Проф. др Милосав Чаркић

Српски књижевни језик на почетку новог миленијума

Национална филологија. Национална филологија подразумева систем знања о националним духовним и културним вредностима, дефинисање општих ставова о кључним питањима националног језика и националне књижевности утемељених на националној традицији. Срби у овом тренутку немају конституисану националну филологију. Они немају србистику, јер је махом све што су српски филолози стварали у 20. веку било под називом сербокроатистика. Опште узевши, српска филолошка интелигенција није имала нити има јасан систем знања о српском језику, као ни изграђених ставова у погледу националне књижевности (Исп. Милосављевић 1997). После нестанка авнојевске Југославије српски политичари су похитали да створе и трећу Југославију, као да Срби никада нису имали своје државе и да не знају шта је то државност изван Југославије. А српски филолози да и даље стварају под окриљем сербокроатистике.

Нешто из историје српског језика. Да би се у потпуности схватило данашње стање српског књижевног језика и могле предвидети његове даље перспективе, потребно је да се вратимо једно два века уназад. Наиме, крајем 18. и почетком 19. века, у корак са другим словенским народима, Срби почињу да стварају своју националну филологију. Она свој највиши домет достиже појавом и деловањем Вука Стефановића Караџића. Вук је био тај који је ударио темеље српској филологији - србистици, која је настала као део општесловенске филологије - славистике. Вуков став да се народи разликују међу собом по језику, а не по вери био је у складу са ставовима ондашњих најзначајнијих филолога: Добровског, Копитара и Шафарика. Међутим, све ово, нешто касније, са појавом илирског покрета и идеје југословенства од стране неких политичара и филолога блиских Штросмајеру и Јагићу, почиње да се мења. Наиме, илиризам се као идеја родио у високим научним круговима аустро-угарске монархије на прагу 18. и 19. века, а имао је за циљ да у двојну монархију увуче Словене јужно од Саве. Ту идеју су 30-их година 19. века на свој начин оживели Људевит Гај и његове присталице. Отуда не чуди да Имбро Игњатијевић Ткалац пише: Може се говорити што се хоће, ми смо с ове и с оне стране (Саве и Дунава) један народ, с једним језиком, с једним обичајима, с једним одређењем у свијету, с једном будућношћу, коју ми морамо заједнички да остваримо, јер ћемо иначе морати заувијек да пропаднемо (Исп. Опћа енциклопедија: 1977: 572). Илирство, иако је било један облик одговора на притисак Мађара и Немаца, у суштини представља неку врсту хрватског политичког начертанија. Препрека стварању тзв. Илирије била је српска национална свест, и посебно српски књижевни језик предвуковског периода, који је нераскидиво био везан за Српску православну цркву. Стога није никакво чудо што је католички Беч свесрдно примио Вука Караџића, што га је помагао у његовој реформи језика и писма и што је после уклањања српскословенског језика као најважније препреке тзв. илирској идеји потписан Бечки књижевни договор (Исп. Енциклопедијски лексикон 1972: 40-41), у коме су учествовали Хрвати, Срби и један Словенац. Крајем 19. века у Хрватској је победила струја лингвиста који су увели језик Караџићевог типа или право да кажемо који су за хрватски језик узели српски књижевни језик са фонетским правописом и ијекавским наречјем. На први поглед био је то корак ка учвршћивању српско-хрватског јединства, а у суштини први корак да Хрвати српском језику дају своје име и да све католике штокавце обједине под хрватским именом. Период од 150 година српско-хрватских веза може се упоредити са једном шаховском партијом коју су играле генерације српских и хрватских лингвиста. Срби су углавном попуштали, а Хрвати извлачили поен по поен, радећи марљиво и стрпљиво да српском књижевном језику дају своје име, и ту партију су крунисали шаховницом, а Срби губитком дела језика и највећим поразом после Косовског боја.

Оснивањем ЈАЗУ (1867) и долажењем за њеног секретара тада највећег српског лингвисте Ђуре Даничића, централно место сербокроатистике постаје Загреб. Прихватањем оваквог решења српска филологија остаје без свога националног центра и постаје зависна од хрватске филологије. Тако је испало да данас Срби имају своје филологе, али немају националну филологију. Оно што је још страшније јесте то да једино српски филолози негују сербокроатистику, док хрватски филолози, узевши српски књижевни језик за свој књижевни језик (исп. Куна 1976: 19; Пешикан 1970: 7), развијају искључиво кроатистику стварајући националну филологију. Овако конституисана сербокроатистика оставила је негативне последице како у сфери српских филолошких наука, тако и у духовном животу српског народа. У 19. веку српски језик је био само српски, док у 20. веку он за Србе постаје српскохрватски, а за Хрвате хрватски. Као што се види, дошло је до апсурда који нигде у свету није забележен. Народ (Срби) који је дао другом народу (Хрватима) свој језик (српски језик) због тога српски језик назива српскохрватским језиком, а народ (Хрвати) који је од другог народа (Срба) преузео њихов језик (српски језик) назива тај језик својим именом - хрватски језик. Скоро истоветна ситуација десила се и у делу српске књижевности. Дубровачка књижевност у време Вука Караџића за све слависте је била српска књижевност, касније она за српске учењаке постаје српскохрватска, а за хрватске хрватска; данас је она и за српске и за хрватске стручњаке - хрватска. Да ли је потребан коментар чињеници да се данас после масовног изгона српског становништва из Крајине на Филолошком факултету у Београду Владан Десница, српски писац из Равних котара, изучава и као српски и као хрватски књижевник. Да ли ће за коју деценију и он постати само хрватски писац?

После ове подуже, али веома потребне дигресије да се вратимо нашој теми: српском књижевном језику на почетку трећег миленијума.

Данашње стање. После распада авнојевске Југославије и нестајања тзв. српско-хрватске језичке заједнице на крају другог миленијума српски књижевни језик и српски народ нашли су се на раскршћу без путоказа. Док се под окриљем светских сила на српским националним територијама стварају друге државе и од српског језика стварају други језици (хрватски, босански, црногорски), српски језик на прагу трећег миленијум има оно што нема ниједан језику у свету: два писма, два наречја, правописну пометњу и више имена и код самих Срба: језик, наш језик, српски језик, српскохрватски језик, хрватскосрпски језик, па чак и југословенски језик.

Шта српски књижевни језик нема, а требало би да има. У овом тренутку српски књижевни језик нема оно што је требало да има бар пре шездесет година: 1) дијалектологију која би била написана на основу података са терена (у Српској академији наука постоји богата збирка дијалектолошких упитника који су сакупљани последњих 50 година), 2) дијалектолошки атлас, 3) историју језика, 4) велику описну граматику, 5) синтаксу, 6) велики описни речник и речнике писаца. Неко ће рећи да ни Хрвати немају ни дијалектологију ни лингвистички атлас. Тачно је да немају. Али то је само зато што би таква дијалектологија и лингвистички атлас проговорили језиком чињеница и открили да су Хрвати узели српски књижевни језик за свој и да су многи од оних који се сада изјашњавају за жестоке Хрвате у ствари Срби, или тачније, покатоличени Срби.

Ко то данас избегава име српског језика? Евидентно је избегавање имена српског језика тамо где би требало да то име буде светиња: у називима књижевно-језичких часописа и издања. За зачуђење је што познати часопис Института за српски језик САНУ носи име Наш језик,. Ово име је одговарало духу времена у коме је настао: да се избегне у називу име - српски. А зашто он данас носи неутрално име, треба питати главног уредника и редакцију часописа. Чудно је и то што часопис Језик и књижевност који излази у Београду у своме називу нема одређења о којем језику и којој се књижевности ради. Међутим, још чудније је да часописи основани после распада тзв. српско-хрватске језичке заједнице имају немуште називе. Наиме, Матица српска покренула је часопис Језик данас - користан и модеран часопис који се бави правописном и практичном проблематиком српског језика, са одличним дизајном, али штета што оснивач и редакција часописа нису имали смелости да му дају име Српски (књижевни) језик данас. Овако то може значити и језик урду, и свахили, и енглески и било који други језик. Часопис Свет речи, који издаје Филолошки факултет у Београду, такође не помиње име језика. Можда ће нам нешто више рећи случајеви из Института за српски језик САНУ и из Српске академије наука. Наиме, у Институту за српски језик САНУ постоји пројекат Етимолошки речник српскога језика; и када је требало издати огледну свеску тога речника, поставио се проблем како да се спомене српски језик, а да то тобоже не увреди Хрвате, јер су у грађи и примери са територије данашње Хрватске. Поступило се соломонски: Огледна свеска Етимолошког речника српскога језика зове се Огледна свеска Етимолошког одсека. Још један податак: Одељење за језик и књижевност САНУ одлучило је да се најновији 16. том РСАНУ појави под називом Речник српскохрватског књижевног и народног језика. А то значи да Институт за српски језик САНУ и даље пише речник језика који никада није постојао. Можда није за занемаривање ни ово: у току масовног протеривања српског народа из Книнске крајине у Српском дијалектолошком зборнику објављена је монографија о говору Конавла. Устаљена је пракса да се у тој публикацији текст штампа ћирилицом и да се резиме даје на руском. У овом случају текст је штампан латиницом и сажетак је дат на талијанском. Добро, и да схватимо да је неко из редакције Српског дијалектолошког зборника хтео тиме да каже: Конавле је хрватска територија и ми немамо никакве великосрпске аспирације, али зашто резиме на талијанском, а не рецимо на енглеском или немачком. Несхватљиво је и то што неки српски филолози у својим радовима и даље употребљавају термин српскохрватски језик (Исп. Симић 1994). Не знамо да ли је у питању то што се Срби споро престројавају и освешћују или је нешто друго. Поставља се питање: да ли се то данас после 30 година неко из неких "узвишених" разлога одриче и имена српскога језика.

Проблем терминологија и страних речи у српском језику. Проблем терминологија је постављен у Савезном заводу за стандардизацију још 1947. године. Проблем је постављен, али је врло мало урађено. Термини су нормирани само у оним областима и дисциплинама где су то тражили међународни стандарди. У многим областима и дисциплинама влада прави хаос или потпуна интернационализација термина, а највећи хаос и отуђење влада у лингвистичкој терминологији и медицини. Терминологије имају велики значај за школство и науку. Наиме, дете се већ у основној школи у својим уџбеницима среће са једним бројем термина и није свеједно да ли су ти термини строго устаљени, јасно дефинисани, да ли су изражени речима матерњег језика или страним лексемама. Ситуација у уџбеницима већ у основној школи је забрињавајућа, а у средњој школи и на факултету више него застрашујућа. Отуда се може поставити питање да ли се наши средњошколци и академски грађани школују на српском или на неком страном језику. А што се тиче науке, већ се зна. Да бисте стекли неко научно звање, ви морате да савладате језик од коју хиљаду страних речи. Па ни то не би било чудно кад би терминологија била нормирана. Али није. Где је ту држава, где су националне институције, где је Савезни завод за стандардизацију. Можда ће нам одговор дати вест коју су 2000. године објавиле новине да је Савезни завод за стандардизацију основао комисију која ће пронаћи групу стручњака која би стандардизовала српску тастатуру. Данас, 20 и више година од појаве рачунара у масовној употреби. С друге стране, српски књижевни језик је преко назива страних роба, производа и нових технологија преплављен страним, углавном енглеским речима. Овакву ситуацију нико не контролише, они који би требали да то раде седе скрштених руку. Међутим, проблем се може решити за годину-две, али ко да одвоји новац за то и ко да то уради! Морамо се запитати: коме је у југословенској држави стало до српског књижевног језика!?

Борба за очување писма и језика. Пре двадесет година водила се жива активност да се очува ћирилица као изворно српско писмо. Навођен је податак да су графити по зградама и јавним местима исписани обично латиницом, што је значило да се генерација која стаса у слободном избору опредељује за латиницу као своје писмо. Данас је та прича застарела, пошто је велики број графита исписан не само латиницом него и на енглеском језику, и то прилично исправном. Дакле, не губимо само писмо него и језик. Манија енглеског језика са телевизије и графита шири се на називе фирми, предузећа и уметничких група … Да ли би требало укључити сигнал за узбуну, помирити се са ситуацијом или бити радикалан … увести енглески језик као језик јавног општења, а у погледу вере прећи колективно у католичку веру и постати Срби католици. Можда бисмо тиме решили многе проблеме и убрзали оно на чему свесно или несвесно радимо.

Положај српског језика у свету. Поразна је али тачна чињеница да се на већини катедри у свету где се некада учио тзв. српскохрватски језик сада учи хрватски. На неким катедрама где се учи српски не предају га Срби, а на неким где га предају Срби, предају га из хрватских уџбеника. Још у време авнојевске Југославије катедре и библиотеке где се изучавао тзв. српскохрватски језик обасипане су хрватским, македонским и словеначким књигама. У тадашњој Србији нико није био надлежан да српском лектору даје српске књиге за поклон страним катедрама и библиотекама. Уз ово бих додао да су лектори из других југословенских република претходне Југославије били много више новчано мотивисани да обављају свој посао него лектори из Србије, чак су лектори из Војводине и са Косова били боље материјално збринути него лектори из уже Србије. А то ваљда нешто говори. Данас хрватска држава чини све како би на катедрама за некадашњи тзв. српскохрватски језик отварала катедре за хрватски језик. Хрватска држава све чини да би привукла стране студенте да уче тзв. хрватски језик: даје им стипендије и обезбеђује плаћени боравак за време летњих и зимских ферија. А шта и колико чини југословенска (и српска) држава за српски књижевни језик? Нека на ово питање одговоре задужене српске установе и одговарајућа југословенска и српска министарства.

Српски језик и информационе технологије. Постоји још једна примена језика, то је примена језика на рачунарима. Ту као да не стојимо лоше. Они који се иоле озбиљније баве обрадом текста на рачунару чули су за Програмски пакет РАС. За оне које то интересује износимо да су у току припреме за издавање компактног диска на коме ће се наћи програм за поделу речи на слогове, коректор за откривање дактилографских и правописних грешака, програм за екавизацију/ијекавизацију текста и српски електронски речник, у чију је базу ушло 15 томова РСАНУ и 3 тома Матице српске. И још нешто, не мање важно, да се далеко одмакло у изради српског електронског правописа који ће имати 300.000 речи са комплетном правописно-граматичком подршком и изради велике описне граматике српскога књижевног језика. Али да одмах кажемо, да се не заваравате, овим успесима не могу се похвалити ни министарства која су по здравој логици морала да финансирају овај пакет ни националне институције које су морале ове пројекте да пријаве код министарства као свој радни задатак. Овај грандиозни посао водио је, радио, сам и са сарадницима, финансирао и о финансијама се бринуо Милорад Симић. Како је радио, како се довијао за новац, које је проблеме имао, ко му је помагао, а ко није хтео да му помогне или чак му сметао - прича је за себе или за рубрику веровали или не. Можда је Симићев пример нека врста путоказа онима који намеравају да нешто корисно ураде за српски језик: уздати се првенствено у се и у подршку оних којима је стало до српског књижевног језика и опстанка српског народа.

Перспективе српског језика или шта да се ради? Прво, у српску филологију треба увести критеријуме стручности и научности, а одстранити све оно што подсећа на мафијашку организованост, оно што у први план ставља клановску припадност. Друго, поставити пред српску филологију и финансијере следеће задатке - обрадити и нормирати српски језик, пребацити га на електронски медиј и учинити га доступним свим Србима у земљи и у свету, затим написати фундаменталне приручнике за нашу децу у земљи и иностранству и за странце који уче српски језик, као и прикладне једнојезичне и двојезичне речнике. Или одређеније речено требало би комплетирати Програмски пакет РАС и на његовом довршењу (на довршењу електронског правописа и велике описне граматике) ангажовати све квалификоване српске филологе, затим или упоредо са тим урадити српски дијалектолошки атлас, српску дијалектологију и историју српског језика, синтаксу, фонетику, морфологију, творбу речи, стилистику. Неопходно је да се по сваку цену обезбеди новац за лекторска места у иностранству и новац за стипендирање страних студената који желе да студирају српски језик код нас. Уколико се ово не уради, уверен сам да ћемо за неку деценију морати објашњавати странцима не само да језик којим ми говоримо није хрватски него и нешто горе да ми нисмо Хрвати него Срби. Ако се не освестимо и не схватимо професионалну и моралну одговорност у очувању српског (књижевног) језика, зацело ће нестати и српски језик и српски народ. У том случају сви наши "велики научни успеси" у земљи и у свету, сва наша "славна имена" и "идоли" показаће се као лажни, као новац без покрића, као празна прича.

На крају треба размислити да ли је у протеклих 50 година постојала српска језичка политика, ко је ту политику водио, да ли су је водили Срби, да ли је та политика била добра, мудра, далековида и успешна, да ли ту политику треба наставити или мењати. Да ли је ово што сада радимо ми и наше установе добро и исправно. Размислимо. Можда је последњи тренутак.

Литература:

· Енциклопедијски лексикон - мозаик знања - српскохрватски језик, 1972, Београд.

· Куна Х., 1976, Књижевне коине према предстандардним идиомима и стандардном језику. - Књижевни језик 1-2, Сарајево.

· Милосављевић П., 1997, Обнова србистике, Приштина.

· Опћа енциклопедија, 1977, књ. 3, Загреб.

· Пешикан М., 1970, Наш књижевни језик на сто година послије Вука, Београд.

· Симић Р., 1994, Морфонолошки процеси у српскохрватском језику, Никшић.

· Списи Одбора за стандардизацију српског језика I, 1998, Београд.

· Српска академија наука и уметности. Одељење језика и књижевности, 2001, План рада за 2001. годину, Београд.