Ристо Ратковић

За црвену метафизику

Мони-у де Були

Свака револуција чије се идеје не могу конкретизовати апсурдна је и, шта више, лажна.

*

Само је материја опасна: апстрактан револт је само привидно незадовољство а у ствари одобравање већ постојећем духу.

*

Домен самих апстракција је најпогоднија за фине маске: уметност ради уметности, незадовољство ради (задовољства) незадовољства. Али све то без икаквог стварног додира са револуцијом.

*

Идеје које су вечно само идеје садрже у себи мање идеализма него најбаналнија стварност.

*

Сви национализми и све религије духовно су сасвим депласирани.

Кроз све векове струјала је бајка о некаквом ослобођењу "духа" од "материје" али никада ти проповедници нису смели видети да се дух од материје може ослободити само материјом. Тек се у марксизму схватило да је материја духовна храна а не огледало његове узвишености. Схватило се једанпут за свагда да су све те филозофске и песничке проповеди само лажно извињење што се и даље остаје у логици капитала, дакле сталног, прикривеног поробљавања духа материјом.

Више се не срне пасти у грешку, ни свесног ни подсвесног. веровања у могућност интелектуалног решења некакве козмичке загонетке.

Треба је ресити социално.

*

Дух се мора ослободити свих материалних преокупација и тада ће тек пасти у свој бездан где ће материја бити невина а метафизика поезија.

Револуција не прима жртве, нити их даје. А сама је неумољива.

("Вечност", 1/4, 1926, стр. 3)