Скендер Куленовић

Громово ђуле

приче за дјецу, Београд, 1975.

 

Цеста

Баш хоћу нешто да видим: докле тече, куд води ова цеста, завијугана у свијет.

Кренули смо тога поподнева ван касабе да беремо дријенке. Расули се по шумарцима. Набрао сам већ пуна њедра и џепове; доста ми више и да их једем, те сиђох на цесту. Чекам друштво. Али ниједан да се врати.

Под касним јесењим сунцем пресијава се преда мном прашина по цести, сипка и топла, узбудљиво податна босој нози. Цеста се губи у даљини у модрикастом кланцу међу планинама, који се, усред неба, прекида: одатле мора да се види нешто што не могу ни замислити.

Док се сви моји врате из дријенака, хајде да мало видим како је то том цестом кад се иде даље. Полазим, и што више идем, све више осјећам како је цеста бржа и мудрија од мене: бјежи преда мном; а на окуци ме сачека, као да неће даље – па одмах побјегне. На једној окуци станем и окренем се: има сунца још! Сустизаћемо се, цести кажем, докле год се види; баш да видим камо ти то идеш. До заласка сунца није још далеко, почињем да трчим, и трчим све бјесомучније, да бих прије заласка видио оно што треба да видим.

Влас у кули

Прије него што је изгорјела, од дједове куле мало чега се сјећам. У њој је становао човјек стран, аустријски котарски предстојник. Имао је само кћерку, старију од мене, која је говорила неразумљивим језиком, па се с њом нисам ни дружио. Одрасли смо тако кућа уз кућу, а једно другом непознати.

Сјећам се само оних неколико грозних тренутака у пожару кад се више није могло надати да ће од куле ишта бити спашено.

Те ноћи, једни њени прозори сјали су као пекарске пећи, а кроз друге би на махове зализали чађаво-крвави пламенови. Наједном, ја, сестра и стричевке моје ухватисмо се једно за друго и заврискасмо: саврх куће зачу се страшан прасак и у истом тренутку заклопараше огромни оштри пламенови – није ми било јасно да ли то ти пламенови кров одједном сажегоше или га дигоше у помрчину као запаљену крпу.

Још неко вријеме сјала је и хуктала кула као пећ, а онда изнад ње остаде само румен сјај с покојим ројем искара… Родитељи нас потјераше на спавање.

Сутрадан, прво што урадих, на прозор – да видим шта је са кулом. Остала, богами! Додуше, само голе зидина, али – остала! И четири димњака у зидинама – колики су! Тек сад се види кад нема крова: као четири торња! Само се из ње подиже с једног мјеста отанчао дим, једва видљив у сивом јесењем јутру. Ниједног прозора читава, кула је гледала у свијет као из сљепачких дупљи, а четири оџака личила су ми на четири дједова сина који се насред ње нешто сашаптавају.

Таква ми је остала у сјећању за читав живот.

Отац ми тога јутра погорјелини није дао ни примакнути, а камоли ући у њу.

Имао је право. Кулом је завладао мир, али баш се кроз тај мир сваки час чуло да се у њој понешто руши.

Дођоше јесење кише и убрзаше опадање малтера, обрушавање презида и проваљивање и падање таванице. Онда паде велики снијег, под њим паде оно што је одољело кишама, те се чинило да несрећна погорјелина улази у прољеће смирена, слободна од свега што је још од ње могло отпасти.

Кад се још појавише у њој травуљине, паукове мреже и гнијезда, онда брзо постаде неупоредиво игралиште и, још више, тајанствен простор за истраживање. Вјеровало се да ту негдје под гомилама лежи предстојникова пушка на дурбин, предстојниковичин прстен с драгим каменом и алмас-грана, седефли ципеле предстојниковичине кћери, дједов ћуп дуката, и свашта још се чуло да су имали предстојник и дјед. Убрзо се подијелисмо у групице, које су једна од друге криле гдје ће и кад ће копати. И алат се држао негдје сакривен.

Мени је од свих било у свему најзгодније, јер је наша кућа била ту одмах, уз кулу. Могао сам у њу ући кад год хоћу, и сам.

Јест, лако је то било рећи!

Нико, ни у по бијела дана, није смио да уђе сам; ни ја, иако сам из куле, да ме шта потјера, могао тако рећи скочити у кућу.

О кули почеше да ничу и расту страшне приче, као што су ницале зове, коприве и разне травуљине око ње, по њој и у њој. Сви који су те страхоте причали клели су се да су их својим очима видјели, или својим ушима чули од оних који су их очима својим видјели.

Ја сам се који пут и усудио да уђем сам, и чак једном да дођем до половице, али ми се тад коса дигну на глави, и излетјех као да ме гони стотину чудовишта.

Један догађај, међутим, учини и томе крај.

Једном тако видјех у кули своју старију стричевку. Угледа и она мене, и стаде. Гледамо се, ћутимо, па наједном – једно и друго у дивљи бијег.

Послије, питам је:

– Јеси ли била у кули?

– Нисам. Не бих ти у њу ушла ни за шта на свијету! А јеси ли био ти?

– Нисам. Шта ћу у њој!

Сигурнијег доказа дакле да се у кули привида није могло бити. Све су приче истините, и она најстрашнија.

У једном ћошку куле, на првом „боју“, на првом спрату, остала је „читава“ једна соба; читава – то значи под јој није био проваљен. Из те собе водила су у ходник, сада у празно, потпуно изгорјела врата, рупа од врата. У ту просторију никако се није могло попети, јер све је око ње било порушено; држала се неким чудом. Од пожара куле ту осим птице или мухе нико није ушао.

Причало се свашта: да ту сједи за мангалом мој дјед и кафу пије; да предстојник стално пуни пушку и чека оног ко кулу запали; да се рано изјутра може видјети предстојникова кћи како кроз прозор маше некоме марамом; да се у мртва доба јавља сјај свијећа што их предстојниковица пали пред кипом Мајке Божије у ћошку.

А други су говорили да је све то измишљотина, него да се ту настанио оџачар. Мртви дједов и предстојников оџачар. Треба се данима сакривати у кули и сатима чекати док се он на оним вратима мало појави. Виђени су му само четка, колут жице и бијеле очи и зуби, а он – боже ти сачувај, црн, и оџачар би га се препао, ко да се није умивао откако је умро.

Он једини зна ко је кулу запалио, и чека га. Чека га и ноћу наврх димњака: у глуха доба могу му се горе видјети варнице кад чачка лулу. А свакога ко му се попне у собу дави и баца у димњак, да га не би проказао.

Смислио сам нешто, али нисам могао ни помислити да то изведем сам. Није било тешко само извођење, него је требало толико смјелости колико је сам један човјек није могао имати. Одлучио сам да ствар повјерим Муји Губичану. Био је међу нама најјачи и најхрабрији. Надимак је имао по расцијепљеној горњој усни, с којом се тако и родио.

Мујо пристаде. Од брата још украде нож, подобру ханџарину, и задјену га за пас. Молио сам га да то не носи, али ко ће Мују од нечег одговорити.

Мој наум је био веома препреден. Да рекнемо оџачару нека нам каже име онога ко је кулу запалио, остало је наша брига: у кулу ћемо му га намамити, на ноге му га довести.

Само да је некако лијепо разговор с њиме започети, све ће бити лако. Зато је Мујо затурио ханџар под кошуљу, да то не би схватио као пријетњу какву, а ја му украо од оца велику кутију духана требињца, оног гласовитог духана што се износи пред ријетке госте, што га „цар пуши“, а „жути се као дукат“ и резан је танко, „на мравју ногу“.

Узесмо шталске љестве и, пазећи гдје стајемо, пронесосмо их доњим, заклоњеним и обраслим крајем куле и срећно, без икаквог удара, донесосмо их пред висећу собу.

Најопрезније што се може, а уз помоћ Мујину, прислоних их на врата оџачареве собе. Ниједан врабац не излетје, значи ту је, није у оџаку.

Мујо хоће ту славу себи, први да види, а можда и ухвати и жива доведе, тајног димњачара. Пипну се за нож и закорачи на љестве. Ја притиснух прст на уста, у знак да се пење тихо, тихо, што тише може; јер, помислих, ако га чује, може нас одозго циглама по глави.

Мујо послије прва два-три басамака збиља успори, па све спорије. Пење се полако, пипа степенице. Таман дошао главом до под врата, стаде и поче да гледа доље на мене; мислим да тражи да му сад добро придржим љестве, па му дајем знак нека само настави. Али мој ти Мујо сиђе.

– Нема га – каже испотиха. – Сигурно је у оџаку.

– Каквом оџаку – соптим на њега, и ја испотиха – ниси ни привирио!

– Е ако не вјерујеш, ено ти, па привири ти!

– Кукавицо! – зграбих љестве, док нам оџачар није сишао доље и нагарио нас отпозади гдје нам је сишло јунаштво; нагнусмо у бијег обојица, све гледајући кад ће цигла и камење за нама.

Дошло је и сљедеће прољеће, па љето, зове око куле и у кули разрасле се, коприве и остале травуљине намножиле се, гомиле отпалог малтера шчврснуле се, кула је улазила у ново своје мртво љето крњавија, само су јој у средини стајала и даље она четири брата-оџака и стално се нешто договарала, а у ћошку она соба неухватљивог димњачара још се није срушила. Мртви који су били устали вратили су се у гробове, нестало је и привиђења и утвара и прича и наших дјечјих игара. Кула је постала нешто обично, нешто чега заправо више нема.

Само сам ја у њу навраћао и тумарао њеним бившим ходницима и одајама преко гомила срушених таваница и зидова. Негдје бих подигао неки камен, негдје зачепркао прстом, и одмах одустајао од даљњег узалудног тражења тога нечега нејасног чему сам се скривено надао.

А ипак су ми то очи настављале да вјерно траже по читавом празном простору.

Некад је нешто блиснуло у малтеру, устрептало сам то подигао – не, није била плава влас предстојникове кћери, него нека жута травка, или нисам подигао ништа, јер није било ништа. Једном сам узбуђено потрчао: не, био је то свилен плав папирић, богзна откуд ту, а не плава пантљика из њене косе. Једном ме је тако преварио и тањирасти цвијет зове, обасјан трацима сунца, који је неко откинуо и ту бацио. Мислио сам да је то њен шеширић.

Знао сам да никад ништа нећу наћи, а сваки пут сам повјеровао да ме баш тога пута чека нешто баш на мјесту куд сам стотину пута узалуд прошао.

Једном донесох љестве и попех се у димњачареву собу. То је још био једини неистражени простор. Ништа. Соба без таванице. Из гомиле малтера изникло некакво цвијеће танких високих стабљика и ситних плавих цвјетова. Ни ту нема ништа од предстојникове дјевојчице.

Најљепше и најглавније

Има таквих тренутака кад је гријех спавати. Тренутака кад би се требало из најтврђег сна пробудити. Који су љепши од свега што се може уснити. И за које човјек послије не зна да ли су били, или их је само сањао.

Пробудих се те прољетне ноћи, не знам која су доба, ни шта ме то пробудило. Можда мјесец који ми је ушао у собу као мати да ме покрије. Можда неиздржљиви мирис нарциса уз кревет, који сам донио са излета на Влашић-планину. Можда то што се неразговијетно догађа напољу. Све то не да ми више спавати. Устадох, стадох на прозор.

Бистрина једна обли ме свега, као да сам камен облутак у бистром горском потоку, само што сам ја жив па она улази у мене кроз очи и носнице и струји кроз мене читавог, слатко ми гасећи жеђ. Тако је риби у води.

Шљивик наш, прснуо бехаром, пије мјесечину, мало му своје бјелине, хоће сутра да осване бјељи. Шљиве – као да је свака отворила сваки цвијет као бочицу танког мириса, не знам на шта ме он то подсјећа и куд ме зове. Свака ми је као моја родица љепотица Ћамка, која, сва у свили и под драгим каменом, одлазећи у неку посјету, отвара бочицу опојног јага, наслања је на прст и цапка прстом по коси, врату и грудима.

Ништа оне нису, мене ти гледај и помириши – допре до мене јабука својим слатким мирисом.

Шљиве не ћуте. Чезнутљиво се дозивају, бисерно се надгласавају. То су славуји, невидљиви у цвјетовима. Не затварају кљунове, као ни звијезде очи. Нешто дозивају, тим нечим се заклињу, то нешто обећавају, дијамантним биглисом граде некакве куле у небесима, које се не виде.

Дјечак гледа и слуша. Онда му се спава. Враћа се у постељу, вјерујући да ће се све наставити у сну.

Али сан тек што му почне да лијечи очне капке, дјечаку буде као да нешто није видио и чуо, нешто најљепше и најглавније, без чега се не смије заспати. Опет устаје, гледа и слуша. Све му се чини то најљепше и најглавније, бунован и поспан враћа се у постељу. Заспива.

Заспива тако и буди се, заспива и буди се, док се једног јутра не пробуди потпуно сијед. Али, и потпуно сијед, он наставља да тражи нешто најљепше и најглавније.

Абез

Провалила се земља у дједовим сјенокосима. Страшну вијест донесе ми једног јутра моја стричевка, без даха, са црним страхом у очима. Појурих и ја да видим.

Земља се провалила у једној малој удолици брежуљкастих дједових сјенокоса. Преко сјенокоса води пут, па ко год наиђе, застане и гледа чудо; глас се пронио брзо, па се и из околних кућа искупило много свијета. Сви стоје око удолице као да се ту неко сахрањује. Нико се не усуђује да сиђе и види колико је провала дубока. Неки, чујем, говоре како јој нема дна и како ће се цијела удолина провалити и ту се створити језеро. Баци неко камен да преко звука процијени дубину, али се ништа не чу: значи, дубина је збиља бездана, јер морало би се чути кад камен падне на дно. Него га провала глухо прогута.

А није велика, отприлике као бунар.

Почеше по кућама и чаршији приче. Рат ће, или је пред смак свијета, чим се земља проваљује а на небу се указала репатица. Хоџа и побожни говоре да је то зато што се пије, слабо клања и мало даје садака (милостиња), иде у ђаурске школе и напушта вјерско одијело.

Приче трају, јер увијек неко донесе у чаршију вијест да се рупа проширила. Свако јутро, прво ми је да одем и видим је ли и колико. Некад ми се учини да јест, а некад да је иста.

Доносим пуне џепове камења, бацам, ослушкујем – увијек исто: мук.

Почело се причати и то да из абеза сваке ноћи излази аждаха, па и старији ноћу воле да иду цестом, него туда, пречацем преко сјенокоса.

Језу код мене највише изазива ова прича: абез. Старинска некаква ријеч, коју никад до тад нисам чуо, која као да је из мртвих устала, из које као да мртви проговарају, тамна, страшна, пуна нечег страхотног, непознатог! Довољно је да је чујем, да је у себи само помислим – језа ме хвата.

У сва та причања вјерујем, а некако и не вјерујем. Хоћу да видим је ли истина. Можда прије, хоћу да будем јунак који је први завирио у абез.

Једног јутра, побаушке, држећи се рукама за траву а десном ногом пипајући испод себе, почех да силазим у удолицу. Али ми се учини да се земља угиба пода мном, па се брже-боље вратих. Тако и другог јутра, кад покушах обрнуто: да главом надоље, потрбушке, допузим до абеза и надвирим се.

Онда ми сину срећна мисао!

Усјекох подебео колац, сјекиром га дубоко пободох у земљу, мало подаље од руба увалице, и добро око њега свезах конопац; на конопац надовезах још један, вршидбени су то конопци из дједове алатнице.

Држећи се чврсто објема рукама, спуштам се у удолицу, обзирем се да видим колико ми још има до абеза. Ту сам напокон, корак му до ивице.

Клекох, налактих се и ноге, пипаво, једну на другу, спустих у абез. Онда почех да се спуштам. Опрезно, прст по прст, па онда педаљ по педаљ низ конопац. Опирем се ногама и леђима о стране абеза. Одуљило ми се – никад дна. Мислим се да ли да се вратим. Нећу. Ићи ћу докле тече конопца. Наједном – дно! Не знам да ли га дотакох прије стражњицом или ногама. Дно, одиста дно. Сједим, али још се чврсто држим за конопац. Полако се усправим. Стојим, одиста стојим. Није дубоко, моје отприлике висине. Не пуштајући конопац, покушавам да ходам. Ходам, свугдје заиста тврдо. Да ли да пустим конопац? Са страхом, пустих га. Стојим, стојим, заиста стојим! Вукући стопало по земљи правим прави корак. Па све слободније. Мало је неравно, осјетим под босом ногом и покоји бусен, али је сигурно, сасвим сигурно. Почињем и да играм.

Испентрам се, ишчупам колац, сјекиру и конопце вратим на мјесто. Ником ништа не казујем.

Послије подне, кад се скуписмо да играмо клиса, рекох да бих смио скочити у абез. Нико то не узима за озбиљно, неки ме још и исмијавају. Да се кладимо, кажем. Опкладим се са Кипретом: не смједнем ли, он, ако хоће, нек обере цијелу моју јабуку петровачу, а скочим ли и изиђем, њега двојица да држе, а ја да му ударим по голој двадесет и пет, чиме хоћу.

У ћутњи пођосмо до удолице. Моји другови поредали се ивицом, гледају, иако нико не вјерује да ћу то збиља и урадити.

Кад кренух, повикаше:

– Не! Ако бога знаш, не!

– Не, будало!

– Пусти га, не бој се, он нас само магарчи!

Дођох на ивицу абеза – руке низа се и скочих, као у воду. У скоку чух врисак.

Слегао сам се, чучим, да ме не би примијетили кад сад слете да виде има ли од мене икаквог знака. Али, умртвили се од ужаса, додијало ми већ чекати. Искобељах се: нигдје ниједнога. Препали се да они не испадну криви.

Случај је хтео да се у сјенокосима сретох са својим рођаком. Позва ме, и ја кренух с њим у поље по коње. Тако се вратих кући у сам сумрак.

Кад у кућу – пуста, у њој само мати, набухла, црвена од плача. Како ме угледа, полетје ми, притисну ме уза се, и тек сада поче да плаче.

– Ах, извукли те, бог их наградио!

– Одакле мати?

– Па из абеза, сунце материно, сунце ми се родило! Па како ћеш скакати у абез, ко те на то напути, у абез пао и никад из њег не изашао!

– Шта ти је, у какав абез, мати?

– Ко те извуче, под ногом му цвало? Ватрогасци сигурно, бог им платио!

Из даљњих њених ријечи сазнадох да се отац избезумио, да се узбуна створила у граду, да су на абез појурили и ватрогасци, да је дошао и сам котарски предстојник. Али матери не признајем своје јунаштво, јер ево на што је све испало.

У добар већ мрак, врати се отац. Ћути. Онда каже мајци, смијући се:

– Да не би овог магарета, не би се знало колики је абез! И умро бих, мислио бих да му нема дна!

Затим поче да ми заврће ухо:

– А ову ћеш ми муку и узбуну, нека знаш, платити!

Ја и њему – ни лук јео ни луком мирисао, ко му је то

слагао!

Мати то исто. Пусти ми ухо:

– Е оно ће ми Кипре – рече – добро платити! Кад га ухватим, кост у њему неће остати!

Настави да прича колика је смијурина настала кад се ватрогасац на конопцу спустио у абез. Вири до паса!

То ми је био прави абез у животу. Да ли сам погријешио што сам сишао у њег?

Нису дошли они прави

Сутра је обдуља. То је коњска трка на дугу стазу. Обдуља је сутра послије ићиндије. То је послије поподневне молитве, кад сунце већ почиње да се приклања крају.

Дошли су да учествују у трци Крајишници, славни, не зна се да ли су славнији они или коњи им! Кладуша, то је права Крајина „крвава хаљина“, ту се јунак рађа и јуначки коњ гоји, јунаштвом су својим ушли у пјесму и пјесма им га свијетом разноси, а ми Петровчани – што смо ми! Бољи смо, додуше, по имецима, али све наше иметке да саставиш, не вриједе корица једних њихове сабље, пера им једног у топузу, узенгије једне на њиховом коњу! Коњ наш, да је крилат, код њих не би био ни кљусе! Како је нашима само пало на памет да их зову на обдуљу! Свеједно, појахали сутра коње или телад и магарад – испашћемо једно и друго!

Зато се нико не спрема на сутрашњу трку да гледа наше, него да види њих.

Коњи су им размјештени по шталама, жао свима који нису имали среће да их виде кад су долазили. Они који су били те среће причају како им је сваки бињеџија (џокеј) ситан и лаган, у шаку да стане, коњу под њим као да муха сједи на њему. А коњи – горске виле, од ватрености жилице по њима, фркте ноздрвама. Бињеџије се од коња не растају, с њима и спавају, да им когод не би коњу сихир, враџбину какву учинио. Сваки са својим договор чини како ће сутра.

Кладушани се, кажу, расули по мејханама, рујно вино пију. Сједе с њима наши бези и ајани, прваци, а Власи, кажу, не смију ни да уђу, него само привирују да виде какви су. Јер и њихови су коњи сутра у обдуљи. Прича се да су нашима спремили замке, а спремни су и на тучу, задјенули за пас пиштоље и ножеве, за тртицу, да им се испод капута не виде.

Колико год се наши боје Кладушана, толико им драго што су дошли, јер не добијемо ли трку ми, добивају је сигурно Кладушани, влашко остаје на репу. Неки само што не прсну од весеља што су дошли: нек Власи једном виде ко смо.

Размилили смо се по чаршији, ми дјечаци, да видимо јунаке. Из једне наше јуначке пјесме мени у глави слика славног Хрњице Халила, кога пјесма зове гојени Халил. Мршав сам, ругају се мојој мршавости. Кад хоће да кажу колико је неко мршав, кажу мршав као ја. Мршавији се не може бити. А никако да макар мало-мало одебљам. Тако је гојени Халил мој сан. У тој пјесми он силази у подрум, опрема коња за бој, а коњ га одмила грицка по бијелој мишици. Моја танка и суха, а каква ли мора да је била та бијела мишица гојеног Халила! Идемо од мејхане до мејхане, изблиза их разгледамо какви су, ја само што тражим међу њима некога који ми бар по нечему личи на Халила.

Али нигдје Халила! „Рујно вино“ пију! Какво „рујно вино“! Сједе и пију ракију као и наши!

Рече неко да су они главни у Меминој кафани, и сви тамо појурисмо. Ако игдје, ту је сигурно онај што је као гојени Халил!

Мемо нас не тјера. Пушта да их се нагледамо.

Сједе, пуна их сећија, дуж сва четири зида Мемине кафанице. Има меду њима доста и наших.

Мало-помало, накупи нас се дуж сећије читав зид. Мемо мора да се пробије кад носи кафу. Гледамо их као да су дошли с оног свијета и слушамо.

Све некако с нашима разговарају као да сутра није обдуља, него тако ето нешто, просто дошли.

– А мене, видиш – говори један пушећи на дуг чибук – никад у животу глава није заболила!

Кашље, стар, танак и скврчен, и сух, спечен као овчија пастрма.

– Нит ме је – наставља – икад рука заболила одсицајући по Лици ђаурске главе.

– Марш напоље! – скочи на нас дјецу један мој даљи рођак, страшан, знамо да је двапут ишао на Ћабу. – Шта сте се овдје искупили као на медвједа!

Знам зашто нас затјерује: да се сутра не чује шта се овдје говорило.

Ми као да ћемо изићи, али се опет поредасмо чим он сједе.

– Ја док сам био млађи – наставља други – могао сам појести јање, па оку меда! О опет, лакшег бињеџије од мене није било!

Хвалисавци, видим, велики, хвали се тако сваки нечим својим, а гледам их: малокоји да је мало наочитији, сви су обични као и наши, само што су за бенсилахе (то су кожни пасови од више преградака) позадијевали кубуре и ножеве.

Али коњи и бињеџије, то је оно главно, ово – ово су само власници. Ко ће дочекати сутрашњи дан!

Сутрадан, отац ме узе за руку и поведе на обдуљу. Чудновато ми, а помало ме и страх, што је понио пушку. И његов пријатељ исто тако. Примјећујем оружје и код неких који нам се прикључују; а слутим да га и остали носе по џеповима и позади за пасом, јер видјех како се један пипну кад би ријеч о Басарином ђогату. Отац и његов пријатељ носе и дурбине, да им ништа на обдуљи не измакне, а и знак је то господства.

Страховито се разочарах кад видјех да се и ми, заједно с осталим муслиманским свијетом, нађосмо далеко од цесте, толико да се одатле ништа неће моћи видјети. Зовем, молим оца да се примакнемо, али он само ћути.

(Послије сазнадох: било је то с тога што су брдом с оне стране цесте посједали они, „Власи“, па да не би дошло до кавге и боја.)

Нико несрећнији од мене кад слијева повикаше да су коњи потекли. Ништа се одавде не види, јер цеста избија иза бријега. Истом, у нека доба – појави се иза окуке коњ, бијелац. Сви поскакасмо на ноге! Ђогат се пружа цестом, за њим дуго нема никога.

– Зејнила Кладушанина ђогат! – виче један. – Знао сам, дина ми. Гдје ћемо ми с њима!

– Каквог Зејнила, оно је Омербега нашег ђогат! – одговори му други и скаче. – Зар му не видиш врата?

Дјеца потрчаше цести, хтједох и ја, али ме отац ухвати за раме.

Гледа на дурбин. Наједном га спусти.

– Влашки – каже пријатељу. – Басарин.

– Видим и ја – спустио дурбин и пријатељ и гледа у оца изгубљено.

Они по брду, „Власи“, поскакали, машу капама, грајају. Сумње више нема чији је ђогат.

Отац ме узе за руку. Крену и његов пријатељ. Ћуте.

– Тпљух! – пљуну наједном пријатељ. – Нисмо Кладушане требали ни звати! Гоље кладушке, они да нам образ спашавају! Давно сам ја реко да је њихово прошло.

– Све је то зато – одговара му отац – што наше бињеџије не ваљају! Ја њима говорим: кад видиш да ти коњ губи зор, подигни се па га испод себе помокри по сапима, вратиће му се трк. Јок! Него прилијепе стражњице, само пате хајвана!

– Богме они нас добро помокрише! – каже преда се очев пријатељ.

Они тако разговарају то нешто своје, мени ни у пети ни у памети. Ја мислим своје. Мора да нису дошли они прави Крајишници, они што их пјесма пјева. Сигурно им било испод части да дођу међу нас – некакве Петровчане! Право и имају, кажем у себи. А опет, толико ми жао што нису дошли. Да их бар видим, макар и издалека!

Јасен

Зашто ја и дан-данас толико волим јасен?

Послије толико другог дрвећа од којег се свако нечим могло поносити, бор висином и крошњом, јела виткошћу, јавор племенитошћу дрвета и црвенилом листа у јесен, липа мирисом цвијета, шта сам ја то нашао у јасену да се и данас заустављам код њега или, кад прођем, да морам да га бар погледам?

Послије дједове смрти настала је диоба међу насљедницима, па су тако отац и стриц подијелили и овелику њиву испод дједова брда.

Насред те њиве стајао је јасен, сам самцат, и послије диобе нашао се тачно на међи. Био је висок и крошњат, имао је сунца поваздан. Испод њега била је уска оаза незаоране земље, обрасла подрастом од малих јасенића: чинило се, кад стари падне, да ће га неки од младих наслиједити.

Никад се нисам упитао, и вјероватно је ово први пут да се питам, откуд он ту. Можда је ту давно некад била шума или гај, па их дјед или прадјед искрчио? Али зашто су оставили овај јасен? Или је он послије сам никао? Али зашто су га и очеви и стричеви орачи заобилазили? Зашто му никад нису дошли сјекира и трнокоп?

Стајао је ту као неки грдни пољар над житним и кукурузним њивама, али пољар кога се нико не боји. Напротив, сви смо га вољели. И пшенични класови, и кукурузне стабљике, јер их је помична сјенка његове крошње макар привремено заштићивала од усијаних сунчевих маша. А знали су на њега пасти и голубови-дивљаши да заноће или да се одморе, али су, чим би ме осјетили, с паничним клепетом крила одлијетали, као очи, пут недалеке густе горе, да јој одгугучу причу о пољском јасенучару каквог ни у њеној најкосатијој коси нема.

Мом јасену као да је отац био бор. Имао је високо стабло, голо, без грана, а наврх стабла широку крошњу.

А зашто?

Све што је доносило, прољеће је давало свему, само не мом јасену. Озебла присоја по подбрежјима попршће топлим иверјем сунца, јагорчевинама, а на румено-плавим примјерима првих љубичица покаже осталом цвијећу шта и оно треба да ради. Топлом јагодицом прста дирне дријен и викне му: „Хеј, докле ти мислиш тако?“, а он одмах исцвјета свим својим жутим цвјетовима, што их сав боговетни зимски сан сања, а за њим се поведу и остали дренови и излију у цвјетове све што су у себи зимус насањали злата, те се чини да су постали бестјелесни, да су од њих остали само цвјетови да као жуте пахуље лебде у рујно-мрком шипрагу. Птицама прољеће глицерином својих топлих ваздушних струја раскрави и очисти промрзле и зарђале гласнице...

Свему је прољеће било мајка, само јасену маћеха. Само што би олистао. И само што би ујутро служио као птичја кујунџиница, или што би се на јужном вјетру љуљао, личећи одозго на огромну пајалицу којом земља паје по небу паучину.

Али само се чинило тако да је јасен пасторак. Нас неколико знали смо шта се у њему догађа.

Појави се у њему мезгра. Тако се зове сок који он срче из земље и разводи га до у сваки пуп, до саме своје вршике.

Загреби га мало ноктом или боцни чим било, ту почне да ниче капља, па расте, као суза.

То је за мене и за моје друштво знак да је дошло вријеме пењању у његову крошњу. На то су имали право само они које ја познајем. То је било вријеме кад је јасен престајао да буде ничији, и постајао мој.

Пењао сам се само ја, не само зато што сам ја једино на то имао право, него и стога што су остали били или претешки или незграпни или кукавице. Пењао сам се са сјекирицом за пасом или с добрим ножем у зубима. Читаву ствар требало је непримјетно извести, јер једино би се тада отац или стриц сјетили да је јасен њихов: нису дали да се сијече.

Смјестио бих се у крошњу и одабирао грану коју ћу одсјећи.

Прољеће по прољеће, по неколико грана сваког прољећа, тако је дошло до тога да је јасен личио на бор.

Све је то отишло у наше трубе.

Те трубе правиле су се од јасенове коре, која се „свртала“ са пробраних грана, с оних њихових дијелова без изданака, или бар без већих изданака. Кора се, идући од тањег дебљем крају гране, спирално засијече па се онда одлијепи, што иде тако рећи само од себе, јер је подмезгрила. Затим се та спирална кора савије у трубу. И крај причврсти дрвеним клинцем или прошивком. Неко још метне писак, неком су писак властита уста, тек – труба је готова.

Ове трубе ватрогасцима нису могле бити ни слуге, али у једноме су се могле с њима такмичити: у домету звука. Регистар им је био више него убог, могле су да произведу само два гласа: ту-ху, ту-ху. Зато су се и звале тухаљке.

Једном ја тако, пошто ми је тухаљка пошла за руком, долетим матери да јој се похвалим и да је обрађујем. Развијала је нешто, питу или омач, и ја јој иза леђа затухучем у ухо. Као да јој је топ пукао уз ухо, жена скочи и, како угледа мене и тухаљку, потклепну ме оклагијом и хтједе још, али ја побјегох.

Ја и двојица-тројица мојих с трубама од мога јасена изиђемо на дједово брдо; брдом смо га звали, а у ствари је то невисока, али доста пространа узвисина с које се могла видјети цијела касаба и под њом невелико поље оивичено модрим планинским громадама са вијенцем села у подножју. Дједово брдо било је гласовито по свом сијену, добром за хангире и бакове, а највише као бескрајно игралиште за оне које бих ја ту пустио.

Ту бисмо се ми окренули с трубама на све четири стране свијета, и почињала је наша трубљава. Басовске звукове наших труба, прозукле и сирове, преносио је бистри прољетни ваздух преко башта и њива и преко поља до у сама потпланинска села. Чим бисмо се са дједовог брда зачули ми, почеле би да нам се одазивају трубе, из башта и сокака, с поља и из села, као пијевац пијевцу, пас псу, те је све то на тренутке могло личити на неку велику узбуну која навијешта ватру, воду или непријатељску војску. Све је, међутим, остајало мирно или у свом редовном кретању, осим наших надувених образа.

Ја тухучем пут Меденог поља, одакле ми се – тако ми се чини – између толиких тухаљки одазива баш један, и то је – увјерен сам – труба Јовице Шарца, мога кметића. Образи и уста већ ме забољели, труба већ само попухује, морам се одморити...

Ибро метнуо трубу под пазухо, уста обдланио, виче пут Горинчана:

Почуј, црни Лука

набасо на вука

и на кују љуту

у тијесну путу.

Ту-ху, ту-ху, ту-ху, ту-ху.

Готов момак већ, не знам ни што се умијешао међу нас, Хамдија виче и тухуче пут куће Мехе Кишљена нешто масно на рачун његове сестре. Ако га Мехо чује, запамтиће кад је свирнуо трубу.

Ја сам у оно ту-ху, ту-ху, уносио своје помишљене неизговорене мисли, и помало ми се чинило да постају звучне, да их сви из трубе чују, као да се пјева пјесма. И што ме највише хранило блаженством, све сам тако могао да рекнем, и оно што не бих ни бунару, и оно чему би ми се сигурно наругали.

Јасен су послије, не знам зашто и не знам ко, посјекли. Све воле да посијеку. Све, само мој тухук нису могли. Јер ја га и данас чујем.

Камена с бољег рамена

За тог Хајдара што је дошао однекуд с Уне причало се да му камена с рамена нико још није одбацио. По нашој касаби одмах се прочуло да је и дошао зато да се такмичи с нашим славним Бошком, коме у нашем крају нема равна.

Сазнало се да ће се „уметати“ на сточној пијаци, предвече, кад мало захлади: „уметати се“, то је код нас бацати камена с рамена.

Ни од кога нисам чуо да је тог Хајдара видио, знало се само код кога је на конаку, па смо нас неколико пред Ибрахим-беговом авлијом сједили и сједили, неће ли се помолити. Чим се авлијска врата отворе, ми сви поскачемо, али узалуд: није то Хајдар. Мени се чинило, ако се појави, мораће се отворити оба каната врата, толики је.

Сигурно је у чаршији, рече неко, и кренусмо не бисмо ли тамо били боље среће. Којег год непознатог човјека видимо, загледам га и питам се – да то није он?

– Да није овај? – питам Агана, испод гласа.

– Није, овога ја знам.

За кога год помислимо да је Хајдар, неко се нађе па рекне да није.

Гледамо гдје је сунце.

Ни ићиндија још, а ми се искупили на старој пијаци. Сунце стоји на небу, као да не мисли сићи; па да нам вријеме прође, ударисмо у игре.

Престадосмо кад видјесмо да људи већ почињу да долазе. Сједају уз пијачну ограду, у хладовину. У игри нисмо ни примијетили да је већ добро има.

Окупљамо се око старијих, да чујемо разговоре.

Наслоњени на ограду, чуче Велага Звиздић и Дервиш Кахвеџија.

– Е богами ће данас Власи видјети колико су дугачки – каже Велага. – Хајдар, кажу, не пребацује, него укопава! „Укопати“ – то значи пребацити за људску дужину.

– Богами, и крмак баца! – одговара Дервиш. – А волио бих да га пребаци, макар два прста, него, вјеруј ти мени, да ми кафану позлатиш и у драги камен окујеш, само да не гледам Влахе како им од тога већ њиховог Краљевића Марка срце игра, лице сја! Ко бајаги, драго им што је из нашег мјеста, а јок: драго им што је Влах.

Сунце пада, свијет се искупља. Бегови, трговци и механџије православне, чиновници, тежаци, беспосличари чаршијски. Дошао је и Мустај-бег, мјесецима од сухе лежи у постељи. Ту је и прото, стриц Бошка мејданџије. Ено га, долази и Хусеин-ефендија, мој хоџа, главни имам.

Бошко је већ ту. Хода кроза свијет, ни ским ништа не говори, гледа у земљу. Свијет му се размиче, огледа га. Као од бријега одваљен, кратак, плећат, прсат, румен, вратина му као пресјецало, мишице му као у другога ноге, кад хода – као да стубове побија.

Хајдара нема. Пронесе се глас да неће ни доћи, да лежи код Ибрахим-бега јер га је нешто око жличице забољело. Страховито ми би жао. Наша се вјера покуњила, њихова се све нешто сашаптава и смије, видим драго им: препао се. Али се очуше гласови: ето га!

Заиста, пијацом је ишао Ибрахим-бег, а тај с њиме – ко би други могао бити него Хајдар!

Сви погледи на њему. Висок је, сух, танковијаст, погрбљен мало. Падоше ми у очи његове танке цјеванице у ногавицама чакшира.

Људи се намјестише да гледају, ћутња завлада.

Домаћин баца први. Бошко баци, из по руке, реда ради, тек толико да је уметање отворено. Донесоше камен Хајдару, он се подви под њим и пребаци Бошка за читав укопај; не шали се. Узе камен Бошко. Нема више шале, намјешта камен на руку, и баци га из све снаге. С обје стране потрчасмо неки да видимо гдје је камен пао: нема шта, три стопе испод Хајдара. Ћути се, не зна нико шта који намјерава. Узе камен Хајдар. Подбаци свој први хитај, погоди тачно у Бошка. Лијева страна, њихова православна, осмијехнуто ћути, али међу дјецом весео жагор.

Камен узе Бошко. Потрчаше и једни и други да виде докле је добацио: прст-два испод оног првог Хајдаровог бацања. Разиђоше се, сад тек почиње оно озбиљно.

Камен узе Хајдар. Осим онога што добачаје биљежи нико не потрча да види, јер Хајдар пребаци себе првог за читав корак.

Камен узе Бошко, прото га издалека прекрсти, али не помаже ту више ни крст. Бошко, црвен и знојан, сам себе подбацује, а Хајдар се помиче, све подланицу по подланицу, па прст по прст. Нема ту више шта да се гледа. А и смркава се већ.

Ибрахим-бег и остала моја вјера само што не скоче под небо, али ћуте; прото и његови, као да је душа издушила из њих, одлазе погружени, ријеч један другом не умију да рекну.

Кад одоше, по Хајдару наши само што не скачу. А мени жао Бошка. Не могу ни да замислим да га је она дугенџа пребацила. У руци би га могао подигнути.

Вршњаци

Ваљда сам зато толико волио вршидбе што ми сами бегови нисмо врхли; (или хармани, како смо их звали) била су нам по кметиштима, а отац би ме тамо ријетко водио.

Тако бих ја обилазио туђе хармане. Знао бих се понекад одбити од куће и на нечијем гумну проборавити и читав дан.

Најљепше ми је било код старих Феризовића. Оцу Феризовићу, причало се, било је стотину и четири, а сину осамдесет и пет. Требало их је добро познавати па да их човјек не побрка. Једнаке висине и тјелесног кроја, исти у лицу, у обојице брада, у оца само мало бјеља; једнаки им и гласови.

Били су добростојећи, слободни тежаци; снахе, кћерке и унуке ткале им ћилиме, а мушких глава за земљу, стоку и киријашење – војска.

Али њих двојица нису остављали косе ни мотике.

За вријеме вршидбе поваздан би лешкарили или чучали под огромном јабуком петровачом и мало-мало па устајали и ускакали у гумно, отимали канџију, и показивали како се пуца и ојка за коњима.

У жетвена и вршидбена доба постајали су добри, без псовке и отресања, увијек спремни за шалу.

Низ широка лица, из очију им се изливала и умивала им бакарне образе некаква милина и појила им браде; добро сам запамтио тај израз, иако сам му значење спознао много послије; то је сласт од плодова рада, захвалност родној години.

Ја, бос, у кратким панталонама, поваздан у гумну за коњима; они којима је то посао примијетили ту моју страст, па ме искоришћавају, нема их сатима. Ручам са Феризовићима, код куће знају гдје сам и не љуте се.

Уживам у коњима и свему томе: у поигравању грива и, под праском канџије, у вијорењу њиховом и у фрктању ноздрва, у сјају узњиханих сапи, у шапорењу и заситној дùхи пшеничне сламе, у кружењу око харманског стожера, у надуравању са сунцем на самом тјемену.

Додијало Сину већ гледати колико се напрежем, па скочи из хладовине и узе ми канџију:

– Дај овамо. Беговско није радити. Од тебе никад бега!

– Или ће бити прави бег! – додаде Отац испод јабуке.

У вршају ништа нисам осјећао, али кад би ми навече мати наредила да оперем ноге, расквашене огреботине од сламе пекле су ме до преко кољена, те сам се једва суздржавао да не заплачем. Али свеједно – опет сутра у вршај.

Највеће Очево и Синово уживање почињало је предвече. Тада се скине посљедњи вршај и зрње се смете на једну гомилу, одакле се пренесе на мјесто гдје ће се „вијати“. Нађе се мјесто гдје има највише повјетарца, или бар промахе, па се ту „вије“. „Вије“ се овако: са гомиле се на велику дрвену лопату узме изврхлог жита па се то баци у вјетар; зрње пада на једну страну, пљеву и сламке вјетар односи. Онај који „вије“ урогљи врећу и набије је на главу, да се заштити од пљеве, која при слабијем вјетру зна и по њему.

Благодетно и свечано било је гледати и слушати оштре фијуке зрња са лопате и његово благо бисерно ромоњење по гомили која расте. Невидљиве прегршти предвечерја, да све заспи чисто, умивале су сва лица и све, и браде Очеву и Синову, и пшеницу и све, сунцем чија ће златнорумена топљевина брзо отићи. Сједи се и гледа „вијање“, пије се шербе и срче кафа, која се, џезва на џезву, пече на сталној ватрици.

Ми млађи трчемо се уз њиву и теглимо се куке.

Куке се теглити – то се у нас радило стојећке: противници прислоне стопало уз стопало, закаче се, „узму се у куку“, средњим прстом; онај јачи тегли слабијег све док овај не попусти или док га не помакне с мјеста. Све изгледа лако и једноставно, али треба ту и снаге и вјештине.

Можда не највјештији у „куки“, али свакако најснажнији међу свима био је Мухо, праунук млађег Феризовића. Био је, додуше, момак скоро за женидбу, али је надвладавао и старије од себе.

Феризовић Син скочи.

– Лахко ти је са дјецом! Деде стани мени у куку!

Сви мислимо шали се, али брада богами стаде и ухвати се са Мухом. У истом трену створи се око њих халка гледалаца и навијача.

Кад стари почне да натпотеже Муху, ми сви повичемо:

– Хај, стари! Још мало, стари! Не дај му да ти заврће! А кад изгледа да ће натпотегнути Мухо, ми опет:

– Не дај се, стари! Издурај још мало! Не може он дуго.

Стари је очевидно, иако вијек људски старији од праунука, био јачи од њега, и натезао се с њиме само да напне игру; у једном тренутку, као укопан у мјесту, потегну га и забаци за себе, па га још ухвати за руку и обнесе око себе два пута.

Скочи Феризовић Отац.

– Лахко ти је – рече Сину – с дјететом, деде стани мени у куку!

Ухватише се.

Смијурина, и сви мислимо, Син неће себи допустити да осрамоти Оца, попустиће му.

Али Син озбиљно запео, не да ни он да њега осрамоти Отац, стиснуо вилице, зуб у зуб, заковао, поцрвенио, вратне жиле му искочиле, „кука“ је равно у средини меду њима, шаке им дрхте, и чини се да им се чује шкрипа костију. Стогодишњакова рука непомична, њу повући то је као пањ чупати – чини се као да је сто година само јачао.

Видјело се да Сину, узе сва задржавања, рука ипак попушта, док не попусти потпуно, и Отац га помаче из мјеста.

– А сад ћемо да се огледамо и на ногама! – рече Отац, скиде фермен, отпаса силах и пљуну у шаке.

То истовремено учини и Син, и потекоше се низ њиву; дугу њиву. Неки од нас за њима низ стрњику да изблиза пратимо трку.

Син први стиже до на дно њиве и први окрену назад. Одмиче Оцу, али Отац се негдје од половине њиве, као да џинови уђоше у њега, поткупи и поче да престиже Сина, док га не престиже и стиже на биљегу први, додуше не много, али први.

Донесоше им однекуд лонац истом помузене варенике – допола попи Отац, отпола Син.

Стајали смо пред њима, патуљци пред својим џиновима. Гледали смо док пију варенику, како им се њишу браде и играју јабучице под грлом. Ох, мислио сам у себи, кад ли ће доћи то вријеме па да им будемо вршњаци!

Добри мој хоџа

И тако послије тога догађаја уради Хусеин-ефендија, добри наш вјероучитељ.

Моје школовање почело је, као и код све муслиманске дјеце, мектебом, илити, како смо ми ту арапску ријеч прекројили по свом језичком кроју, мејтефом. То је почетна вјерска школа, коју смо морали завршити прије уписа у основну.

Зграда је била још из турске царевине. Невелика приземница, по висини готово потлеушица од једне једине просторије с неколико прозорчића. Клупа није било, него се сједило на поду, „турски“, подавијених ногу. Рески глас Хусеин-ефендије долазио је иза једног сандука, за којим је сједио „турски“ као и ми, само на овчијем руну. За леђима му је, као једини још дио школског инвентара, стајао љесков прут, укосо, дуг, тако да је могао, не подижући се, дохватити њиме и онога у посљедњем реду. Хусеин-ефендија чувао је грло за објашњавање штива, а што се опомена због наших немира тиче, давао је ријеч томе љесковцу.

Није у нас било одмора, па је често било тешко дочекати подне да би се удовољило природним потребама. Додуше, Хусеин-ефендија нас је пуштао напоље. Само је требало дигнути руку и викнути:

– Ефендија мени је притужило! И Хусеин-ефендија би одговорио:

– Хајде, само ми се немој много задржавати!

Али била су двојица, у задњем реду, Решо К. и Аго К., који су одиста прелазили сваку мјеру. Нису још добро ни загријали мјесто, већ траже напоље; а ми знамо зашто: да пуше, били су већ момчуљци, од оних што су завршавали основну са шеснаест и осамнаест година. Тако по два-трипут до подне. Док једном Хусеин-ефендија не опази да их пушта по богзна већ који пут, па плану:

– Е нећете, мајчини синови! Је ли ово мејтеф или ћенифа? – Дохвати љесковац. – Ко ми дигне прст, одбићу му га! Одселе да знате: нема више ником! Истреси се код куће! А ко ми се овдје онереди, нек зна, јешће га и кусати! Безобразници једни, тако ви мени: ја вама харф (слово) у главу, а он вама на пркно!

Знали смо да је добар и да ће већ сутра заборавити шта је рекао. Али се преварисмо. Сутрадан, један, којем је искрено притужило, подигну руку, а Хусеин-ефендија га само гледа поврх наочара, стављајући томе до знања да му је боље послушати овај поглед него љесковац.

Кад С. мујезин, који се старао о мејтефу, заклепта клепком у знак да је настава готова, ми нагрнусмо напоље, појурисмо низ цесту. Мало коме да није овако или онако притужило.

Била је зима са доста високим снијегом, цеста затрпана, само јој средином пртина. Како одмакосмо мало од мејтефа, тако на првом спусту цесте, заклоњеном мало од чаршије, чучнусмо уз пртину, има нас лијепа десетина. Чучимо, олакшавамо се, причамо. Док неко не рече, испод гласа:

– Хусеин-ефендија!

Шапатом се глас пренесе десетином. Ко га први угледа, не знам. Али ту је, још који корак и на нас ће! Како се само овако неопазице створи! Бјежати је касно, све нас је видио; а и недолично би било сијевати овако голом низ цесту. Нема ни њему повратка. Испало би да је пред нама, због нечега, макар и због овога, морао да устукне. Ми оборили очи, иде право на нас, гледа преда се, не види нас, а види. Хоће богами, проћи ће, неће се вратити! А незгодно нам правити се да га не видимо. Не знам коме то првом паде на памет, али ствар се пренесе с једног на другога, и како Хусеин-ефендија покрај којега наиђе, тако се тај, с гаћама у рукама, мало попридигне и викне:

– Мерхаба, ефендија!

Јер незгодно би било хоџу свог не поздравити.

Поздрави звоне:

– Мерхаба, ефендија!

– Селамун алејкум и мерхаба, ефендија!

– Опрости, ефендија, мерхаба!

Он прође ћутке и оборених очију – неће нам ваљда овако голокракима одздрављати.

Сутрадан, ми већ све и заборавили, кад он, истом што сједе на своје мјесто, метну преда се на сандук кратки прут, који је служио за шибање по рукама. Погледа онда у нас:

– Деде сад нек устану они који свом хоџи мерхаба с говнета вичу!

Нико не устаје, он дохвати дуги љесковац, куцну по глави једнога:

*    Сад ћеш рећи да ниси! Устаниде!

Тај устаде. Остали сједимо, слегли се.

– Деде даље. – Наставља Хусеин-ефендија. – Све сам ја вас попамтио. Немој да вас буди овај љесковац!

Почеше један по један да се дижу. Сви устадоше, осим мене. Хусеин-ефендија пружи љесковац, куцну ме по рамену.

– Ходиде ти мало овамо, лихаћу!

Приђох, и сам му пружих длан, знам да ме не зове да ми дадне шећерлема. Удари ме само једном, каже:

– Другу.

И по другој само једном, па пита:

– Знаш ли зашто је ово?

– Знам.

– Е хајде сад на мјесто! Онда се обрати осталима: – Ваља ли оно што сте јуче урадили?

– Не ваља.

– Не ваља никако.

– Откле ће ваљати, ефендија, кумим те богом!

– Да ваља, што би се ћенифе градиле?

– Свеосве не ваља.

Само се чу један глас, ситан, али бистар и звонак:

– Ваља.

Хусеин-ефендија се накостријеши као тукац, мислећи да је пркос:

– Који то рече да ваља?

То је био Ибрица К., најситнији, пиле међу нама.

– Боље је и онако, – одговара, заправо наставља своје Ибрица – него доћи кући усране, да опростиш, ње!

Сви се смијемо, и Хусеин-ефендија.

Поче дерс, настава. Негдје у по дерса извади сат, рече:

– Сад коме је дошло оно што и цара с коња скида нек излази. Послије ће му бити касно.

Нагрнусмо сви, један преко другога. Човјек би рекао, загадићемо град и околину.

А у ствари је то највише било ради грудања.

Послије, она двојица, Решо и Аго, престадоше да сваки час траже излаз.

Добри мој Хусеин-ефендија, кажем послије толико година.

У твој мејтеф требало је слати владаре свијета, да се науче с човјеком разговарати. Мерхаба.

Мед и коприве

Хашијино је ово било масло.

Родитељи су отишли негдје на сијело, а ми смо остали са Хашијом, нашом новом слушкињом.

(Сјећам је се добро, била је са села, огромна, бујна и плава дјевојка. Посао јој је био, док је мати не приучи кухању, да музе краве, риба, пере, доноси дрва, да ради све оно грубље у кући. Памтим је и по њеном смијеху, – покажи јој прст, она закикоће. Момци – душа.

Те ноћи на ум паде јој мед. Били смо већ вечерали, сити до грла, а њој у нека доба – да јој је меда!

(Канта меда стајала је у једној соби, одмах иза врата. Та соба, поголема, служила је као остава: ту су висиле сухе овчије стеље, суџуци, говедина суха, била је ту и купусна каца, вреће брашна, пиринча, главе шећера, канте масла. Налазиле су ту уточиште и ислужене кућне ствари, које мати није бацала јер могу једном ваљати, а могу се и сиротињи удијелити.)

Хашијиној жељи одмах се одазвах. Она донесе сахан, и кренусмо у оставу. Мати ју је остављала отворену.

Ја се одмах латих посла. Баш ја, не дам другоме. Ја ћу мед вадити. Ја мед вадим, Хашија чучнула крај врата.

– Салих-беговица – кажем (то је моја мати) – запамтила мед довде, а сад ће јој бити довде! – навадим Хашији (драга ми била) пун сахан меда. – Нек послије израчунава, слаби су јој рачуни!

Хашија се смијала, широко и искрено, и завали се леђима на врата, – врата се затворише!

Мени кашика испаде из руке. Шта уради, несретнице?!

Гледам браву. С ове стране нема кваке. С оне стране је квака. Брава је била расходована – с ове стране није било кваке. Затворени, закључани дакле све до повратка родитеља!

Мене обузе некакав грдан стид. Од све дјеце, осјећао сам, мати је највише вољела мене. „Њега не треба волити“ говорила је, то сам чуо од других. „Он се сам воли.“

То значи – касније сам то тек схватио – по њеном мишљењу мене свак, без мога труђења, заволи чим ме види. То је био смисао оних њених ријечи.

То њено повјерење према мени и било је разлог што се, кад Хашија груну леђима по вратима, осјетих као издајник једне вјере, бескрајно осрамоћен пред матером и пред свима.

Да нас отац и мати, кад се врате, затекну овако затворене, у крађи меда, – па то би ми било страшно! Горе невјерство нисам могао замислити; унапред сам видио материн разочарани поглед и, чинило ми се у тим тренуцима, распамећену ћутњу; па сам предвиђао и батине.

Изаћи се мора! кажем у себи.

Шта нисам покушао да отворим врата, али све узалуд. Најзад спазих у једном ћошку ћускију. Налазила се ту с пилом и још неким алатљикама.

Почех да завирем и да подавирем под врата, али и то би узалуд – само што још отцијепи комад даске. Остајемо дакле затворени.

Али напоље се мора! виче један глас у мени.

Отворих прозор и почех да дозивам стричевке. (Знао сам да су саме, да су и стриц и стрина отишли на сијело заједно са нашим родитељима.) На прозору недалеке стричеве куће појавише се моје двије стричевке са свијећама у рукама, била је тамна ноћ позне јесени. Вичем им нека донесу мердевине. Смислио сам био да сиђем и да уз мердевине уђем у кућу кроз заходски прозорчић, који знам да је стално отворен. Онда је лако – за кваку, и спашени смо.

Стричевке у чуду питају што ће ми мердевине, ја одговарам нека само донесу, све ћу им казати.

Свијеће ишчезнуше, чекамо. Али стричевке се не појављују. Дозивам поново, али оне се не одазивају. Очевидно, ни неће, не смију.

Изићи се мора! опет онај глас у мени; не одустајем. Дође ми на памет да скочим и да из штале узмем мердевине. Спрат није баш висок. Али се сјетих да је под прозором огромна гомила камена, који је остао неискоришћен кад је отац преправљао и дозиђивао стару кућу. Гомилу прескочити немогуће, скочити – остати намртво.

Онда се сјетих. У соби је међу осталим стварима стајао и један ислужени стари душек. Рекох Хашији нека ми присвијетли, узех душек и он се срећно распрострије по гомили. Скочих, без и најмање повреде. Сад је ствар у мојој руци.

Узех из штале мердевине и прислоних их уз заходски прозор позади куће. Кад – прозор затворен! Притишћем, гурам – бадава! Ох, мати, мати, колико се бојиш хајдука!

Повратка нема! Нема ми друге – лупим шаком по стаклу, провучени руку и дигнем ерезу.

Уђем у кућу и отворим врата. Срећа, кликтање!

Толика је била та наша срећа да смо сви заборавили све: и ћускију код врата, и читав дармар по соби, и душек под прозором, и мердевине позади куће. Умакали смо сомун у мед с орасима, кикотали се, ликовали. Тако и заспасмо.

Сутрадан – узбуна. И у нашој и у стричевој кући.

Ја и учесници – сви само слушамо шта се прича о догађају и шта се намјерава. Слушамо, али ћутимо – ни лук јели ни њиме мирисали.

Очевидно, хајдук је синоћ ушао у кућу. Ушао је уз мердевине кроз заходски прозор. Значи, добро је познавао прилике чим је знао за мердевине у штали и куд се може ући. Али, одатле је настајало чудо. Није ништа однио! У свим собама све је било на свом мјесту, осим у остави. И зашто је ћускијом подавирао врата? Да је подавирао, види се и по ћускији и по одваљеној цјепки. Мора да је, закључивао је отац, нехотице за собом затворио врата, па видјевши шта је урадио бацио душек, скочио и побјегао. У страху није имао кад ни душек да понесе. Доћи ће он опет.

Слиједеће ноћи отац и неколико момака засједоше с пушкама око куће да га чекају. До нека доба није се спавало ни у нашој ни стричевој кући. Видјевши да би ово могло изаћи на големо, стричевке, којима сам ствар повјерио сутрадан, казаше све стрини, стрина мајци, мајка оцу.

Пред сумрак вратих се кући из игре. Како ме угледа, мати узе маказе и једну крпу и рече ми нека пођем с њом и помогнем јој да набере зеља.

Доведе ме иза куће гдје су расле огромне коприве. Придржавајући крпом, одреза двије-три, онда ме сави преко кољена, скиде ми панталоне и гаће, видим ја њезино зеље, али узалуд моје отимање. Поче да ме шиба:

– Толики ти мени страх у кући! Хоћеш ли меда! Јеси ли гладан меда! Е ево ти меда! – хукће, а коприва пржи као пламен.

Најприје сам викао да то није истина, али кад видјех да је то још више разјари и да дохвата и другу коприву, почех да кукам и богорадим да нећу више никада, никада, мајка, никада.

То, изгледа, поможе. Једна коприва остала је неупотријебљена.

Те ноћи нисам ни вечерао. Сви су, и отац, знали до у танчине шта сам урадио и шта ме је стигло, и сви су, као и мати и ја, осјећали да је најбоље да не будем за вечером.

У нека доба ноћи пробуди ме страшан сврбеж и ватра по мјесту по ком је радила коприва. Почех да се чешем и јаучем. Чинило ми се да се и јорган нада мном запалио.

Мати улети у нашу дјечју собу и пита ме шта ми је. Не одговарам, види шта ми је. Изиђе, донесе часу кисела млијека па ме намаза. Онда опет изиђе. Сврбеж и ватра мало ми уминуше.

Ето је опет. Стави преда ме сахан меда с кајмаком и орасима и комад погаче.

– Вечерај – каже, и помилова ме.

Заспах сном у којем се све заборавља. Тако се сутрадан и пробудих. Сви – као да се ништа није догодило.

Игра, чиста игра. Само што сам послије у сличним играма у животу помишљао и на коприве. Али никад се нисам унапред почешао.

Језеро

Тургају Мутевелићу

У мом родном мјесту, Босанском Петровцу, нема ријеке. Има само, усред града, једно врело, које се некад звало – тако су причали – Петрово врело, по којем је и насеље и прозвано: Петровац. Кад је град добио то име, врело је остало безимено, као да му га је украо.

Аустрија је испод врела направила басен дуг неколико стотина метара, с три дубине. Тај басен народ је назвао Језеро, а и јест било право језеро. Љети би се у њему купали аустријски чиновници и њихове обитељи, а зими би, кад се замрзне, прорадиле „шлићуге“.

Наша прва држава Језеро је потпуно занемарила. Предала га је на самоуправљање жабама.

Убрзо су га читавог покриле дебеле зелене поњаве жабокречине; тек овдје-ондје гледало је из њих „око“ воде, које су ваљда жабе себи оставиле да би могле видјети шта се напољу збива.

Кад падне ноћ, нарочито кад усја мјесечина, жабе изиђу на ту дебелу кору, бројати би их било као звијезде по небу, и почне оркестар. Као што знате, оне не свирају виолину ни харфу него дуваће инструменте властите производње, те симфонички крекет прелијеже читавом околином, вјерујем да га чују птице, медвједи и остали становници Клековаче и Осјеченице, двију планина над петровачким пољем.

Тужан је град без ријеке, да је најљепши. До нас дјечака допирале су приче о ријеци-љепотици Уни; „да је, болан“ причали су „пливајући попијеш буре, трбух те неће забољети“.

Али нисмо се ни ми препустили судбини. На мјестима гдје смо се купали „раскрчили“ смо жабокречину: ми непливачи, „газаџије“ и „бућкари“, на горњем језеру, најплићем, а пливачи на „бенту“, дубини, гдје Језеро кроз малу решетку на зиду отиче поточићем толиким колико је и врело.

Купање у Језеру било је строго забрањено, због прљавштине; али то је било исто као и забранити жабама да крекећу. Пандуру већ дојадило да нас поваздан разгони.

Купали смо се голи, сви, и они с већ добрим „вршњацима“ („вршњак“, то је био наш назив за ону мушку муку, јер колико је година теби, толико је и њему).

Мене је већ неколико ноћи прогонило једно те исто: да скочим и ја у бент. Заспивајући, одлучујем да ћу скочити сутра.

У сну скачем, мије ме топла тамнозелена вода, пливам – није то да пливам, него трбухом клизим по води.

Али кад сутра дођем на бент, само се мотам између скакача и кријем своју намјеру као што кријем „вршњака“.

А прешао сам већ „газаџијски“ и „бућкарски“ курс, неки од мојих већ увелико скачу. Помало ме и стид пред њима. Један чак поче да ме „усуђује“:

– Треба се, болан, само усудити! Скочи, дигни браду, овако ради рукама, вода те сама држи!

Била је и једна помоћна справа за прве пливаче. Дуге гаће од дебелог сељачког платна. Добро се утегну ногавице и учкур. Код тога што се одлучио да уз помоћ те технике скочи први пут, стане неколико нас па му наизмјенце дувамо у гаће док се око њега не створи балон. Пошто се балону провјери тврдоћа, скакач полази на старт. Сви се искупимо и гледамо хоће ли гаће издржати. Некад издуше већ при самом скоку, и тад настане смијурина, а прави скакачи за сваки случај одмах поскачу за њим, али нема потребе – онај плива!

Испливава и излазећи из воде псује:

– Сунце ли му његово, ко ми онако слабо напуха гаће!

Некако ми недостојно да се послужим тим изумом.

Одгодио сам скок за сутра, врзмам се око скакача, док у једном тренутку, не знам шта ми би, затрках се и скочих. Пливам! Пливам – па како је то лако! Чега сам се толико бојао?!

Цијело тијело мије ми топла језерска вода – никад више такве воде!

Пливам, као и сви, „паски“: високо држећи браду, копам рукама испред себе. Пси су били једини наши учитељи пливања.

Осладило ми се па скачем и пливам незасито. Пливам дању у језеру, пливам ноћу у сну.

Једног дана наиђе испред бента жупник (с ону страну Језера му је двор). Пролази између нас, ништа као не види, ми му правимо мјеста, покрили „вршњаке“.

Не прође много, кад неко викну:

– Салих-бег!

Салих-бег, то је мој отац.

Све прсну пред њим, само неколико нас остадосмо у води. Пливамо луђачки, безглаво, али он је прочитао нашу намјеру, стиже први и чека нас на зиду бента. Ми натраг. Али нас дочека жабокречина, нема ни говора да би се могло испливати негдје на обалу. Нема друге него на Салих-бега!

Излазимо, ћутимо, ћути и он. Мене узе за руку, остали га не занимају.

Скида ми с главе, с гађењем, велику крпу жабокречине, коју нисам ни осјећао, пита:

– Гдје су ти хаљине?

Али ме не испушта из руке. Узех панталонице и кошуљу, пођох да се облачим, али он:

– Не, не.

Доведе ме до чесме испод жупникова двора. То је најстуденија вода у граду. Потури ме под чесму, поче да ме купа. Вода ледена – сијече!

– Ледено, ледено, јој, тата, немој, ледено! Кад ме тако окупа, пажљиво као мати, скиде ме с чесме, каже:

– Е па кад је тако ледено, да се мало угријемо!

Отпаса каиш.

Преко кољена, па зна се куда.

Дерем се, а он само пљаштри и мукло говори „Ћути!“

Схватих да му не би било пријатно да свијет види како ме овако јавно бије, па почех да се дерем као да кожу гуле са мене. Али то њега још више распали, па сад као да ме бије са стотину каиша. Онда промијених тактику – умукнух. То поможе, али и њему ваљда већ додија.

Али ме је добро ишарао. Сутрадан на купању сви су долазили и разгледали те шаре.

Жупник нас је пријавио. Зато су му и попуцали прозори. Зато није смио да прође покрај бента, него морао око Језера, јер ми му приредимо свечан дочек: натртимо му се сви до посљедњега, а он, сиромах, умјесто да нас каквом мотком, дигне главу високо као да ништа не види и пролази достојанствено.

А зашто нам нису очистили Језеро?

Или, зашто тај Петар није подигао град на зеленој Уни?

Мој брат

Пред ноћ нас отац, сестру и мене, узе за руке и поведе стричевој кући. Биће тамо дјечје сијело, и ту ћемо, каже, и ноћити.

Весеље наше било је огромно, почесмо оца да вучемо за руке.

Стара зимска сијела. Понекад би родитељи и нас дјецу на њих водили. Пртином на челу породичне колоне иде са фењером отац, пртећи мене на леђима. Пловим, снијег шкрипи, трепти ведро зимско небо, не питам се јесам ли оцу тежак или желим да та кућа којој идемо буде што даље.

Али кућа се, на жалост, примиче, горе јој прозори, и ускоро ме отац скиде па лупа халком на авлијским вратима.

И сад нас отац води на сијело. Али не на такво сијело, него на право сијело, на наше дјечје сијело. Бићемо сами, амиџа је, знамо, отишао у велики лов на срне, стрина је предвече дошла нешто нашој кући и ту ће, сазнали смо и спавати.

Имао сам четири амиџичне, стричевке, једну сасвим младу, једну већ старију, и двије сублизих година.

Отац рече да будемо мирни, оде кући, поче наше сијело.

Поче озбиљно (смијешно опонашамо старије). Метнула се софра, износе се јела, све љепше од љепшега. (Откуда то наједном?!) Као да је Бајрам, на крају дође сахан меда са кајмаком, и орасима по врху, а то ми је било душа.

Био сам један од познатих немирка у касаби, чаршија ме није ни звала именом, него „онај Салих-бегов“. Два пута сам падао са првог спрата, једном се топио, једном довео до тога да се поставе ноћне страже око наше куће, – биће прилике да то и штошта још друго испричам.

Кад се тако лијепо погостисмо, осјетих да ми је досадно: шта да радим ја, једино мушко међу толиким дјевојчицама?

Кажем им:

– Сад ћемо клањати јацију.

То је код муслимана једна од пет дневних молитава, посљедња. Моли се уз гимнастику: сагињући се до кољена, спуштајући се челом на земљу и сједећи подавијених ногу. Прије тога мора се узети абдест: по прописаном начину, руке лице, и ноге. Мораш се још причувати да случајно не пустиш вјетар, јер онда ти абдест ваља узимати поново.

Ја ћу бити „имам“, онај што пред вјерницима клања први.

Завих пешкир око главе, попех се на сећију и, туривши прсте у уши, почех „езан“, онај позива са џамије на молитву (то сам већ знао).

Дјевојке стадоше у шаф (ред), ја стадох пред њих као прави хоџа у џамији, поче клањање.

Ишао сам већ у мејтеф, основну вјерску школу (коју је свако муслиманско дијете свршавало прије него што би га отац уписао у редовну државну школу). Знао сам само како се врши гимнастика током молитве, од куранских реченица што их хоџа пред вјерницима гласно изговара само покоју, и то сам стално вртио.

Негдје у по клањања, кад још једном дође оно вријеме гдје се челом дотиче земља, ђаво донесе мачкицу, која поче да се игра пешкиром око моје главе: најзад ми га смаче.

Заборавих на молитву – појурих за њом, једва је ухватих. Гледам по соби шта бих јој свезао за реп, угледах џезву на мангали, али чиме да свежем? Извукох учкур из гаћа, свезах, мачка луђачки појури по соби, смијех, вриска дјевојчица. Тад јој отворих врата да би имала шири простор за бјежање. Чуо се страшан клепет низ басамке и доље у приземљу. Нека, пасја кћери, да запамтиш да си ме помела у молитви.

Онда дође моја друга тачка: скакање с прозора. Отворио сам прозор и стојим на њему да скочим доље са првог спрата. Дјевојчице за мном вриште, преклињу да то не радим. Хоћу, скочићу! Скочим – утонух у снијег до паса. Дјевојчице ми отворе кућна врата, пипају ме да се нисам гдје сломио. Сад ћемо други скок, кажем. На главу. Настаде врисак, хватају ме за руке, ја се отех и стадох на прозор. Скочи збиља на главу. Снијег као вода, ништа ми не би.

И да не дуљим, тако је то трајало док се ја најзад не смирих. Дјевојке изнесоше ораха и крушака јерибасама, док се у туцању и сочним загрижајима и смијању не заморисмо те поспасмо.

Сутрадан ме пробуди стринин глас:

– Син! Родио ти се брат!

Ја, сестра и стричевке појурисмо нашој кући, ту одмах у сусједству, да видимо ја и сестра брата, стричевке новог стричевића. Док сам трчао, пролазило ми је кроз главу: какав је? И: што ми не рекоше да ће ми мајка родити новог брата? него све неке ћутње.

Ћутала је и наша слушкиња Мехиница, која ми је за нашу стеону краву Шаренку рекла све отворено.

Упадох у собу први. Мати у душеку лежи блиједа и блажена. Крај ње нешто у некаквој корпи.

– Гдје је? – трчим к њој, па зеленом вуненом чарапом угазих у ћасу чорбе која је стајала крај душека.

Та ћаса чорбе, то су дарови у јелу, звани бабине, који се доносе породиљи. Стрина је бабине унапред већ била припремила.

Мати ми на моје задахтало питање само очима пресрећно показа на корпу.

Погледах: у корпи – замотана штруца хљеба, из ње вири смежурана, модра, слијепа, ћелава, не може бити ружнија главица.

– Што си ми родила оваквог брата?! – умало да заридам; очекивао сам љепотана.

Мати се смије, слатко се смије, па је у смјеху као нешто заболи.

Послије се то ружно чудо поче да расцвјетава. Сваким даном све му љепше биле модре очи, све гушће гргурава плава коса. Док не нарасте до горостаса. Био је повучен, благ, ђак баш није био богзна какав, учио је, како би се рекло, тек онако, за по кући, али фудбалер – сигурна будућа звијезда. Бек. Пред сам рат требало је да из подмлатка пређе у први тим једног великог клуба у Београду, гдје је студирао право и био службеник на жељезници.

За вријеме окупације правио је лажне легитимације за оне који су одлазили у партизане. Хтио је и он, али му нису дали због тог важног посла. У једној великој полицијској провали ухапсили су и њега и стријељали по кратком поступку на Бањици крај Београда.

Вијест сам добио 1943. године, у селу Рибнику крај Кључа, и сјетио се давне корпе. Лијепи мој брат.

Још само бос

Кад год би кренуо у неко друго мјесто, отац би повео и мене. Обично су дјеца терет родитељима на путу, а какво је он задовољство налазио у томе, ко ће знати.

Али овога пута није му било друге него да ме узме са собом. Болио ме зуб, толико да се од мог јаукања није могло спавати. Зубара у касаби није било, а бербер, који је чупао зубе, или је отишао на фронт, или ме отац није хтио да пушта њему под клијешта, тако ми је нешто мутно остало у сјећању.

Некаквим послом ишао је у Загреб, па ме повео да ми се тамо извади зуб. Мислим да ми је тада била шеста година. Сјећам се да ме отац стално држао за руку, или ја нисам испуштао његову. Све је овдје било – да човјек не повјерује очима. Кад сам о великим градовима слушао, моја замишљања била су сасвим друкчија: куће, људи, све је то остајало завичајно, само сам све повећавао до неба.

Имао сам право. Чинило ми се да ме диже до неба – зубар док ми вади зуб! И вриштим док ми вади зуб. И вриштим до неба. Али све узалуд: сестре, једна ми држи руке, друга главу, отац ноге, а у вилице ми уваљена некаква баглама. Више него што ме боли, љути ме што ме доктор превари: рече да ће сутра вадити, а сада ће само погледати. Па ми ишчупа још један зуб.

Послије, јаучем и бијем га:

– Што си ми слагао!

Сви се смију.

Отац ме одведе у хотел, собарица ми донесе шољу млијека, коју пролих кроз прозор, вјероватно неком на главу. Заспах, сан однесе бол.

Највише ме узбуђивао асфалт: једва чекам да ме отац поведе некуд. Најрадије бих скинуо ципеле па трчао њиме – као топлим утабаним нашим путељцима кад се дигне снијег.

Отац је носио европско „тијесно“ одијело, овог пута свечано. И ја сам био савршено alla franca момче. Пролазници су са уважавањем загледали у нас.

Старији. Али дјеца другачије. На главама су нам били фесови. То је изазивало њихову радозналост и неку врст бојовности, па их се сваки час скупи иза нас читав буљук; вичу:

– Турчини! Турчини!

Понеки се још и затрчи, потегне оца за пеш од фрака или мене за тур. Отац одмахне штапом или опсује жестоко. Погдјекад се заврати да их растјера, с њим и ја, они се разбјегну, али нисмо направили ни неколико корака, они опет. Нарочито напасна дјеца била су она на „ролшуама“. Летјети на точковима – то нисам ни у сну сањао! Молим оца да купи и мени, он каже:

– Није то за наше дрљуге. Купићу ја теби нешто љепше. Сличуге. Па кад смрзне Језеро.

– Купи ти мени макар по соби.

– Хајде, купићу ти по соби.

Сва ми је чуда загребачка показао.

Одвео ме и у некакву велику зграду од цигле, пуну слика. Највише сам гледао голе румене дјечаке са крилима, од нагих жена окретао сам главу, можда још који коњ и јунак – остало ме није занимало. Пун сам био неке страве, и стално се држао оцу за руку или за фрак.

Али та страва ништа је према оној која ме ухвати у казалишту. Не знам ни куд смо ушли ни куда смо прошли, сјећам се само: сједим у првом реду, празном, између оца и једне старе госпође; иза мене мрак, преда мном, у сунцу, некакве куле опасане зидинама, улази се и излази на велику капију. Ништа не разумијем од свега што се ту збива. Тек у једном тренутку двојица, под сјајним гвозденим капама и сјајним гвозденим оклопима, потегнувши сабљетине, потекоше један на другога. Ја вриснух, ухватих се за оца и госпођу. Госпођа се смије, узе ме у крило, милује ме, каже да се они само шале. Каква шала, крешу се као махнити, звечи гвожђе, побјегох оцу у крило.

*    Баш си будала – рече ми отац. – Па ово је казалиште!

Не сјећам се шта би даље, ко кога уби, или се раставише. Али, на другом мјесту, гдје је било очекивати да ће се највише препасти, ту од страха ни трага. Напротив!

Да баш не пропусти ниједно чудо, отац ме поведе на гласовиту загребачку успињачу.

Кад сједосмо и вагон поче да мало зуји и, једва осјетно подрхтавајући, да нас успиње, отац ме чврсто ухвати за руку, мислећи да ћу тек сада у врисак и богзна у што. Ја, међутим, од милине, растем као патишпања, и би ми жао што то тако кратко потраја. Кад изиђосмо, кажем оцу:

– Хајмо још једном!

– Хајмо.

Пређосмо у силазни вагон и поновисмо вожњу. Кад изиђосмо, пуче топ. Отац из црвеног прслука извади сат, рече:

– Тачно подне.

– Како то, – питам га – они ифтаре у подне, а ми кад сунце залази!?

Ифтарити значи за вријеме мјесеца поста, рамазана, послије дневног пошћења узети први залогај у уста; то бива у залазак сунца, на пуцањ топа.

– Они, сине, не посте као ми и не ифтаре. Оно код њих пуца нек се зна да је подне.

Сутрадан дође успон на Катедралу. Оцу то није било ни на крај памети. Довео ме само да видим Катедралу изблиза.

– Види ли се одозго наш Петровац? – упитах га.

– Хајде да видимо.

Попесмо се на звоник; иде се комотно, није онако тијесно као кад се пење на нашу, сад тек право видим, патуљасту мунару. Попесмо се и на друго одмориште, оно посред звоника.

Под нама се сунча, кроз трептаје јаре, огромни пчелињак града, у који силази, у само му срце, језичак шуме над њим, модре као драги камен на прстену који сам видио код једне наше гошће. Пољем ван града заблијешти на мјестима трака ријеке, као да неко, сад виђен сад заклоњен, трчи носећи пламен у рукама. У даљини се плава планина топи у плавети неба. Јесу ли оно планине, или се згрушао комад неба?

Видим, мом Петровцу ни трага, па питам оца:

– На коју је страну наш Петровац?

Отац разгледа, омјера, па ће: овако. Бескрајна равница која улази у небо.

– Па како да се не види, кад га ништа не заклања?

– Далеко.

Кад сиђосмо, због нечега ми одлакну: хвала богу, стојим на земљи, људи су опет људи, а не мрави као одозго.

Чини ми се да смо већ вјечност, једну слатку вјечност у Загребу, и би ми жао кад осјетих да је дошло вријеме повратка. Осјетих то по силним очевим куповинама. Ноге ме већ заболиле трчећи за њим од дућана до дућана. Трговци виде да је то неки велики турски господин, па скачу пред њим на ноге и само гледају куд му иду очи. Он само плати и рекне нека му се то пошаље на хотел.

– Просим лепо, госпон бег!

Просе, кажу, а не види се да су баш сиротиња.

Криво ми је на себе и сад што овако доброг оца и овако угледног бега на крају обруках не може бити горе. Таман да изиђем из једне кристалне радње, ја у плач! Сви се слетише око неме, питају ме и питају се шта ми је, а ја се само кревељим гњецаво и очајнички.

Док неко не угледа локву пода мном. Нисам више могао издржати. Срамота ме било оцу да казујем да ми је нужда, а видио сам да се ни нема гдје међу дућанима, па сам одлучио да трпим до хотела. Али природа је била јача од мене. Шта је било даље – замрачење је у мом сјећању.

Пуно замрачење је око свих тих мојих загребачких доживљаја, само они, одвојени тако један од другог, свијетле у мени као кријеснице у тмини. Понекад их овако скупим у невини букет сјећања, и милујем их очима, а и руком бих, да се то може.

Родио се послије рођења

Хајде нек ико од нас рекне кад се родио! Добро, то знамо, то нам запише матичар у књигу рођених, то нам напишу на првој свједоџби. Али ко од нас памти, тачно памти онај тренутак кад се родио? Кад је први пут угледао овај свијет. Онај тренутак до којег нам је мрак а од којег нам је живот.

Ја.

Ту колебања нема, јасно се свега сјећам. На крају, то ми је и мајка рекла и причала другима, и потврдила би, да је жива.

Кажем да је до тог тренутка био мрак, и заиста је био мрак. Јер, да није било тако, морао бих се кроз толике године сјетити бар нечег. А нисам се сјетио никада, и сигуран сам да ћу отићи у нов мрак а сјетити се нећу.

Био сам, кажу, тешко болестан, упала плућа, ватра толика и толико дуготрајна да ни љекар више није вјеровао да могу остати. То је послије признао родитељима. Ја се ничег не сјећам.

Сјећам се само једнога, а то је трајало колико кад плане па изрони шибица.

Не знам ни кад ни како ни одакле сам устао, само осјећам да стојим на ногама, које ми подрхтавају. Чини ми се да ћу пасти, али не дам се, нећу, нећу да паднем. Свјетлост свуд око мене, ништа друго него сама свјетлост, свјетлост и у мени. Она ме придржава да не паднем. Корачићу, – корачим. Корачам. Ширим руке, смијем се, њиштим, загрцавам се од слатке, слатке среће!

Ту њиску ваљда је чула мати, и грунула у собу. Не видим је, чујем јој само глас и пљесак руку.

– Оздравио! Оздравио! Устао! У кревет!

Мисли ваљда да даље не могу, али ја могу. Идем, идем, падам по земљаној фуруни. Ту само да се наслоним, па ћу даље! Осјећам мајку по себи – и ничег се даље не сјећам.

Кад сам јој једном ово причао, мати је све потврдила, и рекла још да сам био кост и кожа и да ме однијела у кревет; и да ми је било три године.

Послије, у дјечачком несташлуку два пута сам падао с прозора, и једанпут се топио, и сваког пута, долазећи свијести, сјећао се шта је било прије тога. Овог пута, није било ничег прије, била је само свјетлост, била је сама љепота живљења. О, да је тако увијек живјети!

Шаренка

Тихо је отворила врата да ме не пробуди, мислећи да још спавам. Мехиница, слушкиња наша, а могао бих рећи: дадиља моја, друга моја мати. Рекла је:

– Ено ти се Шаренка отелила!

Смакнух јорган па онако бос и у гаћама појурих у шталу. Била је гласовита зима, снијег до изнад главе, из куће се тако рећи није излазило.

Шаренка! Свима миљеница међу свим нашим кравама.

Претрчах пртином, бијелим заправо хендеком до штале.

Јест, богами, нема јој оних јучерашњих, до туге набухлих, трбуха! А теле, гдје јој је теле? Кад сам питао мајку од чега су Шаренки толики трбуси, одговорила ми је да је то од дјетелине, најела се дјетелине; али Мехиница ми рекла истину: у њој је теле, и ускоро ће се отелити. Питао сам се колико ли мора да је то теле кад су јој толики трбуси, једва се миче. И како ли ће јој сироти бити кад јој буду резали трбух! Ја то нећу гледати!

Јест, богами, ено га! Притрчах јој. Лежи јој испод главе. Малено, скутрено. Откуд тако малено?! Мајка га лиже, умива мајка дијете језиком, нема чим другим. Шарено као и она.

Оно поче да се диже; подигне се до пола па падне. Ја хтједох да му помогнем, али ми Мехиница не даде: нека, пусти, устаће оно само! Тако збиља и би. Тетурајући, пође – па право на виме! Ко му каза гдје је виме! Нагладовало се ваљда у мајци? Поче да врти репићем и да се загицкује, сладак му први доручак, грушалина, – то је оно млијеко истом кад се крава отели, густо и жуто.

Тек у неко доба осјетих да ми бриде ноге од студени. Да се мало загријем, ставих табан на чело нашем псу Бараку, који је лежао свезан крај врата. Ваљда због нагле студени коју осјети од моје ноге, Барак ме уједе за пету, уједе поштено. Почех да га бијем, али он стаде да ме лиже: није, значи, хтио, али, ето, десило се, говори ми очима и сликом. Отац ме још удари отрага, да ли стога што сам раздражио пса, да ли што сам изишао бос, али удари поштено.

Ручак је био у славу Шаренке, богат и готово свечан, мати је направила и питу од грушалине.

Послије дође до наше породичне селидбе у мајчин завичај. Завршили смо били сестра и ја основну школу, отац је хтио да нас даље школује, а у нашем родном мјесту није било гимназије. С нама се преселила и Шаренка.

Осиромашили смо страшно, Шаренка је нама дјеци била главна хранитељ ка.

Једног поподнева, кад се вратих из школе, сазнадох страшну вијест. Отац је продао и Шаренку; морао, није више било ни хљеба.

Новцем од Шаренке могло се живјети још које вријеме, али кућу и душу дуго није напуштала туга. У малој шталици било је још тужније: празно, у полумраку су тињали у мом сјећању снијег и црвени баршун Шаренкиних шара.

Све се на овом свијету заборави, па смо тако сви заборавили, и ја, и Шаренку.

Враћам се једном из риболова, пењем се кући стрмом калдрмом, која иде кроз старо муслиманско гробље. Кад – преда ме крава. Стала насред калдрме и гледа ме. Као да ми не да проћи. Збиља ми не да проћи, и баш ме гледа! Шаренка! Јест, Шаренка! Мало подигла главу, гледа у мене росним очима. Очевидно ме познала. Јеси ли то ти, Шаренка, питам ја у себи. Гдје си сад? Како ти је? Куд си то кренула?

Би ми као да тражи од мене да је поведем кући. Како ћу те повести кад ти више ниси наша?

Хтједох да је помилујем, али се у истом тренутку – не знам зашто – осјетих као кривац.

Ти си се преварила, – рекох јој у себи. – То нисам ја.

И заобиђох је.

Причао сам то послије матери. Мати је само ћутала.

Вјерне кише

Лако је коњима, кравама, овцама, козама: имају ноге па, кад ожедне, могу да дођу до врела, потока, ријеке, језера. Још је лакше врапцима, чавкама, голубовима, гуске и патке да и не помињем, зна се зашто.

Али тешко је биљкама. Оне су сиротице непомичне. И онда кад их држимо у саксијама: можемо саксију преносити с прозора на прозор, али оне и у њој остају непомичне. Само расту увис (осим пузавица) и цвјетовима и листовима гледају у небо. Изгледају хоће ли се однекуд помолити неки облак, чекају кишу. Онај ко разумије њихов нијеми језик често ће од њих чути да не воле много да гледају плаво небо. Воле послије кише.

Или чекају нашу канту или гумено цријево.

Али и ми често знамо бити заборавни и немилосрдни као плаво небо.

То себи отац, а још мање ја нисмо могли допустити.

Пред кућом нам је била поголема башта, добро гнојена и сваки педаљ засађивана. У башти, уз саму кућу, шарениле су се ложе бескорисног цвијећа (материна и сестрина брига), а башту је прекривао привредни народ лука, купуса, кромпира, црвене репице, келерабе, салате, патлиџана, паприка. Све смо ми то сами засадили, ништа није било из увоза.

Мој отац, доста богат бег, не само што се није стидио физичког рада него га је и волио, особито ако је био везан са неком вјештином и финим поступком. Такав је био човјек. Имао је у подруму своју столарску радионицу, са потпуним алатом, у којој је настала готово сва дрвенарија у кући; а понекад је знао данима блањати и дупсти нешто, из чега није излазило ништа.

С првом хладовином враћао се из чаршије, ја сам најбоље знао зашто. Скине црно, увијек свечано одијело, обуче некакве плаве панталоне и назује некакве расходоване сандале па, го до паса – за шмрк.

Сјећам се врло добро његовог израза. Лице му озбиљно и праведно. Ако му се учини да је неку лијеху или струк мање залио, исправља неправду, а кад осјети да је угасио прву жеђ биљкама, на лицу му се појави дјечачки осмијех, и почне да над баштом изводи шмрком којекакве вијуге или да, стиснувши шмрку уста, ствара над поврћем облаке прашине. Онда опет настави уредно пажљиво залијевање.

Шмрк добацује негдје до преко половине баште, а одатле даље поји жедне моја канта. Брзо је празним и готово сатирем поврће трчећи по нову воду, такмичим се с оцем, он то и не примјећује.

Ето га мени, узео и он канту, долази ми у помоћ.

– Па шта си ово урадио, сине несретни?! Гледам шта сам то у журби шатро; нисам ништа, буљим у њега у потпуној недоумици; док не упитах шта сам урадио.

– Шта си урадио, још мало па зерзеват потушио! Поплаву створио!

Тек сада примијетих да и један и други стојимо у води и блату до чланака.

Кренусмо у кућу, а кад дођосмо у његов дио баште, и код њега блато и вода, више него код мене.

– Ево и код тебе поплава – кажем газећи и прескачући локве.

*    Краставци су то. Њима никад доста воде.

– Па ни патлиџану! – хтједох да му одговорим, али ућутах: онако је како он рекне.

Очевидно, и он је волио биљке; или је просто желио добру зимницу.

Пред спавање, широм отворих прозор у башту. Љетна ноћ, испод модре небеске амбреле ми је хладина по лицу, звијезде тињају и пропламсавају свака својом бојом, цвату као да је и њих неко залио. Пун мјесец сврх неба тражи да се огледа у локвицама што су остале послије нашег залијевања, али нигдје га нема, – попила је и њега жедна земља, свијетлиће сутра у зеленилу биља. Не осјећам више ону густу смјесу мириса каранфила, зумбула и ружа, која ми испод куће груну у ноздрве кад отворих прозор; сад у мене дише заливена башта неким мирисом који ме подсјећа на нешто узбудљиво, а ја никако не могу да се сјетим на шта. Чини се да према мени струји захвалност биља и његово обећање плода. Сутра, кажем, рано ћу устати да гледам биљке како се радују сунцу, које пружа своје златне љествице њиховим стабљикама и лишћу, и да гледам сунце како се радује биљкама јер га се, пуне сока, не боје.

Суша

Суша и рат, обоје се састало. Ми у ратној позадини и заборавили на то најстрашније, рат, толика је суша.

Оно што су старци и жене прољетос усијали и засадили никло је додуше и почело да расте, али наједанпут почело да вене, и суши се већ.

Јара дневна остаје до дуго у ноћ, слабо се спава, а кад се устане, тешко се излази под звјездан, који почиње да посипа новом ватром одмах како се сунце роди. Нема ни росе.

Чесме градске пресушиле, по воду се иде на сам водовод, гдје је још жива једина чесма, а и та само што капље.

У које год доба да се дође, дању или ноћу, око ње много свијета, отимају се, свађају, па и туку. Сва су стална вреоца у нашој и иначе безводној касаби и околини пресушила, тај танки млаз напаја сад читав град, на њег фучијама долазе и сељаци из оближњих села. Вода се носи и из, сваког дана све мањег, устајалог и ужабокреченог басена, који је Аустрија направила као купалиште за своје чиновнике. И они који слушају налог власти па ту воду кухају разболијевају се. Нико не помишља ни да се умије, прљавштина завладала, у сваког руке црне.

И мјесец се промијенио. Сваке ноћи излази црвен, од дневне јаре, која дуго одгријева.

Људи главињају, заносе очима као заклане овце, немају снаге ни да проговоре. Гледају сковрнуте кукурузе, патуљаста пожутјела жита и сухи јад од башта. Воћке већ нико и не гледа, без њих би се и могло, али трава! Сасушена, само што не гори. То стоке што рат није одагнао на фронт – сама ребра.

Највише се гледа у небо. А оно – данашње горе од јучерашњега! Сач божји.

– Шта већ мисли тај Хусеин-ефендија? Што не дови? – чујем гдје питају.

„Довити“ – то је у скупној молитви бога молити.

Изгубила се свака нада да ће киша, и тако се једнога дана наш хоџа одлучи да дови.

Хусеин-ефендија изведе нас, читав мејтеф, у један шумарак ван града; пошла су с нама и старија дјеца, која већ иду у основну школу.

За кишу се моле и остале вјере. Звониле би, то би, кажу, највише помогло, у то и ми муслимани помало вјерујемо; као да се заборавило да имамо два бога, оба као да су сад један. Али чиме да се звони, звона су скинута с обје цркве и одвучена на фронт за топове! Тако проти и жупнику не преостаје ништа друго него да поваздан чате у црквама. Не излазе из њих, у њима је све што није отишло у рат.

Посједали смо у шумарку. Хусеин-ефендија рече:

– Дјецо, то знате, пред Бога се не ступа без абдеста. „Абдест“ – то је обавезно прање прије молитве.

– А воде, видите, нема. Када воде нема, учили сте то, узима се тејемум.

„Тејемум“ – то је кад нема воде, муслиман је дужан да рукама протаре земљу испред себе и умије се прашином, у знак да пред Бога хоће да изиђе чист.

Узесмо тејемум, сви осим Хусеин-ефендије, он је, значи, јутрос од уста оставио нешто воде и узео абдест.

– Ја ћу – рече – учити, а ви ћете за мном викати само: амин. Сваки да виче од срца, и сваки да вјерује да ће Бог чути!

„Учити“ – то је код нас свечано изговарати, заправо пјевати, свете ријечи из Курана.

Сви подигосмо руке пред лице.

Хусеин-ефендија поче да „учи“, не „учи“ гласно, него у себи; само му скакућу бркови и дрма му се брада. Ми говоримо „амин“, брујимо као пчеле. Неки само мрмљају, а неки се натјечемо ко ће гласније, да нас Хусеин-ефендија чује.

Послије дове учини ми се – сад ће пљуснути.

Али не паде ни кап. Ни сљедећих дана, ни послије сљедећих још неколико дова. Да даље дови, и толику одговорност пред свијетом узима на себе, неће више – Хусеин-ефендија.

– Мене – говори – гурате пред Бога, а сад се Бога сјетили! Довите сами! Мени има воде за абдеста!

– Ово је пред кијаметски дан! – каже Мујага Церић; једва дише, чини ми се и жиле му по рукама пресушују. „Кијаметски дан“ – то је смак свијета.

– Ово је добро – одговара му Дедага, одавна већ затворио ашчиницу. – Војске ће остати без воде, престаће рат!

– Неће, – каже Мујага – цареви имају воде!

И рат се збиља настави. Послије паде киша, добра, и продужи да пада неколико дана, али по свему већ спрженом. Свеједно, чесме млазнуше, врела проклокоташе, људи живнуше, и травка, и лист, у којима је још остала кап живота.

Али кад се воде до миле воде напијем, и кад се добро умијем, у души ми опет нешто пусто, као да није престала суша. Избијају рањеници из мутнине далеких непојамних фронтова, блиједи и брадати, а ријетке, оскудно засијане, њиве и баште кржљаво се придижу, блиједе и узалудне као да се киша само нашалила.

Громово ђуле

Био сам сасвим сасвим мали, али овог се добро сјећам. Ваљда што је толико сијевало и грмило.

Моја родна касабица позната је као игралиште громова. Згнијездила се на голом невисоком подножју планина, које силази у невелико поље.

Кад дође љетна олуја, громови као кракати свијетли дивови скачу по тим планинчинама, сабље њихових муња и тутањ њихових табана утјерају све живо у касаби у куће, штале и ћумезе, и позатварају у њој сва врата и прозоре. Никад се толико пута свијет не прекрсти и толико светих ријечи из Курана не изговори. Људи шаљу богу нијема обећања да никад више неће гријешити.

Једном тако заорља таква олуја, у кући смо тога поподнева остали само мати и ја. Мати у лудој јурњави позатвара све прозоре, стисну ме у крило, и, заклоњени мало иза прозора, гледамо у башту. Смркло се, али сијевне па воћке постану као да су од злата и драгог камења, и мени онда жао што такве и не остану. Одмах затим тресак, који као да ме свега разнесе, па за њим громорно ваљање грмљавине, које улази у прозорска стакла и зидове. Приљубим се уз матер, а лијепо ми. Онда лине у воћњак, као да неко одозго залијева кантама. Гране се повијају до земље, жао ми их, драге наше воћке, јаднице – немају се никуд склонити.

– Мајко, што ће толика киша? – питам. Мати, стисла ме, жмири, ужурбано шапће некакве, потпуно ми неразумљиве, ријечи. (Послије сам сазнао: ријечи из Курана.)

– Хоће ли, мајко, још једном онако? – питам, једва чекајући да тресне.

Мати ме благо удари по потиљку, а гром, као да ме чуо, прасну, удари у сред баште. Видјех усијан плавичаст колут, као да на земљу паде сјајна тепсија па је нестаде.

Мати ме трком изнесе у диванхану.

– Сине, не зови их више! – дашће, љуби ме гдје стигне. – Изгорјећемо.

Послије, кад је олуја отишла, изнијела ме у воћњак. Врти се око овог мјеста гдје је ударио гром, спушта ме из нарамка и рашчешљава траву, тражи нешто, а ничег нема.

Тек много послије, сазнао сам шта је тражила. Ђуле громово. Није, кажу, велико, ситно је као голубије јаје. Ко га нађе па закопа негдје пред кућна врата, докле га тако држи, кућа ће му бити сигурна од ватре, од пушке и ножа, од крађе и враџбине.

Мора да сам тако још у најранијем дјетињству склопио пријатељство с громовима. Послије много година, једне мркле ноћи на планини Влашићу, ударали су свуд око мене, као ватрена киша-шропац, а једнога дана нашао сам се на Враници планини у самим облацима, гдје су око мене играли ђаволско коло. Ниједан ме није хтио. Било је тако неколико пута и у рату, међу куршумима и гранатама.

Да ми два брата нису погинула, просто бих повјеровао да је мати нашла, и тајно негдје закопала, громово ђуле.

Вјерујем и не вјерујем, али и данас тражим гдје га је закопала.

Јесам ли видио звијезду репатицу

Јесам ли збиља видио ту звијезду репатицу?

Јесам.

И, кад год тако рекнем, одмах се порекнем. Нисам, ја то себи само утварам.

Па онда опет кажем: ипак јесам, видио сам је.

И тако то траје не знам право откад, и видим да ће трајати до краја живота.

Та репатица појавила се на мом завичајном небу. Виђена је, запамћена, препричавана, и данас стоји у књигама записана.

Ако у нуфус, књигу рођених, час мога рођења није криво уписан (то се многима десило), мени је тада била четврта – пета година.

Да ли ми је већ тада сјео у главу онај невидљиви писар који нам свима једном сједне па отвори своје чудесне тефтере и почне у њих брижљиво да уписује све што нам се деси? Листам по себи те његове памтеће књиге. На мјестима су сасвим читке, на мјестима забрљане. А та славна репатица записана је баш у таквој једној брљотини!

И колико год сам се упињао и данас упирем да стварно видим облик и боју тог њеног препричаваног сјајног и славног репа, увијек је испадало и стално испада: сад ме видиш, сад ме не видиш.

Причало се о њој и причало, и стари и ми дјечаци и дјевојчице. Али стари су причали друкчије него ми. Нису заправо ни причали, него би је само поменули, испод гласа, кратко, као да је није добро ни помињати: неко ће велико зло на овај свијет, вода, ватра, куга, а понајприје рат. Тако би понеки злогуки рекао, и нико му није оповргавао.

А ми, кажем, друкчије. Правдали смо се око тога кад се тачно појавила, одакле, ко ју је први угледао, каква је тачно и колика била, куд је прошла и куд зашла, колико јој се на небу још видјело репа кад је зашла, какве је била боје и коју је тамо негдје шуму запалила.

Немогуће би ми било избројати колико сам је пута сањао. Али једног сна се добро сјећам, као да сам га уснио синоћ.

У том сну, стојим на дједовом брду, велики је некакав топли вјетар и ништа друго него сама свјетлост од ње, ја је држим на канапи као нашег папирног змаја, окрећем је понад завичајних планина, не дам јој да ми замакне, док – наједном видјех да ће ми још мало па нестати канапе на чунку, па је и нестаде. Звијезда себи, ја себи, док ме она не понесе. Летимо, мени сад дивно с њом, и само желим да то никад не престане...

Та репатица из сна остала ми је у сјећању сасвим јасна, једно вријеме покушавао сам у школи и да је насликам, али ни издалека ми није полазило за руком, јер сликарског дара нисам имао. Облик је још испадао како-тако, али боје – таквих боја у кутији није било! Све што се запали, то гори бојом свога пламена – друкчији је пламен јеловине, друкчији буковине, па ни у звијездâ и муњâ није једнак, а само кад би могла да се запали небеска плавет, горјела би тачно онаквим пламењем и искрама каквим моја репатица у сну! Можда то само ми људи мислимо да је то репатица, а у ствари то невидљиви сватови анђела воде неку небеску вилу па се за њом вуче вјенчани вео сав у драгом камењу!

И шта ја све нисам замишљао да су репатице, и уопште звијезде, оне што падају и оне што остају да трепте на свом мјесту. Неке се јављају пред нашим будним очима, а неке само у нашем сну.

Одакле ли је моја репатица, питам се ево и данас. Можда сам је заиста видио, а памћење ми тад било још нејако да је задржи у свом тајанственом небу? Можда сам је само сањао па је послије из сна преносио на небо јаве? Репатица је отишла, остале су за њом само приче, и записи и умовања астронома, а и то су само приче. Приче – једини трагови у бестрагу репатице.

Па сад, послије толико година, говорим себи: шта ти, побогу, треба да се то и данас толико питаш, јер то је исто као цијепати пањугу, за коју је свака сјекира тупа и нејака, којој само ватра може дохакати.

И, коначно, шта би био бољи да си је видио и запамтио такву какву си је видио? Зар није љепша она коју си сањао? Она је прва отишла, ова друга плови ево и данас у теби. Прва је слутила на неко велико зло (које је и дошло: рат), ова друга – на какво зло ова твоја може да слути?! носи те у сусрет с непознатим дјечацима и дјевојчицама у свемиру, на њихова непозната игралишта и у њихове непојамне игре.

Срећан пут оној стварној, ако још путује, и покој јој лијепој души ако је умрла негдје у небеском азуру, ова моја је жива и путујемо!

А можда је и на оној неко овако путовао? Можда је и она била нечији сан? Можда је мој сан био лијепа јава, а репатица о којој се причало ружан сан?

Прича поговорка

Драги читаоче!

Ако осјетиш да си ово негдје прочитао, прескочи одмах ове прве ретке, па се даље надај нечем непознатом. Ако прочитао ниси, ево шта о мени стоји записано у подацима који треба да припомогну откривању вјечне тајне ко сам и шта радим (заправо: ко сам био и шта сам радио). Јер, књижевници вјечно остају обавијени тајнама, са сасвим мало своје кривње.

Родио се у Босанском Петровцу 2. септембра 1910. године, кажу. Ту свршио основну школу. Гимназију у Травнику. Студирао права у Загребу. (А требало је да напишу: није завршио права у Загребу, и ово „студирао“ увијек ме нервирало јер је сваком упућеном очевидно да ти моји био-библиографи, односно уредници, мисле како не би било лијепо да се у јавност износи, боже, та моја срамота!)

Редован је (е, то не крију!) члан Српске академије наука и уметности, и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.

Објавио у својој седамнаестој години, у „Хрватској вили“, алманаху травничке гимназије, прве сонете (мали циклус „Оцвале примуле“).

Рано на студијама пришао револуционарном покрету (члан СКОЈ-а 1933, члан КПЈ 1935). До избијања рата 1941, у осталом активистичком раду, био један од покретача и уредника ревије „Путоказ“ и недјељног листа „Сељачка мисао“ и ту објављивао политичке и разне друге чланке и написе. Писао и у „Изразу“, у вријеме кад га је уређивао Отокар Кершовани.

1941. одлази из Загреба међу грмечке партизане. Ту почетком 1942. улази у „Партизански обавјештајни (тј. пропагандни, примједба моја) биро Оперативног штаба за Босанску Крајину“, у којем са Никицом Павлићем уређује лист „Крајишки партизан“. Посије постаје уредник „Босанског ударника“, а потом један од покретача и уредника „Гласа“ у селу Жупици крај Дрвара и један од уредника „Ослобођења“ у Јајцу. У тим листовима објављује низ текућих чланака, покоју кратку причу, репортажу и пјесму.

1942. послије велике фашистичке офанзиве на Козару, написао у самој шуми и читао пред преживјелим борцима и народом поему „Стојанка мајка Кнежопољка“. Годину дана касније поему „Шева“, коју је објавио девет година касније у Београду.

У рату писао и пјеснички циклус „Писма Јове Станивука“ и први пут га објавио у цјелини у Београду.

1968. појавио се са новим пјесничким дјелом „Сонети“, а 1974. са збирком „Сонети II“.

Цјеловит увид у његов књижевни рад може се стећи из његових „Изабраних дјела“, која је за издавачко предузеће „Веселин Маслеша“ у Сарајеву сачинио Ника Милићевић 1971. у пет томова (Пјесме, Приповијетке, Драме, Есеји, Miscellanea).

Био је вијећник ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а 1943, дугогодишњи народни посланик Савезне скупштине, директор драме у Сарајеву, један од обновитеља и уредника предратног „Прегледа“ Јована Кршића, један од уредника „Књижевних новина“ (са Миланом Богдановићем) и „Нове мисли“.

(Слушај сад ово.)

Добитник је низа књижевних награда (три награде Комитета за културу Савезне владе, Октобарску награду града Београда, Седмојулску награду СР Србије, Двадесетседмојулску награду СР БиХ, новоустановљена награда „Алекса Шантић“, награда АВНОЈ-а).

Живи и ради у Београду и Мостару.

Читаоче драги, пошто дакле сад знаш све, да на крају учиним само једну малу допуну.

Од свих ових података мени је најдражи овај за који вјерујем да је тачан: живи.

И тако жив, нашао сам се ове, 1974. године, априла мјесеца, лицем у лице са својом родном кућом у Босанском Петровцу. Био сам са сестром и зетом, супругом и кћерком, у посјети код Намке у Мамуре, својих стричевки, сестара од стрица, како би се на другим странама рекло.

Рекао сам: нашао сам се лицем у лице са својом родном кућом.

Лицем у лице!

Њено лице – то је сад једно безличје! Или можда боље: то је лице самог безличја!

Из свега струји и нијемо говори: ово је некад била кућа! Твоја кућа, додајем нијемо ја.

Рушевина – шта да ти сад описујем! Зидине насуте стврднутом смјесом отпалог малтера, палих греда, палог свега, са празним дупљама прозора, простор који згодно дође нуждама пролазника. Па и сама природа као да се нећка да се ту појави у виду бар зова и коприва. Не знам (нити ме то имало занима) чије је то сад земљиште. Можда је и ничије.

Титра око свега тога, као јутарња измаглица, моје дјетињство, од којег сам ти у овој књизи понешто напола уста испричао.

Гледам прозор собе у којој сам се родио. Да је то та соба, то знам сигурно, то ми је не једанпут казивала мати. Прозор гледа из празне дупље у празно. Као да гледа за мном у свијет у који сам отишао.

Па потом, у тузи или истој таквој празнини у души, спуштам очи преда се: ниче сад у мени, и шири се растући свуд око мене, нешто далеко, плаво и свилено. И загледан у то, погнут одлазим.

Па ме онда нешто опет усправља.

Скендер Куленовић

Рјечник

мање познатих ријечи и израза

А

абес (амбис) – провалија, бездан

ајан – старјешина мјеста, првак

alla franca – на француски начин

амбрела – кишобран, сунцобран

амиџа – стриц, чича

алмас-грана – на женском фесу златна грана са драгим камењем ашчиница – гостионица, кухиња

Б

баглама – жељезна направа којом су врата причвршћена за довратник

баршун – фина мекана тканина са длакавом површином, кадифа, самт

басамак – степеница, прегача на љествама

бербер – бријач

биглис – птичји пјев, славуја

бињеџија – добар коњаник

чибук – невелика цијев начињена од дрвета у коју се ставља цигарета

Ћ

ћаса – дубља округла посуда без дршки са стране (од бакра, порцулана или земље)

ћенифа – заход, нужник

дерс – предавање, излагање, настава

диванхана – просторија за разговор и пушење, на спрату у старим босанским кућама

додијати – досадити коме

дùха – тежак мирис

дурбин – доглед, справа за гледање

Ђ

ђогат – коњ бијеле длаке

ђуле – граната, тане

Е

ефендија – господин, господар

ереза – реза, затварач за врата

Ф

фермен – мушки одјевни предмет без рукава, прслук од чохе

фучија – каца, буре, дугуљаст дрвени суд

Г

главињати – ићи без циља, лутати

Х

хајван – стока, животиња

хангир — пастув

И

ићиндија – послије подне, око заласка сунца, поподневна молитва

имам – муслимански свештеник

иметак – имовина, све што неко има

испентарти – испети се

издурати – издржати, истрајати

ифтарити – вечерати о рамазанском посту

Ј

јага – уље, масло, мирисаво уље које хаџије доносе са ћабе

јара — велика врућина

К

калдрма – пут, цеста од камена

канат – крило од врата

касаба – градић, варошица, паланка

казалиште – позориште, театар

кијамет – невријеме, пропаст, судњи дан

кљусе – коњ, слаб и мршав коњ

Л

лихаћ – лисац

М

мангала – метална здјеласта посуда са стаклом служи за гријање собе, јела и сл.

мејхана – механа, крчма, гостионица

маша – лопатица за жар и пепео

мердевине – љестве, степенице

мерхаба – здраво, муслимански поздрав

мунара – минарет, торањ џамије

Н

надуравати – надметати се у издржљивости, истрајности

О

обдуља – коњска трка

омач– флекица од тијеста за чорбу

П

пајалица – перје причвршћено на држак којим се отире, брише прашина, перушка

пасторак – син из пређашњег брака брачном другу из новог

брака

патишпања – врста колача

писак – дио инструмента у облику цјевчице

поњава – покривач од платна, вуне

просити – молити

пртина – угажен пут у снијегу

прото – православни свештеник

потушити – потопити

присоје – мјесто изложено сунцу

Р

регистар – попис, списак

рујно – црвенкасто, румено

сахан – тањир, бакрена или лимена здјела

сећија – уздигнуто сједиште уврх собе од дасака

седефли – попут бисера

Селамун алејкум – поздрављам вас

сијело – вечерња сједељка сеоске младежи

силах – широк појас од коже који сприједа има више преградака

софра – низак округао сто за којим се јело сједећи на душецима, трпеза

сомун – бијели округли хљеб

стожер – стуб насред гумна око кога се тјерају коњи при вршидби жита

тефтер– рачунска књига

тукац–ћуран

З

зор (губи зор) – снага

зерзеват– поврће, зелен

замакнути – изгубити се из вида

Биографија

Скендер Куленовић рођен је 2. IX 1910. године у Босанском Петровцу. Ту је завршио основну школу, гимназију у Травнику, а права студирао у Загребу. У школском алманаху гимназије у Травнику 1927. године објавио је пет сонета под заједничким насловом „Оцвале примуле“. Већ рано укључује се у раднички покрет и 1933. постаје члан СКОЈ–а, а КПЈ 1935. године. Заједно са Хасаном Кикићем и Сафетом Крушићем, за вријеме студија у Загребу, покреће часопис „Путоказ“.

Поред пјесама и поема, писао је и комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и роман. Збирке пјесама „Сонети“ I, излазе 1968. године, а „Сонети“ II 1974. године. Прозна дјела излазе му овим редом: „Диванхана“ (1972), „Громово ђуле“ (1974) и „Понорница“ (1978.) године , пред крај живота. Умро је у Београду 25 јануара 1978. године.

Библиографија

  • Стојанка мајка Кнежопољка, Сарајево, 1945.
  • Комедије (Дјелидба, Вечера, А шта сад), Сарајево, 1947.
  • Шева, поема, Београд, 1952.
  • Сонети, Нови Сад, 1968.
  • Диванхана, приповијетке, Београд, 1972.
  • Громово ђуле, приче за дјецу, Београд, 1975.
  • Понорница, роман, 1977.
Први пут објављено: 1975
На Растку објављено: 2007-10-11
Датум последње измене: 2007-10-14 15:19:59
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује