Павић и хипербелетристика

Љубазношћу званичног сајта Милорада Павића http://www.khazars.com

Robert Coover, познати амерички писац и професор на Brown University (New York), у свом тексту The End of Books (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992), који би се могао назвати програмским на један специфичан начин, и у овећем чланку под насловом: Hyperfiction: Novels for the Computer (THE NEW YORK TIMES, August 29, 1993), говори о појави насталој у Америци у оквиру постмодерне, па проширеној на Европу и Јапан.

О чему је заправо реч? О одбацивању не само једне технологије, у овом случају штампарске, него и о радикалној промени стварања, публиковања, читања и критике књижевног дела. Данас књижевни текст не мора више бити искључиво књига. Он може да се налази у мултимедији /multimedia/, дакле на компакт диску (CD ROM), а не између корица књиге, и он нужно користи све могућности компјутерског медијума за преиначавање форме, за стварање нових нарација и за промену рецепције.

Књижевни текст прераста у електронски текст, писање и читање се одвија на компјутеру који омогућава нелинеарно и нехронолошко приповедање попут оног првобитног, прирођеног усменој књижевности, где рапсоди илити народни певачи, по својој вољи организују и повезују фрагменте у неку стално покретљиву целину која нема класичног почетка ни краја и где је текст подложан сталним променама.

Живот белетристичког текста наставља се сада, на крају XX века у симулираном бескрају прирођеном компјутеру, у хиперпростору /hyperspace/, где технологија електронског записа, тзв. хипертекст /hypertext/, пружа могућност вишеструких и вишесмерних веза између текстуалних сегмената, творећи тако једну специфичну мрежу. Стварање многобројних варијаната и верзија дела, нових слојева и спојева смисаоних целина, али сада и кроз читаочеву дигиталну организацију текстуалних фрагмената, омогућавају да и читалац, осим писца постане креатор текста. Мислим чак да се с појавом хипертекста и хипербелетристике /hyperfiction/ може рећи како су многа постмодернистичка теоријска разматрања сада први пут добила и практично остварење. (Термин хипертекст користим у оном значењу у којем га дефинише Robert Coover: „Хипертекст је електронски текст где се писање и читање одвија на компјутеру, где штампарски ред, његова тиранија и његова ограничења више не постоје, јер је писање остварено у нелинеарном простору што га омогућује рачунар. За разлику од штампаног текста са једносмерним кретањем у правцу окретања страна, хипертекст је радикално различита технологија, интерактивна и вишегласна, која фаворизује плурализам дискурса над дефинитивним фиксирањем текста.“ (THE NEW YORK TIMES, June 21, 1992)

Наравно, треба подвући чињеницу да постоје две врсте литерарних остварења чије компјутерско издање може произвести жељени ефекат. Прва су она белетристичка дела која су наменски писана за компјутерски медијум и не могу бити пренета са CD-ROM-a у књигу. Осим њих, само још она дела, штампана на класичан начин, али која поседују већ у свом ткиву уписана својства хипертекста, могу да буду презентована на овај начин. Баш због тога што им овај лавиринтски хиперпростор даје адекватнију могућност ишчитавања свих слојева и значења него штампана верзија. Код свих осталих дела са класичним линеарно-хронолошким својствима, преношење на компјутер свело би се на праволинијско читање текста са екрана.

***

Добар пример ове друге врсте књижевних дела представља проза Милорада Павића. Тзв. електронски писци /electronic writers/ сматрају овог аутора једним од претеча хиперкњижевности. Ево шта у том смислу Robert Coover у New York Times-у казе: „Кроз дугу историју штампања било је безброј стратегија да се ограничи снага и доминација штампарског реда (линије), од маргиналија и фуснота до креативних иновација романсијера као што су: Лоренс Стерн, Џемс Џојс, Рејмон Кено, Итало Калвино и Милорад Павић.“ (NEW YORK TIMES, June 21, 1992) Поред ових аутора електронски писци својим претечама сматрају још Сервантеса и Борхеса.

Није, свакако, тек стварање хиперкњижевности (око 1990. са појавом првог романа на дискети, Afternoon - Michael Joyce) први пут довело у везу дела Милорада Павића са светом компјутера. И сам Павић је у раним одзивима на рецепцију Хазарског речника упоредио читање овог дела са начелима бејзика. Те су се паралеле чуле најпре ретко, па све чешће. Michael Joyce је одмах после појаве Кнопфовог њујоршког издања Хазарског речника 1988. године покушао да успостави контакт са Павићем. Patricia Serex у свом приказу Хазарског речника, под називом Књига XXI века (Le livre du XXI siecle, 24 HEURES, March 31, 1988), каже: „Једна врста Илијаде, нешто попут компјутерске Одисеје, отворена, интегрална књига.“ Robert Coover, приказујући Хазарски речник за THE NEW YORK TIMES 1988. године, предсказао је низ књижевних појава које ће се десити тек неколико година касније, и место Павићевих књига у њима: „Од када је поборник и пророк компјутера Тед Нелсон измислио реч „хипертекст“ да би скоро пре двадесет пет година описао то компјутерски вођено-неповезано писање, почео је сигуран, сад већ брз прираштај ђака заинтересованих за овај најновији одељак ловаца на снове. Сада се пише једна нова врста „књиге“ без корица, интерактивна, подложна проширењу; без сумње да их постоји низ тамо у хиперпростору овог истог часа; и „Хазарски речник“ може лако да заузме своје место међу тим инспирисаним јахачима...“ (He Thinks the Way We Dream, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW, November 20, 1988)

Када сам 1987. године публиковала текст о Гвозденој завеси, збирци прича Милорада Павића, изнела сам следеће мишљење: „Структуру Павићевих приповедака могуће је условно поредити са компјутерском видео-игром. Код њих је простор привидно неограничен тако да се симулира бескрајност. Преласком из нивоа у ниво, одозго-одоздо, лево-десно, решавају се загонетке и сакупљају сазнања да би се од мозаика добила целина, а то могу само мајстори игре.“ (Књижевност, 1987, 12, стр. 2108)

Онај ко је имао у руци уџбенике о текстпроцесорима могао их је с врло мало домишљања схватити и као један од кључева, механизама или упутстава за руковање књигама Милорада Павића. Те књиге су својим склопом унеле у књижевност данашњице један систем који у потпуности одговара основном систему рада, не само текстпроцесора, него и компјутера уопште. И то се, наравно, десило независно од било каквих смишљених, прорачунатих и насилних намера.

Дотакла бих овде неке од карактеристика хипертекста у Павићевим прозним делима и испитала могућност конвертовања његових књига у компјутерски медиј.

***

Чини ми се да прича Изврнута рукавица представља најбољи и најјаснији образац неких базних својстава хипертекста. У првом делу приче читалац има утисак да је то једна класично-линеарна (додуше павићевски класична) приповест, с једносмерним током. Међутим, од средине приче излагање тече унатраг ка почетку. Тако су у другом делу фрагменти, заменивши места, остали смисаоно повезани, али стварају сасвим нову целину са другачијим почетком и крајем, као и другачијим током догађаја. Дакле, блокови текста који су у првом делу приче изгледали сасвим узглобљени, као да су потом одлебдели у простор и затим се наново слегли, попут измешаних карата, направивши нове везе међу собом и променивши значење целини.

Оливера Гаврић-Павић, Портрет М. Павића са завесом, уље на платну, 1996.

На другим причама могу се пратити и остале особине хипертекста, које је могуће, као што је овде већ учињено, повезати са принципима видео-игара. Али, свакако је најзанимљивије посматрати системе циклизације Павићевих прича, јер су они корак ка његовим романима. Сетимо се само збирке Руски хрт где аутор у Поговору децидирано казе како су две приче у таквој међусобној вези да се „на питање постављено у једној добија одговор у другој од тих прича, а ако се прочитају заједно, оне чине трећу причу...“ - ја бих додала - причу у међупростору.

На тај начин стижемо до романа Хазарски речник, Предео сликан чајем, Унутрашња страна ветра, и Последња љубав у Цариграду, који се, сваки на свој начин могу посматрати и као збирке циклизованих прича . У њима је коришћен увек други метод уланчавања.

Везе међу тим карикама су толико разноврсније и богатије од оних које механичким путем могу створити до сада конципирани предлошци за књижевност у хипертексту /hypertext fiction software/ да се човек нужно мора запитати чему хиперкњижевност, ако су ван компјутерског медијума створена већ дела која га превазилазе, пре свега у погледу садржине и значења. Одговор је можда у томе што, на пример, све одлике Хазарског речника, Предела сликаног чајем, Унутрашње стране ветра и Последње љубави у Цариграду могу бити ефектније искоришћене управо у том медијуму. Јер, очигледно да је њихова структура (роман-лексикон, роман-укрштеница, роман-клепсидра и роман-тарот) као и структура прича уосталом, већ нагризала штампарску технологију и тражила нову животну средину у којој ће се поново родити и оваплотити у неком новом облику.

Како би изгледала могућа хипертекст верзија Хазарског речника? Одреднице би чиниле у хиперпростору покретљиву мрежу, а знаци-водици, односно, чворне тачке, за које би се читалац одлучио у својој креацији путање читања, омогућили би кретање са различитим улазима и излазима, почецима и крајевима. На пример: по алфабетском систему, временским сегментима, религијским тријадама, или путем били којих задатих речи знакова. Могу се пратити и само референцијални знаци дати у штампаној верзији Хазарског речника, који већ омогућавају смисаоне скокове и креирање читалачких рачвања. Дакле, путем компјутерске верзије романа, систем повезивања прича-одредница био би изведен лакше. Скокови би били могући без мукотрпног листања књиге са неколико прстију унутар страница, без уметнутих папирића, или прецртаних прочитаних одредница у садржају, итд., и то би се односило на све нивое од најконкретнијих до најапстрактнијих. Такође, постоји могућност чувања пређене путање читања тако да читалац може меморисати своје креације ишчитаних верзија, односно различите смисаоне организације фрагмената. Вероватно постоји неки огроман, али коначан број могућих комбинација одредница, но он није битан. Битно је да би пренос књиге, као што је Хазарски речник, у компјутерски медиј, који пружа овакве шансе комбиновања фрагмената текста, пружио ефикасније могућности да се скоро сви слојеви овог дела ишчитају, него што је случај са класичним читањем из књиге. Неке одреднице могле би бити обрађене визуелно, било помоћу анимације или филма, а неке звучно (шта би фалило чути нпр. музику изведену шејтановим прстометом!). Креативност читаоца, дакле, била би омогућена у више смерова, а хипермултимедијалност /hypermedia/, та тродимензионална представа текста, тај просторни текст, допринела би да рецепцијски доживљај буде проширен на више чула..

Схема и метод транспоновања Предела сликаног чајем у компјутерски медијум већ су, чини се, дате на почетку садржаја Романа за љубитеље укрштених речи и кроз упутства писца (Како читати овај роман хоризонтално, Како читати овај роман вертикално). Мислим чак да је ово дело најједноставније за преношење у хипертекст формат, управо због већ наведених упутстава која јасно указују на целине: по темама, ликовима, догађајима, љубавним причама, итд. Наравно овде би читалац осим различитог распоређивања сегмената текста и успостављања нових веза и значења међу њима, могао да, као и у књизи, мењајући почетак и крај романа утиче на судбину ликова. CD ROM верзија Предела сликаног чајем, могла би бити снабдевена и оперским аријама које пева јунакиња овог романа, Витача Милут.

Најсложеније би, изгледа ми, било извођење оваквог захвата на Унутрашњој страни ветра. Због тога што су везе, назнаке и мреже између Херине и Леандрове приче толико суптилне а нису дефинисане на површини текста и у оквиру структуре романа, па би био потребан изузетно софистициран софтверски предложак, а и тада би велика количина значења остала да лебди у међупросторима, што је, свакако, врлина. Али, знам да сам приликом анализе овог романа имала практичне проблеме да неку ухваћену нит, нпр. са Леандрове стране, нађем (па још наопачке) у Хериној причи, и да их повежем и спојим. Те нити су се толико размножавале да сам у једном тренутку зажелела да имам индекс речи-копчи, или личних имена, или било којих знакова који везују две приче, не би ли их тако издвојене пратила у обе половине и у оба пола књиге. Но, и за такав подухват несумњиво би ми био потребан компјутер који би омогућио паралелно праћење сегмената текста на екрану.

Павићева драма Заувек и дан више, с поднасловом Позоришни јеловник (подсећам да реч „мени“ у компјутерској терминологији већ означава могућност избора), компонована је тако да има три узајамно заменљива почетка или „предјела“, три краја или „посластице“, и један централни део или „главно јело“, око кога ови почеци и крајеви круже, ступајући с њиме и међу собом у најразноврсније везе. Они творе најмање девет различитих верзија од којих свака за себе чини засебну целину. Од читаоца-гледаоца, позоришног редитеља и трупе, зависи за коју ће се варијанту определити и какав крај одабрати: happyend, трагичан завршетак или еколошки крај. Можда би се могло рећи да је Заувек и дан више хипердрама /hyperplay/. Она спада у ону врсту текстова који нису реверзибилни, односно не могу да буду штампани у књизи на адекватан начин, јер узајамну замењивост почетака и завршетака у књизи није могућно представити нелинеарно и без наметања хронолошког реда (нпр. I предјело, II предјело...) Својства hiperplay-а Павићева драма задржава и преношењем у позоришни медиј, који је у овом случају већ једно симултано догађање у стварном простору различитих или истог позоришта, а не у симулираном простору компјутера. Гледаоцу је, дакле, оваквом структуром омогућено да исти средишњи део увек види и доживи на нов начин, јер увек истом централном тексту увек другачије значење дају проширења изведена покретљивим почецима и завршецима.

Четврти роман Милорада Павића Последња љубав у Цариграду, с поднасловом Приручник за гатање, састављен је од 22 (0-21) поглавља која носе називе карата тарота (Major Arcana). Ово дело јесте својеврсна романсирана интерпретација тарот-карата, један оживљени тарот, где је свака карта постала засебна прича, јер свако поглавље кореспондира на дубинском нивоу са основним значењима и симболиком поједине карте.

Кроз овај тарот-роман читалац и читатељка ће пролазити овога пута од почетка ка крају, степеник по степеник, али ће склопивши књигу моћи да баце карте што иду уз њу и да онда из палог распореда, накнадно скоковито ишчитају своју судбину из одређених поглавља што су се отворила у тарот-картама, читајући их сада на нов начин.

Постоје два основна нивоа читања. Први је, могло би се рећи, класичан начин, а други ниво читања, онај накнадни, јесте читање сопствене судбине сваког појединачног читаоца. Књига као предложак, као приручник за гатање, у том другом ступњу читања, улази у живот сам, меша се са њим, а тиме омогућава и сегментарно ишчитавање текста и ишчитавање текста у другом кључу од оног транспарентног, датог као ниво романескног догађања. Лако је замислити Павићев тарот-роман у компјутерској верзији као још једну у низу оних видео-игара с картама којих су пуни компјутерски програми сиром света. С тиме што би овде уз карте ишао и текст једног целог романа укључен у игру.

Због свега реченог, чини се, да се у књижевности XX века, појавом дела која имају особине хипертекста, као и преласком књижевности у нову технологију, десио значајан прелом и преврат, те да се књижевност може поделити на две струје. На неинтерактивну и интерактивну књижевност, па да свакако будућност белетристике лежи и у овом кључу.