Владимир Максимовић

Живо наслеђе Херцега Стефана

Предговор у књизи „Култни предак Стефан Вукчић Косача“ (Игам, Београд 2007, уредник Мирослав Тохољ)

О појму Херцеговина и његовом континуитету од Средњег века до данас постоје бројни радови, предања и схватања која осветљавају личност Херцега Стефана Косаче као једног од најзнаменитијих српских историјских ликова кога са поносом сви Срби пореклом са тих простора носе у свести. Контроверзан по свом животу и по својој смрти  остао је и до дана данашњег. Рођен 1404. године, наследио свога стрица Сандаља Хранића Косачу 1435. г. и владао све до своје смрти 22. 5. 1466. године у Херцег Новом где је и сахрањен и до дана данашњег у непознатом гробу.

Осим што носи његово име и што је извео Херцеговину на обалу Јадрана сам град чува и тајну његовог гроба. По многим истраживачима гробница би могла бити у самом центру старог града испод католичке цркве  која је ту сазидана далеко после његове смрти, или на оближњем брду Сушћепан  које се и зове по њему.[1]

О феномену да једна покрајина носи име по њему и његовој титули такође су написани и бројни радови.[2] У свести свих Херцеговаца он се поштује као велики владар и као велика историјска личност чије је дело надживело његово доба. На просторима православне Херцеговине баштини се кроз бројне материјалне и сакралне трагове то време док са на просторима католичке Херцеговине која је некада у његово време била и српска и православна та прошлост усмено баштини а савремено историјски и политички преправља у дух новохрватског колективитета.[3] Живо чување култа претка Херцега Шћепана како га народ памти и именује постоји у бројним локалитетима, документима и сведочанствима  којима су се бавили бројни аутори.

О његовом значају и наслеђу говоре и четири студије и текста овог зборника које на драгоцен начин осветљавају многа питања. Намера приређивача ове књиге је да их учини ближим читаоцима и истраживачима српске повести јер су помало скрајнути и нису обнављани а сами по себи носе велику грађу, изворе и документе. Сами по себи они су разумљиви и препуни фактографије која ће привући читаоце нашој теми.

О самом животу, политици и владању Херцега Стефана постоје различите интерпретације. Треба имати у виду да је то време турског освајања наших земаља и пропадања владајућих династија Србије и Босне. Он око 1448 године узима титулу „Херцега од Светог Саве“ покушавајући да своју Хумску област претвори у самосталну државу. Његова се област у то доба добијања нове титуле Херцега простирала од Боке Которске до Олова и од Лима и Мораче до реке Цетине. По њему и његовој титули цела се област прозвала Херцеговином што говори о значају који су му придавали поданици. Бавећи се богатим идентитетом и културним наслеђем старохерцеговачких Срба доба Херцега Стефана је незаобилазно са савременог националног гледишта јер је то једна од полазних тачака савремених Срба на заштити свога етноса с обзиром да су некадашње територије Херцегове земље данас раздељене између више бивших југословенских земаља и новонасталих нација и конфесија. Поред свега оно што је непромењиво јесте средњовековна српска баштина Херцега од Светог Саве.

Зборник садржи текстове Милана Карановића („О Херцегу Стјепану“); Војислава Ј. Ђурића („Косаче“); Михаила Динића („Земље Херцега Светога Саве“) и Шефика Бешлагића („Село Косаче и његови споменици“). Уз податке о изворнику текстова додати су и биографско-библиографски подаци о ауторима. Обим књиге је 205 страна.