Десанка Максимовић

Избор из поезије

Избор преузет из е-колекције коју уређује Снежана Петровић - Нена

• Ближи се, ближи лето
• Чежња у туђини
• Крвава бајка
• На бури
• Опомена
• По растанку
• Покошена ливада
• Пролетње песме
• Селице
• Стрепња
• Тражим помиловање... за себра
• У ропству
• Вожња

Ближи се, ближи лето

Ближи се, ближи, лето;
у души већ га слутим.
Помаља златну косу
у зрелим њивама жутим.
Зрикавци су ми рекли
које у путу сретох:
„Ближи се, ближи, лето.“
 
Ближи се, ближи, лето.
Помаља усне рујне
у булкама црвеним.
Мирису ливаде бујне
и поља и шумарци
које у путу сретох:
„Ближи се, ближи, лето.“
 
Ближи се, ближи, лето.
Као сјајна царска круна
златна му светлуца коса
румених свитаца пуна.
Сви су ми они рекли
кад их у путу сретох:
„Ближи се, ближи, лето.“

Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букове у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.
 
Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.
 
У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
 
Исте су године
сви били рођени,
исти су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,
и сви умрли у истом дану.
 
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
 
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
 
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискало се у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
 
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.
 
Дечака редова цели
узели су се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

На бури

Сву вечер на пустом брегу
неко стоји.
Пусти ме, мајко, да видим
да ли је човек или бор.
Пусти ме да видим ко то
сву вечер гледа
у наш бели, скромни двор.
Пусти ме, мајко, неће ме
уморити ход,
брег је близу нашег дома.
О, ја осећам да ми је род
тај човек или бор
што сву вечер близу грома
стоји и гледа у нас двор.
 
Видиш ли облак црн,
огроман, злокобан брод
над њим плови
и смрт носи?
О, мајко, иди,
ти га бар зови
нека се склони у наш дом
тај човек или бор
што сву вечер стоји и гледа
у наш бели скромни двор.
 
На пустом брегу он је сам
као дете кад руке скрсти
над болом неким први пут.
Пусти ме да танки моји прсти
мета буду бурама злим.
Пусти ме, пусти, добра мајко,
тако је потмуо
и зао облак
што витла над њим.

Опомена

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.
 
Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.
 
Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.
 
Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.
 
Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.
 
О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.
 
Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.
 
Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
никад саму,
кад неко свира.

По растанку

        I

Реци ми сад, када већ прошло је све:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од реци твојих кад душа не стрепи, -
     реци, да л' те је моја
     туга болела
     некад, кад сам те много,
     много волела?
 
Реци ми сад, када ме не волиш више;
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дани који некад бише
душа ти само, кад ме видиш, сећа -
     реци, да л' те је моја
     радост болела
     једном, кад нисам више
     тебе волела?

          II

Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре,
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.
 
Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који
беше драг,
па иза свега што си ми рек'о
каткад сурово, кадкад меко,
остао је траг.
 
Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би рећи мог'о
онако доста, онако много
са реч и две.
 
И кад би данас пришао мени
и хтео рећи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о,
била је лаж.

Покошена ливада

Ливада крај реке сања.
Зрикавци тужно зричу.
Помрлих трава душе
још лебде врх откоса
што се лагано суше.
О, ви не знате тужну
о смрти трава причу.
   Зрикавци тужно зричу.
 
Јутрос дођоше неки
дивови као храшће
у домовину трава;
и мртво паде безброј
љупких, шарених, глава;
и безброј нежних тела
зденуше у плашће,
   дивови као храшће.
 
Свега девојка једна
златног, округлог ока
и трепавица бели'
лепрша на ливади
и рањеницима дели
мирисне осмехе чедне,
уместо црвеног сока, -
   девојка златног ока.
 
Сутра опет у зору
доћи ће дивови они,
и страшне сурове виле
зденуће у сена многе
мирисне главе миле.
Лежаће у једном гробу
толики милиони.
   Доћи ће дивови они.
 
Тужно зрикавци зричу,
чује се до облака;
вечера целог жале
зелен-коњици своје
лепе витезе жале.
Плачу над гробовима
мртвих, драгих јунака,
   чује се до облака.

Пролетње песме

         II

Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;
 
како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;
 
како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су му велике чежње му и наде.
 
Осећам, да досад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колико бих могла и колико хтела;
 
Да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.

Селице

Кроз ноћ и влагу
дивље се гуске селе југу
и болно кричу.
 
Осећам зељу да мутну неку
напишем причу:
како односе оне собом
на крила своја бела два
из душе моје драго нешто,
а не знам куда,
и не знам шта.

Стрепња

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
 
Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
 
Не, немој ми прићи! Нашта то и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!

Тражим помиловање... за себра

Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и словом.
 
За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.
Ако живот изда и сева,
и гуштери, сунца уживаци,
и песникиња мириса, зова,
за себра,
себар издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова.

У ропству

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
 
Не могу да познам народ
шије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.
 
Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
 
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

Вожња

Возимо се. Покрај пута
разасута
села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже.
 
Врх потока и шипрага
топла, блага
вечер пада.
Возимо се. Сања цвеће;
мирис слеће
са ливада.
 
Гле, сеоске куће беле
као стреле
тек пролете.
Поред пута стабла вита,
шибље, жита,
лете, лете.
 
Гле, почињу и светлаци,
лете знаци,
да се пале,
и из магле трепте сиве
као живе
звезде мале.
 
По бескрајно нежном, меком
и далеком
небу плаву
насмејани месец блуди,
што на људи
личи главу.
 
Возимо се. Покрај пута
разасута,
села леже
Ко потоци после буре
коњи јуре,
лете, беже.