Приредио Јосип Лешић

Избор из критике о комедијама Бранислава Нушића

• Велибор Глигорић: Госпођа министарка
• Јосип Лешић: Ожалошћена породица
• Милош Савковић: Покојник
• Васо Милинчевић: Нушић комедиограф
• Биљешке о писцу
• Литература

Велибор Глигорић: Госпођа министарка

У комедији Госпођа министарка дао је ванредно жив и сликовит тип једне такве патријархалне жене чији је муж изнебуха постао министар. Илуструјући личност Живке, госпође министарке, Нушић је у њој оживео и ону жену ,,с белом реклом“ из Бен-Акибових козерија, ону плаховиту жену која натура своју вољу мужу, господари у кући, а из жудње за господством и истицањем своје личности способна је да прави највеће глупости. Нушић је овом типу и госпи Живки дао врло верне локално маркантне изразе сировости и простоте, уневши у њега и динамичне потезе духовите, свеже живахности. Илуструјући прохтеве госпође Живке, када је постала министарка, Нушић је пародирао породични и друштвени живот тадашњих министарских жена, све оно што су оне учиниле да подвуку свој друштвени престиж.

Госпођа Живка, када је постала министарка, забрањује свом сину Раки, београдском мангупчету, да се дружи са уличном децом, већ му препоручује да се дружи са сином енглеског конзула, хоће да промени зета који јој као ситан чиновник више не конвенира, те удату кћер жели да уда за конзула Никарагве, и силно жуди да се вози министарским фијакером. Комика извире из ових њених жеља, из супротности тих жеља са њеном примитивном патријархалношћу, а у исто време та комика верно слика покондиреност тадашњих министарских жена и њихове метаморфозе.

Госпођа Живка је права патријархална жена која је, како Нушић рече, „изгубила равнотежу“ када је постала министарка. Она је сличне грађе у природи и нарави као газда Јеврем у Народном посланику, само је мобилнија, активнија и грамзивија у погледу успеха. Као да је извукла главни згодитак на лутрији, толико је она ошамућена вешћу да јој је муж постао министар. Отказала је њена здрава, практична домаћичка памет. Она, слично Фемки, Стеријиној личности из Покондирене тикве, подражава више друштво, желела би да усвоји манире тога друштва и смешна је у свим оним ситуацијама у којима њена примитивна природа и примитивни речник којим се служи демантује њене покушаје да се понаша као министарка.

У госпа-Живки дао је једну особину типичну за жену малограђанку, за ону њену уобразиљу да се у животу све може само ако се хоће. У тој уобразиљи мушкарац се обично види као биће слабе воље, као биће које пред животним проблемима застаје непрактично и несналажљиво, те се због тога мора водити материнском бригом успеху. Таква жена драстично назива мушкарца „шоњом“ и све његове поступке, обзирне и скрупулозне, процењује као нереалне и штетне за успех у животу. Окружена свакодневним практичним животним искуством, сукобљена и са животним препрекама које изгледају непремостиве, верује да је у животној борби прекаљен ратник и да је у њој смелија и оштроумнија од мушкарца. Живка настрада због тога убеђења. Њени поступци стварају такве заблуде из којих избија најпре породични, па затим друштвени скандал, и то изазива пад владе, губитак министарског положаја, а са њим све привилегије и благодети о којима је Живка сањала.

Живкина тежња да се ослободи зета који припада обичном свету и да уда кћер за човека који носи звучну титулу стварају заплетене породичне односе и сукобе које је Нушић искористио за водвиљске ситуације. Рат се води између ње и зета у стилу бенакипске хронике. Нушић исписује народну пословицу: ко другом јаму копа, сам у њу пада. Заплети које је Нушић стварао око тога сукоба били су типа његове забавне игре, оног његовог живахног расположења да на рачун односа у патријархалној малограђанској породици, као што су, на пример, односи између таште и зета, збија обешењачке шале. Живка у комедији тип је министарке доба кад се у Београду возило фијакером, а у исто време и тип таште малограђанских слојева друштва тога доба.

Жеља патријархалне, примитивне малограђанке да буде дама дала је повода Нушићу да ствара и на њој комичне ситуације. Живка жели да уђе у прве редове друштва и да се понаша по протоколу отменог света. Фотографише се, штампа позивнице, узима учитеља за друштвено понашање, затим професионалног удварача и рутинираног интимног пријатеља нових министарки. Комика избија из сукоба њеног домаћег патријархалног морала са новим животом даме који је том моралу опречан.

Комика такође избија из несклада који је фрапантан између њене патријархалности, насликане од стране Нушића у јарким бојама, и облика живота који Живка жели да усвоји да би била дама, а они су у пуној супротности, у пуној противречности са патријархалношћу. Очевидно је за публику да оваквој Живки какву је Нушић насликао, а насликао је као типичну патријархалну домаћицу која тек што је скинула либаде, не приличи ни шешир ни фотографисање, не пристају јој ни визиткарте, а камоли да има професионалног љубавника, секретара Министарства спољних послова. Нушић је у карикатури њеног сусрета са Нинковићем, дипломатским чиновником који извлачи класе на рачун својих рутинираних односа са министаркама, прокријумчарио сатиру која се односила на тадашњу дипломатију, на улаз у њу и каријеру у њој. У ствари, у тој карикатури изразило се коментарисање малограђанског света који је с великом радозналошћу пратио друштвене скандале у дипломатији.

Једна од ситуација која садржи највише сатире у овој комедији је Живкин сусрет са породицом, када породица долази да измоли од ње протекцију. Породице су задобијале друштвене привилегије када њихов члан постане министар. Појављивали су се најдаљи рођаци с претензијама на привилегију, као да је у питању деоба неког великог наследства. Какви апсурдни прохтеви избијају у министарским породицама показао је Нушић у ситуацији када Живкини рођаци, за које она већ није знала и да постоје, излажу своје жеље и апетите. Међу њима је и непознати рођак који се ушуњао у Живкину породицу као онај „неко“ у Сремчевој Ивковој слави. Комика расте из његове наметљивости и дрскости.

Протекција је један од мотива који живе и у овој комедији. Зет хоће класу и повлашћен положај због тога што му је таст постао министар, дипломатски чиновник Нинковић хоће класу због тога што чини личне услуге Живки министарски. Живкина родбина жели разне повластице и привилегије само зато што им је министарка род, административни писар очекује унапређење само зато што је јавио Живки да јој је муж постао министар. Све ове жеље имају основа, корена у друштвеној и политичкој стварности како Србије пре првог светског рата, тако и Србије после тога рата. Сатира на друштвене и политичке прилике, дакле, дата је у овој комедији, али посредно, кроз хумор, шалу забаву, живахан и ведар смех, онај смех који не носи у себи поругу. Међутим, малограђанство је могло наћи у комедији своје огледало. Друштвени односи, који су свима били непосредно познати, дали су у живој, верној, и то у верности присној, интимној, тако рећи фамилијарној слици у комедији.

Личност Живке је предводник свим акцијама у комедији. Она спада у најмаркантније, најживописније и најсочније ликове српске књижевности. Остале личности у комедији су њој подређене, налазе се у њеној свити. Нај пластични ја је међу њима личност ујка-Васа, жива у карактеру, у цртама лукавства и притворства, као и практичног духа, онаквог од кога се кују „дрвени“ адвокати и лажни сведоци, а још више у хумору који је Нушић дао обилато овој личности. Забаван је лик конзула Никарагуе, но, овај лик је због драстичне комике којој је у водвиљским ситуацијама изложен, због одмазде коју је Нушић приредио ћифтама који се звучним титулама кинђуре, више личност лакрдије него комедије.

Хумор је различит и у овој Нушићевој комедији. Понегде има сатиричних зрнаца у њему, понегде је чиста шала. Његова атрактивност је највише у томе што је он извлачен непосредно из живота, из друштвено-фамилијарних односа, из интимног живота средине. Језик тог хумора је језик свакодневнице, плод је оштроумних пишчевих запажања, његовог богатог, животног искуства, његове веома мобилне, животне радозналости, великих способности за уочавање смешног у животу. Често се о том хумору помеша свакодневно животно искуство са сатиричним алузијама, онима којима је иначе пун текући хумор којима се на улици прате и коментаришу друштвени и политички догађаји. Нушићев хумор је и у овој комедији сав у живопису средине, сав из њених сокова. Хумор омогућује да и личности комедије буду веома живе, непосредне, унутра интензивно активне, уз то да се у њима огледа веома сликовито просек средине. Понеки пут је Нушићев хумор и драстичан, али и такав он пристаје личности којој је дат, као и терену са кога је изникао.

Оно што овој комедији даје карактер забавног водвиља то је радња која је у лаком заплету, спровођена често с тенденцијом да се помоћу таквог заплета створе јаки комични ефекти у широким слојевима публике. Радња се заплиће у бенакипски фељтон у оној ситуацији када Живка, уместо зета, ухвати конзула Никарагуе у соби код служавке. Сукоби између Живке и њеног зета, око којих су исплетене водвиљске ситуације, не садрже квалитетнију инвенцију и у литерарној материји су испод портрета личности, атмосфере и живописа средине.

(Велибор Глигорић, Бранислав Нушић, Зборник Бранислав Нушић, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1965, 249-253)

Јосип Лешић: Ожалошћена породица

Нушић Ожалошћеном породицом остварује још један комични „групни портрет“ који, насупрот Мистер Долару, покушава да изразитије карактеролошки индивидуализира. Јер, сама чињеница да лица нису означена неутрално и униформно, у смислу њихове функције, како је то учињено у Мистер Долару, већ носе одређена и конкретна имена, указује да је Нушић настојао да им да бар минимална обиљежја лика. Међутим, Нушић се не труди да их потпуно разграничи и индивидуализира, јер, упркос свих карактеролошких разлика, главни задатак сваког члана „ожалошћене породице“ понаособ је идентичан. Овај ,,хор“ од девет чланова, предвођен Агатоном Арсићем као корифејем, налази се у средишту радње и заузима централни простор и највише мјеста у комедији, тако да „скуп лица“, односно „ожалошћена породица“ постаје главни јунак, и то јаче и изразитије него што је то било монденско друштво у Мистер Долару. Нушић заиста спретно распоређује и води „породицу“ од девет чланова кроз заплет комедије, и с обзиром да се у највише сцена ова „група личности“ појављује комплетна и да живи истовремено и као „скуп“ и као дјелићи тога „скупа“, показује његов изузетни смисао за компоновање не само визуелних већ и сложених дијалошких таблоа.

Створивши тако од породице главног јунака, Нушић се у структури комедије враћа на провјерени тродијелни модел (АБА). У краткој експозицији ми затичемо главног јунака, односно „хор“, у црнини, пун сућути, како се враћа са гробља, гдје је одржан седмодневни парастос покојном Мати Тодоровићу. Привидно, главни јунак се налази на мирној линији, а црнина и туга му дају одређену психолошку и емотивну униформност. Међутим, „поремећај на теразијама живота“ се већ десио, и то одмах након смрти Мате Тодоровића, у тренутку када је искрсло питање насљедства и тестамента. Али, „стабилни и солидни“ грађански ред и поредак постоје и маска туге и сућути још увијек покрива лице. Породица одаје почаст покојнику, који је био „поштен и честит“, никоме тај није зајео, никоме отео“, „давао је шаком и капом“, а његова изненадна смрт представља ненадокнадиви губитак за „нашу породицу“.

Постепено, Нушић скида ту лажну маску „ожалошћености“ али још увијек не открива главни покретачки мотив. У почетку се јављају уобичајена „фамилијарна“ оговарања, која омогућавају индивидуализиран је „групног портрета“, да би непримјетно искрснуло и питање насљедства, односно одлука покојника да се тестамент не смије отворити све док не прође четрдесет дана од његове смрти. Обилазак покојникове куће и разгледање њеног богатства распламсава пљачкашке апетите. Маске се лагано скидају. Грамзивост и незајажљивост су јачи од „стабилног и солидног по-ретка“, односно од „туге“ и „жалости“. Присуство непознате и сумњиве девојке и њене тетке уноси подозрење у породицу, страх да би неко други могао да „опљачка“ незаштићено покојниково имање. И како сваки члан „хора“ очекује од тестамента да ријеши његове егзистенцијалне проблеме, овај страх постаје доминантан и попут метастазе захвата „хор пљачкаша“. Од тог тренутка „главни јунак“ потпуно одбацује маску и започиње „снажење“ са нормалне линије, у овом случају „ожалошћености“ и сућути. Нушић радњу комедије води у два правца: „хор“ у односу на сумњиве уљезе и странце (Даница, тетка, адвокат Петровић), који угрожавају покојниково имање; и чланови „хора“ између себе, такође у односу на Матино богатство.

При изграђивању конструктивног плана комада Нушић се углавном служио „мозаикалном“ а не архитектонском методом. „Он ствара у две димензије, не у три. Ситуација се ниже до ситуације спретно и вешто, али ипак једна до друге, не једна из друге.“ Ово мишљење Јосипа Кулунџића у потпуности се односи можда највише на Ожалошћену породицу, у којој не постоји спирално развијање заплета, јер нема ни изразитије интриге, бар не у оном облику какав се јавља у неким другим његовим комедијама (на примјер, Госпођи министарки). И док је раније, „силажењем“ са нормалне линије или нарушавањем оног Фрајовог „стабилног и солидног поретка“, започињао развој комедије, у Ожалошћеној породици комично се остварује низањем ситуација, па се чини као да прелиставамо непознати породични албум у коме су слике из живота породице поредане хронолошки, али тако да свака представља заустављени тренутак неког важног догађаја.

Умјесто јединственог централног заплета, за који се, како каже Гогољ, морају да „вежу сва лица“ у комаду, Нушић је монтажом секвенци остварио други дио Гогољеве максиме, „захватајући оно што узбуђује више или мање сва лица“ у комедији. И зато је Ожалошћена породица најмање комедија интриге а највише комедија нарави. Слично Стеријиним Родољупцима, у којима се јавља „групни портрет“ лажног родољубља, кад оно битно што узбуђује сва лица, тако је и у Ожалошћеној породици похлепа и пљачка основно покретачко узбуђење породице. И Стерија и Нушић нижу ситуације, као неку врсту визуелних и дијалошких таблоа, и умјесто развијања интриге, они развијају и варирају ово основно и свеобухватно узбуђење.

Прелиставајући Нушићев породични албум, могуће је испод сваке слике ситуације, исписати одређену описну легенду, на примјер: ожалошћена породица након седмодневног парастоса, фамилијарна оговарања или ко је ко у породици, непозната и сумњива лица и њихова веза с покојником, породица разгледа кућу Мате Тодоровића, породично савјетовање или одлука о усељавању, породица осваја кућу покојника, породица почиње да пљачка покојниково имање, итд. Низањем ових комичних породичних таблоа, Нушић ефектно показује како „хор пљачкаша“ све више захвата опсесија похлепе. Ово основно узбуђење изједа и разара „групу“ и доприноси деформацији и извитоперености.

Реалистички обликоване фотографије у породичном албуму, које смо видјели у експозицији и почетком развоја радње, постепено добијају све изразитију карикатуралност и гротескност, и то у сразмјери са порастом похлепе. Страх од Данице и тетке, па и адвоката Петровића, прераста у општи страх, јер више нико никоме не вјерује. Освојивши на силу покојникову кућу, „хор“ губи ону почетну компактност заједничког интереса, а умјесто ње се јављају све изразитије појаве појединачних пљачкашких и егоистичких комбинација. Започиње сабласна пљачка покојникове имовине.

Разбијена породица, распоређена по собама, води прави мали рат, отима, сумња, подозријева и стрепи. Основно узбуђење похлепе и пљачке шири се попут неке опаке болести. Од мирне и ожалошћене атмосфере до гротескне туче са столицама у финалу другог чина, Нушић је надахнуто водио овај „хор“, показујући постепено његов „преображај“ и нарушавање „стабилног и солидног поретка“. Из сцене у сцену ми пратимо „силажење“ „групе“ кроз све фазе „хлађења душе и хлађења осећања“, али, „до тачке смрзавања“ он не долази, већ се по обичају зауставља и брзо враћа на почетну нормалну линију.

Отварање тестамента, које је требало да буде врхунац радње и да донесе главни преокрет, дешава се између чинова, тако да се „шок“ који погађа породицу јавља у смањеном интензитету. Нушић је због тога присиљен да изграђује још један обрт у радњи, како би трећи чин довео до коначног расплета. Слично Госпођи министарки, и у Ожалошћеној породици као да се држи Сарсеовог савјета да добро компонована драма мора да има бар двије сценес а фаире. Међутим, у оба случаја, Нушић други врхунац радње остварује водвиљски, олакшавајући и умекшавајући започету трагигротескну линију.

У Госпођи министарски развија се комични неспоразум око питања ко је писац анонимне новинске пасквиле (замјена личности: Чеда и Ујка Васа); док се у Ожалошћеној породици јавља Агатоново насилно мијешање у интимне односе Данице и адвоката Петровића, као посљедњи покушај да се задрже бар неке позиције у покојниковој кући. Овај додатак и условљава завршетак комедије Агатоновим вербалним каламбуром, иза кога ће услиједити комична „жива слика“:

АГАТОН: Никад вам то не бих поверио, али... О, брате... (Сви се радознало скупе око њега), кад сте тако навалили. Ја остајем овде зато... чекај, молим те. (Брише се марамом). Ја остајем овде зато, видиш, зато што је тај адвокат, што је испросио ову ванбрачну девојку, па он, видиш, он је мој ванбрачни син. (Један општи узвик изненађења и запрепашћења. Сви испуштају куфере и пакете, а све надмаши врисак Симке на степеницама, која се враћа и силазећи низ степенице чује последње речи те пада у несвест. Нема слика траје извесно време).

АГАТОН (застрашен утиском који је учинила његова лаж, клоне и тупо гледа час у Симку, час осталу породицу. Најзад резигнирано диже руке): Е, сад сам удесио ствар!...

Ако ову „нему слику“ упоредимо са завршетком Ревизора, а у питању је, нема сумња, исти поступак залеђености, онда ће нам бити јасно колико је Нушић бјежао од оног завршног Гогољевог „ужаса“, не желећи да му смијех буде ни горак, ни жучан, ни отрован. И зато, најбоље Нушићеве комедије редовно започињу у једном негативном правцу, да би на крају, у тренутку када се чини да ће писац замахнути „кнутом“, брзо напуштале то опасно подручје „смрзавања“. Овај бијег и преокрет условљава и нагло уношење друге врсте хумора, онога који „изазивајући смех на уснама ублажава суровости живота“.

(Јосип Лешић Нушићев смијех, Београд, 1981, 61-66)

Милош Савковић: Покојник

Нушић ће нам овога пута, поред добре комедије, оставити још и двоструки докуменат: с једне стране податке о моралу нашег времена у обрасцима и примерцима типова које је изврсно изабрао и, с друге стране, и нарочито, најубедљивији податак о томе колико је и њега, једног Нушића, време нагнало да заборави на забављање, да се забрине, да се наљути, да место меке гумене палице шале узме оштри бич правде и дубоке сатире. Та трострука вредност, сливена у ствари у једну - добра комедија, анализа морала данашњице и трансформација Нушића - остаје трострука и по резултатима: за позоришни репертоар право освежење, за публику стварна корист, за Нушића једини прави пут којим мора да иде даље (не само у комедији, већ и у збиљи - јер му је његова комедија показала, како изгледа збиља, а ми смо уверени да Нушић неће себе порећи).

Ми не мислимо да је потребно хвалити његове старе врлине, еластичност у хватању заплета и радње. Али морамо подвући вештину са којом је стари мотив о епској Пенелопи прекувао у живу карикатуру модерне Пенелопе нашега века, а романтику Еноха Ардена у комедију о стварности новца. Нушић до сада још није био дао своју комедију о новцу. Мистер Долар је на бази мистификације, стога у њему нема стварне борбе. Ожалошћена породица је борба малограђанског стила. Београд некад и сад је у епизодама. Др је добио темпо водвиља. Међутим, тек је Покојник донео праву дрхтавицу данашње грознице новца. У томе је Нушић прилично закаснио, у његовим досадашњим комедијама новац, као социјални фактор, био је или спољни декор или узгредни мотив. Нушић је и до сада осећао његову динамику, али није умео да је формира у експлозив комедије и сатире. Па ипак, ево, најзад је нашао свој прави израз и за комедију велике, баналне и свирепе истине свих данашњих односа, новца и игре и борбе око њега. Сада је управо тај мотив у центру комедије, а сви други су узгредни или бољи намењени живљој илустрацији главног мотива.

Ми ово истичемо управо зато што историјску важност ове нове Нушићеве трансформације треба видно подвући не само као књижевни или позоришни већ много више као социјални феномен. Другим речима, сви изукрштани додири, тежње, жеђи и страсти наше баналне данашњице у борби око новца диктовали су Нушићу овај израз комедије. Харлекин се свуда весело смејао, на путу око света, по београдским салонима, клубовима, министарским кабинетима итд. - па кад је видео да се око њега више нико не смеје, он је направио - горку гримасу. Није ни лако смејати се под оштрим фијуцима зимске кошаве нашег савременог друштвеног живота. (...)

И овде, као и код Балзака, динамика стварности нашег грађанског друштва, које и завршава своју формацију, кулминира, али у исто време показује и видне знаке брзог распадања, наметнула је Нушићу једну одређену концепцију праве социјалне комедије наших дана. Само, Нушић је „мотив Пенелопе“ проширио. Поред Пенелопе, која је у ствари отерала свога Одисеја у свет, овде су добили много виднијег места други, исто тако просечни елементи друштвеног морала: универзитетски професор који тече своју научну каријеру помоћу туђих присвојених рукописа научних дела, штампаних под својим именом, и поред ситнијих епизодних фигура, које ипак бацају своју светлост на целокупну борбу, нарочито тип малограђанина који се прождрљиво баца на туђе огромно имање и богати се преко ноћи само једном вештом махинацијом коју помаже читав апарат буржуаског друштвеног система;

Управо у анализи тога апарата Нушић је и показао снагу праве сатире. „Покојник“ је, бесан на своју жену због њеног неверства, отишао у свет. После неколико година њега већ одавно сматрају мртвим, наиме на обали Дунава било је нађено његово одело, а доцније и његов деформисани „леш“. Међутим, управо после неколико година, кад се његова жена била преудала и већ почела да вара и новог мужа, кад је његов пријатељ штампао његове рукописе и тиме добио катедру на универзитету, кад је његов рођак наследио његово имање - појављује се „покојник“. Гром је утолико јачи што небо није само ведро већ и ружичасто - управо будућност. Наиме, рођак је на основу капитала „покојниковог“ основао акционарске друштво „Илирију“ и успео преко министровог пријатеља да од државе добије милион као потпору. У то предузеће улаже и нови муж свој новац, а нови „професор“ универзитета биће директор новог предузећа. Све то пада пред појавом „покојника“. Он је већ поднео тужбу на све њих, пошто нико од њих и не помишља да му врати његово имање. У првом делу те борбе Нушић је нарочито добро извукао све црте малограђана, који сасвим снобовски играју „високо друштво“: сав њихов кукавичлук, грабљивост, гримасу крвожеђи, страх, све наличје њиховог морала у распадању.

У другом делу дао је анализу организоване кампање да се спасу све позиције: куповање штампе, да не би писала о „скандалу“, ангажовање министровог „пријатеља“, да се заузме и он, да би ствар добила други ток, ангажовање власти и полиције да читаву ствар пресече. Све је то њима и успело. „Покојника“ су огласили „разорним елементом“, анархистом, револуционаром, опасним човеком по утврђени друштвени ред - и намјеравају да га ухапсе. Он руши један срећан брак, јер тражи себи жену натраг; он руши признате ауторитете, јер од професора универзитета тражи себи натраг своја дела; он руши државу, јер хоће да компромитује предузеће „Илирију“, која треба да буде стуб економије нашег друштва. Сви се спремају да сведоче против њега. Али му у исто време спремају пасош под туђим именом - и у тренутку кад полицијски агент долази да га ухапси, он показује лажни пасош и опет, засвагда, бежи у свет. Ту се контраст и поанта у иронији пењу на врхунац: из друштва је искључен и оптужен за „рушење брака, ауторитета, државе и својине“ управо човек коме је то друштво срушило и брак, и ауторитет и имање.

Мислимо да не треба нарочито додавати да је то једро и сочно ткиво комедије Нушић обрадио изврсном лакоћом радње, заплета и темпа. То важи нарочито за све личности, које су добиле изразите типске црте праве велике комедије. Можда је само гдегде остао покоји потез нушићевске лакрдије (код пензионера и уседилице - који су ипак у целини изврсни типови), али то је скоро неприметно у хуку главне радње.

Међутим, само једна личност, „покојник“, остаје неодређена, готово мутна. Ми то кажемо зато што из ње провирују и негативне црте у погледу закључног морала читаве комедије. Морал те личности је у читавом сукобу неприметан, нарочито публици, а ми бисмо рекли да је и самом Нушићу остао неприметан. Њему је био потребан сукоб, стога о кристалисању социјалне психологије у једном одређеном типу, изгледа, није много водио рачуна.

Нушићу је било потребно да према читавом фронту грабљиваца, кукавица и разбојника стави једног „честитог човека“, чак извесних херојских контура индивидуалности нашега грађанског века. Тако је могао лако добити један одређени сукоб за пластику „морала комедије“ и извесну паролску динамику. На страну то што су и таква пластика и тај звук пароле сасвим застарели... Али је оваква конструкција фронтова у сукобу остала неодређена. Овај честити човек брани, пре свега, своје имање, према томе, он се лично друштвено афирмира.

Разуме се, ми немамо ништа против тога што он брани „своје“ имање од разбојника, али је то имање веома велико, а социјално-психолошки остаје немотивисано: како је он, велики специјалиста у техници, дошао до тога имања? Не мислимо овим да кажемо да је комедију требало развити и у овом правцу. Али је личност „покојника“ у склопу друштвеног организма остала неодређена. Он није ниједном једином цртом комичан, напротив, има нешто трагично у овоме маломе хероју грађанске честитости који, сам против свих, пада као жртва свих струја пред којима није хтео да савије главу. Према томе, он је симпатичан, а у ствари, он се не бори ни за шта друго до за „своје“ огромно имање. Разуме се, он се не служи разбојничким средствима, као његови противници, он иде путем закона. Он је интелигентан, снажан, храбар, учен, вредан, поштен у грађанском смислу - има све врлине грађанског друштва, према томе, читав мали херој. Међутим са свим тим својим особинама он се бори само за „своје“ имање, које је огромно и које је он свакако „стекао“ само својим врлинама вредноће, интелигенције, поштења, храбрости, учености. Скоро би остало мишљење - судећи по моралу ове личности - да огромно имање законито смеју да имају само људи великих личних квалитета.

Ми не кажемо да је Нушић управо хтео да дотури и овакву случајну апологију ове моралне идеје. Напротив, он се истински заложио, свом снагом свога талента, који је овога пута покуљао младалачком снагом, да покаже стварност наличја нашег друштвеног живота. Али у том замаху он није обратио чак ни довољно пажње на морал личности „покојника“, управо, допустио је, да у концепцију тога морала уђе једно конвенционално лаичко тумачење. Ми ово подвлачимо зато што не бисмо желели да се у овим данима сваковрсних тумачења и оптужби деси то да његовог малог хероја у борби за афирмирање личних великих квалитета, мере свим мерама данашњице и тумаче разноврсним идеологијама. Нушић је овде само утолико погрешио што је оставио неизвучене све црте свога јунака и тиме дао могућност да се његов морал тумачи застарелим принципима грађанске етике.

(Милош Савковић, Нушићев Покојник (Харлекинова горка гримаса), Српски књижевни гласник, Нова серија, 1937, књ. ЛИИ, бр. 7, стр. 550-554)

Васо Милинчевић: Нушић комедиограф

Бранислав Нушић је несумњиво један од наших најплоднијих писаца. Његова сабрана дела, настала током педесетогодишњег књижевног стваралаштва, износе више од двадесет и пет обимних књига. За њега је карактеристично да се огледао готово на свим књижевним родовима, али му је ипак најзначајнији комедиографски рад у коме је његов раскошни таленат нашао своје најбоље оваплоћење. Неке његове најуспелије комедије приказиване су и још се увек приказују и на страним позорницама, широм Европе. И не само комедије него и друга Нушићева дела, пре свега популарна Аутобиографија и хумористичке приче и фељтони, имају своје бројне читаоце код нас и на страни.

Нушић је Београђанин. У Београду је проживео највећи део живота, рођен је 1864, а умро 1938) и одатле је црпао највише тема за своја књижевна дела. Међутим, Нушићево детињство више је везано за Смедерево, где му се отац, трговац, убрзо преселио после његовог рођења. У то време у Смедереву, као и у другим нашим паланкама, није било позоришта, али су зато позоришне путујуће дружине ишле од места до места и давале своје скромне представе и тако донекле разбијале паланачку учмалост. Случај је тако нанео у Смедерево и позоришну трупу тада чувеног глумца Димића и млади Нушић, против воље родитеља, проводио је многе вечери на представама, срећан ако би му се који глумац обратио за какву ситну услугу. Али ускоро се радозналом дечаку пружила неочекивана прилика да оснује своје „позориште“. Наиме, иста та дружина, чије је представе тако радо гледао, како није имала новца да плати трошкове, заложила је своје скромне реквизите код Нушићевог оца да их више никада не затражи натраг. Тринаестогодишњи Нушић одмах оснива „своје позориште“ у коме неуморно и сам игра заједно са својим вршњацима од којих су неки (Јевта Угричић и Чеда Поповић) доцније такође постали хумористи. Само, брзо се показало да за позориште није довољно имати једино декорације и костиме, већ су потребни и погодни комади за извођење. Млади глумци сами су се довијали за репертоар. Нушић, као најзагрејанији и најспособнији, почиње да прерађује народне песме за позорницу, угледајући се на сличне комаде који су се тада давали. Тако је сам написао два комада које је његово „позориште“ с успехом изводило, али њега су, како се доцније сећао, већ тада „Стерија и Трифковић више привлачили но Хајдук Вељко и Муса Кесеџија“. Под њиховим утицајем написао је као тринаестогодишњак прву шаљиву игру, Риђа брада, (вероватно по туђој идеји), али се већ из тог дечачког састава могао наслутити будући блистави комедиограф са дубоким разумевањем захтева сцене и правим осећањем за логичан развој драмске интриге. Преласком у Београд, где наставља школовање, Нушић оставља своје дечје позориште, али оне наивне дечје представе у које је уткао и део свога детињства, послужиле су му као драгоцена припрема за његово будуће књижевно стваралаштво за право позориште, коме је поклонио око педесет различитих комада - више него ико пре и после њега у нашој књижевности.

Сем браће Илића, у чијој је знаменитој кући био радо виђен гост, Нушић је у Београду стекао још једног драгоценог познаника: открио је, наиме, великог писца Николаја Гогоља, посебно његову бритку сатиру на руску бирократију - Ревизора. С Ревизором и уопште с Гогољем тада се листом одушевљавала великошколска омладина и у његовим делима и Нушић налази снажну инспирацију за своје стваралаштво. Највише под његовим утицајем, са непуних двадесет година, пише (1883) значајну комедију Народни посланик с којом се представио тако рећи као изграђен, зрео драмски писац. Охрабрен повољним мишљењем Милутина и Војислава Илића и социјалистичког песника Косте Арсенијевића, својих младих пријатеља којима је прочитао свог првенца, Нушић комедију нуди Народном позоришту! Ласкаве оцене које су о комедији изрекли угледни рецензенти Милован Глишић и Лаза Лазаревић, чланови позоришног одбора, оправдале су смелост младог аутора, али дело ипак није стављено на репертоар нити је извођена. Шапчанин, управник позоришта, конзервативац по убеђењу, до страхопоштовања одан режиму и династији, нити је смео нити хтео да у позоришту које „виси о врховној бризи“ владе, изводи дело у коме се исмева лажни парламентарни систем и избор посланика владине странке. Ништа нису помогла ни извесна ублажавања која је Нушић у неколико наврата извршио. Дело је остало да чека повољније прилике.

Иако га неуспех с Народним послаником није обесхрабрио, Нушић је ипак за неко време оставио перо. С једне стране да би завршио правне студије (започео их је у Грацу, а довршио на Великој школи у Београду), а такође и због учешћа у српско-бугарском рату. Доживљаје из тог авантуристичког и братоубилачког рата, који је много огорчио напредне интелектуалце, описао је Нушић у запаженим цртицама - приповеткама Приповетке једног каплара у којима је дошло до изражаја његово искрено човекољубље и саосећање са оним безименим малим људима после рата. Нушићево опозиционо, протурежимско осећање само се појачало и он 1887. пише другу, такође сатиричну комедију Сумњиво лице, у којој још оштрије осуђује режим и у чијем се тексту више пута помиње династија „и то не баш увек довољно пажљиво и не оним лојалним тоном какав је тој речи припадао у доба када је комад писан“ - како је сам аутор окарактерисао дело. Разуме се, због тога ни ова комедија није примљена за приказивање у позоришту упркос томе што је и сам управник признао њену литерарну и сценску уредност. Штавише, плашљиви управник озбиљно је саветовао смелог аутора да спали своје дело како не би имао никаквих неприлика.

Ова комедија, по признању самог Нушића, писана је под директним утицајем Гогољевог Ревизора. На оригиналном рукопису, тврди писац, није стајало уобичајено „комедија у два чина“, већ „гогољијада у два чина“. Али, узевши од Гогоља основну идеју, Нушић је ипак створио оригинално и снажно уметничко дело, чврсто везано за наше тло и домаће прилике. И као што је Гогољ у Ревизору непоштедно жигосао целокупну губернијску бирократију, тако је и Нушић сатиром захватио само језгро управне власти једног пограничног среза - среског капетана и ниже полицијско чиновништво - пародирајући преко њих не само провинцијску бирократију него и читав систем управне власти у обреновићевској Србији. Додуше, та сатира, мада отворенија и оштрија него у Народном посланику, ипак није дата директно, онако огољено и насртљиво као код Домановића. Прожета хумором, чак с много хумора, који неодољиво извире из сваке ситуације, готово из сваке речи, она је опет недвосмислено јасна и разумљива и обичном гледаоцу или читаоцу и у суштини њене жаоке нису претрпеле скоро никакво оштећење. Све се своди на то да је Нушић у шали, у неозбиљном тону, казао веома озбиљне и непријатне истине и њихово дејство ублажено је само онолико колико их сама ситуација ублажава. Нушић је, с обзиром на постојеће прилике, морао тако поступити, закрити бар привидно своје праве мисли и отровне стрелице, а осим тога, ублажавање је долазило и отуда што је он по природи био више хумориста него бескомпромисни сатиричар и просто је немогуће (и у овој комедији, а доцније ће то бити још теже) одвојити Нушића који изобличава од Нушића који се смеје и друге засмејава. Другим речима, код њега се сатирични и хумористични елементи најчешће поистовећују, прерастају један у други и проистичу један из другог. То је једна од битних особина Нушића сатиричара и комедиографа. Отуда, мада је ова комедија изграђена на принципу забуне и комичних ситуација, она поред духовите форме има и снажан садржај што умногоме доприноси њеној уметничкој и друштвеној уредности и чини је једним од најзначајнијих Нушићевих остварења. Приказујући среског капетана и друге представнике власти, писаре и практиканте, на служби и у породичном животу, Нушић је на живим и упечатљивим примерима показао неподношљиву загушљивост и устајалост паланачке средине у Србији крајем деветнаестог века. Показао је како су у тим примитивним паланкама - мртвом мору, односно у целој Србији, „ведрили и облачили“ примитивци и покварењаци као капетан Јеротије и писар Вића уз благослов виших власти. Али Нушић, увек спреман на смех и подсмех, ужива и да прикаже њихову ограниченост и глупост, запуштеност и запарложеност, и ставља их у ситуацију да у низу комичних сцена сами покажу ко су и какви су. Иако приглупи и ограничени, па већ и услед тога смешни, с обзиром на дужности које обављају, (али важно је да је ипак сваки смешан на свој начин) ти бирократи нису ништа мање опасни по друштво. Сваки је прави мајстор у своме „фаху“: капетан да добије класу зато што хапси невине људе приказујући их као бунтовнике и револуционаре; Вића да добије крупнији залогај преко уцене и подметања кривице; Жика је прави „стручњак“ за правду и законе и онај његов „мали прст“ симбол је подмитљивости власти и безакоња у Србији. Нушић је ту назначио и спрег власти и зеленаша као у Глишићевој Глави шећера. Онај несретни Јошка из Трбушнице мораће да плати барем двапут исту облигацију газда-Миладину јер ће и ту дејствовати Жикин „мали прст“ који је био јачи од самог закона! А читава радња ове блиставе комедије и на моменте љуте сатире, развија се спонтано, динамично, без натегнутости и конструкције, као што је и смех, којим је овде све преливено, спонтан и животан. Тај громогласни смех којим нас Нушић дарује, његова је врлина и слабост. Осетивши неодољиву моћ смеха, Нушић га понекад и злоупотребљава, претерује у коришћењу вицева и шала које је неуморно импровизовао у свакој ситуацији. Срећом, у Сумњивом лицу најчешћи је смех од више врсте, смех осмишљен и усаглашен са основном идејом дела, није сам себи циљ. И зато ова комедија оставља утисак целовитости и поседује и унутрашње богатство, што није чест случај код Нушића. У њој хумор није само плод забуна, интрига и заплета него су и личности саме по себи смешне захваљујући својој животности и пластичности. При њиховом вајању Нушић се, као и обично, инспирисао на примерима узетим непосредно из ондашње стварности и полицијски чиновници би, да је ђело приказивано на позорници, могли себе препознавати из датих ликова. Али погрешно би било сузити значење ове комедије само на одређено време. Има у њој, како је то и сам Нушић истакао у једном предговору, „алузија које нису застареле... јер у бирократији целога човечанства, свих народа и свих раса, има елемената који су општи и вечити...“

Нушић није допао затвора због ове смеле комедије, али његово слободоумље из овог периода ипак није остало некажњено. Наиме, исте, 1887. године, осуђен је на две године затвора због сатиричне песме Два раба у којој у провидној алузији осуђује краља Милана што је присуствовао погребу мајке („бабе“) генерала Франасоуиеа и тако јој указао почаст коју је ускратио прослављеном ратнику мајору Катанићу. Режим је настојао да у корену угуши сваку критику и слободоумнију мисао и зато је казна била тако строга. Тада је и Војислав Илић, захваљујући само друштвеним везама своје чувене куће, једва избегао затвор због песме Маскенбал на Руднику.

Нушић не напушта књижевни рад ни у затвору. Ту су настали његови аутографски записи - Листићи, али у њима нема више оне борбености из комедија. Видно је отупела оштрица његовог пркосног пера. Има, додуше, још увек понеку бодљу, али сатиричне алузије далеко су завијеније и обазривије исказане. Промењен, односно ублажен став карактеристичан је и за комедију Протекција у којој је у извесном виду измењен правац критике. Истина, осуђује се и у њој бирократија, али не она највиша. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи.

Убрзо после изласка из затвора, Нушић је примљен у државну службу (у дипломатију) и на различитим дужностима, од писара до вицеконзула (у Битољу, Приштини и Солуну) провео је неких десетак година. И раније је тражио службу, одмах после завршетка студија, али је није могао добили „због погана језика и још поганија пера“ - по речима министра који му је одбио молбу. У том периоду готово је престао да пише за позориште. Дао је неколико књига путописа и књигу приповедака из муслиманског живота (Рамазанске вечери). Пред крај века опет је у Београду и највише времена проводи у духовитом друштву боемски настројених писаца окупљених око часописа „Звезда“, који је издавао и уређивао Јанко Веселиновић. Мада је с Веселиновићем, Домановићем, Глишићем, Сремцем и другим провео многе ноћи у чувеној кафани „Дарданели“, опет није занемарио књижевни рад. Неуморан је у писању. На анонимном конкурсу Народног позоришта 1899. три његова комада су награђена или откупљена („Тако је морало бити“, „Љиљан и оморика“ и „Обичан човек“) што је одјекнуло у ондашњим културним круговима као прворазредно изненађење. Вероватно је и то, а не само његово пријатељство са министром просвете, допринело да буде постављен за управника Народног позоришта. На том месту остао је до 1902, а затим је у неколико наврата пензионисан и поново враћан у службу (на друге дужности), већ према томе како су се мењале владе. Неко време провео је у Новом Саду (1905) као управник новосадског позоришта, да би се, напустивши и ту дужност, посветио новинарству: постао је редован сарадник „Политике“. Због сарадње са обреновићевским режимом уочи 1903, Нушић је доста нападан од својих савременика и то је донекле утицало на оцену његове књижевне делатности у том периоду. Помало је потцењен као писац. Додуше, то није било без икаквог основа - његови комади писани у то време заиста су лишени друштвене сатире тако карактеристичне за његове прве комедије, али Нушић се никада није спустио до обичног забављача малограђана, чак ни у Путу око света, који је критика наводила као пример површности и неозбиљности. Иначе, тада је настао и његов популарни хумористички роман Општинско дете, а из тог времена су и чувене хумореске из „Политике“ објављиване под псеудонимом Бен-Акиба. Те хумореске, где је Нушићев хумористички таленат заблистао још једном у пуном сјају, у своје време су неправедно запостављане, мада неке од њих могу да нађу места и у најстрожој антологији хумористичне прозе, уз дела светских хумориста. (На пр. „Кикадонска посла“, „Храм св. Луке у Ровцима“, „Министарско прасе“ и др.).

У предвечерје првог светског рата, нарочито у бурним данима анексије Босне и Херцеговине и балканских ратова, Нушић је развио велику активност у националном раду што се одразило и на његовом књижевном делу из тог периода. Пише патриотске комаде Хаџи-Лоја, Данак у крви, Кнез од Семберије и друга дела, од којих се нека данас тако рећи не знају ни по имену. После балканског рата, у коме је и сам учествовао, Нушић је поново ступио у државну службу. Упућен је у Македонију и у Битољу је био окружни начелник, а у Скопљу организатор и управник позоришта и уредник листа „Словенски југ“. Ту га је затекао и први светски рат. После повлачења кроз Албанију живео је у емиграцији у Италији, Француској и Швајцарској. Рат му је донео тешку личну трагедију - одузео му је сина јединца. Ратне страхоте описао је у књизи Деветсто петнаеста и унеколико у драми Велика недеља. Изузев краћих шала (намењених војницима) „Светски рат“ и „Два лопова“ у првим послератним годинама Нушић готово потпуно престаје да пише дела хумористичког карактера. Окреће се историјској драми и трагедији („Наход“, „Томаида“) али иако је имао озбиљних уметничких претензија, у том књижевном роду није постигао значајније резултате. Та дела су интересантна више као покушај да се обнови историјска драма коју су неговали Нушићеви претходници него као озбиљан уметнички домет.

Пре него што се поново вратио комедији, своме правом домену, Нушић је 1924. написао духовиту Аутобиографију, у којој је „на оригиналан, хумористичко-сатиричан, начин приказао своје детињство и младост, као и оновремене прилике. Успут је оцртао, више у карикатури, читаво друштво и разне његове институције, задржавши се нарочито на просветном систему, не пропустивши да осуди и неправедне односе у друштву. Насмејао се громко на свој и на туђи рачун и кроз ведру шалу изнео многе истине о свом времену и уопште о животу и људима.

Госпођа министарка је било прва од низа комедија и шала које је Нушић написао у последњој деценији свога плодног живота. Иако написана 1929, по фабули и предмету радње, по ликовима и њиховим карактеристикама Госпођа министарка може да се прикључи комедијама из ранијег, предратног периода. У њој је само на моменте захваћен и понеки елеменат из савременог друштва. У овој комедији, где је наизменично испреплетана шала и сатира различитог степена - што је уосталом једна од општих карактеристика Нушићевог комедиографског рада - доминира упечатљиви лик припросте и сирове госпа-Живке, која, поставши изненадно госпођа министарка, губи равнотежу и доживљава најразличитије (разуме се спољашње привидне) преображаје. Та ситуација пружила је Нушићу изобиље драгоценог материјала да у карикатури представи породични и друштвени живот ондашњих министарских жена које у тежњи да се уздигну до господства и положаја постају неодољиво комичне. Комика се ту јавља, као и обично, услед несклада између жеља и стварности. Приказујући патријархалну примитивност, сировост и безобзирну грамзљивост тих људи из „виших кругова“, Нушић је уједно и сатиричар. Он је врло добро запазио и назначио извитоперене, настране прохтеве код њих, тако карактеристичне за малограђане и уопште скоројевиће. Приказујући целу „министарску породицу“, дао је комедији шире друштвено обележје јер сви елементи из којих је саткана ова духовита комедија узети су непосредно из живота, из друштвене и политичке стварности предратне и поратне Србије.

У тежњи да увек буде актуелан хроничар свога противуречног и променама богатог времена, да пропрати и анализира сваку нову појаву у друштву, у осталим комедијама из последњег периода Нушић захвата проблеме савременог друштва. Слика смену генерација и противуречности између старог и новог времена („Београд некад и сад“), лицемерност и трулост грађанског друштва и његовог морала („Ожалошћена породица“), грамзивост и владавину новца („Мистер-Долар“, „Д-р“). Увек више склон патријархалним облицима живота, нарочито кад је у питању породица, исмејао је у комедији Ујеж друштвену активност жена и занемаривање породице и у том пецкању има и конзервативних предубеђења. У својој последњој (довршеној) комедији Покојнику увек насмејани Нушић уздигао се до домановићевске сатиричности, оштро изобличивши читаво једно друштво и све његове моралне норме. Ваљда ту први пут његов пословични смех губи ведрину и претвара се у горку гримасу бола и огорчења. Оштром сатиром је прожета и недовршена Власт (смрт га је предухитрила пре него што је довршио) у којој се, као што већ сам наслов говори, вратио својој омиљеној тематици из првих комедија, непосредном изобличавању власти и бирократије. Тако је још једном убедљиво потврђено да је Нушић пре свега и изнад свега комедиограф - блистави хумориста, али и сатиричар.

Биљешке о писцу

Бранислав Нушић је рођен 8. октобра 1864. године у Београду, у трговачкој породици. Отац Ђорђе Нуша и мајка Љубица дали су му име Алкибијад, који ће млади Нушић, заједно са презименом Нуша, носити све до своје двадесете године. У романтичном заносу једног времена, а у складу са „општим посрбљавањем имена, од Бранка Радичевића до Ђуре Даничића“, и он мијења своје помало архаично име и презиме Алкибијад Нуша и постаје Бранислав Нушић. Док је удио основну школу у Смедереву (1870-1874), гдје му је отац прешао са трговином, Нушић се први пут сусреће са глумцима и позориштем. Овај изненадни и узбудљиви сусрет са путујућом дружином Михаила Димића био је, по ријечима самог Нушића, више него судбоносан, јер ће позориште од тог тренутка постати његова основна духовна преокупација, љубав која ће трајати током читавог живота.

Духовна клима коју је створио Светозар Марковић, појава „младог радикализма“ у политичком и друштвеном животу Србије седамдесетих и осамдесетих година, књижевни круг који се окупљао у кући пјесника Јована Илића, дјела руских писаца Чернишевског, Тургењева, и, нарочито, Гогоља и његовог Ревизора, - све то имало је пресудан утицај на идејно формирање младог Нушића у времену док је у Београду завршавао гимназију (1874-1882), припремајући се да започне свој у литерарну и позоришну активност. Студирање правних наука започео је у Грацу, а затим наставио у Београду, гдје је и дипломирао на Великој школи (1886). Године 1885. учествовао је у српско-бугарском рату као добровољац. Због једне политичке и антидинастичке пјесме која је носила наслов Два роба, штампане у тадањем Дневном листу (1887), осуђен је на двије године затвора, али је помилован послије годину дана издржавања казне у пожаревачком затвору. По повратку са робије „млади бунтовник“ се изненада нашао у материјалним недаћама, па је присиљен да затражи запослење у некој државној установи. Послије дужих натезања и одбијања постављен је за државног службеника у национално-пропагандном одсјеку министарства иностраних дјела, и упућен у Приштину, као писар српског конзулата (1889). Службовао је још у конзулатима у Солуну, Скопљу и Битољу (гдје се 1893. оженио Даринком, кћерком Божидара Ђорђевића, трговца).

За вријеме студирања, и у току дипломатске службе, Нушић је написао читав низ позоришних дјела, комедија и драма: Народни посланик, 1883; Сумњиво лице, 1888; Протекција, 1889; Прва парница, 1897; Обичан човек, 1899; Љиљан и Оморика, 1899; Тако је морало бити, 1900; Кнез Иво од Семберије, 1900; - од којих су двије прве и најбоље, Народни посланик и Сумњиво лице, због своје отворености и сатиричности остале не приказане све до 1896, односно 1923. године. Истовремено са позоришним радом, Нушић сарађује у многим листовима и часописима и објављује сљедећа дјела: Приповетке једног каплара, 1886; приповијетке-козерије Листићи, 1889; путописе: Крај обала Охридског језера, 1894; С Косова на сиње море, 1894; и збирку приповиједака Рамазанске вечери, 1898.

Године 1900, послије десет година проведених у дипломатској служби, Нушић прелази на рад у министарство просвјете, прво као секретар министарства, а затим је постављен за драматурга и замјеника управника Народног позоришта у Београду. Послије непуне двије сезоне проведене у позоришту подноси оставку и по молби је пензионисан, да би исте године (1902) био реактивиран и постављен за комесара пошта и телеграфа; међутим, одбивши да прими ову службу, поновно је стављен у пензију. Немиран и несталан дух, неспособан да се смири, стално незадовољан и у покрету, Нушић ће од 1900. до завршетка рата, 1918, непрестано мијењати не само службе већ и мјеста службовања. Тако је 1903. постављен за шефа Одсјека за националну пропаганду при предсједништву владе; 1904-1906. управник је Српског народног позоришта у Новом Саду; 1906-1907. драматург је у београдском Народном позоришту; 1908-1912. бави се новинарством, сарадник је и уредник многих листова и часописа; 1912, за вријеме балканских ратова, постављен је за првог начелника у ослобођеном Битољу; 1913. управник је и организатор позоришта у Скопљу; 1915. повлачи се са српском војском преко Албаније на Крф; 1916-1918. борави у Италији, Француској и Швајцарској. Ова динамична животна биографија испуњена је и праћена адекватном стваралачком динамиком. У првој деценији овог стољећа Нушић пише бројна драмска дјела: Шопенхауер, 1902; Пучина, 1901; Под старост, 1903; Наша деца, 1903; Грех за грех, 1905; Под облацима, 1905; Свет, 1906; Растко Немањић, 1906; Јесења киша, 1907; Данак у крви, 1907; Хаџи Лоја, 1908; Иза божјих леда, 1910; Пут око света, 1910; Књига друга, 1910; Опасна игра, 1910; Жена без срца, 1910; затим, роман Општинско дете, 1902; путопис Косово, 1902; и збирку фељтона Бен-Акиба, који су излазили у Политици 1904-1907 (И књ. 1907, ИИ књ. 1932, III књ. 1935).

По завршетку рата Нушић се вратио на стару дужност, настављајући прекинути посао на управничком мјесту Народног позоришта у Скопљу. Године 1919. постављен је за првог начелника у новооснованом умјетничком одјељењу министарства просвјете у Београду, да би 1923. био поновно пензионисан. У времену од 1925-1928. налази се као управник сарајевског Народног позоришта, затим је кратко вријеме библиотекар Народне скупштине, након чега је дефинитивно стављен у пензију (1929). Прва послијератна деценија у Нушићевом литерарном и позоришном стваралаштву протиче у знаку извјесне пасивности и затишја, нарочито на плану хумора. Крвава ратна епопеја, драматично повлачење кроз Албанију и, нарочито, смрт сина Банета у рату утицали су да замукне Нушић - комедиограф. Поред ових субјективних фактора, овом стваралачком затишју допринио је вјероватно и негативан став Српске академије наука, која, поводом шездесетгодишњице његовог живота, 1924, „не само што га није изабрала, него га није ни кандидовала за свога члана“, деградирајући тако читав његов комедиографски опус. Разочаран, уморан, Нушић напушта Београд и одлази за Сарајево. Он пише мање, углавном драме, бајке и историјске трагедије: Велика недеља, 1920; Туђинче, 1920; Кнегиња од Трибала, 1924; Томаида, 1924; Наход, 1925; Вечност, 1930; затим, потресну исповијест о повлачењу кроз Албанију Деветсто петнаеста, 1921; док на плану хумора објављује само фарсу у једном чину Светски рат, 1923; и хумористичку прозу Аутобиографија, 1924.

У тренутку када је изгледало да је Нушићев књижевни опус завршен, у старости, он ће за непуних десет година колико му је остало од живота, изненадно и неочекивано, са младалачким полетом и чудесном енергијом, написати своја најбоља дјела, вративши се поновно својим почетним инспирацијама и своме неисцрпном извору - хумору, и то оном хумору, једном једином, „који изазивајући смех на уснама ублажава суровости живота“. Ова посљедња стваралачка деценија доноси сљедеће велике комедије: Госпођа министарка, 1931; Мистер Долар, 1932; Београд некад и сад, 1933; Ожалошћена породица, 1934; У јеж, 1935; Свиња, 1935; Др, 1936; Покојник, 1937; и недовршену Власт; затим читав низ комедија у једном чину: Кирија, Мува, Два лопова, Код адвоката, Миш, Кијавица, Аналфабета, Детто, 1931. Истовремено, Нушић објављује Приповетке, 1931, 1932, 1936; и хумористички роман за дјецу Хајдуци, 1934. Године 1932. излазе му Целокупна дела у 20 књига, а 1935. друго и допуњено издање у 25 књига. Оно што није успио да оствари поводом своје шездесетгодишњице, оствариће десет година доцније; наиме, 1933. постаје члан Српске академије наука.

Умро је у Београду 19. јануара 1938.

Ј. Л.

Литература

• Велибор Глигорић, Бранислав Нушић, Зборник Бранислав Нушић, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1965, стр. 173-279.
• Владимир Петрић, Особености смешнога у Нушићевим комедијама, Зборник Бранислав Нушић, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1965, стр. 143-172.
• Јосип Кулунџић, Фрагменти о театру, Нови Сад, 1965, стр. 189-216.
• Милан Ђоковић, Бранислав Нушић, Београд, 1964.
• Бора Глишић, Нушић њим самим, Београд, 1966.
• Зборник Бранислав Нушић (1864-1964), Београд, 1965.
• Јосип Лешић, Нушићев смијех, Београд, 1981.