,
опалише Татари вароше,
оборише куле и градове.

        Димови се до неба дигоше
од Будима до Беча билога,
а кад би се ноћца уфатила,
свакога би туга обујала

        гледајући огњене пламене,
ди се дижу гори у висине
од онога огња пакленога
око Беча, града бијелога.

        Те жалости Бечани гледаху,
горко цвиле, сузе проливаху,
ал ји тиши Старемберг витеже,
силни јунак, од старине кнеже:

        “Не бојте се, Бечани грађани,
не ће Турци наудити нами;
метнимо се у Божије руке,
ласно ћемо придобити Турке.

        За Исуса ми бојак бијемо
и за њега крвцу пролијемо,
за нашега доброга цесара,
за родбину и за отаџбину.“

        Иштом витез тако бесидећи
и дружину своју слободећи,
видише се пишци и коњици,
а барјаци кано и облаци
око Беча, града бијелога.

        Колико је поље наоколо,
по њему се друго не виђаше
него пишци, коњи и коњици,
чадорови и алај-барјаци.

        Српња данак тринајести бише,
када под Беч Турци дојездише.
Чадор пење велики везире
прам бијелу двору цесарову.

        Кафу пије, билу књигу пише
тер је шаље младу ђенералу
Старембергу, од Беча главару;
турски пише тер му јако прити:

        “Ђаурине, бечки капетане,
невирниче, Бога одметниче,
куда ћеш сада, на коју ли страну?
Божја срџба ево паде на те

        и на твога краља невирнога
Леополда, цара нимачкога,
који бижи од града до града,
да утече сржбу Мемедову.

        Ал ово му тврду виру дајем:
нек се крије куд је њему драго
по планинам и густим дубравам,
нит ће утећ ни однити главе.

        Тебе, бане, и твоје грађане
понукујем кано и синове,
да баците те орле крсташе
од дви главе, зло уздање ваше,

        а метнете цареве барјаке
на бедене Беча бијелога.
Чекаћу вас по бијела данка,
јер је везир ваша мила мајка.“

        Књигу штије бечки ђенерале,
књигу штије, а на њу се смије.
Одговори Мустапи везиру
с црним прахом и тешким оловом.

        Кад то види Мустапа везире,
поче копат тврде метеризе
и намишћат големе топове
око Беча, града бијелога.

        Са свих страна живи огањ даје
тер га бије, нигда не пристаје:
оре куле, дворе цесарове,
пробијају од града зидове.

        Беч бијели липо одговара,
не боји се силенога цара,
живи огањ из њега сипаше,
на алаје Турке разгоњаше.

        Али Турци нигда не пристају,
већ под градом лагум подкопају:
три велика, пуно страховита
ужегоше на двадесет и три.

        Потресе се поље наоколо,
Дунај вода, дрвље и камење,
Беч бијели, високе планине,
дим се диже гори у висине.

        Јањичари јуриш учинише,
з голим сабљам на град ударише,
у граду ји војска дочекала,
на Турке је огањ оборила:

        гранатири с огњеним гранатам,
а пушкари с прахом и оловом,
витезови сабљам и кадарам
а грађани з дрвљем и камењом.

        Изгибоше Турци јањичари,
ал бијела не узеше града,
већ срамотни натраг побигоше,
избијени, љуто израњени.

        Не прођоше два бијела данка,
три лагума Турци ужегоше:
стаде вика у граду јунака,
силни Турци на град ударише.

        Од зорице тер до мркле ноћце
не присташе на јуриш трчати;
ал удари Серен ђенерале
тер потира Турке јањичаре.

        Потира ји низ то поље равно
тер ји сиче, нигда не пристаје:
многе турске одсијече главе,
опоштени цесаровце младе.

        Свега јула не присташе Турци
јаде дајућ Бечу бијелому,
лагумџије лагуме жегући,
јањичари јурише чинећи.

        Али ово велике невоље!
На четири агуста мисеца
велик Турци лагум ужегоше
тер широка врата учинише.

        Ударише тада јањичари,
силне баше и сејмени Турци,
са сви страна пишци и коњици
кано мрки из горице вуци.

        Али њима лоша срића бише,
јер ји с огњем Нимци изтираше:
оста мртви цареви делија
око града ни броја се не зна.

        Ово опет огња и горега!
У по ноћи ударише Турци,
пети данак агуста мисеца,
то ће рећи нашки коловоза.

        Сину свитлост по Бечу билому,
и по Бечу и около њега,
у по ноћи кано и у подне
од онога огња пакленога.

        Шарампове освојише Турци,
на ње мећу зелене барјаке:
али Турци тешко изгибоше,
а веће ји ране допадоше.

        Сиче Турке Лезле ђенерале,
по имену кнеже Александро;
истира ји из бијела града
тер ји тира низ то поље равно.

        Када ли се натраг повратише,
сваки носи главу од јунака,
ал погибе Лезле ђенерале.
Еј витеже, покојна ти душа!

        Још ти, побре, липше чудо кажем:
скочио се Даун ђенерале,
у по ноћи удари на Турке
тер витежке окрвави руке.

        То на седам коловоза бише,
кад се нико боју не надаше.
Здраво се је натраг повратио,
јањичаре многе погубио.

        Али ко ће сили одолити,
ко л' градове биле обранити?
Турска војска под земљицом сташе
тер се на град били наслоњаше.

        Састаше се и Турци и Нимци,
да би могли скупа вечерати,
један другом винце додавати.
Сад промисли туге и жалости!

        Јечи земља под бијелим градом,
лагумџије лагум подкопају
тер грађаном тешке јаде дају,
чекајући те смрти ненадње.

        Говорио Старемберже кнеже:
„Ко придаде билу књигу моју
свитлу бану, дуки од Лорене,
даћу њему сто жути дуката.“

        Сви јунаци муком замукнуше,
али не кти Микаловић Јуре,
младо момче срца јунашкога,
већ је њему јунак бесидио:

        “Пиши књигу, мили господаре,
ја ћу поћи дуци од Лорене
посрид војске цара силенога,
говорићу турски и арапски.“

        Кад је њега разумио кнеже,
пише књигу, сузам је полива,
тер је шаље бану од Лорене.
Овако се с њиме разговара:

        “Ђенерале и приведри бане,
оли не знаш ол не хајеш за нас:
од Турака живит не можемо
ни бранити Беча цесарова.

        Ево има педесет данака,
да га бију Турци брез пристанка:
с једне стране бумбе и лумбарде
оре куле и полаче биле;

        з друге стране лагум подкопају;
с треће стране јуриш не пристаје.
Изгибоше моји ђенерали,
капетани, млади обрстари.

        Да ти знадеш, мој приведри бане,
какви јесу коњи у Турака!
Да ји љутим уздам не узтежу,
скочили би граду на бедене.

        Турци нами љуте јаде дају,
брез пристанка беден подкопају.
Оди с војском што год прија мореш,
јер 'во смо ти у невољи тешкој.“

        Одписује дука од Лорене:
„Не брини се, млађан ђенерале!
Не ће проћи ни недиља дана,
доће теби помоћ са свих страна.

        На дванајест сетембра мисеца
удариће бубњи од истока
Иваниша, краља пољачкога,
и ш њим војске тридесет иљада.

        Други ће ти ударити бубњи
од запада, гди почива сунце,
моји бубњи, моја војска силна,
тријест иљад по избор Нимаца.

        Трећи ће ти бубњи ударити
од сивера дуке Бавијере,
и ш њим војске двадесет иљада,
али је то огња жестокога!“

        Иштом у град била књига дође,
потресе се дрвје и камење:
живи лагум Турци ужегоше,
тврди беден у лагум дигоше.

        Велика се отворише врата
у ширину двадесет лаката:
бритке сабље Турци повадише,
са свих страна на град ударише.

        Ево, брате, боја великога,
ево рата, огња жестокога!
Ту се сику пишци и коњици,
ту се боду силни копјеници.

        Љуте косе косци донесоше
тер по поли Турке изкосише:
ту се брани мало и велико,
попи, фратри, жене и дивојке.

        Бију Турке дрвљем и камењем,
врилом водом, паклом разтопљеним;
ту се кољу ножим и анџарим
а бију се тешким буздоханим.

        Скулари се јунашки поднише:
силовито на Турке удрише,
једни сику, једни боду Турке
тер крваве своје биле руке.

        Тад изгибе војска цесарова,
али турска ни броја се не зна;
била града Турци не узеше,
гулећ браде натраг побигоше.

        Кад ли се је ноћца уфатила,
грађани се пењу на висине,
к небу мећу огњене пламене
из звоника светога Стипана.

        На глас дају дуци од Лорене
тужно стање Беча бијелога,
липо њима одговара бане
од нимашки високи планина.

        Од помоћи зламења даваше
тер грађане дука слобођаше,
да се бране за мало данака
од онизих невирни Турака.

        Кад ли дође данак дванајести,
угледа се војска цесарова
на планини светог Леополда,
силна војска дуке од Лорене,
у црљено бише обучена.

        Друга се је војска угледала,
сва у било, побре, обучена,
двајест иљад' силених јунака
и прид њима дука Бавијера.

        Трећа се је угледала војска,
у зелено сва је обучена,
силна војска краља пољачкога
Иваниша, змаја огњенога.

        Сину бечко поље наоколо,
око њега високе планине
од оклопа и од оклопника,
од пушака, копја и сабаља.

        Ђенерали виће учинише,
како ће се ударит на Турке.
Десно крило они одредише
великому краљу пољачкому,

        а да њему помоћници буду
млади витез ерцег од Саксена
Лавембурго, змаје од дви главе,
и Рабата бане ђенерале,

        још два кнеза на гласу витеза:
Маџарија Палфи ђенерале
и Гундула, витез гласовити,
Дубровчанин пуно племенити.

        Ови билу славни ђенерали
под барјаком краља пољачкога,
који војском његовом владаху
и под Бечем главе одсицаху.

        Ливо крило одређено бише
великому бану од Лорене,
помоћнике њему поставише
силне лаве, орле од дви главе:

        од Бадена славнога ерцега,
љуту змију Лезлу ђенерала,
Љубомирка и Мерци барона,
Кроји бана и Таф ђенерала.

        На вас дундар бани одредише
дви аждаје од земље нимашке:
Бавијеру, бана великога,
и Сасона, ерцега славнога.

        Дадоше јим добре помоћнике
једанајест младих ђенерала,
а да њима липо заповида
свитли бане, принцип од Валдека.

        Три се силне упутише војске
низ планину светог Леополда.
Кад су сашли на то поље равно,
ђенерали у ред поставише
силне војске, да се бију с Турцим.

        Бој заметну Парела принципе,
а за њиме Лезле ђенерале;
са свим крилом удари на Турке
силни витез ерцег од Лорене.

        Краљ пољачки ударио бише
з десним крилом на дванајест паша,
на Мустапу, великог везира,
и на младе Турке јањичаре.

        Удри дундар дуке Бавијере
на вас дундар цара силенога.
Ево боја, ево огња тешка,
ево, побре, мејдана витежка!

        Од праха се ништа не виђаше,
од топова ништа не чујаше,
по свем пољу крвца тецијаше,
у Дунај се воду саливаше.

        Ту се бише од јутра до подне,
још се не зна, чији мејдан бише.
Кад то види дука од Лорене,
удри коња сребрним мамузам,

        умиша се у војску цареву
з голом саблом у десници руци,
а за њиме све крило његово,
тер потира Турке витезове.

        Мало посли дука Бавијера
разби дундар цара силенога.
Краљ пољачки у потриби бише,
јањичари јер му се оприше.

        Не може ји с миста помистити
нит ји може јунак придобити,
али њему добра помоћ дође
од Лорене и од Бавијере.

        Ударише једино на Турке,
потираше младе јањичаре
тер јих сику до мрклога мрака,
ал утече Мустапа везире.

        Осташе му огњени топови,
чадорови, бубњи и свирале,
остаде му азна и заира,
мртве војске педесет иљада,

        Бижи везир од града до града,
једва духат у Биоград дође:
онде му је гора срића била,
руса му је глава одсичена.

Писма принципа Еуђенија, како разби цара Мустапу на Тиси рата бечкога.

        Да је теби послушат, цесаре,
што говори Отмановић царе:
„Нејма липа лова брез сокола
ни брез цара жестокога боја!

        Оде војска г Бечу бијелому
три стотине иљада делија
и прид њоме Мустапа везире,
да освоји Беч у Ђерманији.

        Беч бијели Турци не узеше,
Ђерманију мало и видише,
већ под Бечем изгибоше тешко,
изгубише поштење витешко.

        Оде војска г билому Будиму,
да обрани њега од Лорене,
кога тешко обсиднуо бише
и на јуриш често удараше.

        Ал Будима обранит не може,
већ изгибе силна војска моја
од Лорене, дука невирнога,
крволије народа турскога.

        Иђе војска до града Осика,
да га брани од силе нимашке,
ал га она обранит не може,
већ изгибе украј Драве воде.

        Ди се годир војске ударише,
моји Турци вазда изгибоше.
Не остаде града, ни вароша
у свој равној земљи Унгарији,

        што не узе дука од Лорене
и невирни принцип од Бадена!
Већ не могу тога подносити,
ја ћу поћи ш њима бојак бити.“

        То говори, на ноге се скаче,
пак подиже силну војску своју
тер отиђе прико Романије
до лијепе земље Унгарије.

        Разби војску бана Ветерана,
цесарова млада ђенерала,
и узе му Липу на крајини,
а упали Титул, варош били.

        Још је царе тихо бесидио:
„Да иђемо к Петру Варадину,
на силу ћу освојити њега
и сву равну земљу Славонију.“

        Вели њему Тећелија бане:
„Послушај ме, мили господаре!
Не одимо к Петру Варадину,
мучно ћемо освојити њега.

        У њему је змаје од дви главе,
младо момче принцип Уђенио:
страхо ме је, исиће ти војску,
јер је принцип рода јунашкога.

        Већ одимо Ердељ освојити
и по њему бијеле градове!“
Мустапа је њега послушао,
на Ердељ је војску подигнуо.

        Кад је доша на Тису водицу,
чини царе на води ћуприју
од својизих шајка орманица,
док је своју прибродио војску.

        Када ли се војска прибродила,
код Тисе се уметеризила.
То је чуо принцип Уђенио
тер отиђе цара поздравити.

        Диже војску пуно огњевиту,
четрдесет иљада јунака,
и повезе силене топове
пад отиђе уз то поље равно.

        Кад је доша близу турске војске,
своје липо разреди војнике:
з десним крилом ударио бише
на ћуприју, да не уђу Турци,

        а с ливим је крилом ударио
на метериз цара силенога.
Дви се јаке ударише војске
украј Тисе насрид поља равна.

        Ту се жива ватра просипаше,
до неба се димови дигоше:
Турци зову свеца Мухамеда,
а крстјани име Исусово.

        Нимци гину, али наприд иђу;
Турци вичу, ал натраг узмичу.
Турчин вели: „Јао моја мајко!“
Нимац вели: „Стан', почекај, Турко!“

        Метеризе прве освојише
пак на друге снажно ударише.
Овде, побре, жесток огањ бише
и многа се крвца проливаше.

        Освојише и метериз други
пак на трећи снажно ударише:
потираше Турке јањичаре
до чадора цара честитога.

        Ево, брате, огња жестокога
нимачкога и јањичарскога!
Јањичари свога цара бране
јер нимачке одсицају главе.

        Много вриме ш њима бојак бише,
али и њих Нимци придобише:
потираше Турке јањичаре
и сејмене низ то поље равно.

        Ево, брате, плача од Турака!
На Тису ји рику натираше:
што од сабље тада утицаше,
оно Тиса вода прождираше.

        Двајест и шест иљада Турака
оста мртви на пољу јунака
изван оних, што се потопише
и у Тиси рици остадоше.

        Ту погибе велики везире,
седамнајест паша и везира
и великих ага јањичарски,
алај-бега ни броја се не зна.

        Ал утече на коњу Мустапа
тер побиже низ то поље равно,
једва духат у Темишвар дође
само своји пет вирних делија.

        Осташе му велики топови,
осамдесет и три страховита,
чадорови и алај-барјаци,
сребро, злато и брез броја новци.

        Остаде му и печат од злата,
на везиру висећ око врата.
Тешко бабам, куд сејмени прођу,
а сејменом, кад на Тису дођу!

        Ево поче срића и јунаштво,
Уђенија славно величанство:
разби цара, узвиси цесара, -
мили Боже, племенита дара!

        Иде с војском у Босну поносну,
роби, пали села и вароше:
сва се Босна поплашила бише,
прида њ нико изаћ не смидоше.

        Нит је чути пушке ни лумбарде,
нит је видит коња ни коњика,
још ни пишца царева војника,
све побиже у гору зелену.

        Колико је пусто Сарајево,
шер бијели, гниздо трговачко,
свега га је принцип освојио,
са четири стране ужегао.

        Војска му се у скерлет обуче,
све богатство иж њега извуче
пак се врати к равној Славонији
пивајући, коње играјући.

        Тад крстјани многи ускочише,
силенога цара одбигоше:
у Броду се намистише једни,
у Сибињу и селу Кобашу;

        у Пожегу други отиђоше
тер пожежки варош населише,
бојак бише, главе одсицаше
под криоцем бечкога цесара.

        Често они у чету иђаху,
плино гоне, турско робје воде.
И сада су на гласу јунаци
тер се зову делије Посавци.

Слиди писма прва од витезова унгарски и хрватски, који у стара вримена турске одсицаше главе, извађена из различити историја штампани, почамши од годишта госп. 1441 до годишта госп. 1641.

Приказана присвитлој господи загребској за срчене љубави виковичњу успомену.

        Рано рани старац Мјеловане,
рано рани, билу књигу пише
тер је шаље Вуку Личанину,
од старине пријатељу свому:

        “Гаић Вуче, од старине кнеже,
гласовити на сабљи вјетеже!
Од тебе се пјевају попијевке,
јер си многе погубио Турке.

        А чуо сам од бабајка мога,
да си, кнеже, рода вјелињега.
Нудер питај вијелу посестриму,
не би ли ти казала јунаке

        Славоније, Лике и Крбаве,
славне Босне, вјетежке државе,
србске земље и од Унгарије,
Далмације и од Булгарије,

        јер је мени корба додијала
од мојега драга побратима,
по имену старца Радована,
барјактара од Котара равна,

        да јунака нисам изпјевао,
кад сам од њи пјесму запјевао.
Кажи ми ји, Вуче Личанине,
да јунаке пјевам од старине!“

        Одписује Вуче Личанине:
„Чудим ти се, старче Мјеловане!
Прошло ти је сто година дана,
а јунаке не знаш од мејдана.

        Та, чуо си Сибињанин Јанка,
унгарскога бана и јунака,
од кога се пивају попивке
по свој земљи турској и словинској,

        јер је веће посика Турака,
него имаш ти у бради длака.
На боју је Јанко остарио, На 1441.
тријест пута цара предобио.

        А чуо си и његова сина
Матијаша, краља унгарскога,
како турске главе одсицаше
и градове биле узимаше.

        Он пороби Босну, земљу равну, На 1458.
и освоји по Босни градове,
пунократ је с Турцим бојак био
и вазда ји бише придобио.

        Бој је био с нимачким цесаром,
доби њега и Беч му освоји;
још придоби краља пољачкога
и пороби његове државе.

        Многи краљи на њ су ударали,
али су се брзо покајали:
бољи јунак од бабајка бише,
придобит га нитко не могаше.

        Ди ли ти је, старче Мјеловане,
Франђипане, од Рвата бане,
који турске војске разбијаше
и јуначке главе одсијецаше?

        Камо ли ти Гереб ђенерале,
Којино се пјева на све стране?
Ну послушај силе од јунака,
што учини бане од Турака,

        кад рватску земљу поробише,
десет иљад робја заробише На 1483.
тер ји воде у Босну поносну
пивајући, коње играјући.

        Али Турком лоша срећа бише,
јер Рвати на ње ударише,
а прид њима Гереб ђенерале
и Брнардин бане Франђипане.

        Ударише тер ји исјекоше,
младо робје натраг доведоше:
бише с пашом силени Турака
седамнајест иљада јунака.

        Опет Турци војску сакупише
и рватску земљу поробише,
ал је њима лоша срећа била,
два су бана на ње ударила:

        један бише Деренчићу бане,
а други је Брно Франђипане.
Исикоше цареве делије
украј Уне, водице студене.

        Пет иљада глава одсјекоше
изван они, што се потопише;
уфатише иљаду Турака, На 1492.
пет стотина сувише јунака.

        На гласу је Колонић Никола,
вицебане Сења бијелога,
јунаци га у пјесми спомињу,
кад горицом зеленом путују,

        јер је често на војску одио
тер је турску земљу поробио:
јунашке је главе одсицао, На 1494.
у Сењ турско робје доводио.

        Још ти кажем два силна јунака,
којино се не боје Турака,
два рватска бана и племића,
који биху срца Краљевића:

        један бише Мишљеновић Марко, На 1505.
а други је Карловић Иване.
Оба турске главе одсицаше, На 1522.
оба сабље крвце напојише,

        Али послушај, старче Мјеловане,
што учини Крсте Франђипане:
под Јајцем је Турке исјекао, На 1525.
изпод била града изтирао.

        Јунак бише Крсте Франђипане -
вируј мени, старче Мјеловане -
кано вјетез Марко Краљевићу
и делија Милош Кобилићу.

        Сулеман је војску сакупио
тер је тврди Кисек обсиднуо, На 1532.
био га је тринајест недиља
и учини тридесет јуриша.

        Ал га царе освојит не може,
већ изгуби силну војску своју,
јер га брани сењски капетане,
по имену Јурћићу Никола.

        Ово јунак силени бијаше,
златно крило на њем трепећаше,
опоштени сењске витезове,
све рватске бане и кнезове.

        Каже мени вијела посестрима
љута змија Петра Кеглевића,
од Рвата бана и племића,
да је сјека Турке крајишнике,

        прид јунацим на војску одио
и цареву земљу поробио, На 1538.
догонио плино небројено,
доводио робје некршћено.

        Чуо јеси, старче Мјеловане,
што учини Бакић Петре, бане:
прид унгарском војском војеваше
тер Саксону јаде задаваше.

        Ослободи бечкога цесара
од Саксона, дуке великога,
његову је војску исјекао
подалеко у земљи нимачкој. На 1547.

        Мјеловане, зло вино попио
и у гусле мукле ударио!
Та, камо ти Зриновић Никола,
од Рвата бане и вјетеже,

        кога слави равна Унгарија,
Славонија, Лика и Крбава,
јер је турске војске разбијао,
на стотине главе одсијецао?

        Камо ли ти Ленковић Иване,
силни витез, од Рвата бане,
који бише срца Јанковића,
а деснице Марка Краљевића?

        Ко исијече под Сегетом Турке,
Али-пашу и војску његову,
него бане Зриновић Никола На 1556.
и делија Ленковић Иване?

        Ко исиче код Раковца Турке
за четири и веће иљада
него јунак Ленковићу бане На 1557.
и делија Алапићу Јанко?

        Ко потира Турке крајишнике
тер ји стиже близу Винодола На 1558.
него витез Алапићу Јанко,
тер ји сиче боље него Марко?

        Ко исијече силене јунаке,
крајишнике пјешце и коњике
од Бијаћа и од Костајнице На 1565.
него витез Алаповић Јанко?

        Још ти, побре, липе гласе кажем:
подиже се Соколовић-паша
з двајест и шест иљада Турака
тер пороби Лику и Крбаву.

        Али му је лоша срећа била:
на њ удари Ердељићу Петре,
од Рвата бане и витеже,
тер потира Соколовић-пашу

        и његову војску силовиту.
Ту господа многа изгибоше, На 1565.
млади бези, силни алај-бези,
ине војске ни броја се не зна.

        Ал да знадеш, старче Мјеловане,
што учини Пановић Иване:
он малену чету имадише,
али често Турке разбијаше.

        Пали турска села и вароше,
плино гони, младо робје води; На 1564.
куд његова сабља допираше,
он'да црна крвца тецијаше.

        Елек Вједе силни јунак бише,
како вијела посестрима пише,
од Рвата вјетез, ђенерале,
који сијече Турке на све стране.

        Купи бане своје вјетезове
тер освоји по Лици градове, На 1579.
пали села и биле вароше,
сиче Турке, то је по ње лоше.

        Још ти кажем Јуру Крижанића,
који бише срца Смиљанића,
јер на војску често одлазаше,
робје фата, главе одсицаше.

        У турску је земљу одлазио
и вароше огњем опалио,
Дрежник тврди он је освојио, На 1578.
крајишнике под мач окренуо.

        Змија бише Кислин ђенерале,
којино се слави на све стране,
јер је турску земљу поробио,
босанскога пашу придобио.

        Он исиче под Острошцем Турке,
до рамена окрвави руке; На 1580.
славиће се до судњега данка
од Рвата, силени јунака.

        Када Сисак Турци подсидоше,
освојит га они не могоше,
јер га брани попе дом Никола,
Микачића рода витежкога,

        који пуно посиче Турака
крајишника, најбољи јунака;
своје биле он посвети руке, На 1592.
јер истира изпод града Турке.

        Опет Турци Сисак обсидоше,
а прид њима Асан-паша бише,
али му је лоша срећа била,
на њега је војска ударила

        Едељића, бана рватскога,
којино је рода јуначкога.
Разби пашу, исиче му војску, На 1593.
опоштени сву земљу рватску.

        Што од сабље њему утицаше,
оно Купа вода прождираше:
утопи се Асане везире,
још и његов братац капетане

        и млад нетјак цара силенога
Синан-паша рода јуначкога.
Познадоше силовити Турци,
што ће рећи Рвати јунаци!

        Другога ти кажем Јанковића,
по имену Павла Ленковића,
ђенерала, рватскога кнеза,
на оружју силнога витеза,

        који турске војске разбијаше
тер јим русе главе одсицаше: На 1594.
Рваћане подиже јунаке
тер освоји куле и чардаке.

        Петринију бише освојио
и крајину турску поробио:
роби земљу цара силенога
све до Јајца, града бијелога.

        Ко освоји билу Костајницу
него витез Ленковићу Павле?
Ко упали варош под Биаћем?
Упали га Ленковићу Павле.

        Ко исиче Турке крајишнике
него витез Ленковићу Павле?
Ко приведе Влахе у крстјане
него вјетез Ленковићу Павле?

        Ал послушај, старче Мјеловане,
да ти кажем и друге мејдане!
Кад Рвати нагло ударише,
тер код Купе Турке исикоше,

        ту се нађе витез од крајине,
кнез и јунак силни од старине,
по имену Мрнавчевић Вуче,
који Турке око Купе туче.

        Намира га бише намирила
на јунака Баданковић-Бега:
з бријетким се сабљам ударише,
али Вуче бољи јунак бише,

        јер погуби коња и коњика
једним махом, царева војника. На 1627.
Истим махом дви главе одсиче
силни јунак Мрнавчевић Вуче.

        Велико је племе Дражковића,
рватскога на гласу племића,
јер породи бане и кнезове,
на оружју силне витезове,

        који цару пуно додијаше
и његове војске разбијаше,
а највеће Дражковић Иване,
славни витез, од Рвата бане,

        који роби Лику и Крбаву,
у то вриме цареву државу. На 1641.
Он исиче Турке на све стране,
а највеће младе Кладушане.

        Свој господи од рватске стране
преказује старац Меловане
ову пјесму на част и поштење,
за њиово веће узвишење!

Писма најпослидња од славне Босне

Приказана оцу поштованому фра Бони Бенићу, штиоцу богословцу и кустосу речене провинције, од старца Милована

        Пробуди се, Босно, земљо славна,
којано си заспала одавна,
тер ми кажи босанске јунаке,
на оружју витезове јаке,

        нека могу и њих запјевати,
част и дику славној Босни дати!
Али Босна липо одговара,
Милована тер жестоко кара:

        “Јер си, брижан старче, полудио,
путујући памет изгубио?
Кад си пјева пјесме од јунака,
највеће си пјева од Бошњака.

        Ко је био Марко Краљевићу,
ко ли витез Милош Кобилићу?
Ко бијаше Реља Бошњанине,
Омућевић јунак од старине?

        Ко је био Бранковићу Вуче,
ко л' старином Кастриотић Јуре,
ко ли јунак Зриновићу бане,
ко л' делија Косарић Стјепане

        него млади старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци,
који биху босанска господа
од славнога мојега народа?

        Отклем бише Сењанин Иване
и делија Макар капетане,
отклем ли је Новак и Радивој
и делија Томићу Мијате

        већ од Босне и Херцеговине,
Косарића старе бановине?
И остали ускоци јунаци
сви су, старче, старином Бошњаци.

        Ко бијаше Јанко Митровићу
и Илија сердар Смиљанићу,
ко ли бише Сурић дон Стипане
и кавалир Јанковић Стојане

        већ ускоци старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци, -
и остали котарски сердари,
капетани, алај-барјактари?

        Отклем бише старина Накића,
Синобада и млада Раднића,
већ од Босне и Херцеговине!
Вируј мени, старче, доистине.

        Отколем је Вучковићу Зече
и кавалир Грчић дом Иване,
отклем ли су остали сердари
и на гласу цетински главари

        нег од Босне и Херцеговине,
витезови звани од старине?
Ко је био Марко Синовчићу,
силни витез Петре Кулишићу

        нег Бошњаци, старином јунаци,
Херцеговци ол млади Унгарци?
Отколем је Дели-Марковићу,
силни јунак Раде Милетићу

        нег ускоци млади Херцеговци,
а старином сви јесу Бошњаци!
Ко бијаше Николићу Бајо,
ко ли витез Ивановић Марко

        него млади старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци!
Што ли пјеваш Посавце јунаке,
то ти пјеваш старином Бошњаке.

        Откуда су Домазетовићи,
љуте змије кано Јанковићи,
већ старином од Босне кнезови,
на оружју силни витезови,

        којино су свуда војевали,
још и турске главе одсицали
од Кандије рата жестокога
под барјаком цесара бечкога?

        А камо ти паше Атлагићи,
Атлагићи и Кулиновићи?
Ди су теби Дуратбеговићи,
Дуагићи и Соколовићи?

        Камо теби силе Бакотићи,
Косарићи и Филиповићи?

        Ди су теби Копчићи јунаци,
Љубовићи ди су Херцеговци,
Сулагићи и Месиовићи,
Лопужићи и Вазлиновићи

        и остали поизбор јунаци
Херцеговци ол силни Бошњаци,
Далмацију који поробише,
на стотине глава одсицаше?

        Камо теби Куна Асан-ага,
који много однесе мејдана?
Ди је јунак Попрженовићу,
на оружју Марко Краљевићу?

        Камо ли ти Бабићу Асане,
ди ли ти је Лопужић Ћемане?
Камо теби Цукариновићи,
Ножиновић и Наџаковићи?

        Ди је теби Фирдусовић беже,
Топаловић ди ти је витеже?
Камо ли ти Злојић Омер-ага,
ди ли ти је Шарић диздар-ага?

        Ди су силе Татарановићи,
Дуратовић и Табаковићи,
који свуда чете четоваше,
на стотине глава одсицаше?

        Сви су ово старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци,
којино се тада истурчише,
када Босну Турци освојише, -

        и остали без броја јунаци,
витезови старином Бошњаци,
који влашке одсицаше главе
веће нег је у Приморју траве.

        И да си ми здраво, Миловане!
Бога моли, остави мејдане;
све је ништа, све ће у прах поћи,
грихе плачи, ваља к Богу доћи.

Најпослидњи разговори старца Милована с братом штиоцем              

     Проштиј помљиво!

I. Знадем да ће ники мрзити на писме моје находећи у њима људе од сваке врсте и заната, али да их хоће процињивати и разгледати онако како их старац Милован гледâ и размишљâ, не би нашâ међу њима толику различност, дали би их видили у занату сличне и једнаке. И нека ме чисто разумиш, мој штиоче поштовани, кажем ти бистро и отворито да моја сврха није била изискивати од кога је ко рода и племена, кога је дила и заната, него је поглавита моја мисâ и сврха била посли крáљâ и господе знати и свиту приказати ко је јунак био, је ли главе турске одсицао и колико је који одсикао. Находећи се дакле многи од овога рукодила и заната, премда у другим ствармам неслични и неједнаци, у моје их писме метнух и свиту показах. Никому дакле то нејма мрско бити ни срамоват се гледајући своје старе у броју људи од сваке врсте, каконо се не срамују цесари, краљи, принципи ни господа племенита стати у једному граду у кому су од свакога заната људи, зли и добри, поштени и непоштени. Ако ли је пак кому са свим тим мрско, нека се очитује: брзо ћу, ако Бог допусти, исте писме приштампати те ћу га ласно изврћи. Али да може промислити како смо сви од једног оца и матере рођени, ту би испразну мисâ од себе далеко бацио.

II. Хвале се ники (како чујем, али мало вирујем) да ће ми чинити пјесме поругљиве. Могли би ласно кад би хтили, али вировати не могу, јер узрока неће наћи, зашто оли су у мојим писмам њихови стари оли нису: ако су у писмам, то ће ми вратити зло за добро старца Милована погрђујући, који њих хвали и узвисује; ако ли се у мојим писмам не находе, ја крив нејмам бити што они јунаци нису били. Ако ли су били таки, јер старцу Миловану не показаше своје карте с печатом од владалаца утврђене кадно се с гуслам скиташе од Скадра до Задра, од Мостара до Котара? Једа цине да ће их с капам у руци молити да њихове старе запијева јунаке? Ваисто није та прилика ни помислити. Нејмаду пак узрока мрзити на пјесме Милованове, јер су многи според њиховим старим похваљени, зашто би се указали самославци, што не стоји добро; нити Милован тога може учинити, јер је њему по нарави свакога хвалити и славити, не само пријатеље, quia etiam ethnici hoc faciunt, неголи јоштер и оне који га и данас зло гледају како је никим по нарави туђе поштење, част и славу у земљу закопавати. Ако ли се пак когод не достоји своје старе витезове гледати у мноштву људи различитих, нека се вари у притилини самоће свога величанства: ја му добру срећу називам и молим да се прође сиромаха Милована, стара, болесна и невољна, који не мисли зла ни тичици у горици. Је ли се пак когод наоштрио протива њему запјевати, било му у сто добрих чâс! Али нека знаде да ће му сиромах Милован на ону стару црногорску отпјевати колико умио буде; ако ли му брзо брада падне, како се боји да хоће, да ако се когод нађе од све Далмације, Кроације, Унгарије, Булгарије, Рашије и Скендерије, које краљевине пуно је славио, а највеће приведрога дужда млетачкога, тер га липо освети и витешки отпјева.

III. Дајем ти, мој штиоче, на знање да ја ови труд нисам чинио за људе који латински и талијански језик посидују, јер они знаду исте и пуно веће ствари него сам их ја у моје књиге поставио. Само дакле ово учинио јесам за службу оних људи који изван словински другим језиком говорити не знаду, нити се мислим ради тога славити под именом историка, јер је то јизбина људи свезнанаца којим ја нисам врстан слуга бити. Многе ствари јесам из књига извадио, многе из диплома, дукала и атестата, како се штије у почетку мојих књига, а нике по свидоџби мудрих и великих људи који су веће штили него ја и којизим се вировати има брез сумље сваке. Ако ли пак когод вировати нектио буде, ни зато се одсудити неће. Са свим тим примало ћеш ствари наћи које нисам оли из књига штампаних оли из карата аутентиканих извадио.

V. Мучно ће ти бит вировати да су наши војници тако ласно турске главе одсицали, али имаш знати да навластито рата Бечкога тако је на ње покарање божије било дошло, да су их исте жене и дица сићи могле, каконо је прија тога, навластито рата Ципарскога, дошло било покарање на кршћанлук, у која вримена турски осињ кршћане бијаше; даклем се тому, мој пријатељу, чудити нејмадеш, quia dextera Domini fecit virtutem.

СВРХА