Стеван Раичковић

Песме

(ауторов избор)

ПЕСМА ТИШИНЕ

Црни слуга птица

Дођи у траву високу да ти цветови пољубе колена.
Цветови лепо љубе као једина жена.
Ту лежим и ја и проводим своје лето како умем.
Трава коју преко дана улегнем
За малу ноћ се исправи
И влати опет као шума шуме.
И поново се, у јутро, при дну покрену мрави.
У свако јутро овде је добро као и у свако вече.
У подне: црним од сунца, зажедним, па пијем.
После, сенка почиње да расте и да ме тихо крије.
Кад је сутон:
Ја лежим наузнак и чекам да прва звезда потече.
Ја, наивни господар и црни слуга птица,
Волео бих и не бих волео да неко сврати.
Можда се испод других стопала неће исправити влати?

Ливада

У овој ливади познајем ја већ многе влати.
Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.
Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.
Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.
Изнад усана ми је већ мирис сена:
Сутра ћу и друге избројати.
У овој ливади до жбуна има девет мравињака.
Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.
Онда подигнем главу и гледам игру облака.
Ја знам колика је ливада:
Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.
На жбун могу да стану три птице највише.
Кад пођем према њему: прво једна полети.
Погледам за њом у небо:
И две се изгубише.
Онда разбијам главу на шта ме то подсети.
И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:
Онда ми се учини да шапуће ливада.
Напрегнем ухо и слушам.
Мени је сасвим добро у ливади.
Седнем на влати
И пуна ми је душа.

После кише

Ниси сам:
Поред тебе расту травке и савијају се.
Три шиљата листа нешто чудно шуме.
Скакавац је скочио са бусена на цвет.
Откинут реп гуштера је нови становник:
Нико сем тебе не зна да се умножио свет.
Ниси сам.
Газиш труло лишће босим ногама.
Под петом си преломио прут:
Једна птица прхну преко твога рамена.
Прислонио си ухо доле:
Ти би сад да чујеш песму камена.
Ниси сам.
Коме ли се твоје очи смешкају?
Можда мислиш да те оставио ум?
Опет гледаш црну земљу што се пуши.
Нешто се дешава сад у твојој души.
Можда ти већ чујеш златни житни шум?

Тако је добро бити сам

Пођем кроз траве до најближе падине.
Пронађем обли камен, седнем, па ћутим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Загледам се у сунце и полако жутим.
(У глави додам:
Испод ногу се играју рибе, тече река.)
Тако је добро бити сам:
У замршеном корову иза камена
Две птице се хладе од сунца.
Две мале птице!
Једна прхне у сунце и сенком ми ишара лице.
Другу зовем да ми слети на рамена.
Тако је добро бити сам: неко те воли.
Потрчиш пет корака и станеш као камен.
Прав, висок, испод сунца: ти личиш једино тополи!
Стојим.
Тако је добро бити сам: у даљим неко чека.
Испод ногу се играју рибе, тече река.

БАЛАДА О ПРЕДВЕЧЕРЈУ

Лирика о води

Кад воде осете да прилазим оне постају мирне,
Изједначе се са мном и ја постајем као оне.
(Знам: то ми се тако само учини. Али то је дубоко
у мени,
Толико дубоко да поверујем да је тако.)
Ево их: сада имају моје очи и замишљено гледају,
Имају моје руке и не знају шта ће с дубинама.
И моје ноге имају: и стоје запањено
Са охладнелим стопалима укоченим на дну
Где расте мали камен, земља, спирала траве
И два округла сјаја потонула из мене.
Сад: иду ми у сусрет две рибе и беласају снегом
слабина
И баш код прстију се ломе и граде прави угао.
... Мека је маховина воде и гута мој потиљак
Док мирно отпловљујем као стабло тишине.
Један прст светлости, пружен из даљине сунца,
Покушава да ми обнажи очи и пронађе гледање.
Доле, испод мене, сад већ невидљиве рибе
Стварају геометрију која се за трен растура.

Балада о предвечерју

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите
очи
И остали сте сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да
рани из невидљиве пушке
И дуго сте узалуд напрезали очи
Да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
Као поломљен лук:
Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап
времена
Кад се недирнута травка попела у вис за нови
милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
Нисте ни знали
Да вас рамена боле од невидљивих кровова
Да су вам руке тешке од не сасвим природних
љубави
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
А заборавили сте да сте за собом повукли зидове
једне јако навикле улице.
Пошли сте у предвечерје:
Ишли сте полако
И тек сте одједанпут схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
Само сад још лаганије
Скоро као да не идете.
Стали сте
А учинило вам се као да и даље идете кораком
који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И сада лежите у трави
Иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
Једна травка је прилично шумно порасла за
милиметар
- Ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима
скромну уметност
- Ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
И сада из траве кришом отварате очи
И чини вам се да вас још увек неко нишани из
невидљиве пушке.

Људи се буде без оружја

Људи улазе у куће. Отварају кутију сећања.
Затварају своје прозоре.
Онда још мало
Као кришом
Гледају кроз завесу на асфалт у заклаћени круг
Бачен са неке лампе.
Иза реке
Људи улазе у колибе од блата
Мало повијених леђа.
Слушају
Ту негде изнад чела
Сад већ само
Помало
Игру ваздуха и трске.
На утабаној трави
Између насеља и града чија су имена загонетке
Које неко поставља
Војници
Тамни од сна
Слажу оштре пирамиде од пушака.
Онда уходају у шатор погнутих глава као да се
клањају.
Иначе
Свуда около
Птице се претварају у лишће.
Змије сасвим успешно имитирају пукотине на кори.
Воде и рибе се мимоилазе
Свако ка своме сну.
Ветар је своју провидну кожу разапео о падину брда
Чији се профил топи у тамном ваздуху.
Под небом
Почиње да траје из корена
Једно прекинуто сећање свако на своме узглављу.
Онда полако
Звезде навиклим знаком најављују метаморфозу
И невидљиво
Тихо се иза кулиса мењају улоге.
Лишће се претвара у птице.
Змије и пукотине се помичу свака ка своме цвету
Сваки цвет ка свом сунцу.
Сад се већ зна шта је ваздух
Шта није.
То је већ брдо у својој очигледној сигурности.
Ветар се одлепио и мили свој први корак
Свој несигурни милиметар.
Иначе
Свуда около
Под кровом од лима
Под кровом од траве или од барске трске која
звижди
Иза провидног стакла које се осветљава
У каменим грудима зидова тако шареним пола од
сна и пола од креча
Отварају се очи свих живих.
Мали
Поново невини кругови.
Тренутак је кратак и треба га напречац ухватити
за узде.
Људи се буде без оружја.

Песма траве

Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: "Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе. И заустављен сам
у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн
од сутона."
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави. Траве шуме

тешко као камен.

Новембар

Јесен улази у град са оне стране где је вода
И где је трава и стабло. Тамо постоји и клупа
Са које су љубавници отишли.
За љубав више крова нема.
То су једноставне ствари и оне се понављају.
Постале су сасвим обичне у нашој навици,
Као кад скидамо шешир
Или као "Добро јутро, како сте"
Или "Дајте ми новине"
Или тако нешто, само тужни је.
Кад јесен улази у град, она закуца и на врата
моје песме,
Прође кроз пусти ходник и настани се у срцу.
Прво тихо по одајама размешта ствари које је
донела
(Она је строга и савесна на послу).
Затим прекрсти руке и гледа у моје очи.
После се већ учини да то и није тако једноставно
као "Дајте ми новине"
Или тако нешто, само тужни је.
Обућар стоји у вратима мале радње и мисли на
промашени живот.
Иза последњих зидова, на ледини,
Војници копају маневарски ров
И преврнута земља се црни од влаге. Неприметно
удаљен
И сасвим приметно замишљен
Официр малог чина, а већ сед: сећа се легенде о
војсковођи.
Жена у двоспратници преко пута гледа у
црвенкасти лист како плови
И покушава да се сети детаља:
Тако се пео уз степенице
И слично одлазио у поноћ.
(Иначе: цео намештај тоне у маглу
климактеријума.)
Песник који није хтео више да буде нежан
Поново је прекршио заклетву
И ради на циклусу о лишћу.
Иначе је сасвим обично.
Људи скидају шешир и говоре "Добро јутро".
Пијаца се сели у корпице од танког прућа које
крстаре.
Нико није приметио кад се то завеса одшкринула
Али се сада добро види да неко кроз стакло гледа.
По тротоарима чистачи вуку камен за увенулу
златну пирамиду
И деца пале кадионицу од лишћа.

Балада о уцветалом бадему

Из близине сам хтео да видим уцветали бадем.
Био је леп и лилав у голом брду, и необичан.
Био је као округла кап пене. Кап даљине.
(Иначе: био је то читав круг од лишћа
Са разбацаним тачкама тек пробуђеним за око.)
Даљина је остала даљина од богзна којег пролећа.
Постала је можда још само сећање
Као пруга селица кад се сломије и неприметно удвоји.
На половини близине подигле су се очи
Баш кад је у ваздуху умирала птица од старости:
Та мала смрт и ја и уцветали бадем
Зашто смо заклопили троугао црн тако усред светлости?
Руке су од тога биле несређене.
Коса се учинила да почиње да тамни.
И узалуд су очи тражиле пету страну.
Стопала су се тихо укопавала.

Тренутак

Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне.

Успаванка за шкољку

Спавај
У колевци од песка спавај
Под страшним светом воде спавај
У алгама у спирали маховине спавај
Спавај на узглављу белутка што сам
га хитнуо
Спавај сном белим од камења и звука
Без жуте песме сунца спавај
Потонуло зрно тишине спавај
Ноћ је спавај
Спавај успаванку успавај
Дан је
Спавај
Ја сам
Спа-
Вај.

Балкон

У овом сутону
Један човек стоји на балкону
И посматра у плавичаст простор испод себе
И на почетку
Расејано набраја ствари које му улазе у очи
И ствари које само куцају на нека његова врата
И не улазе.
И ево
Човек већ добро разликује у својој глави
Затамњене површине искошених кровова
Од разбацаних квадрата светлости
Која обнавља свој лимунасти живот у прозорима
И десно
И лево.
Смешта под своје чело
Мало окрњену слику једног здепастог дрвета
И слику високог дима
Који се на путу до засветлуцале звезде помешао са
ваздухом.
Човек на балкону предосећа
И то упечатљиво
И неке детаље
Који се упорно дешавају иза непровидних зидова
У тек затвореним коцкама.
Види једну смрачену птицу како нестаје иза ивице
И још много
И још безброј других ствари које се скоро
и очигледно преливају преко руба памћења.
И његова глава
Постаје мала већ за све те ствари
И његова самоћа
Постаје велика за њега самог у њој
И неодржива.
Он гледа са балкона
И плавичаст простор испод њега открива један
замршен свет асоцијација
И човек осећа да су
Можда све дотад неспојиве ствари
Пребациле невидљиве мостове између својих и
туђих намера.
Човек је раширио једине руке које има
Хтео би да објасни свом граду загонетку која је
још из дубине времена постављена
Али се у тренутку
У танкој пукотини између одлуке и дела
Сетио неких ствари
Између осталих и Икара
И његов му се лик сад шири пред очима
Брзо и округло
Као траг баченог камена у води
И човек стеже ограду испред себе
И осећа хладовину од гвожђа
И наслања се на зид.
Човек затвара очи.
Хтео би бар неколико речи да каже
Али их песници још нису измислили.

У једној улици

Постоји један човек у једној улици
Који свакога јутра у одређено време
Отвара своја врата са похабаним луком
у врху
И затвара их једним наглим покретом
И одваја се од њих и одлази
Са таквим изразом на лицу и у свему
Као да су то била туђа случајна врата
Иза којих је неком грешком или забуном
Само за једну ноћ залутао.

Човек с кишобраном

Реч је о човеку који тек с времена на време
И то нарочито онда када је небо у мозаику
од облака
Пролази испод наших прозора
Крај наших врата
И држи у руци кишобран са излизаном
браонкастом дршком
Један сасвим затворен тамни кишобран
Као увијено црно једро.
Човек се не осврће на оне који га гледају иза
затворених прозора, иза отворених врата
Он гледа у дно улице
Далеко
У једини отвор који расте
И поштапа се о кишобран који равномерно "туп"
одјекује.
Човек иде полако
Као да плови са увијеним црним једром
На неком неосетном тихом ветру
Мало претерано усправљен као да је са укоченом
кичмом
И гледа у своју невидљиву тачку која почиње
Тек мало доцније да се шири
Као неко нагло померање пречника
У плоду који се неприродно раскрупњава.
И на свом крају
Још мало доцније од тога
Хоризонт се бешумно отвара као располућен нар
у даљини
И човек види и то рељефно
Са најситнијим детаљима
Као да се баш сад дешава цела та фино изрезбарена
слика:
Далека путовања
И свој велики живот.
Види себе
Ослоњеног помало
О чупаву маховину једног стабла на левој обали
Еуфрата:
Маслинаста вода успорено отиче
И рани се сумрак меша с криком птице
И гласом високе дивљачи која невидљиво
крстари.
О бедуини
И кристални пуцањ над песком
И пад
И мало олово које се расцветава у леђима као
топла ружа...
На крају града
Човек пролази испод последњих прозора
Притиска излизану дршку и поштапа се још
упорније
И онда стаје
И гледа у последњи облак
И чује утишано како ожиљак у кичми певуши
О великом животу који се нагло затвара у своју
далеку тачку
У свој нар.
Ево га опет како иде испод наших прозора крај
наших врата
Враћа се
И кишобран "туп" одјекује
Сад неравномерно и мало тише него раније.
Људи се иза прозора тихо осмехују:
Човек је опет измишљао своју историју
Далека путовања и увенулу ружу у леђима.
Пред једном трошном се кућом зауставља
Пред зидом
Иза кога је боравио све своје прохујале године у
недоглед
Кришом се осврће у тренутку
Гледа у чисто небо без и једног облака
Гледа у кишобран
И нестаје збуњен у вратима.

Закаснели чун

Увек на једној те истој клупи
У закржљалом парку тачно на раскрсници алеја
У време баш када се људи са посла враћају
Седа један те исти човек полако на ивицу
Као да је само за тренутак сео да се одмори
Или да будан просања нешто из свог живота
Који се дан по дан далеко одмаче од обале
И сада као мали трошни чун
Стоји тако без покрета усидрен на пучини парка
Док лађе у звиждуку пуне морнара
Пролазе шумно крај његовог бока
И нестају у топлим лукама.

Подне

По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма:
Мали ужарени тренутак тачно у средини између
изласка и заласка
И ништа више.
(Или још само
Па и то већ узгред:
Једна свакодневна слика овде пред очима
Коју остварује округао живот часовника на
торњу
Склапањем својих руку
На молитву
У сунце.)
Ту би ствар ето могла да се и заврши
И то лепо,
(Не можда баш најлепше и најпуније
Као што доликује то песми која се као прва
буди
Испод дебелих наслага ћутања и тишине
Али ипак.)
Ово подне је сасвим обично
И ту почиње песма.
Треба скренути пар корака само иза угла
У мршаво зеленило
Улево где су стабла.
Човек неки
По свему ономе како изгледа
Сасвим обичан
У једноставном шеширу мало накривљеном
У пругастом капуту
Седи на клупи и штапом испред себе овлаш
исписује кругове у песку
Мало неправилне
Али ипак довољне да у њих стану све
прохујале године без остатка:
Три мале истинске љубави
И два велика рата
Једна птица младости која неће полетети о никад
више из круга
Ни преко танке црте.
Човек мало искреће главу и слуша: птица пева.
"Где пева птица" пита човек и нагиње ухо над
своје дно
И ослушкује према грани.
Изгледа да је то рекао мало гласније
Заборавио се
И сад се уплашен као у љубавничком стиду диже
са клупе
И полази
Али се нагло враћа
И брише ногом своје кругове у песку
И смеши се још више узбуњен овом случајном
школском игром
И одлази
Овог пута у сасвим другом правцу него што је
то претходно наумио.
Иначе
По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма.

У сасвим утишалој

У сасвим утишалој и скоро смраченој улици
Пред вратима тек нешто уздигнутијим
Не више од пет-шест степеника
Али ипак високо
Стоји један човек мало укошено окренут
Ни тамо ни овамо
Као да загонетку поставља неком опалом
листу
Или згужваној хартији
Који шуште полако низ поливени асфалт
Као да некуда заједно иду упоредо
А човек
Не зна се да ли је изишао
Или се тек спрема или размишља да ли да уђе
Скоро исто онако као што се не зна
Барем на први поглед
Или напамет
Да ли је то време
Само време дубоко иза поноћи
Или време ноћи већ сасвим близу јутра.

Једне недеље у подне

Једне недеље у подне
У граду
Који је толико суседан твојој вароши
Као што су око и око близи на једном истом
лицу
Стојиш на његовој јесенској обали.

Слатко и тужно ти се причиња да си непознат
Свему око себе
И да је све около и теби непознато
Толико
Као да никада и нигде
И ништа
Није баш сасвим истински ни постојало.

Стојиш на јесенској обали.

Ни слатко ни тужно већ:
О никог да пронађеш
Да избудиш
Да залуталог откријеш у својим мислима бар
неког
Кога би волео да те кришом угледа тајанствено
како стојиш
Као некада што си волео да те угледа
Где било.
(Ни сујетан већ
Значи
Ни горак!)

Удаљен подједнако и од туге си
И од среће
Као трећа нека тачка
Сувишна
Ал тако:
Као и прве две да су у некој туђој само глави тек
једва измишљене.

Стојиш на јесенској обали.

Једино оно око тебе што је:
Да ли је више дан
Ил више киша
Или највише та несигурност - да ли једно је или друго.

Стојиш на јесенској обали.
И више не смеш
Више не смеш него ли што не умеш да помислиш:
Како то
Да ти одистински баш стојиш
На некој јесенској
Некој обали
Кад око тебе све је толико несигурно
Као ни истинско да није.

Дан је
Већ више магла него киша

А магла:
Више вече
Него ли дан ил киша.

Стојиш на јесенској обали
У граду
Најсуседнијем твојој вароши
У којој си до малочас мислио да живот је нешто
сасвим десето.

Стојиш на јесенској.

Пас да залаје бар.
Лист падне.

О не би лоше било да си пио
Па онда да бар сутра буде некако све другачије.

Тиса II

Намера је била: о Тиси неколико речи
Пробудити у глави
Измислити онда још неколико (које се за песме
измишљају)
И премештати их
И гуркати
Као пиљке
- Опрезно провлачити речи кроз капију песме.

Ако би се све то завршило
(Као у намери што је било)
Тако лепо
Имао бих још једну песму
Коју бих у себи понављао
Дуго
Опустелом једном улицом
У послепоноћним поврацима
Лаганим
И као успореним
- Ка кући у којој живимо
И старимо
Неприметно.
Имао бих значи још једну песму
И то песму о Тиси
Опет
Јер свако има песму о нечему чему се враћа
У свом кратком или дугом животу:
"Једно дрво расте у Бруклину"
Друго онамо
И онда неко - на хиљадитом неком месту
Које као да није ничије
И које зове
Да не би на њему дрво расло
Ил текла река
Као узалуд.

Али Тиса је истинска у мом животу
И њој не могу додати речи које се за песме
измишљају.

Тиса детињства!

И ја то нећу:
И Тиса неће више да тече кроз моју песму.

Јер тече дубоко кроз мој живот.

Тиса детињства!

(То није понорница
Али је бар овог тренутка нико видети неће.)

КАМЕНА УСПАВАНКА

Само је будила мир

О проста ружо говора
Зашто те пролећа буде
Заспалу међу два мора
На усни плаве луде?

О сви смо ломни ко штап
На првом рубу греха
Кад падне прегорка кап
У плави зумбул смеха.

Тешко је: дрхтиш ко бор.
Па ћутиш... Што склапаш вид?
Зар није црно ко флор?

И песма: да л плави вир?
Или кап пала на зид?
Само је будила мир.

Руке бола

Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

Отвори сву тишину

Отвори дрхтаву светиљку
Два ока уплашена ко ласте
Да откривам глас - ту биљку
Што из белог меса расте

И трепери: зачуђено ко влат
Кад ветрови га враћају и носе.
Отвори: приближи сутон косе
Да пут откривам - тај врат

По ком ћу да лутам с два прста.
Отвори бело језеро шаке
Да руке нису ми два крста

Да очи нису ми две раке.
Отвори сву тишину - нагни сан
Да откривам тајну ноћ и дан.

Опрости камену што ћути

Опрости камену што ћути
Опрости што тајну сакрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути

Кап по кап у празан круг
Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.

Опрости сенци што те прати
И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи
Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.

О врати се

О врати се у собу
Из блата под бели кров.
Глупи те уморио лов
По пољу и по добу.

И све док живи у дубу
Безгласни тихи црв
Нека се и твоја крв
Повуче у мук. А трубу

Младости нек затрубе
Други за друге и грубе.
О врати се о врати.

Ломи се већ твоја трска
На ветру. И киша прска
По голом месу што пати.

Букет

Каранфил, црвенкаст као стид,
Отвара слатку латицу сећања.
Од белог јоргована боли ме вид,
Од плавог - рука скоро сања

Да су јој прсти постали цвет
Па тужно и весело миришу
Крај руже која је скупила свет
И крв и тајну и усне које сишу

Са друге усне смех и смрт.
О најлепше се липа смеје -
У самом ваздуху као густ врт.

Под очима трава мирно веје.
Жута се лала у њој злати
И клати и тако теку сати.

О дај ми

О дај ми успаванку од слапа
У будни сан што обара
И свет непознати отвара
Као раширена мапа.

Јер да постоје речи, то мора,
Из звука кад вода капа -
Кад већ постоји стас слапа
И капа света, слап бора.

Од давна ли то слух издваја
Шум спор - кад кап на кап пада
Ко прастар часовник ван града

Што време у себи раздваја.
Ако за реч већ нема спаса
О дај ми бар успаванку без гласа.

Песма и смрт

Ова песма нема оштрих зуба,
Све је у њој голо ћутање и мир
И спори долазак до последњег руба
Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи
Мада мало опор звучи густи звук.
У њој нема капи која главу лечи
И болне руке згрчене у лук.

Ова песма можда личи на долину
У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину:

Ја не видим више од ње помрчину
И осећам само тешки тамни звук
Како моје руке вуче у даљину.

Нити

Једном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца...

Камена успаванка

Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,

Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,

Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени.

Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.

Пут у равницу

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И - можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.

Сунцу крај је

Били смо далеко, ал најдаље - не.
Квасили се у мору, пели на врх, о свуд.
Јесмо ли донели нешто или оставили све?
Неко се вратио насмешен, неко луд.

Заједно смо, а били смо раздвојени сви.
Да л смо ближи или даљи него пре?
У оку нам још по мало закаснело зри
Затајени прамен лета - то је све.

Сунцу крај је. Лета више нема ту:
Само худе крпе, трошно месо, бедна кост.
Ни сенке више нема да црта по тлу.

Да л су сви ту, ил још неко - не?
Ко ће први угасити лето? Ко сме?
Куда води труло лишће - тај бакарни мост?

Куда потону Пек

Горчином зар већ обузет?
Безнађе ти је дно?
(О откуд нађе баш све то
Што упокојава свет?)

Лице у птицу сад
Окрећеш ко некад, пре.
Гле: лишће пада на тле.
(Нечујни водопад!)

Куда потону Пек
И благи брег и клис?
Из ране ишчиле лек.

Шупље је. Реч је већ звек.
Као металног брда вис
Стоји пред тобом век.

Варка од лета

Ни надали се нисмо а већ ето:
Скидамо са тела тек стављене крпе
И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе.
Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето.

То значи: живот! Опет смо наги крај воде.
Али стојимо дуго, а нико да каже - доста
И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!)
Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде.

Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!
Са невидљивих брда ослушкујемо нешто друго:
Ослобађа се ветар и пада жир, шишарка...

Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго:
Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима.
Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима.

На малом тргу

На малом тргу - никог, чак ни трга.
Ни сенку чак да баци синагога.
Рупа место цркве: ни порте, ни бога.
Нема куће у ветру, зида, лупе врга.

Где је велики дан и ми сред њега мали,
Огромни торањ и сат који нас прати
Док бежимо на Тису коју злати
Иловача са сунцем где су вали?

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом
Одроњен, ногом, комад иловаче.
Гледамо за њим док вода га растаче.

Гле - стоји још све то ал с танким обрисом:
Ту је и порта и врг и синагога
И неки чудни осмех место бога.

Видик

Тај мали видик - што кроз прозор видим -
И мене мотри с хиљаду очију.
Гле: како гране издужују шију.
(Ја им се смешим - хоћу да се свидим.)

Брдо ме гледа беоњачом снега,
С тек неколико црних, земних пега,
Што ко женице неке пиље у ме:
Ко се то залуд скрива уз руб шуме?

Све ме посматра: мрки поскок жиле
Што сав притајен чува дуб и чека.
Мотре ме и две птице што се збиле.

И лелујава сува влат, понека.
Мотри ме зимско небо уврх рама.
Мотри ме рука моја, песма сама.

У зимски сумрак

Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?

Тврђава

Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава,
Круни се твој камен и у прах претвара:
Сваки дан га сунце по мало обара
Сваку ноћ га црни ветар развејава.

Стојиш тако, главо, по мало у небу:
Тек понеки ниски дим ти очи такне,
Свака ведра птица крај тебе замакне,
Сваки гавран слети на твој кров свом хлебу.

Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода,
Неки бистри корак, лаки поток, лахор.
У твојој одаји: само мрак и штакор.

Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода.
Облаци ти кулу облаче у бело.
Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело.

Ето шта учини сјај

Док трепнусмо: ето шта учини сјај!
Паде глава дану, скотрља се
И ми посматрамо где се крај нас гасе
Ствари и нестају као бачене у крај.

Сад је више места, ал стајемо на чкаљ
И чичак. Неке баре нам се прече.
Још тешко нам је да признамо да је вече
Иако се мешају близине и даљ.

Ми застадосмо (тек за пуки трен)
Ал - ево где стојимо. Тама нас пресвлачи
У другу ризу и ми постајемо сен.

Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи
Отићи први од нас, нем, са душом кипа -
Ја одох у бол, у себе. Нек лишће ме засипа.

Наилази хладно доба године

По свему, наилази хладно доба године.
Над градом вечерњим: крик дивљих гусака
Житак од мало снега, мало мрака,
Капље низ слух нам у дно пустолине.

Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сам и сама!)
И само се тек по неко од нас сети
Како су, колико јуче, горели сунцокрети
Из башта у предграђу, са сунцем у семенкама.

О како повијени грабимо сад низ влагу
И скрећемо на првом углу за путевима што пречим.
Већ кријемо и очи, као да сакривамо љагу.

Из ваздуха, из таме бачен, ево га како ниче
И пробија крик и из нас. То чуј: пред хладним нечим
Небо и земља живински криче, криче.

Јава

На острву Јави шта је моја јава
Док ми небо усијано на рамену спава
И док океанска вода чудно плава
Песак са жала у себе одроњава.

О, жали, што вас прекрива агава
И неки чудни врес ког сунце задржава
Да се дуго сребри међ кућицама мрава
И ровљем где се кртица спашава.

Ви нисте жал острвља ког вода опкољава
И одвлачи му песак док се умиљава.
И нисте знак на мапи што се сном одмотава.

О врели жали у сунчаној лави
Где се све од песка па до неба плави
Ви нисте на Јави. Ви нисте на јави.

Слика у родитељском дому

О та слика на огромном зиду
Хладног, скоро опустелог дома:
Два рошава стабла и пут боје хрома
Са неким колима што никуд не иду.

Ту је и река (ал мртво корито):
Само среброст шљунка, песак, трулост пања
И чудна светлост - ни сутоња ни дања
Што се кроз лишће цеди ко кроз сито.

Памтим и једну раван пуну хлада
Као одмакнуту од света и вике
Рођену за главу збуњену од града.

Мамим још нешто у мозгу са те слике:
У дну је црвен кров, па облак, део плота -
Час боје смрти, час боје живота.

Под ноћном звездом

Док о теме лупа врелог сунца брадва
Прљав од бусења а подобан ласти
У гротло ћу првог кладенца наг пасти
Макар ме сломила ледна вода на два.

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер.
Док се земља хлади - свет нејасан бива.
Небо ми у главу већ звезду зарива
Са шиљбоком једне мисли као глечер.

Наслоњен на дивљи мирис (ваљда пласта)
Слутим неки додир што ми вреба раме
Невидљивим крилом меким ко у ласта.

Далеки двојниче, близ, из сличне таме,
Стару нашу реч ми преко мрака хитни:
Како смо под ноћном звездом сами, ситни.

На растанку

Из корова главу помаљам: о траве
Хвала вам на ведром леку и склоништу.
Ја се опет враћам у свет где ме ишту:
Бледа замка наде, љубав, сламка славе.

Штрчи ми из лога гле читав стуб тела:
Већ сам сав откривен и повратка нема.
Кришом око бацам у даљ где се спрема
Неми дочек гвожђа, зида, стакла бела.

На растанку: мирис жила ме облачи
И зелена рука тетоши и драга.
Ја силазим, биљни свете, са твог прага.

Али: кад се опет трујно око смрачи
На поругу свету у траве ћу лећи
Па било то живински, кукавички, псећи.

Без љубави

Кад ће снег из моје главе да престане:
Већ ми место срца куца комад целца.
Празан сам и бео као дно кречане.
Најзад, црни свете, ево твога белца!

Међ ребрима смет ми снежно грање зида.
Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи:
Чкиљим кроз замрзио окно мога вида.

Крвна булко, што си цветала у жили,
Куд то цвет свој расу у љуспице леда?
Нога би да крене - ал јој санта не да.

У белу ме неку пустињу сакрили.
Покаткад крај мене црна врана сине
И ја зурим у њу прљав од белине.

У магли

Магла влада светом (ил се спрема).
Од ње се више одвојити нећу.
Чим завесу макнем: већ на мене слећу
Димљиве латице цвета кога нема.

Ево бежим кроз њу, из ње, али споро.
Мање ми се ноге као у корњаче.
Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче:
Стојим усред магле неодмако скоро.

Сад бар имам тврди оклоп око ума
И могу да стојим усправно, без страха.
Нек о главу доба лупа из свег маха.

Не знам: да л крај мене дише град ил шума,
Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ ороно?
О мој оклоп поноћ куца ко о звоно.

Књиге

Опколиле ме ноћас књиге -
Зуре у мене из свог праха.
Ћутљиве - ко од страшне бриге.
Збијене - ко од тешког страха.

Ја знам да свака као жива
(Мада неима ока, уха!)
За мене неки говор скрива
У непомичној урни духа.

И све што гледам у њих дубље
Све ми се мање мртвим чине
Те шкриње мрака, тајне зубље.

Једне ме маме, друге плаше -
Незнаним гласом ко из тмине:
Уђи у мртво царство наше!

Кућа

Буди ме пијук преко пута:
Још једну драгу кућу руше.
Опада њена боја жута -
То чисто злато моје душе.

Већ видим ров са новим каблом:
Пашће у подне липа стара.
(Ишчупаће ми са тим стаблом
Најдражи мирис мог олтара.)

Све што је било - чега неста -
Што оде у дим, прах и пару:
Ја знам да некуд тражи места.

О тако и тај мирис, боја...
О тако и ту кућу стару
Не држи више земља, но ја.

Двојник

Он нема очи - ал ме вавек гледа.
Има за мене увек реч немушту.
Он први шане ону мисо сушту
Од које бежим ко од ватре, леда.

Кад пођем за њим - осванем сред блата.
Страшно ме држи, а неима шаке.
Или ме пушта небу под облаке,
А када падам - он ме не прихвата.

Због њега ћутим данима ко мутав
И носим суву стену изнад воде
(А сам се правим - празан, лак и плутав).

Кад реч заустим - ја уместо еха
Најежен чекам да ме свег избоде
Сломљено стакло његовога смеха.

Урлик

Гледам лава у кавезу
За решетком где тумара
И види у парку брезу,
А тром - на смрт заудара.

Повијене главе крочи.
Олињалу вуче длаку.
Ал кад на трен дигне очи -
Свако види своју раку.

Боцкају га деца крадом,
Ал он као да не хаје
Но зури у даљ далеку.

И тек само у ноћ неку
Урликне над мирним градом
Сетивши се ко је, шта је.

Болест

Деси ми се да крај кафана
(Док сви на мени виде ловор)
Пролазим мрачан усред дана,
Немо, као да не знам говор.

И не знам ко сам, не знам шта сам,
А хитам као да знам куда.
Последњом снагом скривам да сам
Постао, можда, најзад луда.

Мотре ме здесна, мотре слева,
Оком што чезне или сева
И мисле да сам горд ил моћан.

Застанем за трен међу свима
Згранут и слаб и беспомоћан
Као нападнут бакцилима.

Стабло

Напокон и ја чезнем неки посед:
Тек стабло (макар сред туђе пољане)
С толико земље - да му сенка стане
У којој ћу да седнем сам и просед.

Кроз моје гране да посматрам плавет
(И загонетку птица успут решим)
Па да се пред сан туробно насмешим
Што сам кроз живот прошао ко авет.

Затим: да слушам ветар и шум капи
И задње сунце испратим кроз рачву
Док мој дах тихо нестаје у хлапи...

Ако од стабла не садељу бачву
Ил кревет каквом младенцу не стешу -
Нек буде бар за сандук моме лешу.

О сјај су само врата краја

Тај мук - да није звук без краја
Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?

Тај крик - да није врх тишине
Што се ко усов у нас руши
Ил неки бат у нашој души
Кад бол се вине?

О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све то што бива - да сан није

Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак - да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.

Крај јесенског мора

Из високог сна ме буди морски блесак.
Очи траже видик где је страна пета.
О - ја срамно падам у шарени песак
Туробан и таман а - играчка света.

Куд ћу: ево лежем док ми вали
Нуде шупљу пену место правих речи.
Питао сам јуче (као да сам мали)
Једно дрво: где се ова глава лечи?

Ћуте дрво и море. Само шуме
Као што нем то зна и једино уме.
У глув свет сам зашо: у сиво и сиње...

Нешто се у мени прену, ко од треска:
Буде се шакали из моје пустиње
И гоне ме, лудо, преко свога песка.

Уморна песма

Где неста страх пред светом ту и песма преста.
И гле: стојим сада - дрво, са обраним плодом.
Мре у зглобу воља да се макнем с места.
Шта да радим с руком и у њој са слободом?

Заточени: ора је - прхните из тела!
Не лече песме никог (творце своје трују):
Гле песника у мраку усред дана бела
Где му гавранови кришом мозак кљују.

Песме - исказане из грла да их чује
Велико уво света - ево натраг хује.
Зар је ту јужни крај и једино им жало?

Близу је празнина и руб се приближује:
Речи ове песме издржите још мало
Док вас смрт ил ћутња скора не римује.

КАСНО ЛЕТО

Сенке на биљу

Ти си тај човек заробљен у свој лик. Заробљен у навику
Да сећа се свог живота. Да лови по мрежи
Успомена. Ово је твоја сенка која ремети слику
Осунчанога биља. Питаш се по стоти пут: где лежи
Подземна песма живота највише слична твом лику?

У сунце подижеш руку: то сенка пада
Улево у прах тек слегнут. С десне се руке већ слива
Сломљен лук сенке још једне. У тупе маказе хлада
Ухваћен је твој лик док права песма плива
Низ воду дирнута влатима у стрмом подножју града.

Зовеш у помоћ птицу што неуморно рије
Кроз меку коцку ваздуха већ плаву од шупљине.
Птица ти баци сенку сенка ти уста покрије
Па ћутиш закопано. Има ли ког да одшкрине
Поцрнела врата песме о која август бије?

Ту је и сенка времена. Видиш је како облета
Тихо крај тебе и ход ти опкољава.
Идеш о сад већ споро ка сенци јединог цвета
Што диже се да л као човек пробуђен тек из трава.
О ко је то уловљен у густи кавез лета?

Ти си тај човек. То рука твоја је ослоњена
На ограду за којом тече вода тече време.
Гледаш у мало ружичаст зглоб што спаја растављена
Два правца твог меса и костију. Мирно је теме
Зглоба. Ћути то рука твоја на хладној глави камена.

Касно лето

Парк је био пуст. То горело је касно лето
У песку међу травом где гуштер се у жуто сакрива.
Утрчах међу клупе и празно се окретох -
Биле су голе као палуба без морнара што плива
У свој свршетак. Около је било жуто као тамјан и као мало свето.

Седи на клупу. Већ седиш са сенком својом изломљеном
Од косог сунца. То је твоја црква та кутија од самоће
У сваком џепу коју носиш. Извади то тај дом
Ту кућицу од пужа. Разгрни креч као што отвараш воће
Сам си. Није то ни тужно ни глупо. И далеко је о бродолом.

Отвараш кутију кључем који је једини. Тихо је
Као маховина унутра. Сам пред животом као сенка што стоји
Поред тебе преломљена. Можда си праодавно кренуо низ боје
Мора. Ко зиба маховину? (Али ко пита из тебе као да броји
Све ствари са сенкама њиховим?) Реч је а уста не постоје.

И парк је био пуст. То горело је касно лето
У челу. Клупе су биле празне као леђа носача
Незапослених. Устао сам и сенку шупљу окретох -
У даљини се топио троугласт лим као врх мача.
Вече се као рана отварало. Около је било мало свето.

Касно море

Пођи сад низ море. У сребру тамариска
На малом песку с једним галебом сам остајем.
И вриском његовим у ушима који је и вриска
Моја. Одјек мог ћутања за потонулим сјајем
Љубави. Вечер силази и већ је до руке близа и ниска.

Ту сада опет тражи оно што нећеш
Додирнути никада. Оно на чијем си трагу
Се налазио толико пута узалуд. Умрећеш
Је л да без крајњег лика тог острва или чега? На прагу
Тајне се налазећи тајну ћеш у себи још већу да окрећеш.

Те руке које проносиш сад ето додирују и биље
Вечерње. Ти не знаш чак ни имена том свету
Под чије крило улазиш само знаш да је окриље
Света. О уђи онда што дубље у срж његовом працвету
У оштри мирис који спаја прах јаве с прахом уобразиље.

Сад згусни се у немисао са биљем у нешто далеко
Као што се згушњава галеб са замраченим крајем.
По жалу проходи љубав као непознати неко.
Отишла си низ море или биље. Ја остајем
У храму свог живота мало клеко.

Повратак

По сунцу још увек бива топло. Али
У сенкама од грађевина куда се такође
Проћи мора: прва нас студен зали.

Неко се крај нас у чуду пита: зар прође
Збиља већ лето као мирис краткотрајни и мали?

Изгледа да смо стајали баш као у овом часу
Цело то дуго време што се око нас ови
Јер острва у далеким морима нетакнута су
Од нас и овог пута остала. Далеки градови
Остали сами су без нас у трену кад их лишће засу.

О да нас није бар љубав мимоишла коју
Неки су између нас чекали стојећи дубоко у житу
А неки на песку, сред буке плажа, мењајући боју
Полако телу... Кроз град путника је све мање. У риту
Губе се неке врсте птица. Подрхтава већ вода у речноме кориту.

Враћамо се, оданде где нисмо били, у себе, као пуж у
кућу своју.

Мочвара

И ето: док звучне речи тако тражиш
Зар не би било боље, као једном, далеко отићи.
Седети негде, међ мочварама: као да стражиш
На крају света, док митраљирају детлићи
И ти се, сам у себи, у благом страху снажиш.

Седети у ритовима, сред острвца, на пању
С ногама у прастароме чвору од корења
Свеједно у ноћ, свеједно у сумрак или дању
Док се око тебе скоро ништа не мења
Сем месеца и сунца који прелазе путању.

Па шаком, ту испод чела, навући резу мрака
И осетити се ко дебло да си обрастао у кору.
Као једини сок, кроз све то, проструји мисао лака:
Да ли си то ти нестао, као камен на дну, у мору
Или је свет ишчезо, полако без трага, без знака?

Па онда, ветар, однекуда: около захуји
И учини се да је нестанак био још давније.

То шупља кост времена од своје празнине бруји.

Отвараш очи: овај свет и јесте и није
Док рука ти, пружена у касно сунце, гле - сва руји.

Покрени се полако из жила. Пањ остаје.
Пред тобом, са сумраком, трепери барска трска.

Чуј, шибљак, пред сан, за дан сутрашњи баје
И притајена дивљач, у логу, кору рска.

Свет изгледа постоји док немир о њему траје.

Река

Кроз пукотину у дашчари пиљим у сребро реке.

Како померам главу - тако померам и реку.

Доста је било песама у којима сам звао далеку
Слику коју не видесмо, ни ја, нит ико кроз памтивеке.

Свет је оно што гледам: та искомадана риба
Која се на ватри, са моје десне стране, пуши.
Свет је оно што чујем: та ватра која ми певуши
О кртом деблу што је трулило сред сасушенога глиба.

Као шлеп да сам, гле ја - пипам свет прстима:
Пљоснато гвожђе на вратима и шупље око од чвора.

Зашто сам се склонио овде, на реку, после мора
И после реке под кров у ваздух врућ од дима?

У дашчари сам због кише која се сручава косо.
Пиљим у реку: сјај гасне, сребро се претвара у олово.
Изгледа да нисам, крај мора, сву пустош сасвим изболово
Јер ево, ослушкујем је како се прикрада, босо.

Ту је већ, близу. Куцка ли то сад она
Преобучена у кишу са прстима од капи
У цреп, над диглом главом, сред кога танко зјапи
Приближено небо ко парче зарђалог звона?

Гледам сад како танки видик пресеца једна птица.
И ево: исклизла је из очију, ал оста у мом животу.
(Сам себи личим на кавез у који затварам стоту
Птицу по реду. О која ли ће ми од њих, пред
смрт, да залепрша сред лица?)

Као да је била мала ноћ, гле: река свиће.
Како померам главу - померам и сребро њено.

Над главом, кроз прсли цреп: и небо је побегло
ено.

Отварам врата: свет стоји, са нешто тајне, као
прастаро откриће.

Чамац у риту

У рит, све дубље, улази црни чамац
И на њему се, гле: и мој живот пробија између
врба.

Заобиђимо натруло дебло што чучи као самац
Обрасто у маховину и са стотину грба.

Према скрајнутим лопочима или где?
- да упутимо наш прамац!

Зашли смо овде да се мир и низ нас слије
Ал тек се у његовом срцу, гле: наш бол
распрскава.

Около нас су ствари, ко никад, најистинскије,
А наша се бит међ њима ко песак поткопава:
Чамац је црн од катрана, а живот наш - какав
ли је?

Већ данима сам у риту (тек слушајући птице и жабе)
Скупљао по кап мелема у око, у ухо, у груди,
Ал извргну се тишина у канџе које грабе
И мелем поста отров од ког се тихо луди
А моје снаге - без правца, отупљене и слабе.

Сад гледам: воде су мирне - то трске дрхте изнутра
Као што се њишу девојке, саме, из своје
младости.

Далеко је град - али кренути у њега већ сутра
И утонути у живот: у заборав до кости!
(Ове речи, као панику у себи, понављати до
јутра.)

Ово је тек свет без правца: тонући све дубље
Између травнатих ада, изгледа - залутали смо.

Не вреди сад ширити очи нит весло стезати
грубље
Већ једноставно: чекати сунце (као спасоносно
писмо)
Да кроз рупу у крошњи запали своје зубље.


Шта нас све чека у магли

Пресечено је лето: што маглама, што кишом.
(У детињству: квасац су тако секли у
колонијалној радњи.)

Чуј: шушти сад око нас као да неко нам прича
кришом
Шта нас све чека у магли тек кад лист падне
задњи.

Пијаца кисне. Крај тезге: жена са мишљу
најтишом.

Како се нисмо надали да ће све бити тако
Као што је било и задњи пут чим ишчилеше са
коже
Пигменти сунца и мора што скупљасмо полако.

Зар и помислити смо могли да ће да се роје и
множе
Прелепи чаши живота у којима живесмо лако?

У завесу увијени, крај окна, зуримо помно у
време:
Кап, светла, у трамвајској шини - једини је сад
блесак.

Лист се откида, стрепимо: као да ће пасти на
теме!

О шта ли смо све то хтели док ходасмо боси низ
песак
Жутом падином лета што спуштала се благо низ
време?

Непозната у давнини

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.

Мене не види нико Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв
расте
Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим
снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од
мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.
О непозната.

СТИХОВИ

* * *

Из мрака те, песмо, зовем, из ничега.
Из сенке једне птице, из обриса брега.

Прва реч ти ево већ бруји под челом.
Залуд руке пружам ја за твојим телом.

Онда те од блата месим, глином вајам,
Па те родном реком мекшам: са сном спајам.

Креч са зида гребем, малтер скидам,
Да те као кулу винем, градим, зидам.

Од реке и несанице плот ти правим.
Воћкама те ограђујем, травом травим.

Сузом храним једно стабло са кореном
Да те својим хладом чува, густом сеном.

У камену ти главу клешем, очи дубим.
Час те мртву имам. Час те живу губим.

* * *

Залази сунце, ту близу нас, над водом,
Ко товар сјаја да тоне са својим трошним бродом.

Да уђемо, песмо, у залазак мало
И помешамо се са сунцем што је пало?

Горећемо и ми у тој лепој ватри
Макар само мало: часак један, два-три.

* * *

Гле: свањива јутро пуно млечних хриди.
У магли смо, песмо: нико нас не види.

Покрај нас се чују: корак, глас и жамор.
Ми слутимо: тело, неки зид ил мрамор.

Не видимо ни ми ништа чврсто, јасно.
Иако је рано - личи већ на касно.

Свему крхка магла разби лик и боје.
Најзад ево света, песмо, ко нас двоје.

* * *

Недељно поподне. Лето. Изненада:
Вихор сву прашину витла понад града.

Гле: хартије лете и неки цреп паде.
Са једног балкона ветар рубље краде.

Лежиш ми на столу, песмо, цвете слаби.
У ваздух да те бацим: ко птица летела би.

* * *

У прозорском стаклу, ко на слици:
Краткотрајни пејзаж сажет сав у птици.

Мину: косо, доле, стропошта се.
(На нашој се слици боје гасе.)

Ево је и друга (можда она иста):
Као кратки трепет неког црног листа.

Сад је дуго нема: бело је у раму.
Залуд наш вид тоне кроз небеску јаму.

(О, какве ли то птице, песмо, је ли,
Ми чекамо лепрш кроз рам бели?)

* * *

Извадише из мора, гледај: крчаг стари
Са пола птице на јединој шари.

Лежи: крњ и љигав од алге и воде.
(Свет се зачас скупи и још брже оде.)

Ми зуримо у крчаг ко у себе сама:
Глава, једно крило - неста у водама.

Скачемо у море. (Подводне тишине
Вуку нас у себе ко нечујне шине.)

Нико неће, песмо, осим нас да трага
За парчићима сломљеног крчага.

* * *

На шта нам то, песмо одједанпут личи
Ово стабло, усред асфалта, на цичи?

Залутали неки шумски бог кога су
Бацили у негве у сањивом часу!

(Можда и ми биљу личимо на неку
Утвару кад сами стојимо уз реку.)

Баш у овом трену, с граном свом од леда,
Чини ми се, песмо - и нас дрво гледа.

Без и једне речи ја му усред таме
Сам прислањам главу на рапаво раме.

На две луталице - ми личимо оба -
Што бануше ко из неког другог доба.

* * *

Гледам сенку гране: по тлу испружена
Бива лепша него грана - мајка њена.

У њен тамни обрис станем (ал и даље
Мотрим сјај, ван сенке, што га сунце шаље).

Ја сад не знам да л сам ближи тамној сени
Или светлој грани што се ту зелени.

(Није л и нас, песмо, луди бој за риму
Од жара живота приближио диму?)

* * *

Дуго спаваш, песмо, сред јесенске шкриње.
На тешком поклопцу, гле: већ снег ил иње.

Ћутиш као неко сребро које тамни
Или бронза или златни пожар, пламни.

Стрепим: ако те одшкринем, закована,
Да не уђе прах ил рђа, трулеж дана.

* * *

Јутарња нас светлост као труба буди:
Ми ступамо из сна - у свет других људи.

(У будној се глави још који трен дими
Одсањана ватра где смо били и ми.)

Излазимо затим међу људе, тихо:
Први нас је поглед ко лишће зањихо.

Већ нас бука дана као хајка стеже.
Гле: последње птице из нас некуд беже.

Навлачимо оклоп: витези без стега
Крећу празна срца преко дневног брега.

Мрак нас, песмо, нађе где смо болно стали:
Бројимо у нама мртве што су пали.

* * *

Целу ноћ смо, песмо, над хартијом бдили.
(Боље да смо јели, љубили и пили!)

Гледамо сад тупо сред великог листа
Две-три худе речи с празнином што блиста.

Оне нам се страшно у свитању чине:
Изгубљени путник сред снежне равнине.

* * *

Песмо, слух напрегни, начуљи оба ува:
Клетва око тебе као ветар дува.

Куну твоју благост, тихи сјај и риме.
Њушиш: у даљини ломаче се диме.

О, једном, кад буде опет лето, вода,
Разбиј ми груди: чека те слобода.

Вилама разгрни - бол, а метлом - туге.
Побегни кроз траву, низ брег, међу друге.

Накостреши длаку, вилице разјапи,
Забоди зуб у месо и крви се напи.

Онда отровано срце скупи, стегни:
Ко цркнуто псето насред пута легни.

Нек за воњ а из тебе ко с гомиле стрви
На коју слеће гавран и гамижу црви...

Или: кад лето опет засјаји у води
За руку ме узми и у жито води.

* * *

Стојимо под небом док по нама
Снег лагано пада као бела тама.

Измишљамо нешто, али споља
Већ смо слични стаблу усред белих поља.

Ускоро ће можда и на нас да падне
Залутали гавран из висине хладне.

* * *

Нудим ти украс од биља: пузавице
И бршљан за твоју косу, твоје лице.

Онда се машам руком за небо и у море
Да ти ублажим очи, упаљене, што горе.

Птице у замку хватам и са неба их свлачим
Па те у њихов глас и перје облачим.

Понекад: земљу копам и у њу те скривам
Па не знам да ли сам мртав или бивам.

У сну се трзам: песмо, шта ти треба?
Видик на реку? Птица? Комад неба?

Ништа ми не треба - кажеш - ја сам гола.
шумим као живот, ветар, смрт, топола.

* * *

На југу смо, у брду: сред оскудног биља
Пењемо се, песмо, ти и ја без циља.

Понеки се камен одрони уз буку:
Ја се затетурам. Ти ми пружаш руку.

Запнемо ли некад о полегле влати:
Око нас се само наша сенка клати.

* * *

Мог живота ево понавља се прича:
Тек што прође киша - сустиже ме цича.

Ал некако ипак успевам да склоним
Своју голу главу пред овим, пред оним.

У склоништу, затим, лупам о зид главом:
Где да склоним мисли и мој сан о плавом?

На улици опет стојим усред тмуше
И замишљам песму ко дом моје душе.

Личи ми на кулу, ту, на дохват вида,
Окованих двери сред дебелог зида.

А некад: на празну, отворену кућу,
Али сакривену негде у беспућу.

* * *

Две птице нада мном круже ко пијане
У пустом ваздуху без иједне гране.

Мора да су пиле за ваздушним столом
Испуњене плавим непознатим болом.

Да л то застадоше крај ваздушне клупе
Да поделе ствари и да храброст скупе?

И док сад одлазе свака своме крају:
У мојој су песми скупа, а не знају.

* * *

Ја не пишем ово за тебе и њега
Већ за оног што ће доћи после свега.

И у некој соби (поред хладне пећи)
шта ће после ових речи баш он рећи.

Он, што можда само једну мисо има,
Да је сам и баш тада непотребан свима.

Због таквог тренутка твог о ја сам схвати
Бдио једне давне ноћи, непознати.

Ако се намрштиш, знај да је због тога
Промашено пола и живота мога.

ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ

(Уместо фусноте)

Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор.

Чуо сам да сте песник - рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету.

Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено.

Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести.

А шта ће ти то, Владимире? - питао сам.

Па тако ... Ако останем жив да имам за успомену кад сам болово ... А ако не останем...

Шта ако не останеш? - покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо овакву мисао.

Па тако ... Нека остане вама ...

Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су блештале из црног, мршавог лица: очекивао је песму. Тих дана је већ био забаталио и лекове. Нисам га видео ни храну да узима.

Једном смо у ходнику заподели и овакав разговор:

Како си успео, Владимире, да се толико разболиш?

Много сам радио ... Косио сам и ноћу ...

1.

Моја је болест, изгледа, ипак туга.
Кад тежак болује, тежи је него тег.
Март је и овде сред болничкога круга
У коме копне: црни Владимир и снег.

Он кроз лекара као кроз стакло гледа
И тражи песника, јединог за ког зна.
Он својом раном и туђој рани не да
Да се тишином, ко кором, зацели сва.

Он хоће песму место пилула, капи,
Кад не помаже ништа, ни бог, нити лек.
Он хоће песму - ко кад је песник вапи -
Да му живоме ил мртвом продужи век.

Он хоће песму о томе како пати,
Како га тишти све и цепа му се дроб
И о том како ће једном да се врати
На своју ливаду ко косац или гроб ...

2.

(Фрагменти)

О, зар да слушам, како се из тог гласа
Последње жито према мени таласа?

И чујем, са тих усана што се грче,
Како последњи јагањци к мени трче?

*
Зар ће тај црни лик, већ налик сени,
Да лежи тек ко пејзаж према мени?

Зар ћу одсад и те поноћне крике
Да памтим и да претварам у слике?

*
Зар да му измишљам песме и певам оде,
Место да му отворим прозор, додам воде?

3.

Шта то он сакрива сада у својој сети?
Можда неки јули са свилом која лети?

Ил један сумрак, тајан и непознат свима,
Који се загуби и кога још он има?

Али шта ће бити кад не буде и њега,
Владимира, који се ето сећа свега?

Блескаће под сунцем час лемеш, а час виле,
Ал ће онај јули и сумрак да ишчиле...

(Можда већ замишља и какав ће да буде
Тај први дан над њиме кад легне под груде.)

4.

Зар ће све то што он за дана
Прича мени о риби с јаза
Остати ко у месу рана
Или по окну шара мраза?

Зар ће и то, кад он за ноћи
Сетив се у сну коња - рже,
Из мене икад више моћи
Да сперу кише, сунца спрже?

Ја већ по нешто с њиме делим
(И помало се са њим рушим):
Кад ходницима шетам белим
Ја и за њега једну пушим.

Па ко да ће и што је моро
Да копа још и коси, врше,
Пасти на моја плећа скоро,
На моје руке да то сврше,

Већ као да сам му у сени
И стојим пред њим сличан робу.
И кад умре, он ће у мени
Да труне дуже но у гробу ...

5.

Има лековитих трава, глина, зрака
И воде која је са њима једнака.

Има и тих који знају до њих стазе,
Тајне, јер по њима прво у сну газе.

И ја сам у једној ноћи на дохвату
Био нечем - налик на реч непознату.

(Као да је било мало у тој речи
И нешто од оног са чиме се лечи.)

Ал се мени није ни у сну сва хтела
Та реч да покаже и да буде цела.

Па када се и сан још примаче јави -
Тражио сам залуд и њен траг у глави.

Тако, ја и сада, ево, ко раније,
Излазим из песме у којој лек није.

6.

(Песма о боловању Владимира Пурића)

Владимир Пурић из Сопота села
Бол болује ево зима цела.

У белој соби црн Владимир лежи.
Гледа: за окном снег последњи снежи.

Све крај њега тоне у белину меку
Само он мисли црну мисо неку.

Онда се сети: месеца у воћу
И себе како коси жито ноћу.

Очима ме питаш, видим, Владимире:
"Да л ће да се коси или да умире?"

Косићеш црни Владимире. Ево
Нисам ти залуд ради лека пево.

Овај (шести) запис сам једнога јутра прочитао Владимиру Пурићу. Дао сам му после тога и рукопис. Ставио га је у коверат и гурнуо у фиоку свог столића. Био је толико узнемирен, а тако слаб, да није успео ни да ми се захвали. Учинио је то, доста касније, када му је поново наишао један од оних тренутака, сада све ређих, у којима је добијао вољу да пуши и поприча.

7.

Већ као да чујем у Сопоту цигански плач:
Лелечу три сина, две кћери, удовица.
Паде ноћ: мир, свитац, звезда. Блесну и совица.
Над Космајем: месец, као ужарени сач.

Сви мисле да те нема, а замаче за стог.
Засја ти у руци коса, па утрну.
Од твога корака ниједна птица не прну.
Наоштрио си косу. (Сад стављаш брус у рог.)

Под месецом се пружило жито као мир.
Велики посо, ал предуго је сад твоје време...

Ево га где и у песми, мртав, носи најтеже бреме:
Замахнуо је косом црни Владимир...

8.

(Варијације)

Ко то у смирај навали
Најлакше тамне тегове
По Космају и Авали
Као да мери брегове?

Ко то са косе литице
Бере у поноћ цветове
Па их дене у китице
Да реси тајне светове?

*

Ако ти жита погазе
Или растуре живице
То можда крче богазе
Неки са оне ивице.

Ако се станеш будити
Од росе усред атара
Немој се чудом чудити
То је зној бивших ратара.

*

Понекад тако стајати
Скривен у сени поноћи
Када зашкрипе вајати
Као да ишту помоћи:

Пуцају греде дебеле
Начете тајном секиром,
А даске криве, небеле,
Одјећу ко под звекиром.

И воња све на амове,
Кожухе, крње рогове,
Славине, коце чамове,
Ланене дреје, стогове.

И шушти слама уморна
И цури зоб из зобнице
И зјапе врата суморна
Ко одшкринуте гробнице.

Све што је икад имало
Живот, до уре удесне,
О није мртво нимало
(Бар неке ноћи чудесне).

*

Огрнут белом тежином
С косиром преко рамена
Краде се косац брежином
Побего испод камена.

Мирише тешка комина
Над селом и над ледином.
Ноћ је ко црна домина
Са белом тачком једином ...

9.

Данима се тако у мом духу врти
Владимир између живота и смрти.

Већ сам га видео како мртав бежи
Преко поља, мада ту крај мене лежи.

Ето мога лека: још је жив, а ја му
Копам овим пером пре времена јаму.


10.
Он ипак нестаје, одлази и зима.
Ја се опет враћам вама, песницима
Долазим из туђе смрти, као своје,
У све наше бриге које не постоје.

(Без епилога)

Од мог првог разговора са Владимиром Парићем, који се збио већ другог или трећег дана по мом уласку у болницу, ја сам скоро заборавио на своји болест и као да сам отпочео да болујем његову. Најтеже ми је у овој, ионако опакој болести, пала она нова компликација везана за песму, јер сам у њој и ја, заиста равноправно, био умешан.

Желео сам да бар њу одстраним, па да тако, макар и привидно, ублажим ову двоструку болест,

Уистини, ово је био и једини случај у мом животу да је неко од мене затражио да му учиним нешто од онога што ја, заправо, једино и знам.

Тако су почели да се редају и ови записи, који у неку руку и не носе баш адекватно име, јер су скоро свој целовити облик, далеко пре записивања, добијали у глави. Записивани су тек касније, обично ноћу, кад би болница заспала, у ходнику где је једино и горела светлост. На овако нешто ме је нагонила околност што сам се даноноћно налазио у заједничкој соби, а
нисам поседовао навику да пишем пред другима.

После неколико дана сам осетио да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање и почело. Уместо да изађем у сусрет Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи.

Истина, ометала ме је и једна чудна околност: никако нисам успевао да се определим за начин на који би песма о боловању Владимира Пурића могла
понајбоље да одговори својој намени, то јест њему.

Напокон сам решио да и то сазнам од њега.

Па каква би волео да буде та песма, Владимире? ... Онако проста, једноставна? ... Као народна? ...

Мучио сам се да погодим онакву реч, на коју би Владимир, као блиску, могао да реагује. Поменуо сам и десетерац, чак и гусле.

Међутим, после дужег ћутања, он се сам изрекао:

Па нека, буде онако ... ко оно кад је умирао Бранко Радичевић ...

По први пут откад се познајемо, као да сам осетио како се овај црни човек у тренутку сасвим осветило изнутра - и како га тек сад заправо видим. Иако је целог живота био земљорадник, тежак, у њему је ево пред крај ипак победио Циганин и луталица, са лаком, виолинском душом.

Тако је настао и крај мојим дилемама о песми.

Неколико дана након оног, када сам му дао рукопис, морао сам да напустим болницу. При поласку сам се распитивао код лекара о Владимировом стању. Сви су ми говорили да су му дани избројани.

Иако станујем недалеко од болнице, коју сам напустио, још нисам свратио до ње да се распитам о крају Владимира Пурића. Не умем ни сам себи да објасним како је дошло до овога. Прошле су већ две године од тада: ево пада и други снег. И ја, пошто још увек немам правих доказа о његовој смрти, ево могу помало и да замишљам како тај снег можда и не завејава један далеки гроб, него се полако осипа по његовој црној коси...

ЗАПИСИ

Запис о песми

Вапим да ми једна песма буде
Чиста ко клас зрели усред лета.
Крај ње - да две булке страшно руде.
Иза - понор и ивица света.

Њу ниједна рука да не такне
Нити да је људске очи смотре.
Само ветар кад се са тла макне
Нек јој некад златну сузу отре.

Можда и то: у лету, високо,
Једна птица нек је као слику
Упије у бесловесно око
И објави свету у свом крику.

Лето на висоравни

На висоравни, где је сјало
Од сунца све ко огледало,
Чини се сад да неће стати
Киша и сунце опет сјати.

Ал преста... Тек са лишћа смокве
Цеде се капи. Дрхте локве.
И већ од сунца блесну кришом:
Корњачин оклоп опран кишом.

Балада о граду и гуштеру

Недеља, лето, подне вруће ...
Седи пар нас пред кафаном.
Около: вреле од сунца куће.
Ми: под шареним сунцобраном.

У самом центру метрополе
Уз пиће и уз велику тему
У часу кад нас мисли школе
Да смо у срцу света, у свему:

Одједном, доле, близу стола
Гуштер сред бетона врела
Очима сјајним у нас кола,
Зелен, укоченога тела.

И ми што замишљамо да је
Сав живот - ту, са нама бити:
Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.

Мотре нас из њих камењари,
Шушкаво лањско лишће, смола
И коров што га сунце жари -
Незнана нека метропола.

И ко што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће ...

У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.

Запис из парка

Тањи се лета нит, ал траје.
Чујем све спорије откуцаје:
У парку бучноме до скора
Тек ретки бат, без разговора.

То ја корачам. Ал ту на клупи
Што скупља мрак и сенке купи
Седи још неко: човек, жена
Ил близог стабла задња сена?

И ми сведоци непознати
Чусмо над стаблом што се злати
Задњу нит лета где баш пуче.
А затим: врхове како хуче ...

Старци на сунцу

На малом скверу с две-три клупе
И с буком што се слабија чини
У сунчано се подне скупе
Старци из куће у близини.

У капутима старим много
(Јер чему нов кад дуго траје)
Жмире пут сунца или строго
Зуре у трамвај што ту стаје.

И ћуте. А кад трамвај јекне
И крене с буком у далеко
Шта један од њих другом рекне
Не чује град (ни од њих неко).

Двојица шаком клупу стежу
Као да се за живот вежу
Или да су на сунце оба
Изашли мало из свог гроба.

Кад један од њих мало касни
Шапућу о том: шта је с њиме?
А чим га спазе - буду гласни
И весело му вичу име.

Плави се тако март над њима.
Стрепе да се не врати зима.
Са углачане трамвајске шине
Сваки час сунце гасне, сине ...

Запис са мора

Под голим брдом, уз само море,
Таласом пренут и сав у пени
Открих у трену, нада мном, горе,
Један усамљени цвет на стени.

Онако црвен, као да гори,
Распет између две боје плаве
Био је скривен у једној бори
Налик на мисо камене главе.

Балада о јавном купатилу

На клупи седе пуни тишине.
Ходник је замућен паром, влагом.
По рукавима: паучине
Помешане са мишјим трагом.

Ту нико не познаје никог.
Ал нешто да их споји хоће:
Тамни су сви од зла толиког -
Тавана, рупа, нечистоће.

Још бруји као бронза звона,
Од скорог рада месо неко.
И лако тело бива тона -
Тоне у даску ко у меко.

И што се ближе сну све дубљем
Још чвршће стежу бошчу с рубљем,
А када број прозову коме:
Тргне се чудно ко из коме.

Тело им буде опет лаке;
За трен је у кабини свако.
(Голи у млакој полутами:
Усамљеници - први пут сами.)

И ти незнанци - што су под сводом
Истим ћутали до у сат касни -
У додиру са топлом водом
Постају присни, бивају гласни.

Певају, кашљу, циче, хрипе,
На бетон пљесну, увис ђипе ...
А разиђу се мало затим
С лицима мрким, непознатим.

И после дугог времена чисти
Застану пред сутереном:
Доле их чека живот исти
Са хладном сеном, место женом.

Поливачи

Док спава град (сем љубавника,
Пијаних, болних и песника),
Однекуд, као из бусије,
Измиле црне гумене змије.

И с њима мрки поливачи
Ко с драганама испод руку
(Тешке им репове слабији вуку,
А лакшу главу, обично, јачи).

Слутим за чиме чезне слаби:
Да једном и он главу лаку
Гумене змије жељно зграби
И уз млаз страшни стави шаку.

Ал никад не знам за чим јачи
Жуде ћутљиви поливачи,
Док шиште кроз ноћ гумене змије
Црним дном градске провалије?

Септембар

Станимо мало, песмо!
Јесмо ли живели, јесмо?

Ти си најлепше сате
- Јаблани кад се злате

У лакој магли, пени -
Однела тужно мени.

У риту

Бистра маса реке: бели спруд
И травњак с витком тополом.
А према копну: врбе свуд
Црне се умазане смолом.

Рит крије птицу непознату
И неком тајном отиче жилом.
У испуцалом бившем блату:
Леш рибе с родиним крилом.

По укоченој води: бубе
И гране што се до пола губе.
Зуј, па лепрш, крекет или
Мук у каквом нисмо били.

О, та је трулеж здрава, лечи.
(Дах живота и задах смрти
На истој су се нашли црти.)
У ризи пањ пред мраком клечи.

И док над ритом дан полако
Начету светлост гаси, тули,
Осећам сасвим близу како
Комад мог срца негде трули.

Белешка о Пастернаку и зими

Знам га за огромним столом (на слици) како пише
И можда ослушкује зуј пчеле или шум кише.

Па би да место мастила кроз перо мед пропупи
Или окрене киша и сав прах времена скупи.

Он не само да чује, он као и да осећа
Како му век будући сад руком додирну плећа.

И нејак вишњеви мирис што кроз завесу плави
Враћа му уназад руку да криви стих исправи...

Снежи... Замишљам целац (што Передјелкино крије)
Ко бео, неисписан папир, на столу Русије.

За споменик у пркосу

Не дигосмо ни камен усред рата
А сви смо пали од руку џелата.

Били смо некад људи, деца, жене,
А сада нисмо ни прах, нити сене.

И нико од нас ником неће доћи
У неповратној ми лежимо ноћи.

Појавимо се каткад у Пркосу
Претворени у траву или росу.

У селу Пркосу, крај Карловца, усташе су 21. децембра 1941. године извршиле покољ српског становништва. Тог дана је од 608 житеља овог села отерано у смрт 470.

Запис

Бранку Миљковићу

Свуд целац. Нигде ни стазе уске.
Рани мрак. Идем бронзаном другу.
Само у небу још: дивље гуске
Лете кроз зимску језу - југу.

Чујеш ли како нас криком плаве?
(Ја ћутим, налик теби скоро.)
Веје по нама дуго, споро.
Да л да ти склоним снег са главе?


Видим ли (или предсказујем)
Смрт моју и наших познаника?
Какву магнетску тишину чујем
У грудима твог споменика!

ПРОЛАЗИ РЕКОМ ЛАЂА

Плавет

Падох у незнани предео, пун бољке:
С очима што виде и оно чег нема.
Једно уво - морски шуми попут шкољке,
Друго - чује незнан звук који се спрема.

Болује ми свако чуло и још штошта:
У дан ведар - жмурим, у мрак - бечим зене.
Кад ми уста сретну чашу раног мошта
Ја низ биље тражим пелин док не свене.

Кад сам близу сјаја - ја бих да сам бедан,
Под гипсаним стропом - сањам таван хладан.
Целог сам се века вежбао да жедан
Прођем поред зденца, а крај зделе - гладан.

Да ме неко некад види (кад не чујем)
Како ми се лице мрачи ко у диму
Пре би помислио да убиство снујем
Но да за реч плавет тражим тешку риму.

Прођем покрај ближњих, ћутке, ко да пречи
Пут и рад ме чека: а у мени мрмља
Цело једно море бесмислених речи
И ветар - запамћен с неког штурог грмља!

Мислио сам да ће с првом седом све то
Прхнути из главе: ко од пуцња - шева!
А сад добро видим да ја опет ето:
Певам, тим што питам - докле да се пева?

Да ли да те, песмо, згужвам у лоптицу
Па да те кроз шуму сву ноћ миши гоне
Или да те пустим ветру да уз птицу
Полетиш у неке слепе небосклоне?

Пролази реком лађа

Пролази реком лађа: вал ме скваси.
Па други вал и трећи, пети затим.
За окуком је неста ... Ја је вратим
Мишљу и кренем са њом да не чаши.

На палуби сам, мокрој - још се спрема.
Лађари дигну за трен очи с посла
И гледају ме: о ко ли га посла?
Па већ послују као да ме нема.

Сунце ми тачно на темену чучи
(И све тачније - како лађа плови).
У небу кобац малу птицу лови -
Нек се и мала већ животу учи.

Стојимо оба на прамцу: ја с летом.
Два облака се појаве, па оду.
Као у врт свој погледам у воду.
Гле: једна риба лута својим светом.

Промакну песак и сутон, зид луга.
Има ли ког на земљи, празни свете?
Онда у небо опет очи: лете
Велика птица и мала (ал друга!).

Кроз мрак се река све више беласа:
То прво свиће на води, а затим
Бледи и земља с кровљем непознатим
Што црвеније бива сваког часа.

Пролази реком лађа: ја пролазим
И скупљам куће, торњеве с обала.
У строго небо летне птица мала
А ја је оком опколим и пазим.

Промакне песак, дан, година, шибље.
Стојим на црном прамцу, а већ бео.
Лађари - други. Слутим ко кроз вео
Да ме из воде мотре очи рибље...

У врби шум, ал мртав: већ се гаси.
Кроз трен у мени тај звук заче јеку.
Брујим и гледам: ја седим уз реку,
На песку, самцит. Стоти ме вал кваси.

Метаморфозе

Ја бих макар за трен да сам нешто друго,
Ал са овом старом мишљу, оком, ухом.
У цреп сам се древног крова спљосно, уго:
Нек зелени лишај расте мојим духом.

Ни ту мира немам јер ми често дође
Нека птица да ми по темену шета:
Скрије ме од сунца крилом па ми глође
Рујну душу место свога сунцокрета.

Онда - моје тело сања спокој грма;
Моја рука - грану; прсти - лист што хуји.
Кад нам мрачну круну силни ветар дрма:
Страшна мисо кроз нас место сока струји.

Таман смислих да сам тигар који граби
У слободу испред крда снажних сурла,
Авај: постах вуком кога старост саби
У рупчагу мразну да на небо урла.

Бледост мога чела камени сан снива:
Ја белутак за трен постах украј воде.
Уз хладни бок, гледам: мала риба плива
Док ми сунце раме са пијуком боде.

Час бих да заменим ноге за два хрта,
Онда та два хрта корњаче да буду.
Два рамена моја - постају два рта.
Све моје зглобове претварам у руду.

Замењујем главу за баштенску куглу
И дуго у једној леји стојим, блештим.
Ено га и дечак на кобноме углу
Где не мирно циља својим хицем вештим.

Монолог

Читају наше песме наште срца
Или их сито цеде, пуни јела.
Тек каткад запну (и намрште чела)
О реч што се ко жива ту копрца.

Понеку луду реч стану да кроте
Ил им се око пресели ко номад
Другој, над којом жмуре од лепоте.
(Не виде у њој живог срца комад.)

Или им очи пара реч немушта
Што се стропошта ту уместо сузе.
А кад се оне скупе трна и туста:
Бацају књигу руком што је узе.

И песма труне усред намештаја
Као у гробу живи закопани.
(Опајају је када дођу дани
Ведријег марта ил априлског сјаја.)

У углу где се сенка хвата брже
Кућни прах хрли њима ко магнету
И мрачно бива речи сунцокрету,
А вранац сам у себи немо рже.

Плаву реч море покрива бонаца.
Зелени лист се у пролећу суши.
Суво је грло белих кладенаца
И крик за правдом залуд тражи уши.

Ал нека рука неодлучна ипак
Сегне за књигом опет (прст у праху!)
И очи виде: у сунчевом даху
Трепери реку, руји грозд, зри шипак.

И опет очи жмиркају блажене
Као од сунца морскога купачи.
А испод речи: подрум, препун сене
И несанице - све се јаче мрачи.

И само ретко слична глава нека
Климаву плочу пробије и пада
У подрум као на дно каквог ада
Где мемла трује а неима лека.

У намештају - док се крај њих шета
И слатко прича, спава, једе, множи -
Самује као на ивици света
Комаде духа у сопственој кожи.

Post scriptum

А смрт смо звали да нас ратосиља
Живота који беше мука, скоро срам.
То смо сад што смо хтели, деца циља:
Већ смо под земљом, разбацани, свако сам.

Мени иструну рука, теби нога,
А једноме од нас само штака оста.
(Преко ње црви с једног на другога
Прелазе који пут као преко моста.)

Трули нам језик труле речи смишља.
Тек да их заусти - у прах се осипа.
Уместо једне - пробије влат вишља,
А наместо друге - нижа ваздух пипа.

Тако са светом додирнути мало
И упаничени усред своје раке
Напрегнемо се (ком је шта остало)
Да кроз цев зелену добијемо знаке.

Начуљени смо као хрт до хрта,
Ал авај: наш плитки свет је предалеко.
(Тек међу нама: јекне по кост крта
Кад се на кост другу сруши у прах неко.)

Све ове кости што ми још осташе
Дао бих за једно око, али тамо.
Нек испупчено, обло (не ко наше)
Гледа из ледине - отворено, само.

Ил једно уво! Да, то просто уво,
Да ми је уз гробне лале да промолим
И слушам ветар (као што је дуво),
Зуј пиле ил онај стари мир што волим.

Буба, трн и твор - разбацани, живи -
Славе своје право што су још над нама.
Док воде теку: мали камен сиви
Греје се на сунцу (миче обрвама!).

На живот бацах камен тако често.
Сада под земљом певам и гле: блатим смрт.
С листом што пада мењао бих место.
Жиле, у мраку земље, тресу горњи врт.

О писцу

Стеван Раичковић је рођен 1928. године у Нересници (Србија). Основну школу и гимназију учио је у Белој Цркви, Сенти, Крушевцу и Смедереву, а матурирао је 1947. године у Суботици. Студирао је књижевност на Филозофском факултету у Београду. Прву песму објавио је 1945. године, а прву књигу 1950. Штампао је десетак збирки стихова (Песма тишине, Балада о предвечерју, Касно лето, Камена успаванка, Тиса, Пролази реком лађа, Стихови, Записи о црном Владимиру и др.), неколико књига за децу (Велико двориште, Гурије, Ветрењача, Мале бајке), а објавио је и препеве (Шекспира, Петрарке и модерних руских и словенских песника), као и низ есеја и записа о поезији. Превођен је на више језика, а избори из Раичковићеве поезије објављени су на руском, чешком, словачком, бугарском, словеначком, македонском и албанском језику. Добитник је неколико истакнутих књижевних награда (Седмојулска, Октобарска, Змајева, "Милош Н. Ђурић" и Невен). Године 1972. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Од 1947, живи у Београду.

За ову књигу, избор из своје поезије извршио је сам песник.

На Растку објављено: 2007-10-12
Датум последње измене: 2007-10-14 15:19:55
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује