Ивана Брлић-Мажуранић

Приче из давнине

Шума Стриборова

I

Зашао неки момак у шуму Стриборову, а није знао да је оно шума зачарана и да се у њој свакојака чуда збивају. Збивала се у њој чуда добра, али и наопака – свакоме по заслузи.

Морала је пак та шума остати зачарана, докле год у њу не ступи онај, којему је милија његова невоља, него сва срећа овога свијета.

Насјекао дакле онај момак дрва и сјео на пањ, да почине, јер бијаше лијеп зимски дан. Али из пања изиђе пред њега змија и стаде се умиљавати око њега. Оно пак не бијаше права змија, него бијаше људска душа, ради гријеха и злобе уклета, а могао ју је ослободити само онај, који би се с њом вјенчао. Бљескала се змија као сребро на сунцу и гледала момку право у очи.

– „Лијепе ли гујице, Боже мој! Готово да бих је и кући понио“ – проговори момак од шале.

– „Ево будаласте главе, која ће ме ослободити на своју несрећу“, – помисли грешна душа у гуји, пожури се и претвори се одмах од гује у љепоту дјевојку, те стаде пред момка. Рукавци јој бијели и везени као крила лептирова, а ситне ножице као у банице. Али како бијаше злобно помислила, онако јој остаде у устима гујин језик.

– „Ево ме! Води ме кући и вјенчај се са мном“! – рече гуја-дјевојка момку.

Сад да је оно био сигуран и досјетљив момак, па да је брже махнуо ушицом од сјекире на њу и да је викнуо: „Нисам баш ја мислио, да се са шумским чудом вјенчам“, постала би дјевојка опет гујом, и утекла би у пањ и никому ништа.

Али оно је био неки добричина, плашљив и стидљив младић, пак га било стид да јој не испуни жељу, кад се већ ради њега претворила. А баш му се и свидјела, јер је била љеполика, а он, неупутан, није могао знати, што јој је остало у устима.

Узе он дјевојку за руку и поведе је кући. А живио је тај момак са својом старом мајком и пазио мајку као икону.

– „Ево, мајко, снахе“, – рече момак, кад стигоше он и дјевојка кући.

– „Хвала Богу, синко“, – одврати мајка и погледа љепоту дјевојку. Али је мајка била стара и мудра и одмах спозна, што имаде снаха у устима.

Оде снаха да се преобуче, а мати рече сину:

– „Лијепу си младу изабрао, само пази, сине, није ли оно гуја!“

Син се малоне скаменио од чуда: откуд његова мати знаде, да је оно била гуја? Разљути се у срцу и помисли: „Моја мајка мора да је вјештица.“ И одмах замрзи на мајку.

Почело њих троје живјети заједно, али оно зло и наопако. Снаха језичљива, назлобна, прождрљива и горопадна.

Била је тамо литица висока до облака, те снаха заповиједи једног дана старици, нека јој донесе снијега са врха литице, да се умије.

– „Нема пута на ову висину“, – рече старица.

– „Узми козу, нека те води. Куда она горе, туда ти наглавце доље“, – рече снаха.

Тамо био и син, па се насмијао на те ријечи, само да угоди својој жени.

То се тако ражалило мајци, да одмах пође на литицу по снијег, јер јој није било жао живота. Идући путем, хтјела се помолити Богу за помоћ, али се предомислила говорећи: „Опазио би Бог, да ми син не ваља.“

Но Бог јој ипак оста на помоћи, и она сретно донесе снахи снијега с литице испод облака.

Другога дана заповиједи снаха баки:

– „Иди тамо на језеро замрзнуто. Усред језера има рупа. Ухвати ми на рупи шарана за ручак.“

– „Провалит ће се лед пода мном, пропаст ћу у језеро“. – одврати бака.

– „Радоват ће се шаран, пропаднеш ли с њиме“ – рече снаха.

И опет се син насмијао, а бака се тако ражалостила, да одмах оде на језеро. Пуцкета лед под баком, плаче она, да јој се сузе по лицу мрзну. Али још неће да се Богу моли, таји пред Богом, да јој је син грешан.

– „И боље да погинем“, – помисли бака и иде по леду.

Али још није дошло вријеме, да бака умре. Зато прелетје над њом галеб, носећи рибу. Омакне се риба галебу и падне управо пред баку. Бака узе рибу и донесе сретно снаси.

Трећег дана сјела бака уз огњиште и узела синову кошуљу, да је окрпа. Кад то видје снаха, полетје до ње, истрже јој кошуљу из руку и викну:

– „Остави то, сљепице стара, нису то твоји послови. „

И не даде мајци да окрпа синову кошуљу.

Сад се старици посве растужи срце, те она оде пред кућу, сједне на оној цичи зими на клупу и помоли се Богу:

– „Боже мој, помози ми! „

Уто видје она, како к њој иде неко убого дјевојче, на њему само издерана рубина, а раме помодрило од студени, јер јој се рукав искинуо. Али се свеједно дјевојче насмијава јер је умилне ћуди. Под пазухом јој свјежањ тријешћа.

– „Хоћете ли, бако, купити лучи? „ – пита дјевојче.

– „Немам новаца, кћерце, него ако хоћеш да ти окрпам тај рукавчић“, – рече тужна бака, која је још држала у рукама иглу и конац за синову кошуљу.

Бака окрпа дјевојци рукав, а дјевојка јој даде свежањ луча, захвали јој мило и оде даље, радосна, што јој раме не зебе.

II

Увече рече снаха баки:

– „Ми ћемо поћи у госте куми, а ти да си угријала воде, док се вратим. „

Била снаха прождрљива и увијек гледала, гдје да се угости.

Кад они одоше, оста бака сама, па узе оног тријешћа, што јој га продало дјевојче, и потпали огањ на огњишту, а онда оде у комору по дрва.

Док је она у комори тражила дрва, зачује како у кухињи нешто пуцка, нешто куцка: куц! куц!

– „Тко је Божји? „ – упита бака из коморе.

– „Домаћи! Домаћи! „ – озову се из кухиње неки ситни гласови, као да жвргоље врапци под стрехом.

Дало се баки на чудо, што је ово овако у ноћи, и она уђе у кухињу. Кад она тамо, али оно се на огњишту истом распламсале лучи, а око пламена заиграли коло „Домаћи“, све сами мужићи од једва пô лакта. На њима кожуси, капице и опанчићи црвени као пламенови, коса и брада сиви као пепео, а очи жарке као живи угљен.

Излази њих све више и више из пламена, свака луч по једног даје. Како излазе, тако се смију и вриште, пребацују се по огњишту, цикћу од весеља и хватају се у коло.

Па заигра коло: по огњишту, по пепелу, под полицу, на столицу, по ћупу, на клупу! Играј! Играј! Брзо! Брже! Цикћу, вриште, гурају се и кревеље. Сол просуше, квас пролише, брашно растепоше – све од велике радости. Ватра на огњишту пламса и сјаји, пуцка и грије; а бака гледа и гледа. Није јој жао ни соли ни квасца, него се радује весељу, што јој га Бог шаље на утјеху.

Чини се баки да се помладила – насмије се као грлица, поскочи као цурица, хвата се у коло са Домаћима па заигра. Али јој ипак остало још чемера у срцу, а то бијаше тако тешко, те коло одмах стаде.

– „Божја браћо“, – рече онда бака Домаћима – „бисте ли ви мени знали помоћи, да угледам језик своје снахе, па кад кажем моме сину, што сам на своје очи видјела, можда се опамети! „

Бака стане приповиједати Домаћима све, како је било. Домаћи посједали уоколо по рубу огњишта, ножице овјесили низ огњиште, нанизали се као чичак до чичка и слушају баку; па све климају главом од чуда. Како климају главама, онако им се жаре црвене капице: мислио би тко, оно сама ватра на огњишту пламиња.

Кад је бака свршила приповиједање, викну један од Домаћих, по имену Малик Тинтилинић:

– „Ја ћу ти помоћи! Идем у сунчану земљу и донијет ћу ти сврачјих јаја. Подметнут ћемо их под кокош, па кад се излегу сврачићи, преварит ће се снаха: полакомит ће се као свака шумска гуја за сврачићима и исплазит ће језик. „

Сви Домаћи цикнуше од радости, што се Малик Тинтилинић тако добро досјетио. Још они најбоље вриште, али иде снаха из гостију и носи себи колач.

Насрне снаха љутито на врата, да види, тко то у кухињи вришти. Али кад она раскрили врата, а оно: топ! – прасне пламен, скочише Домаћи, топнуше сви у један мах ножицама о огњиште, понесоше се над пламен, полетјеше под кров – кврцнуше дашчице на крову и нестаде Домаћих.

Само Малик Тинтилинић не утече, него се сакрије у пепелу.

Како је пламен изненада прснуо увис, а врата ударила о вратницу, онако се уплашила снаха и од страха сјела на земљу као врећа. Растепе јој се колач у рукама, распадну јој се косе и чешљеви, буљи очи и виче од јада:

– „Што је ово било, несрећо стара? „

– „Вјетар подигао пламен, кад си отворила врата“, – рече бака и мудро се држи.

– „А што је оно у пепелу? „ – опет ће снаха, јер је из пепела вирила црвена пета опанчића Малика Тинтилинића.

– „Оно је жеравица“ – одвраћа бака.

Али снаха не вјерује, него устане онако расплетена и иде да види из ближега што је на огњишту. Прикучила се лицем до пепела, али се Малик Тинтилинић хитро баци ножицом и кврцне петом снаху по носу. Виче снаха као да се у мору топи, сва је гарава по лицу, а пепео јој посуо рашчупане косе.

– „Што је ово, несрећо стара? „ – пита снаха.

– „Попрскао те кестен из жеравице“ – одвраћа бака, а Малик Тинтилинић у пепелу пуца од смијеха.

Кад је снаха отишла да се умије, покаже бака Малику Тинтилинићу, гдје је у комори снаха насадила кокош, да буде малих пилића за Божић. Још исте ноћи донесе Малик сврачјих јаја и подметне их под кокош умјесто кокошјих.

III

Заповиједила снаха баки, да добро пази на кокош, па кад се излегу пилићи, нека јој јави. Позват ће снаха читаво село, да види, како она има пилића за Божић, кад их нитко нема.

Дошло вријеме, излегли се сврачићи. Јави бака снахи, да су пилићи изашли, а снаха позове село. Дошле куме и сусједе, мало и велико, а био тамо и син бакин. Снаха заповиједи баки, да донесе гнијездо у тријем.

Донесе бака гнијездо, подигоше кокош, а оно у гнијезду нешто закрешти: искочише голи сврачићи, па скок! скок! по тријему.

Када снаха-гуја опазила овако изненада сврачиће, превари се, полакоми се у њој змијина ћуд, полетје снаха по тријему за сврачићима и исплази за њима свој танки и шиљасти језик као у шуми.

Вриснуше и прекрстише се куме и сусједе, те поведоше своју дјецу кући јер упознаше, да је оно заиста шумска гуја.

Мајка пак радосно пође до сина говорећи:

– „Отпреми је, сине, откуд си је довео, сад си на своје очи видио, кога у кући храниш. „ – И мати хтједе да огрли синка.

Али син је био баш посве будаласт човјек, па се још више успркосио и супрот села и супрот мајке и супрот истих својих очију: Неће да суди жени-гуји, него још викне на мајку:

– „Откуд теби сврачићи у то доба, вјештице стара? Носи ми се из куће! „

Е, сад је мати видјела, да помоћи нема. Зацвили као љута година и само умоли, да је бар не тјера из куће, док је дан, да не види село, каквог је сина отхранила.

Син приволи, да мати остане до вечере још у кући.

Кад је дошла вечер, узе бака у торбу нешто круха и нешто оних лучи, што јој их је дало убого дјевојче. А онда оде кукајући из куће синове.

Чим је мати прешла преко прага, утрне се ватра на огњишту и паде распело са стијене. Остадоше син и снаха у мрачној изби – и сада син осјети, како је починио велику грехоту на мајци, и покаје се јако. Али не смије да жени о том говори, јер је плашљив, него јој каже:

– „Хајдемо за матером, да видимо, како ће погинути од студени. „

Скочи весело злорада снаха, нађе им кожухе, обукоше се и одоше из далека за старицом.

А бака жалосна иде по снијегу, у по ноћи, преко поља. Кад је дошла на једно велико стрниште, ухвати је таква студен, да није могла даље. Зато извади из торбе оне лучи, разгрне снијег и потпали ватру, да се мало угрије.

Једва се лучи распламсале, али оно чудо! Ето из њих излазе Домаћи, управо као да је на кућном огњишту!

Искакују из ватре све уоколо у снијег, а за њима искре фрцају на све стране у тамну ноћ.

Мило је баки, готово би проплакала од милиња, што је не оставише саму на путу. А они се купе око ње, смију се и звижде.

– „Божја браћо“, – рече бака, – „није мени до радости, него ми хајде помозите у несрећи.“

Приповиједа бака Домаћима, како се будаласти син још више позлобио на њу, откад се и он и село увјерило, да је у снахе заиста гујин језик.

– „Изагнао ме, а ви помозите, ако знате. „

Мало шуте Домаћи, мало тепу снијег с опанчића и не знају баки савјета.

Али онда Малик Тинтилинић рече:

– „Хајдемо до Стрибора, старјешине нашега. Он свачему савјета знаде. „

И одмах се Малик попне на глогов грм, звизну у прсте, а оно из мрака преко тишина докаса к њима јелен и дванаест вјеверица.

Посадише баку на јелена, а Домаћи посједаше на вјеверице и пођоше пут шуме Стриборове.

Јашу они кроз ноћ – на јелену рогови и парошчићи, а на сваком парошчићу звјездица. Сјаји се јелен и казује пут, а за њим јури дванаест вјеверица, а у сваке вјеверице два ока као два драга камена. Јуре они и журе, а за њима издалека трче снаха и син, све им нестаје сапе.

Тако стигоше до шуме Стриборове, и понесе јелен баку кроз шуму.

Спозна снаха све у мраку, да је ово шума Стриборова, гдје је она већ једном ради гријеха уклета била, али од велике злобе не може се ни сјетити својих нових гријеха, ни побојати се за њих, него се још више радује говорећи: „Пропаст ће неука бака у овој шуми сред толиких чаролија“ – и полетје још брже за јеленом.

Донесе дакле јелен баку пред Стрибора. Стрибор пак бијаше шумски старјешина. Сједио је сред шуме, у дубу тако великом, да је у њему било седам златних дворова и осмо село, сребрном оградицом ограђено. Пред најљепшим двором сједи Стрибор на столици, у црвеној кабаници.

– „Помози баки, пропала је од снахе-гује“, – рекоше Домаћи Стрибору, кад му се бијаху поклонили и они и бака. Приповиједе они све, како је било. А снаха и син дошуљали се до дуба, па кроз црвоточ гледају и слушају што ће бити.

Кад су Домаћи свршили своју приповијест, рече Стрибор баки:

– „Не бој се старице! Остави снаху, нека живи у злоби, док је злоба не доведе опет онамо, откуда се прерано ослободила. А теби ћу лако помоћи. Гледај тамо оно село, сребром ограђено! „

Погледа бака, а оно њезино родно село, у којему је младовала, а у селу проштење и весеље. Звона звоне, гусле гуде, заставе се вију, а пјесме потцикују.

– „Униђи кроз оградицу, пљесни рукама и помладит ћеш се одмах. Остат ћеш у селу своме, да младујеш и да се радујеш, као пред педесетак година! „ – рече Стрибор.

Развесели се бака као никада, полетје одмах до оградице, ухватила се већ руком за сребрна враташца, али се уто још нечега сјетила, па упита Стрибора:

– „А што ће бити од мог сина? „

– „Не будали, бако! „– одговори Стрибор, – „откуд би ти за свога сина знала? Он ће остати у свом времену, а ти ћеш се вратити у младост своју! Ни знати нећеш за каквог сина! „

Кад је бака ово чула, замисли се тешко. А онда се полако врати од гредице, дође натраг пред Стрибора, наклони се дубоко и рече:

 – „Хвала ти, добри господару, на свему добру, што ми га дајеш. Али ја волим остати у својој несрећи, а знати, да имам сина, неголи да ми дадеш све благо и све добро овога свијета, а да морам заборавити на сина! „

Кад је бака ово изрекла, страховито јекну цијела дубрава, престадоше чари у шуми Стриборовој, јер је баки била дража њезина невоља, него сва срећа овог свијета.

Зањише се читава шума, провали се земља, пропаде у земљу огромни дуб са дворовима и са селом сребром ограђеним, нестаде Стрибора и Домаћих, – цикну снаха иза дуба, претвори се у гују – утече у рупу – а мајка и син нађоше се насред шуме сами, једно уз друго.

Паде син пред мајку на кољена, љуби јој скуте и рукаве, а онда је подиже на своје руке и носи кући, куда сретно до зоре стигоше.

Моли син Бога и мајку, да му опросте. Бог му опрости, а мајка му није ни замјерила била.

Момак се послије вјенчао с оним убогим и милим дјевојчетом, што им бијаше довело Домаће у кућу. – Још и сад сретно живе сви заједно, пак им Малик Тинтилинић у зимње вечери радо на огњиште доходи.

Јагор

I

Било дијете по имену Јагор, те остало нејако иза мајке, уз маћеху злу и пакосну. Немилосна маћеха, као зла година, бије дијете и хладом и гладом – а оца затравила свакојаким травама, те и он за сина не мари.

Трпио Јагор донекле, трпио ал дјетету онако малену једнога се дана срдашце напунило туге. Оде сиромашак у појату, легне лицем у сламу и заплаче горко. „Што ћу и куда ћу јадан?“ Уто чује, како се нешто кроз сламу шуља, кано да је миш. Пришло му до уха и шапнуло: „Не плачи, дијете Јагоре. Не старај се ни за што. Има нас троје овдје, ми ћемо теби ваљати!!“

Дигну Јагор главу, огледа се по појати. Ал у појати, као и до сада, уз јасле свезана само кравица бушакиња и риђа козица, које мати Јагорова бјеше отхранила и миловала. И више никога нема.

– „Јеси ли ми ти то говорила?“ – упита Јагор бушицу.

– „Нисам“, – одврати она.

– „А јеси ли ти?“ – упита риђу козицу.

– „Нисам ни ја“, – одврати коза.

– „А да тко је и зашто каже, да вас има троје, кад сте вас двије саме овдје?“

– „Оно ти Баган рече, – он је уз нас двије трећи у појати, а старији је од нас“, – одговори бушица.

– „А куда оде?“ – упита Јагор.

– „Ено га у снопу пшенице. „

– „А гдје му је овдје у појати сноп пшенице?“ – упита опет Јагор.

– „Ено сноп пшенице у десном углу појате, уплетен је у плетер под мазом“, – одврати кравица.

– „А откада је тамо?“ – зачуди се дијете.

– „Од педесет година.“

– „А тко га је тамо вргао?“

– „Дјед твој, кад је ову појату плео и дизао“, – рече бушица.

– „А зашто је уплео сноп пшенице у плетер?“

– „Да примами Багана. И како се Баган онда тамо намјестио, тако вам до данас чува благо у појати, и све добро у хлијеву и колиби, и што год бива, без њега не бива на вашем добру.“

Кад бушица ово исприповиједи, огледа се Јагор по појати и будне му некако драго на срцу и због дједа и због Багана и због снопа пшенице у плетеру.

А бушица још рече:

– „Ако ћеш мене послушати; ти садјељај јаслице; нека нису веће него педаљ у ширину, а палац у висину. Намјести их, нека нитко не зна, под наше јасле. Па кад будеш вечером нама крму полагао, ти баци и Багану руковет крме у јаслице, а кад будеш нама стељио, и њему настељи. Тако ради и не бој се ничега.“

Послушао Јагор бушицу, издјељао и намјестио јаслице, полагао Багану крму и стељио му лежај. Од тога дана дјетету у појати била храна и обрана. Тамо ноћивао, онамо се заклањао. А кравица, козица и Баган, како обрекли, онако и држали. Ако ноћу вјетар вије, Баган сијено уз ушаке наваљује, да маломе буде у појати топло; а кад маћеха ујутро дође, да подоји кравицу и козицу, оне не дају све млијеко, него само половицу, а другу половицу за Јагора држе.

Стао Јагор расти кано бор у гори. Сватко се жив чудио, гдје дијете уз маћеху онако расте. А маћеха све се кињи и изједа, јер види, да дјетету нашкодити не може.

Мислила она, мислила за много дана и за много ноћи и напокон нешто смислила. Те кад се једнога дана у зору муж спремао, да иде стељу косити, рече она њему: „Не носи, дико ручка са собом. Послат ћу ти га у подне по дјетету.“

Послушао муж, узе само косу и оде на стељиште.

Кад би подне, скухала жена лонац каше, испекла хљебац, метнула у котарицу и рекла Јагору: „Ето котарица, носи оцу ручак.“

Оде Јагор, а маћеха изашла на љесу, да гледа за њиме.

Знала она, што ће од њега бити, и тко на њега вреба о подневном врућку.

Врућак удара са небеса, травка се под травку подвлачи, а све живо утекло ил у грм ил у трн, да се заклони од сунца. Сам Јагор иде стазом преко ливада – нигдје ни труна хлада, а зрак игра пред очима кано златна водица.

Кад Јагор бјеше изашао на љесу, чучнула онкрај плота баба Полудница над својом јазбином. Име јој је баба Полудница, јер само у по дана излази из јазбине, блажи се кано гуја на љетној припеци и вреба, кога да ошине копривом.

Опазила, еле, баба, дијете, натргала, брже-боље струк коприва, потрчала за њиме, нити јој чујеш корак, нити сјену баца, догнала га на стазу у ражи на најжешћем сунцу и ошинула га копривама по затиљку. Како га копривом ошинула, онако дјетету мрак покрио очи, пао по стази и више за се не зна. Узе баба лонац: једанпут сркне, сву кашу посрка; узе хљебац: једанпут гутне, сав хљебац поједе. А онда пребаци Јагора преко рамена, кано да је врећа, одвуче га у своју јазбину.

Маћеха са љеса све ово видјела, протрла руке и рекла: „Добро је. Тај се више не враћа.“ – А баба Полудница, како Јагора увукла под земљу, тако га вукла кроз мрачни ров, док не дође до мјеста, гдје су страшан жар и врућина струјали однекуда. Стане баба, хукне у Јагора, а он се прене ода сна.

Узе баба дијете за руку и поведе га даље, те одмах дођоше на један простор под земљом, који бијаше кано једно гумно страшно велико, а над њиме свод од печене глине кано велика покљука. Око гумна дванаест пећи: шест црвених; из њих црвен пламен бије, шест жутих, из њих жути пламен бије. Гумно све утапкано, колико се слугу устрчало око пећију. У црвеним пећима овнове пеку, у жутима хљебове жаре: све баби Полудници за један оброк.

У оној врућини нитко жив ни дахнути не би могао, јер би му грло прогорјело – али на Јагора бијаше баба хукнула, па му овај жар не могаше наудити. – „Уху“, – рече Јагор, када се нађе пред овим чудом.

– „Не бој се!“ – одврати баба Полудница.

– „Не бојим се, него се чудим, како је ово све велико. Ова једна пећ већа него моја колиба и појата.“

Насмијала се баба Полудница, нос јој се спустио, брада уздигнута до носа, а уста улекнула.

Одведе она дијете преко гумна, те опет кроз један ров и дођоше у неки простор под земљом, који бијаше кано тор страшно велик, а над њиме свод од црвене земље. У тору овце једна до друге, све црвене вуне, а свака велика к'о највеће говече.

– „Уху“, – рече Јагор, кад угледа грдне овце.

– „Не бој се“, – одврати њему баба Полудница.

– „Не бојим се, него се чудим, колико су велике овце. Ова једна овца већа него и кравица и козица моја, да их заједно метнеш.“

Насмијала се опет баба Полудница и учини се још ружнија. Поведе она дијете кроз тор, те испусти овце. Овце насрнуше у трећи ров, који све под земљом водио стрмо узбрдице, а баба с дјететом за њима. Дуго ишли кроз ров, те онда изашли на други отвор из јазбине. Нашли се наврх крша, на једном пољу каменитом, страшно великом. Са двије стране дигле се литице, а са двије стране плоче гвоздене, тако те из тог поља нема излаза ни улаза него кроз ров бабе Полуднице.

Лежи поље кано котлина затворено, а по пољу неко биље, силно и велико, сваки лист кано три слога добра поља, а сваки се прелијева кано бакар на сунцу. Сунце распалило камен и билине, врућина у котлини, да жив кршћеник ни дахнути не би могао, а да му грло не изгори. Али дијете не осјети ни ове врућине, него само од чуда великога рече:

– „Уху!“

– „Не бој се“, – одврати њему баба Полудница.

– „Не бојим се, него се чудим, како је ово све велико; већи онај један лист него поље и башча моја. „

Опет се насмијала баба Полудница и учинила се тако ружна, да под сунцем такове још није било.

– „По вољи си ми, момче“ – рече затим баба. – „Мени пастир треба, па ћеш ми бити пастиром. Сједи овдје и чувај стадо. Него добро пази, како ћеш ме послужити, јер буде ли штете, зло по тебе.“

Тако рече баба и нестаде је опет у јазбину. А дијете оста само у оној силној котлини, гвожђем и каменом опасаној. Оне се грдне овце разасуле широм поља. Сагнуле главе па пасу оно биље, а како грискају големи лист, што се бакром прелијева, тако им пламечци око главâ прскају.

Сјело дијете на камен под ону високу гвоздену зграду и загледало се у сву ругобу ову. Све што бјеше видио, слегнуло му се тако у душици, те ни заплакати не може. Само једну те једну мисао по глави преврће: како је мало и умиљато све оно добро његово, којега га је маћеха лишила, а како је велико и страшно ово зло, које је за њега измислила.

II

Кад се отац увечер враћао са стељишта, нашао у ражи котарицу с лончићем и рупчић Јагоров. Пође он кући, а жена у појати краву музе.

– „Добар вечер, љубо! Куда мој ручак? Што би од Јагора?“

– „Не знам ја, драги! Не жали за сином, кад није вриједан, да ти ручак донесе. Мање ће нам круха требати без њега.“

– „Право велиш“, – одврати муж, те одоше у колибу, да вечерају.

Кад одвечерали, покаже жена мужу комад хљеба, који бијаше преостао.

Погледа муж, ал не може право да се обрадује ономе хљебу.

Жена легне спавати, а он оде у појату, да благо намири. Кад се нашао сам са благом, и како стао око блага радити, тако му све теже бива. Бушица и козица гледају у њега, а њему кано да се од тога нешто у срцу шуља. Једнако му на памети онај комад хљеба, што је преостао.

Сједне он на праг појате, па се загледа у ноћ.

Вани мјесечина, на мјесечини колиба и појата к'о двије шачице, а поље и двориште к'о два длана – све плетером оплетено. Поље у три слога сва три изорана.

– „До године не требам ни орати“, – помисли човјек, јер се и опет досјетио, како му сад мање хљеба треба. Ал одмах осјети, да без трећега слога никад не изора ни она два прва. Плуг дрвен, бушица слаба, а земља опора. Ако немаш радости у срцу, погинут ћеш од муке над том земљом, али је урадити нећеш.

– „По радости орали је стари моји, све отац за сина. А ја грешник, погуби сина, уби радост у себи и у земљи.“

Једва он то помислио, кад крај њега из довратнице нешто проговори. Ако није штурак, оно је чудо некакво.

– „Пођи болан, потражи сина“, – говори му онај глас. – „Ено га у јазбини у бабе Полуднице. Пођи уз плетер, ал' понеси онај лончић из котарице и у њему воде. Кад униђеш у јазбину, иди ровом све даље, па кад осјетиш, да врућина велика бије однекуда, ти се напиј воде из оног лончића и ништа ти неће бити, јер је бака из њега пила прије тебе. Осилит ћеш се и избавити сина.“

Одмах се дигне човјек, узе воде у онај лончић и пође уз плетер. Кад нађе јазбину, униђе у њу, и пође ровом, док не дође до онога гумна под земљом, од којега је страшна врућина струјала. Угледа човјек оних дванаест пећи, а око њих слуге, што се врзу ко ђаволи око пламена. А сред гумна види сина свога, гдје се у оном пакленом жару натеже с црвеним грдним овном.

Пренерази се отац од жалости, заборави да се напије воде из оног лончића, него отвори уста, да зовне сина. Једва уста отворио, ал' му она врућа сапа већ грло испалила. Ухвати се човјек за грло, покаје се у себи говорећи: „Нисам друго ни завриједио“, те погине тијелом као кртица у рову, а измиреном душом оде Богу на суд.

Кад маћеха ујутро видјела, да јој мужа нема, изашла она, па га мало зовнула; а кад се он не озва, отишла, па га мало потражила; кад га не нашла, причекала до вечера, – а кад се он и до вечере не вратио, стала маћеха насред двора, огледала се око себе, протрла руке и рекла:

– „Добро је. Још јучер било његово, а сада је моје.“

Тако рекавши унишла у кућу, затворила врата засуном, извадила из шкриње платно, које мати бијаше Јагору оставила, прижгала свијећу и стала кројити себи кошуљу и крило.

Ал' у појати се снуждила кравица и козица. Те вечери ни сламке не такнуле. Не рачи им се јести. А кад би ноћ, и кад у колиби све утихнуло, рече кравица бушакиња кози:

– „Што ћемо, друго?“

– „А што знамо, него да идемо тражити дијете?“

Попео се и Баган на јасле. Мален као палац, на ножицама му коњска копиташца, на човјечјој главици воловски рошчићи. Рече Баган кравици и козици:

– „Хајде, нема друге.“

Промисли кравица и рече:

– „Куда знамо саме? Хајде с нама, Багане. Мудрији си од нас.“

– „А тко ће маломе чувати ово добро његово? Моје је, да останем, а ваше да идете“, одреди Баган.

Одријеши Баган гужву, којом бијаше бушица свезана за јасле. Онда дохвати конопац, да одријеши и козицу. А она рече: „Одријеши коноп од јасала, ал' га остави мени око рогова. Може нам требати.“

Учини Баган тако и намота коноп козици око рогова – па онда отвори врата од појате, а бушица и козица изађоше у ноћ, да траже Јагора. Баган пако оста, да чува добро његово.

Не знају бушица и козица, ни куда ће, ни којим ће путем, само их Баган упутио, да иду у крш и да траже дијете, гдје је крш највиши и најстрашнији.

Један дан ишле и пролазиле самим ливадама, а воде у кладенцима, колико хоћеш. Слатко се напасла кравица и напила се чисте водице. Други дан ишле, пролазиле сав дан кроз густу шикару и наишле на поток. Слатко се набрстила козица и напила се чисте водице. Трећи дан ишле и зашле већ у брдо, у парлоге. Паша слаба, а воде само у једној каљужи. Четврти дан сама смрека и боровица, воде ни капи, крш све голији и све стрмији, а бушицу снага издаје. Кад већ посве изнемогла, снужди се и рече:

– „Друго, ја не могу даље, а гле, гдје је још високо над нама врх.“

– „Лези овдје под смреку и чекај“, одврати коза. „Да се обје ломимо на ову висину, понестало би нам објема млијека, па не бисмо имале чиме да малога напојимо. Идем ја, да га избавим, а ти ћеш га напојити.“

Оста бушица под боровицом, а козица оде даље. Пење се она, пење – камен све голији и све стрмији, пуста и страшна висина, кано да је у небо уперила. Искрварила козица ноге, али стигла под гвоздену заграду. Види козица, да је оно котлина литицама и гвозденим плочама опасана, а над котлином разбијелило се и небо и зрак од врућине.

– „Горег мјеста у кршу нема, ту ће и бити сироче“, рече козица и повере се још на литицу, гдје се литица састала са гвозденом плочом и погледа преко плоче.

Плоча висока за два човјека, глатка кано стакло, врућа кано пакао. Под њом у котлини спава дијете; претешчала му печал за ово четири дана, пружило се по камену и заспало.

Зовну козица дијете, а дијете не чује. Само оне големе овце дигле своје страшне главе. Ал, што знаду, грдосије недотупаве, него опет сагнуле главу, па пасу оно бакрено лишће, што прска пламеном око њихових црвених глава. А козица ногом одмрвила камечак; пао камечак крај дјетета и пробуди га.

Отвори Јагор очи и угледа над собом риђу брадицу и два вита рога и још два ока, да су два анђела божја, не би му милија била. Скочи дијете, дигне руке и рече:

– „Избави ме, рано моја.“

Кад он тако рече и кад козица чу глас дјетета, она више и не зна, да су јој ножице болне и издеране, само да је њојзи доћи до дјетета, ил' дјетету до ње.

Ухватила се она предњим ножицама за ограду и стресла главицом. Онај се конопац одвије са рогова и падне крај конопа управо Јагору у руке, а други крајац свезан козици о рогове. Прихвати се Јагор за коноп и стане се по њему верати све више и више, док сретан рукама не обухвати козицу око врата. А козица предигне дијете преко заграде, избави га из паклене котлине и легне изморена с њиме на камен, да одахне.

А дијете, како козицу тешко дочекало, тако не отпушта руку са њезина врата. Тако за дуго лежали једно уз друго, сами ко два мравка на оној страшној и големој висини.

– „Хајдемо, душо Јагоре „, рече онда козица.

– „Не могу, козице. Изгорјех од жеђе. Напоји ме млијеком.“

– „Нема млијека у мене – пресахнуло. Хајдемо до кравице.“

Пођоше гладни, жедни и разбијени низ стрму врлет. За главу им је – држи се дијете козице, а козица дјетета, да се не стрмоглаве, те тако сретно сађоше до боровице.

Под боровицом лежи бушица; лијепо починула, хлада се нахладила, росицом се окријепила, па ако и за два дана пасла није, радосно их дочекала:

– „Не бој се, мили моји. Напојит ћу вас обоје млијеком. „ Легоше они, напише се млијека до миле вољице, па онда весели рекоше:

– Бушице, мајчице. Што је боље и ситније траве, твоја ће бити. Сама си гладовала, а нас си нахранила. „ Па се онда дигоше и пођоше истим путем, којим козица и кравица бијаху дошле; кроз смрековину, па преко парлога, па кроз шикару и преко ливаде. Што козица и кравица од куће четири дана ишле, оно са дјететом до куће за један цигли дан прошли.

III

Док све ово било, дотле се маћеха по кући банила. Па кад оног јутра још опазила, да је и бушице и козице нестало, рече она:

– „Никад боље за мене. Бриге никакове, а у кући смока и пшенице за двије године, платна и вуне за три. Живјет ћу саможива по својој вољи: ја господар свему и све мора, како ја хоћу: и поље и појата и жито и вуна.“

Дигла она, еле, главу и одмах пошла, да све прегледа. А Баган, ситнији од миша, а јачи од Хрса, свуда за њом; само што она, напржица, како дигла главу, тако не види, што јој до ногу бива. Тако она у појату, он за њоме на врата хлијева; она у колибу, а он под прагом чучи. Али она једнако мисли и радује се: „Сама сам. Моје је – и тко ми шта може!“

Наужила се она тако до касне вечери, нарадовала се своје радости до мрке ноћи, а онда пошла и легла спавати. Једва маћеха заспала, ал' већ о врата колибе туцнуло као зуб мишји. Одмах се засун на вратима сам одмакну, врата се сама отворе, чађави клинци над огњиштем засјаше као свјећице, а Баган униђе и стане – а нема га прст висине – на праг. Крене очима по колиби, а куд погледа, све га дочекује: клања му се клупа до зида и преслица из запећка, поздравља га шкриња и троножак.

– „Хајде, дружбо, да видимо, како ћемо јој одољети“, рече Баган. Примаче се храстова клупа огњишту, а троног шкрињи, спусти се паук с греде и дође преслица из запећка. Примакнуло се тако једно другом, да се договоре, само клинци не силазе са чађава зида, него колико клинаца, толико пламечака по зиду.

– „Како да одолимо маћехи? „ пита опет Баган.

Промислише, поразговорише се – ал' је наша клупа претешка, троног сакат, преслица танашна, а паук мрзовољан. Нема, еле, Баган кога да постави против маћехе – а клинци од стида увукли пламечке.

Али се уто на мрачној полици у куту запали широк пламен на старој уљеници. Нити је тко за њу знао, нити је тко звао. Бог зна, откада је тамо забацише. Плану дакле оно свјетло на уљеници и проговори свјетло: „Тражите и изаберите што има најситније у колиби и у појати. На оном ће јој се снага разбити.“

Потихну опет пламен на уљеници, учини се мрачак, само извирују полако свјећице по клинцима – а Баган рече: „Послушат ћемо, јер је старији онај огањ од свију нас.“

И пође одмах Баган, па се увуче још исте ноћи у пшеницу, што бијаше у хлијеву. Пребире, пребире и нађе једно зрнце, прикучи му се и рече: „Пшенице, дјететова пшенице, не дај се“, и метне зрнашце наврх хрпе. Оде затим у колибу, увуче се у вуну, нађе једну длачицу, прикључи јој се и рече: „Вунице, дјететова вунице, не дај се“, и метне длачицу наврх вуне. Па оде у појату, пребаци сву сламу, нађе једну сламчицу и рече јој: „Сламчице, дјететова сламчице, не дај се“, и положи је наврх баглића.

Кад ујутро, дигла се маћеха и почела управљати свиме. И све слуша, како треба, само се у свачему нашла језгрица, па се не да. Ако маћеха баци жито у жрвањ, све се жито самеље, само једно зрно неће: звижди, цичи, заставља жрвањ, а не можеш наћи, које је. Ако узме вуне на преслицу, сва се вуна мекано испреде, само једна длачица неће: боде у прсте кано иглица, а не можеш видјети, која је. Ако опет оде у појату, да узме сламе за свитак, сва се слама савија, само једна сламка неће. Једнако усправно, стоји, а кад маћеха хоће да је истргне, сламка се увуче и не знаш, која је.

Тако дан за даном – за сва четири дана. А маћеха сама себе тјеши и тиша.

– „Није то ништа, једно зрнце, једна сламчица, једна длачица. А све друго моје је. „ – Ал' јој се некуда у срце налегло, па јој силе односи – није онако, како би било, да нема оне сламчице, и унишао неки страх у маћеху.

Пети дан изашла маћеха да обиђе она три слога поља. Кад она уз плетер, ал' кроз плетер провирила баба Полудница. Само мало дигла главу из земље; пред вечер је, смрзла би се, да сва изађе.

Нацерила баба лице од љутитости и рекла маћехи:

– „Не мариш ни пригледати поље. Враћа се онај чије је. „

Уплаши се маћеха, а баба још горе нацери лице:

– „Утекло ми пастирче, твој пасторак. Ено га домало овамо. Помози ми, да га опет добијем. „

– „Хоћу, рођена. Како не бих“, – умиљава се маћеха. – А како ћемо?“

– „Лако. Кад га видиш, да иде, ти га лијепо зовни са љесе. А ја ћу под љесом земљу подровати, нек је шупља. Кад стане на њу, пропаст ће у ров – а кад пропадне, не води даље бриге“, и насмија се, да се коса јежи.

– „Хајде, милена, хајде, руј, нека ти је сретно“, прихвати маћеха. Одмах се Полудница зарије главом у земљу, стаде ровати и ровати, док не прорује ров пред љесом. Само танки слој земље остао. Да птичица сједне, мора пропасти.

IV

До тога и Јагор, бушица и козица стигли на травњак под љесом. Колиба, појата и све добро дјететово на маленом хумку, на љеси стоји маћеха, из рова шкиљи једним оком баба Полудница, ал' на вратима појате чучнуо Баган на руб гнијезда ластавичјег, а иза Багана извирују ласте и ластићи. – Све упрло очи доље на травник, куда је стигло сироче.

Обрадује се Јагор колиби и појати, а козица упита бушицу:

– „Како ћемо, друго? „

– „Богме лијепо“, пожури Јагор. „Ја ћу први кроз љесу, а вас двије за мном.“

– „Неће ваљати, дијете Јагоре. Сами смо на свијету, треба припазити.“

Стала кравица и загледала се у љесу – дуго гледа па онда рече:

– „Нешто ми је криво. Не идемо даље.“

Загледа се козица, па и она рече:

– „И мени је криво. Причекат ћемо.“

– „Хајде, синко, не бој се, опростила ти мајка“, зове слатко маћеха.

А Јагор жељан свога крова, хоће да пође – ал' не даду бушица и коза.

Одмах увиди маћеха што је и насмијала се у себи:

– „Тужне мене, кад не би знала надмудрити онога којега благо води.“

И отвори она широм љесу, стаде украј и стаде мамити:

– „На, мила, на!“

Заметне се одмах памет у бушице и козице. Гдје би благо одољело својој љеси отвореној? Дигле главу – загледале се у љесу и у отворена врата појате, заборавиле за све и пошле к љеси – а Јагор радостан пред њима.

Зашутјело све, прићурила се у рову Полудница, стисла руке маћеха, утихнула колиба; поље и башчица – учинила се посвуда тишина, а дијете све ближе к љеси.

И кад најтише – уздиже се изненада цвркут над појатом – распршиле се из гнијезда ластавице: и легло и стари. Циче, стоји их лепршање под стрехом, крижају се и мету пред појатом и једнако циче, циче.

Дигло очи дијете, зауставила се изненада и кравица и козица, па се огледа и маћеха, зашто толика цика.

Ал' се из гнијезда ластавичијег стало спуштати повјесмо преко вратију појате. Прекрило врата, па се зањихало и раставило, а сред вратију покаже се старац. Брада му сиједа и дугачка, кошуља бијела и опасана, а под пазухом сноп пшенице. Стоји старац, не миче се, само се смијеши и диже длан спрам дјетета, да га сустави нек не иде. А повјесмо се тихо уз вратнице њише.

Побијелила маћеха од страха: нити за старца такова икада у кући чула бијаше, нити знаде, дошлица лакома, што су стари плели у ове плетере. Али се Јагор онамо са травника загледао у старца, па кад му опази сноп пшенице под пазухом, одмах се дијете насмијеши, пусти се на кољена, а старац са вратију појате благослови унучића и преко љесе и преко главе маћехине и преко рова пропаснога. А Јагор остаде клечећи на травнику и не пође даље.

Стоји маћеха, окаменила се од чуда, али кад нестало старца, ухвати је јар и бијес.

– „Овдје је у кући дијете јаче од мене. Мађије су под стрехом, па уз њега држе. Нека ми не улази у кућу. „ Па изнесе онај комадић хљеба, баци га кроз отворену љесу пред Јагора на травник и наруга се сирочету:

– „Ето, то ти је отац намро. Носи то, па иди, да те очи моје не виде. „

Диже Јагор хљеб и упита:

– „Има ли још што моје, да ми дадеш? „

– „Има“, опет се наруга маћеха, „једно зрно, једна сламка и једна длачица. Силан ти, силни они, па се састаните, ако можете.“

Немило се наругала, ал' у зао час по себе, јер се превршила мјера.

Једва она то изрекла, кад се преко травника положила дугачка гужва. Свезали се у тили час крајеви гужве за ступове с обију страна љесе, па се нешто упрегнуло под гужву и затегнуло. Силно затегнуло, још јаче потегнуло. Кренула се љеса, кренуо се сав плетер и све што је плетером ограђено било: повеза се и колиба и појата, и њивица и поље низ хумак. Како се повезло селиште, тако се пробио ров пред љесом, пала маћеха са љесе у ров, прешла кућа преко рова, затрпала маћеху, одрубила главу баби Полудници, а добро дјететово сашло лијепо и читаво, као на божјем длану, низ хумак управо до сирочета. А једва се из траве, како је ово било, штогод види, само по травнику остају трагови од копиташца – нису већи него мишје ножице – куда Баган селиште на гужви низ хумак повлачи. – И стало селиште пред дјететом.

Огрлио Јагор једном руком козицу, а другом бушицу и унишао с њима у добро своје. Па кад ступило дијете у колибу, тада и клинчићи засјали, и уљеница планула и преслица материна просузила – а сламчица, зрнце и длачица дошли, успокојили се и легли до ногу сирочета у његову дому.

А Баган? Ено га у плетеру у својем снопу пшенице и већ спава. – А да што ће, кад му је од свих његових послова овај ипак најмилији.

Сунце дјевер и Нева Невичица

Тако били млинар и млинарица, а обоје били тврда и кривична срца. Кад би цареве слуге донијеле жито, да се самеље, млинар самеље жито, ништа не узме за плату и још пошаље цару милоште, само да се умили силном цару и његовој кћери, охолој царевни. Кад пак дође сиротиња, да самеље жито, млинар узима од двије мјерице једну себи за плату и другачије неће да меље.

Тако једног дана, а било то равно о Коледама и цича зима, дође до млина нека бака, а на баки крпе и дроњци. Стајао млин у гају на потоку, и нитко није могао знати, одакле је бака дошла.

Оно пак не бијаше бака, као што јесу баке, већ оно бијаше Мокош. А Мокош знала је у свашта да се претвори: и у птицу и у змију, и у баку и у дјевојку. И још могаше Мокош свашта начинити: и зла и добра. Ал јао си га оному, који јој се замјери, јер бијаше врло пакосна. Становала Мокош у глибу накрај мочварâ, гдје је јесени сунце сједало. Код ње би Сунце све зиме ноћивало, а Мокош знала и љуте траве и крепке преговоре, те бајлила и тетошила нејако сунашце, док се не би о Коледама подмладило и наново просинуло!

„Добар вам дан“, назове дакле бака Мокош млинару и млинарици, „и да ми самељете ову торбу жита.“

Стави бака торбу на тле, а млинар ће:

„Самљет ћу: полак торбе теби за погачу, а полак мени за наплату.“

– „Немој тако синко! Узмањкат ће ми за погачу коледницу, јер ето у мене шест синова, а седмо унуче Сунце ми се родило.

– „Иди, не булазни, стара будало“, отресе се млинар. „Баш и личиш, да будеш Сунчева бака!“

Па амо тамо, ал млинар не хтједе никако да меље без пô торбе, а бака упрти опет своју торбу и оде стазом, куда бијаше и дошла.

Била пак у млинара кћерка, красна дјевојчица, а звали је Нева Невичица. Чим се бијаше она родила, окупале је виле у омаји, те се од ње свако зло одмахивало као вода од млина. И још јој нарекоше виле, да ће јој у сватовима бити Сунце дјевером; еле, она Сунчева невјестица. Зато је и назвали Нева Невичица, а била она прекрасна и увијек насмијана као ведар дан.

Ражалило се Неви Невичици, кад је млинар онако отправио баку. Оде она, дочека баку у гају и рече:

– „Врати се, бако, сутра, кад будем сама, самљет ћу ти жито без плате. „

Сутрадан млинар и млинарица одоше у шуму, да усијеку бадњак за огњиште, а Нева Невичица оста сама. Не потраја дуго, ето баке са торбом.

– „Добра ти коб дјевојчице“, – рече бака.

– „И теби добра била“, одврати Нева Невичица. „Чекај, бако, да отворим млин.“

Бијаше оно малени млин жличар, хватао воду у четири прекрштене жлице те се окретао као вретено. Млинар бијаше пак запео млин, те Нева Невичица мораде до кољена у леден поток, док отпусти завор.

Заклепеће млин, крену се жрвњеви, и самеље Нева Невичица жито баки. Напуни јој торбу брашна и ништа не узе за плату.

– „Е, хвала ти, дјевојче“, рече бака Мокош, „бит ћу ти на помоћи, куд год будеш ногом пролазила, кад ниси чувала ножице од ледене водице, нити руке од неплаћене муке. И још ћу казати мому унуку Сунцу, тко га ово дарива погачом.“ Онда узе бака брашно и оде.

Од тога дана ништа у млину без Неве Невичице бити не могаше. Док се она не такне млина, дотле не хватају жлице воду; ако се она не нагледне у мучњак, у њему никад брашна. Ма колико у њега падало са жрвњева, све ко да у земљу пропада: мучњак празан, док не зирне у њег Нева Невичица. Па тако и са свиме било, што се млина држало.

Трајало то доста дана, трајало и потрајало, ал млинар и млинарица стали ненавидјети кћерку и мрзити на њу. Више ли се она пашти и више ли зарађује, то мркије они на њу гледају, гдје она може све пјевајући, а они не могу ни зубе ломећи.

Било тако једног јутра, у Кријесним данима, кад Сунце, силно и жарко, пролазило под пол неба као жежено злато. Није више Сунце у глибу ноћивало, нити га Мокош бајлила, него сунце владало свијетом, слушали га и небо и земљица. Сјела Нева Невичица о Кријесу пред млин те помислила:

– „Да ми је отићи одавде, кад им мрзовољнима не могу да угодим.“

Истом она тако помислила, ал се већ пред њом створила она бака, што бијаше Мокош.

– „Ја ћу ти помоћи, ал ваља да ме у свему послушаш и пази, да ми се не замјериш“, – рече бака. „Ево јутрос ишетала охола царевна по ливади, изгубила кључеве од шкриње и рушнице те сад не може до круне ни до одоре. Разгласила царевна: тко нађе кључеве, ако је момак, бит ће му царевна љуба и вјереница, ако ли је дјевојка, узет ће је царевна за прву двораницу. А ти хајде са мном, показат ћу ти, гдје у штиру леже кључеви. Однијет ћеш кључе царевни и бит ћеш јој прва двораница. Свилом ћеш се загртати и царевни уз кољено сједити. „

Створи се одмах Мокош препелицом, а Нева Невичица пође за њом.

Тако дођоше на ливаду пред цареве дворе. По ливади разишли се кићени јунаци и племените госпође, а око ливаде коњушари бијесне коње подржају. Само једног коња не држи коњушар, већ га држи босо сироче. Био оно коњ Олеха бана, а био коњ најжешћи. Олех бан пак јунак најљепши под небеском капом. Сватко може познати Олеха бана међу оноликим банима и жупанима, јер на њему одора накићена, ал бијела челенка гиздавија од свих осталих.

Ходају тако јунаци и племените госпође ливадом и све чизмицама траву разгрћу, не би ли нашли кључеве. Само Олех бан слабо се за кључеве огледа, кано да му је до игре и обијести. А на прозор царевна изгледа и пази, којег ли ће срећа послужити. Добро пази охола царевна и све себи добру срећу баје, не би ли Олех бан кључеве нашао.

Кад дошла Нева Невичица и пред њом препелица, нитко их на ливади и не опазио доли јединога Олех бана.

– „Још не видјех овако миле дјевојчице“, помисли Олех бан и пође спрам ње.

Ал уто опазила Неву Невичицу и царевна с прозора, те како бијаше охола и насмијешена, и не погледа, како је оно мило дјевојче, него се разљути и рече: „Тога би се још хтјело, да ова припроста дјевојка нађе кључеве, те да ми постане двораницом!“ Тако помисли и одмах одашаље слуге, да отјерају ону дјевојчицу.

Иде ливадом Нева Невичица, куд је води препелица. Тако дође до пол ливаде, гдје се бијаше штир разрастао. Размакне препелица два листа накрај штира, а под њима кључеви.

Сагну се Нева Невичица и дигне кључеве, а кад погледа на цареве дворе и загледа охолу царевну, уплаши се Нева Невичица и помисли: „Гдје бих ја била царевни двораница!“

Кад овако помисли, огледа се она, а уз њу диван јунак, као да се сунцем братимио. Бијаше то Олех бан.

Брзо смисли Нева Невичица, не учини, како јој бијаше Мокош заповиједила, него пружи кључеве Олеху бану:

– „Ево теби кључеви, незнани јуначе, нек ти буде царевна љубом и вјереницом“, рече Нева Невичица и не може да скине очију са дивнога јунака.

Али уто дођоше и слуге са бичевима те се немало окоснуше на Неву Невичицу, да је по заповиједи царевне протјерају са ливаде. Кад ово видио Олех бан, брже се јунак смислио те одговара Неви Невичици:

– „Хвала теби на кључевима, мила дјевојчице, ал сам ето друго замислио. Ти ћеш мени бити љуба и вјереница, јер си љепша него јутарња звјездица. Ево доброг коња мога, понијет ће нас у моју пусту бановину.

Радосна пође Нева Невичица уз Олеха бана, а он је дигне до себе на коња. Кад на добром коњу полетјеше царевни уз прозоре, вјешто се баци Олех бан кључевима, те се управо на окно овјесише.

– „Ево кључеви, свијетла царевно“, довикну Олех бан царевни – „у срећи носила круну и одору, а ја сам себи нашао дјевојку.“

Сву ноћ јездио Олех бан с дјевојчицом, а пред зору стигоше у пусту бановину, до храстове градине Олеха бана. Око храстове градине три опкопа, а насред градине чађави дом.

– „То су двори Олеха бана“, рече јунак Неви Невичици, те се и сам насмијао, гдје бољих дворова нема. Ал се насмијала боље Нева Невичица, гдје ће бановати уз таквога дивног јунака.

Тако они одмах наредише сватове, да се прослави вјенчање. Узваше двадесет јунака и двадесет убогих сирота, а више народа и не било у пустој бановини. Па да их буде више и веселије, позваше још из планине вука и вучицу те сурог орла и сивог крагуја, а Неви Невичици двије дјеверуше: грлицу и танку ластавицу.

И још се Нева Невичица похвалила Олеху бану:

– „Да ме може препознати Сунце, и оно би ми у сватове дошло. Било би ми Сунце дјевер у сватовима, јер ми тако нарекоше виле. „

Сакупише се, еле, сватови у чађавоме двору, да пирују – а не знаду: худа им се срећа пише.

***

Ујело охолу царевну за срце, кад јој оно Олех бан добацио кључеве, те пред толиком господом, пред баном и жупанима, захвалио на свјетлој царевини, а приволио незнаној дјевојци.

Наговара царевна цара, оца свога, моли га и заклиње, док га не намоли, те јој цар предаде своју војску силну. Војска крене на добрим коњима к пустој бановини Олеха бана, а води је љута царевна.

Баш сватови за стол, а војска на видику. Толика је силна, те је покрила сву пусту бановину, да не можеш ни педља земље угледати. А пред војском гласоноша виче, нека сватко жив на свијету чује:

– „Иде силна војска изабрана, да покори пркоњицу бана. Живога ће бана ухватити, а баници срце извадити. „

Кад то чуо Олех бан, упита Неву Невичицу:

– „Бојиш ли се, красна дјевојчице?“

– „Не бојим се“ – одговори она радосно, „уздам се у мрког вука и вучицу, у двадесет јунака и двадесет сиротиње, а понајвише у јунака Олеха бана. И још имам добре дјеверуше: грлицу и танку ластавицу.“

Насмија се Олех бан, али већ бијаху сватови поскакали на ноге лагане. Ухватили јуначко оружје и јунаци и сиротиња, стали уз прозоре дома чађавога и натегнули добре лукове и свилене тетиве, да чекају царевну и војску. Али она била војска тако силна, те јој одољети не може ни Олех бан ни његови сватови, ни његов дом чађави.

Први погинуше мрки вук и вучица, јер прескочише градину и опкопе и срнуше пред цареву војску, да сред војске поваде очи охолој царевни. Ал се диже стотину кијача, брани војска охолу царевну, поломи крила орлу и крагују, и још их тешки коњи с црном земљом саставили.

Све ближе силна војска прилази к дому чађавоме, а кад је била већ на домаку, отпустили сватови свилене тетиве те лаким стрелицама поздравили војску. Ал не чекају љути стријелци љуте царевне.

Полетјеше стријеле и тамо и амо, а оно небројени стријелци у војсци бијаху, те се осуше стријеле на прозоре дома чађавога као небеска помора. На свакоме јунаку по двије, по три ране, а на сиротињи има и десетак.

Најтежих рана допануо Олех бан, те му јунаку и руке преклонуле, толико га ране овладале.

Пође хитра Нева Невичица уз Олеха бана, да му на двору дома чађавога испере ране. Док она њему ране испирала, рече Олех бан:

– „Слабо смо се среће наносили, моја Нево Невичице. Немаш више, у кога да се уздаш, а ево војске на вратима дома чађавога! Поломит ће храстове запорње, развалити стародревна врата – изгинусмо, погибосмо и вуци и орлови, и јунаци и сиротиња и Олех бан и његова Нева Невичица!“

Али се Нева Невичица јаду домислила па рече:

– „Не бој се, бане, послат ћу ти грличицу, да нам доведе Мокош из мочварâ. Свашта Мокош знаде и учинити може, она ће нам помоћи.“

Послала Нева Невичица хитру грлицу. Отпрхнула сива грличица, бржа је него све тетиве стрелица, па је стријеле царске не стигоше. Одлетјела и довела Мокош из мочваре. А Мокош се била створила враном и сјела на сљеме дома чађавога.

А већ и војска на врата ударила. Стале ударати тешке кијаче о врата и вратнице, стоји стука, стоји лупа, тутњи вежа и надворје дома чађавога, као да паклена крупа о врата Олеха бана лупа.

– „Сретна била, моја Мокоши“, молила се красна Невичица црној врани, „сретна била, хајде нам помози од опаке царевне – ево погибосмо млади!“

Али Мокош пакосна једва дочекала, да свој јад искали. Затрепће врана црним крилима те проговори:

– „Помози си сама, моја голубице! Бјеше мене послушати, бјеше царевни кључе однијети. Ти би се царевни умилила, па би сада њојзи уз кољено сједила, свила би те одијевала, а златна купа напајала. Што си хтјела, то си дочекала! Ево ти сад дома чађавога, у дому рањена сиротиња, а пред домом војска небројена. Нека ти помаже, тко те тако научио!“

Кад је ово чуо Олех бан, скочи рањен јунак на ноге и повика бијесно:

– „Остави се, Нево Невичице, јалова посла! Гдје је врана још помогла јунаку! А ти ми бјежи с крова црна злобнице, да не тратим лагане стрелице, да не стријељам по сљемену птице.“ Затим огрли Олех бан Неву Невичицу и рече:

– „Кад погинем сред цареве војске, иди, моја красна Невичице, поклони се царевни, па буди љутој царевни двораница, што си требала бити Олеху бану баница. „Стужио се јунак Олех бан, али онда се отргне од Невичице, срне кроз надворје и вежу, да одигне храстове запорње, да отвори врата војсци небројеној, да погине или да се пробије кроз војску.

Оста сама на двору Нева Невичица, а над њоме на крову црна Мокош. Чује се, гдје падају тешки запорњи – сад ће стара врата попустити, сад ће војска несмиљена насрнути, Олех бана сужњем учинити, а њојзи, милој дјевојчици, срце извадити. Хитре мисли преврће Нева Невичица: што ће и како ће? – Огледну се красна Невичица, не би ли се ткогод смиловао, из љуте невоље помогао! Огледну се мило и премило и по земљи и по небу. Кад у небо погледнула, а небом сунце пролазило, жарко као жежено злато. Када она к Сунцу погледала, задивило се Сунце оноликој милини, пак се одмах на њу огледало. Згледали се Сунце и Нева Невичица, а како се згледали тако се препознали, те се одмах Сунце досјетило: „Ево, то је она невјестица, којој иде Сунце у сватове. У добар час ми погаче даривала, у бољи час је к мени погледала.“

Чуло Сунце, како се час прије Мокош окоснула на Неву Невичицу и како јој пакосна не хтједе да помогне, па се сада Сунце громко прокарало. Од страха занијемила цијела бановина, од страха се спустиле сјекире и кијаче, а силно Сунце над Мокоши грмјело:

– „Еј, дадиљо, срце немило! Кад би пакост свијету правду кројила, гурава би правда настанула! Ако си ме из глиба одбајлила, у глибу си јадна и остала. Ниси са мном небом прошетала, нит си са мном с неба погледала, да би знала правду откројити. Еј, дадиљо, срце немило! Зар ће о Кријесу силно Сунце заборавити, тко га слабашна о Коледама даривао? Ил ће дјевер Сунце замјерити невјести, што остави цару дворе, царевни дворанство, те приволи по срцу јунаку? – Пропадај у земљу, црна дадиљо, ти у земљу, а ја са небеса, да помогнемо честитог јунака и његову красну дјевојчицу.“

Слуша и небо и земља Сунце, како га не би послушала црна врана, што бијаше Мокош! Одмах Мокош у земљу пропала, да учини по заповиједи Сунцу.

А Сунце, колико било жарко по себи, толико се још више осилило. Удри Сунце одозгора, ражарило пусту бановину, разгријало и небо и земљу; гвоздену би планину усијало!

Разбијељеше се шљемови на несмиљеној војсци, усијаше се они тешки оклопи, ражарише се копља и сјекире. Ухватила омара љуту царевну, ухватила омара стријелце небројене, гдје им гори мозак под шљемовима, а прса им сопћу од жеге под оклопом. Кога кров не чува, тај жив не остаје. Омара војску к земљи оборила. Један другому преко паса пада; овај оног побратима зове – још не зовну, а већ се оборио.

Мори тако Сунце војску несмиљену, а Мокош под војском Сунца помагала и дубоке глибе отворила. Гдје којега Сунце оборило, ту се под њим и глиб отворио: у глиб пада, а глиб се затвара; гдје стајао, ту му гроб настао.

Пропадао тако војак за војаком, тако стријелац за стријелцем, тако царевна, тако оружје бојно и сјекире и кијаче. Страхота је погледати онолику војску, гдје јој Сунце суди, а земља покапа: – Кратко доба, један или два часа, и нестаде она силна војска, а у бановини нигдје живе душе. Само који били под кровом дома чађавога, они живи остали.

Опет лежи тиха пуста бановина Олеха бана, а на прозор извирила радосна дјевојчица, Нева Невичица, да види, е да ли се дјевер ублажио, што је пакост по свијету поморио!

***

Брзо пребољели ране јунаци, јер им добра срећа послужила, још брже пребољела сиротиња, јер је сиротињу биједа научила. А Олех бан ни боловати не може крај онакве Неве Невичице. – Него у зору одаслаше танку ластавицу са поздрављем к Сунцу. Вратила се до мрака ластавица, донијела од Сунца одздравље и да за сутра нареде сватове, јер ће им дјевер у сватове доћи.

Тако наредила, тако узвали, а што оно бијаху сватови и што се појавило по пустој бановини, тога више нема за сто година ни у десет царевина.

Како је Потјех тражио истину

I

Било је то у врло давно доба. На једној крчевини у старој буковој гори живио старац Вјест са своја три унука. Десило се, да је старац остао сам са својом унучади те их отхранио од малена. Били пак унуци сад већ поодрасли момци, дједу до рамена и повише рамена. Звали се они: Љутиша, Марун и Потјех.

Једног јутра у прољеће устаде стари Вјест рано прије сунца, пробуди своја три унука и рече им да иду у шуму, гдје су лани мед вадили, и да виде како ли су пчелци презимили и излазе ли већ пчелице од зимског сна. Марун, Љутиша и Потјех устадоше, опремише се и одоше.

Бијаше добар комад пута до оног мјеста, гдје бијаху пчелци. Но сва три брата познаваху шумске пролазе, зато уђоше сигурно и радосно у шуму. Него у шуми бијаше још некуд тамно и немило, јер сунце још не бијаше грануло, нити се чуле птице или звјерке. Зато постаде браћи некако страшно у овој тишини, јер се зором прије сунца радо повлачио шумом све од крошње до крошње, злобни Бјесомар, владар свих шумских бјесова.

Зато браћа стадоше један другога испитивати: што ли све има по свијету? Но како не бијаше ни један од њих још никада изашао из оне шуме, нијесу један другоме знали да приповиједају о свијету, и тако се још више обневеселише. Еле, како би се мало ободрили, стадоше они пјевати и овако дозивати Сварожића, да изведе сунце:

Мој божићу Сварожићу
Златно сунце, бијели свијет!
Мој божићу Сварожићу.
Лунајлије, лунеј ле!

Тако пјевајући шумом у сав глас, изиђоше на једно мјесто, са којега се видјело друго брдо. Кад они тамо, али наврх брда сину сјајност, какве још никада не бијаху видјели, а трептјела је као златан барјак.

Протрнуше браћа од чуда, а она свјетлост ишчезне с брда и створи се ближе поврх једнога великог камена, затим још ближе поврх старе липе и напокон засјаји као чисто злато управо пред њима. И указа им се прекрасно момче у блиставу одијелу, а око њега златна кабаница трепти као златни барјак. Не могу браћа ни да погледају у лице момчету, него покрише очи рукама од великог страха.

– „Што ме зовете, кад ме се бојите, момчићи лудовчићи!“ – насмија се блиставо момче, а бијаше оно Сварожић. „Сварожића зовете, Сварожића се бојите; бијели свијет спомињете, бијелога свијета не познате! Него хајде да вам покажем свијет: и земљу и небо и да вам речем, што вам је суђено.

То рече Сварожић те омахну златном кабаницом и захвати златним скутом Љутишу, Маруна и Потјеха. Омахнуо је Сварожић, вије се кабаница, а браћа на скуту кабанице вију се и круже с њом; вију, круже, круже, а пред њима поче пролазити цијели свијет. Понајприје видјеше све благо и сва поља и сва добра и сва богатства, што их онда на свијету бијаше. Па онда вију, вију, круже, круже и виде све војске и сва копља, и све сулице и све војсковође, и све пљенове, што их тада на свијету бијаше. Па онда још јаче вију, вију, круже, круже и одједанпут виде све звијезде и све звјездице и мјесец и влашиће и вјетар и све облаке. Од толиког виђења све се смутило браћи, а оно кабаница свеудиљ трепти и шуми и шушти као златан скут, а Љутиша, Марун и Потјех нађоће се опет на тратини. Пред њима златно момче Сварожић стоји као и прије и овако им каже:

– „Ево, сада сте, момчићи лудовчићи, видјели све, што на свијету има. А сад чујте, што вам је суђено и што треба да радите за своју срећу.“

Чим он то рече, а браћа се још више уплашише и добро напну памет и уши, како би све точно упамтили: – Ал уто Сварожић већ бијаше проговорио: – „Ево, што вам је радити: останите на крчевини и не остављајте дједа, док он вас не остави, и не идите у свијет ни за добрим ни за лошим послом док не вратите љубав дједу.“

Кад ово рече Свароиић, одмахне кабаницом и нестане га као да га никад није било, а у шуми наста бијели дан.

Ово све слушао и гледао Бјесомар, владар шумских бјесова. Бијаше се он дошуљао као магла, све од крошње до крошње, за браћом, те се сакрио међу гранама старе букве.

Већ одавна бијаше Бјесомар замрзио старца Вјеста. Замрзио га, како погана чељад мрзи праведна човјека, а мрзи га понајвише поради тога, што старац бијаше на крчевини завео свети огањ, да се никад не угаси. А Бјесомару се љуто кашљало од светог дима.

Не свидје се, дакле, Бјесомару, да браћа послушају Сварожића те да остану уз дједа и да га служе, него он замисли, да науди Вјесту и да му какогод побуни унучад.

Зато, кад се Љутиша, Марун и Потјех освијестише од оноликог чуда и кад се подигоше да пођу кући, Бјесомар брже-боље, као облак с вјетром, стругне у шумски дол, гдје бијаше велика ракита. У ракити пак пуно све бјесова. Ситни, наказни, гурави, мрљави, разроки и свакојаки, играли се они по ракити. Тако они звиждали, цицуљигали и лакрдијали. Бијаху они луда и безглава чељад, која нити је за који посао, нити може коме наудити, док их који човјек не прими к себи. Ово пак науми Бјесомар.

Зато он изабере тројицу од њих и заповиједи им, да пођу тамо и да заскоче сваки по једног од оне браће и да гледају како ли ће по њима наудити староме Вјесту.

Док Бјесомар тако бираше бјесове, дотле Марун, Љутиша и Потјех иђаху путем, а бијаху тако уплашени те нијесу упамтили ни оно, што су гледали летећи, ни оно, што им бјеше рекао Сварожић.

Дошавши пред колибу, сједоше на камен и казиваху дједу што им се десило.

– А што си видио летећи и што ти је казао Сварожић? – упита Вјест најстаријег унука Маруна. Нашао се Марун у неприлици, јер не бијаше ништа упамтио, нити се могаше досјетити, што ли му је рекао Сварожић. Но испод камена, на којем сјеђаху, изиђе мали бијес, сасвим мален, наказан и рогат, а сив као миш.

Потегну бијес Маруна одостраг за кошуљу и шапну му: „Реци: видио сам силна богатства, стотину пчелаца, колибу од дрва тесанога и много крзна најскупљега. И рекао ми Сварожић: бит ћу најбогатији међу браћом.“

Марун и не промисли, је ли истина, како му бијес говори, него се обрадова и онда рече дједу, како му бијес шапташе. Чим он рече, а бијес му скочи у торбу, сакрије се у један кут торбе и остане тамо.

Упита Вјест и другог унука Љутишу, што ли је видио летећи и што ли каза Сварожић? – И Љутиша није ништа видио и ништа упамтио. Но испод камена изиђе други бијес, сасвим мален, ружан, наказан и рогат, а сур као творић. Повуче бијес Љутишу одстрага за кошуљу и шапне му: „Реци: видио сам много људи оборужаних, много лукова и стрелица и много робова окованих. И рекао ми Сварожић: бит ћеш најсилнији међу браћом својом.“

Љутиша као и Марун ништа не промисли, него бијаше веома радостан и слаже дједу, како му бијес шапташе. А бијес му одмах заскочи за врат, пузне му у кошуљу, сакрије се у њедрима и остане тамо.

Сад упита дјед најмлађега унука Потјеха; но и он није ништа упамтио. Ал изиђе испод камена трећи бијес, најмлађи, најружнији, рогат у велике рогове, а црн као кртица.

Повуче бијес Потјеха за кошуљу и шапну: „Реци: све небо и све звијезде и све облаке сам упознао. И рече ми Сварожић: бит ћеш мудрац највећи и разумјет ћеш, што говоре вјетрови и казују звијезде.“

Али Потјех врло љубљаше истину, зато не хтједе да послуша бијеса, нити да лаже дједу, него отепе бијеса ногом и рече дједу:

– Не знам, дједе, ни што сам видио, ни што сам чуо.

Зацвичи бијес, угризе Потјеха за ногу и пузну као гуштер под камен. Потјех пак одмах узе траву најљућу и повеже ногу, како би брже зацијелила.

II

Када Потјех онако ногом отепе бијеса, утече бијес најприје под камен, а онда се одшуља у траву те кроз траву одскаче у шуму, а из шуме у ракиту.

Дође бијес пред Бјесомара, па дршћући од страха рече: „Бјесомаре, љути царе, ево нисам могао да заскочим момка, којега си ми одредио.“

Разљути се страховито Бјесомар, јер он познаваше оно троје браће, пак се понајвише и бојао Потјеха, да ће се истини досјетити. А досјети ли се он истини, онда се Бјесомар  неће ријешити ни старца Вјеста, ни светога огња.

Ухвати, дакле, љути Бјесомар бијеса за рог, подигне га у зрак и испраши га добро брезовачом.

– „Иди тамо“ – викну он тада, „иди тамо до онога момка и јао си га теби, досјети ли се истини.“

Пусти иза ових ријечи Бјесомар бијеса, а овај, уплашен као сиња кукавица, чучао три дана у ракити те смишљао и размишљао: како ли ће обавити тешку заповијед. „Бит ће мени таман иста мука са Потјехом, као Потјеху са мном“, мишљаше бијес. Он ипак бијаше пусти лакрдијаш, пак му се никако није рачило на тешки посао.

Док је он тако чучао у ракити, дотле она друга двојица бјесова, један у торби Маруновој, а други у њедрима Љутишиним, бијаху већ на послу. Марун и Љутиша почеше од оног дана лутати по гори и долинама и мало када ноћиваху у колиби – и то све ради бјесова.

Шћућурио се бијес на дну торбе Марунове, а тај је бијес волио богатство неголи свој десни рог. Боде он, дакле, Маруна по вас дан рогом у бокове и све га нагони и све му цвили:

„Хајде журно, хајде! Треба да се тражи, треба да се нађе! Да тражимо пчелце, да сакупљамо меда, да дјељамо роваш од стотину реда!“

Ово говорио бијес, јер се у оно доба урезивало на роваш, колико би тко обогатио.

Љутишу пак боцка рогом бијес у њедрима, а тај је бијес хтио да буде најјачи међу свима и господар свему свијету. Гони и нагони, дакле он Љутишу, да иде шумом тражити младе грабиће и тамне јаворе, да од њих изради јуначки прибор и оружје. „Хајде журно, хајде! Треба да се тражи, треба да се нађе: копље, лук и стријела по јуначкој ћуди, да стрепе пред нама и звјери и људи! – цвилио бијес.

Слушали Љутиша и Марун своје бјесове и ето тако лутаху за својим послом, како их бјесови путили.

Потјех пак онога дана и још три дана остане уз дједа и подједнако мисли и размишља: што ли му бјеше Сварожић рекао. Јер Потјех хоћаше да дједу истину каже, али ето, никако да јој се досјети.

Тако дан, тако два, тако три. Кад ал трећи дан рећи ће Потјех дједу:

– „Збогом, дједе, одох ја у гору и не враћам се, док се не досјетим истини, па макар трајало десет година.“

Вјест бијаше сијед старац, те му на свијету не бијаше стало ни до чега, једино до његова унука Потјеха, којега је љубио и миловао као увели лист росицу. Зато он протрне и рече:

– „Што ли ће мени, синко, та истина, кад ја, сиједи старац, могу три пута умријети, док јој се ти досјетиш?“

Тако рече и још се ражали више у срцу неголи у говору и помисли: „Како ли ме дијете оставља!“

Ал Потјех одговори:

– „Идем, дједе, јер сам тако смислио да је праведно.“

Вјест бијаше мудар старац и помисли: „Можда у овоме дјетету има више мудрости неголи у старачкој глави. Ако ли пак јадан сагријеши на мени, морат ће окајати на себи, јер је праведан и благословен.“ Кад то помисли Вјест, још се више растужи, но ништа више не рече, него се изљуби с унуком и пусти га да иде, куда бијаше наканио.

Потјеха пак јако заболи срце за дједом, и мало, мало, те би се на прагу предомислио и остао уз дједа. Но онда се силом откине, како бијаше одлучио, и пође у гору.

Док се Потјех тако растајао од дједа, дотле се и онај бијес из раките наканио да се прихвати свога тешког посла и дошао до крчевине, да какогод заскочи Потјеха.

Иде, дакле Потјех у гору, а оборио главу; кад он до првог камена, а пред њега бане онај бијес.

„Е, то је онај исти“, помисли Потјех, „сасвим мален, наказан, црн као кртица, а рогат у велике рогове.“

Стане, дакле, бијес Потјеху на пут и не даде му проћи. Разљути се Потјех на ово мало наказе, што му смета, па подигне камен, баци се на бијеса те га згоди управо међу рогове. – „Убио сам га!“ – помисли Потјех.

Ал кад погледа тамо, а бијес жив и здрав и још му нарасла два рога на ономе мјесту гдје га је камен ударио.

– „Е, тај се не тјера каменом“, – рече Потјех сам себи па обађе бијеса и пође даље својим путем. А бијес и опет скочи пред њега те сад слијева сад здесна трчи и скаче стазом пред Потјехом као зец.

Тако они стигоше до једног мјеста, које бијаше као мала раван међу стијенама, а врло каменита. – На једној страни бијаше зденац. – „Овдје ћу остати“, помисли Потјех и одмах постре кожух под дивљаку јабуку и сједе, да размишља и да се у овоме миру досјети: што ли му бијаше уистину казао Сварожић.

Ал кад то видје бијес, сједе управо пред Потјеха под грм и стаде правити своје блезгарије и досађивати му. Пушта бијес Потјеху гуштере под ноге, баца му чичке на кошуљу и нагони му скакавце у рукав.

– „Ово је наопако, јадан!“ – помисли Потјех, кад је то трајало већ неко доба. „Оставио сам мудра дједа, рођену браћу и родну колибу, како би се на миру досјетио истини, а сад ево дангубим вријеме са овом рогатом беспослицом.“

Но како бијаше дошао по честитом послу, помисли, да је наприје, да ипак овдје остане.

III

Тако проживјеше Потјех и бијес заједно на каменитом зараванку, и тако првог дана, тако и сваки дан: бијес квари и омета посао Потјеху.

Истом сване лијепо јутро, а Потјех устане од сна и радује се:

„Тиха ли дана, радости моја! Данас ћу се досјетити истини!“ Ал ето, већ се са дивљаке просипа пуна шака јабука по Потјеху, те му сва глава звечи и све му се мисли помету. А она се нагрда са дивљаке смије и пренемаже од смијеха. – Ил се опет Потјех у хладу понајбоље замисли, и све му се чини: „Ето, ето сад ће ми синути у памет, сад ћу се домислити истини!“ А оно бијес у онај час издалека намјери са базговом цијеви и полије Потјеха млазом оне хладне водице, те му се одмах изгуби у глави, што год бијаше смислио.

И што год има лудорије, што год има блезгарије, то бијес по зараванку ствара. А још би некако и било, да се није Потјеху некуда и милило гледати ове лудорије. Колико промишља о свом послу, толико му се очи отимају, да гледа што ли све ствара оно лудо чељаде.

Догрдјело то већ и самом Потјеху, јер га све више жеља мори, да се к дједу врати, а види да се уз овог бијеса никада неће досјетити истини.

– „Морам се ја њега ријешити“, одлучи Потјех.

Еле, једнога јутра замислио бијес нову дангубу. Попео се он на врх стијене, на којој бијаше стрма вододерина у камену, зајашио глатки клипић и спустио се по вододерини као муња. Омили бијесу одмах та игра као ниједна друга, те му се прохтије друштва за њу. Узе он дакле траву и зазвижди у траву преко стијене и шуме, а оно из грмља, камења, из раките и шаша дотркаше, дођипаше све мали бјесови као онај први. Он њима заповиједа, а они сваки ухватише по клипић, па на стијену. Па да видиш, када сједоше на клипиће, те кад полетјеше низ вододерину! А било их је сваке руке и сваког племена бјесовскога. Црвени као црвендаћи, зелени као зелембаћи, рутави као јање, голишави као жабе, рогати као пуж, шушати као миш. Такви они лете низ вододерину на својим клипићима, као луда војска на лудим коњима. Лете низа стијену, један другоме за петама и не заустављаше се до пол зараванка, гдје лежаше велик камен, сав обрастао маховином. Ту се заустављаху на маховини те се од великог замаха и од пусте лудорије копрцају један преко другога.

Тако се спушта и хохоће луда дружба два-три пута, а у Потјеху све једна мисао другу гони: и гледао би их и смијао би им се, а опет га јад хвата, што му толику халабуку дижу, па тко би се у њој домислио истини. Амо-тамо, амо-тамо, ал онда одлучи Потјех: „Е, нема смијеха ни шарања, ја се тих дангуба ријешити морам, јер уз њих бадава сам дошао овамо.“

А Потјех је опазио, да са вододерине силазе клипићи баш правцем према зденцу, па да нема онога камена са маховином, одоше бјесови стрмоглавце у зденац. Прикучи се дакле Потјех ономе камену, па кад се бјесови уз хохот и грохот спустише на својим клипићима низа стијену, а мој ти Потјех брже одвали онај камен, и полети луда војска правцем до зденца. – До зденца, па у зденац, наглавице као црвендаћи, и зелени као зелембаћи, и рутави као јање, и голишави као жабе, и рогати као пуж и шушати као миш, а први међу њима онај, који се бјеше Потјеха надовезао.

А Потјех одмах навали онај камен на бунар и, ето, тако се ухватише бјесови као мухе у лонцу.

Обвесели се Потјех, како ли се ријешио бјесова, па оде да сједне и да се сада на миру досјети истини.

Ал јао си га њему, јер се у зденцу почеше вртјети и бјесњети бјесови као још никад. Из зденца почеше на све пукотине искакивати ситни пламечци, што су их од љуте муке бацали бјесови. – Стадоше жишци скакутати и титрати око зденца, те Потјеху одмах закружи глава. Затвори Потјех зато очи, да му не сметају жишци.

Ал оно у зденцу толика галама, бука, писка и лупа, цвил и лавеж, куцање и запомагање, да Потјеху све уши пуцају, па гдје би могао о чем да мисли! – Зато он зачепи уши, да не чује.

Ал онда поче до њега придолазити пара и сумпор и чађа, што су их у смртној стисци пуштали на пукотине зденца бјесови. – Окружи чађа и сумпор Потјеха и стаде га гушити и гушити.

Спозна дакле Потјех, да ту нема хасне. „Е, сада видим болан: поклопљени бјесови сто пута гори, од пуштених“, рече Потјех. „Па хајд да их пустим, кад их се не могу ријешити. Опет ми је лакше уз њихову лакрдију, неголи уз толико запомагање!“

Оде он дакле тамо и отклопи камен, а уплашени бјесови као дивље мачке поскакаше на све стране и утекоше куд који у гору и никада их више на зараванак.

Остаде само онај један, црн као кртица, а рогат у велике рогове, јер он од страха пред Бјесомаром никако није смио да остави Потјеха.

Него и он се од онога дана некуда мало смирио и више поштоваше Потјеха него доселе.

И тако се њих два некако погоде: обикну један на другога и стану живјети један уз другога.

Ал ето већ минуло готово годину дана, а Потјех још ни издалека да се домисли истини: што ли му заправо бијаше рекао Сварожић?

Кад већ година близу, али бијесу почело дозлогрђивати.

– „Докле ћу ја овако овдје бивати?“ – помисли он. Стога једне вечери, кад је Потјех баш био наканио да заспи, дође бијес до њега и рече:

– „А како ти то, голубе, сједиш овдје већ малоне годину дана и што ће то теби? Ено ти можда дјед на крчевини већ и умро за то вријеме!“

Заболи Потјеха срце, као да га иглом уболо – ал он рече: – „Ето, тако сам одлучио, да не идем одавле, док не дознам истине, јер је истина преча од свега.“ – Тако рече Потјех, јер он бијаше праведан и благословен.

Но Потјеха се дубоко коснуло, што је бијес споменуо о дједу, и цијеле ноћи не могаше Потјех да заспи, него се кида и ломи и све мисли: како ли је са дједом, са милим старцем његовим?

IV

Дјед ипак живљаше за то вријеме на крчевини са Маруном и Љутишом, али бијаше живот окренуо жалосно по дједа. – Нијесу марили унуци за дједа, нити настојали око њега. Нити му дозивали добра јутра ни лаке ноћи, него једнако ходали за својим пословима и слушали своје бјесове у торби и њедрима.

Доносио Марун сваки дан нове пчелце из шуме, тесао греде, градио и саградио нову колибу. А понајпаче издјељао десет роваша и сваки дан броји и пребраја: кад ће се роваши испунити?

Љутиша пак ходао по лову и разбоју, доносио крзна и дивљачи, довлачио плијена и блага, а једнога дана довео и два роба заробљена, да служе и послужују браћу по вас дан.

Тешко и немило бивало дједу Вјесту уза све ово, а тешко и све немилије гледали унуци на старца. Шта ће им старац, кад неће да га служе робови него срамоти унучад те сам дрва цијепа и сам доноси воду са кладенца? – Тако дошло, те што год било на старцу, све сметало унуцима, па и то, што је старац једнако прилагао сваки дан по цјепаницу светом огњу.

Опазио добро старац Вјест, куда све то иде и да ће се њему доскора радити о глави. Ништа не пожали за животом, јер што ће му живот, него пожали, што ће умријети, а да не види Потјеха, благословено дијете своје, радост старости своје.

Једне вечери дакле (а бијаше то баш оне вечери, кад се Потјех онако ломио ради дједа) рече Марун Љутиши: – „Хајде, брате, да се ријешимо дједа. У тебе је оружје, дочекај га на кладенцу па га смакни.“

Ово понајпаче говораше Марун, јер му се хтјело под сваку цијену старе колибе, да на ономе мјесту подигне пчелиња, – „Не могу, брате“, одврати Љутиша, којему на крви и на разбоју не бијаше толико отврднуло срце, колико Маруну на богатству и ровашима.

Ал Марун никако не попушта, јер му бијес у торби једнако шапће и дошапћује. Видио бијес у Маруновој торби, да ће он први макнути Вјеста са овога свијета и тако стећи велику хвалу пред Бјесомаром.

Наговара дакле Марун Љутишу, ал Љутиша никако не хтједе да својом руком убије дједа. Сложише се дакле и договорише напокон, да ће још исте вечери потпалити стару колибу. Нека изгори она и у њој старац.

Кад се све на крчевини смирило, одаслаше они дакле робове, нека чувају те ноћи у шуми ступице. Браћа пак одшуљају се до колибе Вјестове, затворе извана врата тешким клином, како не би дјед утекао из пламена, и подметну ватру под сва четири ушака.

Када бијаше све готово, одоше они далеко у гору, да не чују дједово запомагање. Договорише се, да ће обаћи читаву планину колика је, како се не би вратили до јутра, док не буде све готово: и дјед и колиба спаљени.

Одоше они, а ватра полако стаде лизати око углова. Но оно је била стара ораховина, тврда као камен, те пламен све око ње лиже и облизује, али не може да је захвати. Истом касно у ноћ ухвати се ватра крова.

Пробуди се старац Вјест, отвори очи и види, да му кров над главом гори. Устаде и пође до врата, па кад нађе, да су тешким клином замандаљена, одмах знадијаше, чији је посао.

– „Ој, дјецо моја, једници моји!“ – рече старац. „Из срдаца ваших вадите, а на роваше мећете. Али гледајте: још вам роваши нису пуни и много число на њима недостаје, а срца сте већ до дна испразнили, кад, ето, палите дједа и родну колибу.“

То помисли дјед Вјест о Маруну и Љутиши и више о њима ни једне не помисли, нити се ради њих ражали, него пође да сједне и да спокојно чека смрт.

Сједне он дакле на шкрињу и замисли се о свом дугом животу. И што год је било у животу, ништа му се не учини тешко, једино то, што у свом смртном часу нема уза се Потјеха, љубљено дијете своје, које гаје толико ражалило.

Док он тако размишљаше, дотле је стајао већ сав кров у пламену као бакља.

Горјеле и прегорјеле греде, стале пуцати таванице. Прогорјеле, попуцале, па се са обје стране крај старца урушиле и греде и таванице са пламеном у избу. Окружио пламен Вјеста, раскрио се кров над њиме, видјело се гдје се зора по небу разилази пред сунцем. Устаде стари Вјест, подиже руке и очи к небу и тако чекаше, да пламен однесе са овога свијета и њега старца и стару колибу његову.

V

Тешко се измучио оне ноћи Потјех, а кад зора стаде свитати, пође он до зденца, да охлади вруће образе.

Управо сунце над небо, а Потјех пришао зденцу. Како к зденцу, али из воде засјаји свјетлост. Засјаји, подиже се, те крај зденца стаде пред Потјеха прекрасно момче у зеленом одијелу. А бијаше оно Сварожић.

Протрне од радости Потјех и рече:

– „Мој божицу Сварожићу, колико те чекам! Реци ми јадноме, што ли ми оно рече да имам учинити? Ево се овдје киним и мучим и дозивам сву мудрост годину дана – и никако да се досјетим истини!“

Кад он то рече, Сварожић некуд зловољно стресе главом и златним прамом.

– „Еј момчићу, момчићу! Рекао сам ти, да останеш уз дједа свога, док му љубав не вратиш, и да га не остављаш, док он тебе не остави“, – рече Сварожић.

А онда још рече:

– „Мислио сам, да си ти најмудрији од браће, а ето, ти баш и јеси најлуђи. Киниш се и мучиш и дозиваш мудрост годину дана, да дознаш истину. А да си послушао срце своје, кад ти је на прагу колибе говорило, да се повратиш и да не остављаш дједа, ето ти, јадан, истине без мудрости!“

Тако рече Сварожић и још једаред зловољно стресе главом и златним прамом, па се огрну златном кабаницом и нестаде га.

Застиђен и затечен остаде Потјех сам уза зденац, а иза камена смијао се онај лакрдијаш, онај бијес: сасвим мален, наказан и рогат у велике рогове. Допало се бијесу, гдје Сварожић онако постиди Потјеха, који бијаше толико праведан. Кад се Потјех повратио од прве забуне, кликну радосно: „Брже да се умијем и да полетим до милога старца свога.“ То рече и прикучи се зденцу, да се умије. Нагну се Потјех да захвати воде, нагну се одвише, отклизну се и паде у зденац.

Падне у зденац и утопи се.

VI

Искочи бијес из камена, скочи на руб зденца и погледа, да на своје очи види, је ли истина, што му се учинило.

Јесте, утопио се Потјех, ено га, лежи на дну воде, бијел као восак.

– „Оје ој!“ – зацвичи бијес, који бијаше посве лудо чељаде. – „Оје ој! данас селим, брате мој!“

Цичао бијес, да је све звонило са оних стијена око зараванка. А онда се упре у онај камен, који бијаше ослоњен на руб зденца, а камен се превали и добро поклопи зденац. Па онда још поврх камена баци бијес кожух Потјехов, па још на кожух сједне он сам, па онда стаде играти и скакати по кожуху:

– „Оје ој! Оје ој! Довршен је посао мој!“ – цичи бијес.

Мало, мало играо по кожуху, мало, мало цичао.

Ал кад се већ бијаше уморио, огледа се по зараванку – и некуда му чудно буде.

Научио се бијес на Потјеха и никада још није имао тако лагодног живовања као уз овог праведника. Уз њега је по милој вољи лакрдијао, нити му је тко зановијетао, нити му је тко заповиједао. А сад, помисли ли право, треба да се врати у ракиту, у оно блато, до љутог цара Бјесомара, а међу пет стотина бјесова, све самих бијесних прича, као што и он сам бијаше.

Бијаше он тому одвикао. Промисли он, промисли мало, снужди се, снужди мало – па све јаче. И што би дланом о длан ударио, ено га лудо и безглаво чељаде, што час прије ликоваше, стаде сада плакати и ревати и ваљати се по оном кожуху од љутог јада.

Реве он и завија, те оно ништа не бијаше, што је прије цичао. Бијес као и бијес: кад реве, онда баш реве – и све чупа длаке са онога кожуха и ваља се по њему, као да је с ума сишао.

У тај час стигоше на зараванак Љутиша и Марун.

Бијаху они обишли сву гору те се сада враћаху кући на крчевину, да виде, је ли дјед сретно изгорио са колибом. Тако на повратку стигоше на зараванак, гдје их још никада није било.

Чују Љутиша и Марун цвилеж и виде кожух Потјехов, и одмах помисле, није ли Потјех какогод заглавио.

Но баш се и не ражалише за братом, јер они не могаху ни за ким да жале, док носе бјесове уза се.

Али уто се почеше врпољити њихови бјесови, јер су зачули, гдје им онај друг онолико завија. А не бијаше нигдје сложнијег народа ни вјернијих другова у невољи неголи бијаху бјесови. По ракити се пру и кезмају, ал у невољи један за другог главу даје.

Узврпољили се дакле они, узнемирили, наћулили уши, па онда извирили један из торбе, а други из њедара. И како извирише, одмах опазе: ваља се брајан њихов с неким, завија и реве, и само се види како длаке фрцају.

– „Раздере га страшно звјере!“ – викнуше упрепаштени бјесови, искочише из торбе и њедара те похиташе до друга свога.

Кад они тамо, али онај се на кожуху пренемаже и све виче:

– „Погибе онај момак! Погибе онај момак!“ – Тишају бјесови друга, мисле: трн му је у пети, или му комарица у уху – јер они не бијаху живјели уз оног праведника те за дуго не знађаху да се цвили.

Али онај једнако реве, и не можеш свога гласа чути нити га можеш смирити.

А бјесови у сто мука, што ће с њиме? А не могу да га оставе у овој невољи. Смисле напокон: ухвате сваки по рукав од кожуха и одвуку кожух и на њему друга, те тако откасају у шуму, а из шуме у ракиту до Бјесомара.

Љутиша и Марун пак по први пут након годину дана нађоше се без својих бјесова. Кад бјесови од њих одскочили, браћи се у исти мах учинило, као да су годину дана слијепи свијетом ходали и као да су овог часа на зараванку опет прогледали.

Погледаше се као у безумљу, погледаше се, јер одмах упознаше, какву су грехоту на дједу починили.

– „Брате! Роде!“ – кликнуше један другоме – „да полетимо, да спасемо дједа.“ – И полетјеше, као да су им крила соколова, до крчевине.

Стигну они до крчевине, а оно колиба без крова, а из избе пламен као ступ. Само јој стоје зидови и врата, тешким клином заклењена.

Дохрле браћа, одбију клин, насрну у избу и изнесу на својим рукама из пламена старца, којему таман бијаше пламен обухватио ноге.

Изнесу Љутиша и Марун дједа, положе га на ледину и стајаху крај њега, а не смију ни ријечи да проговоре.

Мало потрајало, отвори старац очи и кад их угледа, ништа не рече њима, него упита:

– „Јесте ли гдјегод у гори нашли Потјеха?“

– „Нисмо, дједе“ – одврате браћа и не смију да у очи дједу гледе. „Ено погину Потјех, утопи се јутрос у зденцу. Него нама, дједе, опрости, а ми ћемо те служити и настојати као робови.“

Кад они ово рекоше, усправи се дјед Вјест и устане на ноге.

– „Вама је, дјецо моја, видим, опроштено, јер ето живи остадосте. Ал онај, који најправеднији бијаше, онај мораде животом окајати своју кривицу: Хајде, дјецо, водите ме, да видим, гдје је погинуо.“

Скрушено послушаше Марун и Љутиша, узеше дједа под руку и поведоше га спрам зараванка.

Тек што су мало ишли, опазе, да су зашли и да на том путу још никада не бијаху. Рекоше дједу, но он каже, да пођу даље тим путем.

Тако стигоше до једне стрмине, а на стрмини водио пут све до гребена.

– „Умријет ће нам дјед оваки слаб на овој стрмини“, – шаптаху браћа.

Ал старац Вјест само рече: – „Хајдемо, дјецо, куд пут иде.“

И они се стадоше верати путем, а старац све сињији и бљеђи у лицу. А горе на гребену све нешто мило зуји и бруји и блиста и сјаји.

Кад они на гребен, али онијемјеше и скаменише се од чуда и страве.

Пред њима ни горе ни долине, ни брда ни равнине ни ничега, него се пружио бијели облак као бијело море. Бијели облак, а по њему румен облачак. На руменом облачку стаклено брдо, на стакленом брду златан двор, а до двора широке стубе воде.

Бијаше оно златан двор Сварожића. Из двора мила сјајност блиста: што од руменог облачка, што од стакленог брда, а што од оног сухог злата, ал понајвише са прозора од дворане сјаји. Јер тамо сједе узваници Сварожићеви на окупу те из златних купа здравље наздрављају ономе, који им нови придолази.

Ал Сварожић нити ужива нити у двор пушта икога, који кривицу какову на души носи. Зато се у дворани сакупила дружба племенита и узорита, па од ње на прозоре она свјетлост сјаји.

На гребену стоји дјед Вјест са унуцима – занијемили па у оно чудо гледају. Гледају – кад ал одједном опазе, гдје на оним стубама до двора неко сједи. Покрио лице рукама те плаче.

Погледа старац, погледа боље и упозна: оно је Потјех.

Затрепти душа у старца, осови се он и зовну преко облака:

– „Што је теби, дијете моје?“

– „Ево ме, дједе, издигнула из зденца нека велика свјетлост и пренијела ме овамо. До овуда доспјех, а у двор не пуштају, јер сам се о тебе огријешио“ – одвраћа Потјех.

Просуше се сузе дједу низ лице. Отимају му се и руке и срце, да огрли љубљено дијете своје, да га утјеши, да му помогне, да избави чедо своје миловано.

Погледаше Марун и Љутиша у дједа, ал дјед се сав измијенио у лицу, посињио, пропао и није налик на живог човјека.

– „Умријет ће нам старац пред овом страхотом“, – шаптаху они један другоме.

Ал се старац уто посве исправио и већ се од њих отпутио, те се окрену к њима и рече;

– „Идите ви, дјецо, вратите се на крчевину, па кад вам је опроштено, ви живите и уживајте у праведности оно, што вам је суђено. А ја идем да помогнем ономе, којему се најбоље даје уз најтежу цијену.“

Бијаше глас у дједа посве ослабио, ал пред њима стајаше раван као ступ.

Загледаше се Љутиша и Марун: што ли ово дједа бунца, да ће пријећи преко облака, а ето ни сапе за говор нема?

Ал се већ старац одвојио од њих. Одвојио, пошао, закорачио по облаку, као да је ледина. Па како закорачио, тако и пошао. Иде старац, иде, а ноге га носе, као да је перце, а хаља му се на вјетру вије, као да је облак по оном облаку. Тако до руменог облачка, тако до стаклена брда, тако до широких стуба. Похрли старац на стубе до унука. Ој, радости моја, гдје обухвати дјед унука. Огрли га, обухвати га, као да га никад отпустити неће. И све слушају Марун и Љутиша: преко облака се чује, како старцу и дјетету груди јецају од велике среће.

Ухвати онда старац за руку унука и поведе га уза стубе до врата двора. Лијевом руком унука води, а десном руком покуца на двери.

И види чуда! Одмах се врата широм раскрилише, отвори се сва сјајност двора, а узваници и гости племенити дочекају на дворима дједа Вјеста и унука Потјеха.

Дочекају, руке им пружају и у двор их воде.

Још видјеше Марун и Љутиша, гдје уз прозоре пролазе и гдје их за стол мећу: првог међу првима дједа Вјеста, а до њега Потјеха, те тамо златно момче Сварожић златном купом госте здрави.

Велика страва ухвати Љутишу и Маруна, кад се нађоше сами пред овом страхотом.

– „Да сиђемо, брате, на нашу крчевину“,– шапну Марун. И окренуше и сађоше. Смућени од толикога чуда, стигоше на крчевину и никад више онога пута ни гребена не могаху у гори наћи.

VII

Тако било и свршило се.

Марун и Љутиша поживјеше на крчевини. Поживјеше дуг живот као ваљани момци и људи, одгојише честито кољено, синове и унуке. Свако се добро предавало од оца на сина, па и свети огањ, да се к њему прилаже по цјепаница сваким даном, како се никад не би изгасио.

Еле, право се бијаше Бјесомар побојао Потјеха. Јер да није погинуо Потјех тражећи истину, нити би бјесови оставили Маруна и Љутишу, нити би на крчевини било светог огња ни честитог народа.

Овако пак све изишло на бруку и срамоту Бјесомара и његове војске.

Кад Бјесомару она два бијеса довукли кожух Потјехов и на њему трећег друга, који још свеудиљ реваше као сулуд, разљути се страховито Бјесомар, јер спозна, да им измакоше сва три момка. – Од великога јада даде он свој тројици бјесова поткресати рогове, нека ходају вас живот окресани на ругло свакому.

Али исто на Бјесомару оста највећа срамота. Ено, сваки му се дан кашље од светога дима, а у шуму никад не смије изаћи, да не сусретне које ваљано чељаде.

Ништа дакле не оста Бјесомару од свега овога неголи празан кожух Потјехов. И нека му је, јер Потјех и онако не треба кожух у златноме двору Сварожићеву.

Рибар Палунко и његова жена

I

Дозлогрдио рибару Палунку његов биједни живот. Живио је он сам на пустоме морскоме крају и хватао по вас дан рибе на коштану удицу, јер се за мреже у ономе крају још није знало. А шта можеш да ухватиш на удицу!

– „Какав ли је ово биједни живот?“ – говорио Палунко сам себи, – „што данас ухватиш, то вечерас поједеш – и никакове радости нема за мене на овоме свијету.“

Бијаше пак дочуо Палунко, да имаде по свијету богатих жупана и гавана силника, што живе у сласти и ласти, у злату и раскоши. Увртио си дакле Палунко у главу, како би и он једном такво богатство видио и у њему проживио. Зато се зарекне, да ће три дана сједити у свом чуну на морској пучини, а рибâ хватати неће, не би ли му овај завјет помогао.

Тако Палунко сједи три дана и три ноћи у свом чуну на морској пучини – три дана сједи, три дана пости, три дана рибе не хвата. Кад трећи дан истом почело свитати, ал се из мора издигне сребрн чун, на њему златна весла, а у чуну, као краљевна јасна, стоји блиједа Зора-дјевојка.

– „Три дана чувао си живот мојим рибицама, а сад реци, што желиш да ти добро учиним?“ – проговори Зора-дјевојка.

– „Помози ми из ове биједе и пустога живота. Ево по вас дан се пробијам уз овај пусти крај. Што данас нахватам, то вечерас поједем, те за мене никакве радости нема на овоме свијету“, – рече Палунко.

– „Иди кући, наћи ћеш, што ти треба“, – рече њену Зора-дјевојка. Како рекла, тако пропала са сребрним чуном у море.

Пожурио Палунко на обалу пак до своје куће. Кад он до куће, али пред њега изађе сирота дјевојка, сва уморна од далека хода онамо из загорја. Рече дјевојка: „Ено ми мати умрла, никога на свијету немам, узми ме за жену, Палунко.“

Не зна сада Палунко, што да уради. „Је ли ово, болан, срећа, што мије шаље Зора-дјевица?“ Види Палунко, да је оно биједна сиротиња као и он, ал опет се боји, да не би криво учинио и своју срећу проиграо. Зато пристане и узе ову сироту за жену. А она, како била уморна леже и спаваше до другога дана.

Једва Палунко дочека другога дана, да види, какова ће оно срећа да настане. Ал другога дана није ништа било, него кад Палунко узе удице, да иде у рибу, жена оде у планину, да бере лободу. Вратио се увечер Палунко, вратила се жена, те уз рибу и нешто лободе вечерали. „Е, ако ли је ово сва срећа, онда сам и без тога могао бити“, помисли Палунко.

Кад прошла вечера, сјела жена уз Палунка, да му крати вријеме, да му прича приче. Прича она о гаванима и царским дворима, о змајевима што блага чувају и о краљевини што у врту бисер сије а алем жање. Слуша Палунко, све му срце од радости поиграва. Заборавио Палунко биједу своју – три би године овако слушао гдје му прича. Ал се још више обрадовао Палунко, кад се домислио: „Ово је жена вилинска, показат ће ми пут до блага змајева или до врата краљевне. Треба само да се стрпим, да је не ојадим.“

Чека Палунко – дан за даном пролазио, прошла година, прошле двије. Већ им се и синак родио – назвали га Влатком малим. Ал оно у ствари једнако остало: Палунко рибу хвата, а жена се обдан по планини за лободом пребија, увечер вечеру вари, а за вечером дијете нуна и Палунку прича приче. Све љепше она прича, а све теже чека Палунко, док му једне вечери не догрдјело, те кад се жена расприповиједала о големом богатству и раскоши Краља Морскога, скочи гњеван Палунко, шчепа жену за руку и рече:

– „Сада више оклијевања нема, него ти мене сутра на уранку води до дворова Морскога Краља.“

Уплашила се жена, гдје је Палунко онако скочио. Рече она њему, да не зна гдје су дворови Морскога Краља, али Палунко јаростан избије жену и запријети јој, да ће је убити, не ода ли му тајну вилинску.

Сад спозна сирота жена, да ју је Палунко држао за вилу, те се расплаче и рече:

– „Нисам ја, болан, вила, него сам сирота жена, која чаролија не зна. А шта теби причам, то ми срце казује, да те разонодим.“

Још се више на ово разјарио Палунко, гдје се тако варао за двије дуге године, те гњеван заповиједи жени, да сутра прије зоре пође са дјететом морским жалом на десну страну, а Палунко ће поћи на лијеву – и да се не враћају, док не нађу пута до Морскога Краља.

Кад у зору, ал плаче жена и моли се Палунку, да се не растају. – „Тко зна, гдје ће које од нас настрадати на овом каменитом жалу“, – говорила она. Ал Палунко опет насрнуо на њу, те она онда узе дијете и оде плачући, куда јој муж заповиједио. Палунко пак оде на другу страну.

Ишла тако жена са дјететом, малим Влатком, ишла за седмицу, ишла за двије. Нигдје не налазила пута до Морскога Краља. Уморила се већ јадница круто те једнога дана заспала на камену уз море. Кад се пробуди, али нестало чеда, нејакога Влатка.

Колико се упрепастила, укочиле јој се сузе на срцу, а од велике јој се жалости прекинула ријеч, те она онијемила.

Вратила се сирота њемица уз обалу морску и стигла кући. Сутрадан дошао и Палунко. Не нашао пута до Морског Краља, вратио се јаростан и бијесан.

Кад он у кућу, ал нема чеда Влатка, а жена нијема. Не може да му каже, што се случило, него сва пропада од туге.

Тако од оног дана у њих било. Жена нити плаче, нити кука, него нијема по кући ради и Палунка двори, а кућа тиха и пуста као гроб. За неко вријеме подноси Палунко ову жалост, ал онда му сасвим дојадило: гдје се бијеше најбоље понадао раскоши Краља Морскога, ту му дошла ова биједа и невоља.

Ријеши се, еле, Палунко, те се једног јутра опет повезе на море. На мору три дана сједи, три дана пости, три дана рибе не хвата. Кад трећи дан, пред њега изиђе Зора-дјевојка.

Прича њој Палунко, што се случило и потужи се:

– „Гори је ово јад неголи прије бијаше. Нестало дјетета, жена нијема, кућа пуста. Да свиснем од јада!“ „Што си зажелио? Још ћу ти једном помоћи.“

Ал у Палунка само једна луда памет, те како себи бијаше упиљио у главу, да се нагледа и наужије богатства Краља Морског, тако и не затражи, да му се чедо врати, нити да му жена проговори, него се моли Зори-дјевојци:

– „Хајде ми, свијетла Зоро-дјевице, покажи пут до Морскога Краља.“

И опет ништа не рече Зора-дјевојка, него лијепо упути Палунка:

– „Кад о младом мјесецу стане дан свитати, ти сједни у чун, чекај вјетра и отиђи вјетром према истоку. Однијет ће те вјетар до острва до Бујана, до камена до Алатира. Тамо ћу те дочекати и пут ћу ти до Морског Краља показати.“

Оде Палунко радостан кући.

Кад било о младоме мјесецу, ал он ништа жени не говори него рано зором у чун сједа, вјетра чека и оде вјетром према истоку.

Носи вјетар чун и нанесе га до мора незнанога, до острва до Бујана. Плива бујно острво као зелен врт. У њему бујна трава и тратина, у њему лоза винова, у њему мандула расцвјетана. Насред острва драги камен, бијел горући камен Алатир. Пол камена острвом жари, пола под острвом у море свијетли. – Туј на острву на Бујану, на камену на Алатиру, сједи Зора-дјевојка.

Лијепо Зора-дјевојка Палунка дочекала, лијепо га упутила. Показала му, гдје до острва на мору плива коло млинско, а око кола Морске Дјевице игре играју. Још га лијепо научила, како ће се колу намолити, да га спусти до Краља Морскога, а да га не прогутају јази морски.

Још му рече Зора-дјевојка:

– „Великога ћеш се добра и раскоши науживати у Краља Морскога, ал знај: на земљу не можеш да се вратиш, јер су ти страховите страже постављене. Једна валове диже, друга вјетар вије, а трећа муње крижа.“

А Палунко радостан у чун сједа и повезе се до кола млинског, мислећи у себи:

– „Не знаш, Зоро-дјевице, што је биједа на овом свијету. Нећу се земље зажељети, гдје остављам пусту невољу!“

Он до кола млинскога, а око кола Морске Дјевице пустопашне игре играју. У вал роне, по мору се гоне, косе им се по валу растепле, сребрне им пераје трепере, а румена им се уста смију. И по колу сједају и око кола море запјењују.

Доплови чун до кола млинскога, а Палунко, како га Зора-дјевица учила, тако учинио: дигнуо весло над море, како га не би морски јази прогутали, те овако млинском колу проговорио:

– „Коловрта наврта, или до јаза мртвога, или до Краља Морскога.“

Кад Палунко ово изрекао, шикнуше Морске Дјевице као сребрне рибице, окупише се око кола, ухватише се бијелим рукама за жбице те завртјеше коло – завртјеше га хитро, вртоглаво.

Учини се вир у мору, учини се вир страховит, вир дубок, утегну вир Палунка, закружи Палунком као тананом шибицом и спушта га до силних дворова Краља Морскога.

Још Палунку у ушима шум морски и пустопашни смијех Морских Дјевица, али већ се он нашао на красноме пијеску, на ситноме пијеску од сухог злата.

Огледну се Палунко и кликну: „Е, чуда ми дивнога, читава пољана од златнога пијеска!“

Оно само мисли Палунко, да је пољана, колика је, али оно била велика дворана Краља Морскога. Око дворане стоји море као мермерни зидови, над двором стоји море као свод стаклени. Од камена од Алатира плави свјетло као плава мјесечина. Овјесиле се над двораном гране од бисера, уздигли се по дворани столови од кораља.

А на крају, на другом крају, свирале гдје свире и ситни прапорци гдје бију, онамо у златноме пијеску ужива и почива Краљ Морски. Пружио се у злаћани пијесак, само волујску главу подигао – украј њега плоча од кораља, иза њега живица од злата.

Што оно танке свиралице брзо и танано свире, а ситни прапорци стреловито бију, што се оно сја и раскоши блиста – оволико среће и блаженства не бијаше Палунко мислио, да гдјегод има на свијету!

Помахнитао Палунко од пусте радости, учини му се као да се винца накитио, заиграло му срце, пљеснуо у дланове, потркао по златном пијеску ко хитроного дијете, пребацио се по два, по три пута, као луди деранчић.

Врло се ово свидје Морском Краљу. У Морскога Краља тешке ноге претешке, а још тежа глава волујска. Насмија се грохотом Морски краљ, те како у златноме пијеску почива, тако око њега пијесак прши од смијеха.

– „Баш си момче лаконого“, – рече Морски Краљ и скине врху себе грану бисера те Палунка дарива. Заповиједи затим Морски Краљ, те изнијеле виле поморкиње на златним пладњима јела биранога и пића меденога. Благује Палунко уз Морског Краља на плочи од кораља, еле, у части највећој.

Кад Палунко одручао, упита њега Краљ Морски:

– „Јеси ли још чега зажелио, момче?“

А што знаде да зажели биједна сиротиња, која још никада добру није привирила? Него како Палунко био гладан од далека пута, то се он слабо најео јела биранијех и пића меденога, па зато рече Морскоме Краљу:

– „Баш кад ме питаш, Краљу Морски, зажелио сам, да ми је добар пладањ варене лободе.“

Зачудио се овоме Краљ Морски, али се онда досјетио те се насмијао и Палунку говорио:

– „Е, брате мој, драга је у нас лобода, дража него бисер и бисерњак, јер је од нас далеко до ње. Ал кад си баш зажелио, послат ћу вилу, прекоморску, донијет ће ти из краја лободе. Ал ти се мени још три пута пребаци.“

Како је Палунко радостан, ништа ово није њему тешко. Скаче он на ноге лагане, а оно се брзо прикупише и поморкиње и ситна чељад у дворану, да ово чудо виде.

Залети се Палунко по златноме пијеску, пребаци се вјешто један, па два, па три пута као вјеверица, а Морски Краљ и сва чељад грохотом се насмијали тој вјештини.

Ал се најслађе насмијало неко дијете нејачко, а био то краљ мали, што га од игре и обијести себи поморкиње закраљиле. Сједи млади краљ у златној колијевци, у свиленој кошуљици. По колијевци бисерни прапорци, а дјетету у руци златна јабука.

Кад се Палунко пребацио, а мали се краљ онако слатко насмијао, огледну се Палунко на њега. Погледну малога краља – пренерази се Палунко: оно је синак његов нејаки, Влатко мали.

Еле, присјело ово Палунку одмах. Не би ни сам могао помислити, да би му овако брзо присјело.

Смркну се Палунко оним часом – разјадио се, те кад се мало разабрао, помисли:

– „Гле га, деранчића, куда се дјенуо, да краљује у игри и обијести, а мати му код куће од туге онијемјела.“

Киван је Палунко, не може да гледа ни себе ни сина у овим дворовима; ал не смједе ништа да рече, како га не би од дјетета раставили. Зато се он учини слугом свога сина, Влатка малога, мислећи: „Остат ћу кадгод на саму с дјететом, споменут ћу дијете на оца и мајку, утећи ћу с њиме, однијет ћу пркоњицу сина, вратити се с њиме к матери.“

Тако мислио Палунко те једног дана дочекао, остао насаму с дјететом те маломе краљу пришапнуо: „Хајде, синко, са оцем да утекнемо.“

Ал Влатко бијаше чедо сасвим нејачко, те како је дуго под морем боравио, тако оца већ и заборавио. Насмија се он, насмија се мали краљ, мисли он: шали се Палунко – те Палунка ножицом гурнуо:

– „Ниси ти отац мој, ти си луда, што се пред Морским Краљем пребацује.“

Уједе ово за срце Палунка, од срџбе би свиснуо. Оде он тако и расплаче се од горкога једа. Окупила се око њега чељад Краља Морскога, те овако један другому говорио:

– „Е, ово мора да је велики велможа на земљи био кад у оволикој раскоши плаче.“

– „Душе ми, био сам исти као и Краљ Морски. Имао сам дијете, што ми се у браду пењало, жену, што ми чуда казивала – а лободе, брате, колико хоћеш, не требаш се ни пред ким пребацивати!“ – говори ојађен Палунко.

Чуди се чељад оволикому господству те пуштају Палунка, да тугује за својом срећом. А Палунко оста слугом у малога краља. Угађа синку свакојако, мисли: преговорит ћу га какогод, да са мном утекне. А мали краљ сваким даном објеснији и пустопашнији, те што више дани претјечу, то дијете за већу луду Палунка држаше.

II

Док ово тако бијаше, дотле жена Палункова у кући самовала и туговала. Прве вечери на огњишту огањ подржавала и вечеру варила, а кад Палунка није дочекала, онда огањ запустила и више га није палила.

Сједи сирота њемица на прагу, нити ради, нити спрема, нити плаче, нити кука, него се убија јадом и чемером. Нити може да у кога упита савјета, када је нијема, нити може морем поћи за Палунком, кад је од туге преклонула.

Куд ће, дакле, јадна, него једног дана оде у далеко загорје, гдје јој је мајка лежала сахрањена. Тако она над гробом материним стала, а пред њу изиђе лијепа кошута.

Проговори кошута нијемим језиком:

– „Немој да сједиш и да се убијаш, кћери моја, јер би ти срце пукло, а кућа би ти се распала. Него ти сваке вечери Палунку вечеру спремај, а иза вечере танку кудељу разрешуј. Не дође ли Палунко, а ти у зору узми његову вечеру и мекану кудјељу и још понеси танке двојнице, па дођи у крш. Тамо у двојнице свирај, змије и змијићи ће вечеру изјести, а галебови кудељом гнијезда облагати.“

Добро кћерка све разумјела, што јој мати говорила, и тако учинила. Сваке вечери вечеру спрема, иза вечере кудјељу разрешује. Не враћа се Палунко, узима жена у рану зору двојнице, износи у крш вечеру и кудјељу. Како она у двојнице свира, танано у десну свиралу свира, тако излазе из крша змије и змијићи. Вечеру благују, жени нијемим језиком захваљују. А кад у лијеву свиралу пребира, долијећу галебови и галебићи, кудјељу у гнијезда разносе, а жени захваљују.

Овако жена радила сваким даном – и већ се мјесец три пута повратио, а Палунка свеједнако нема.

Опет тешка туга обрва јадну њемицу, те она оде опет на гроб материн.

Ишеће пред њу кошута, а жена јој нијемим језиком говорила:

– „Ево, мајко, све сам тако урадила, ал Палунка никада! Мени дојадило чекање. Ил да скочим у море, ил да се разбијем о стијену?“

– „Кћери моја“, рече кошута, „немој да будеш невјера. Љуту муку мучи твој Палунко. А ти слушај, како ћеш му помоћи. У незнаноме мору има лубин велики, на лубину златна пераја, на пераји златна јабука. Ухватиш ли на мјесечини лубина, олакшат ћеш јаде твом Палунку. Ал до мора незнанога треба проћи три пећине од облака: у једној је змија оријашка, мајка свију змија, море диже и валове прави; у другој птица оријашка, мајка свију птица, буру размахује; у трећој златна пчела, мајка свију пчела, муње крижа и изводи. Пођи, кћерко, до мора незнанога, ништа не понеси доли удице и тамних двојница, а нађеш ли се у тешкој невољи, ти отпори свој десни рукав, бијели нерубљени.“

Упамтила кћерка, другог дана чун узела, отиснула се на море дебело, а ништа не понијела доли удице и танких двојница.– Лута и тумара морем, док је море не нанесе до једног мјеста, а тамо на мору три страхотне пећине од тешког облака.

На улазу прве пећине главу дигла змија грозовита, мајка свију змија. Страшна глава сав улаз затворила, а тијелом се у пећини испружила те тамо оријашким репом омахује, море мути и валове диже.

Не смије жена ни близу чудовишту, него се сјетила својих двојница те у десну свиралу стала пребирати. Како свира, тако са краја далека, кршевита, хите, пливају змије и змијићи. Допливаше, дохиташе змије шаролике и ситни змијићи, те се молили змији страховитој:

– „Пуштај, мајко наша, жену, да прође чуном кроз пећину. Она је нама велико добро учинила, гдје нас је сваке зоре нахранила.“

– „Кроз пећину је пуштати не могу, јер ми данас ваља вело море дићи!“, – одврати страшна змија. „Али ако вани је добро учинила, добро ћу јој и вратити: ил јој воља тежак грумен злата, ил јој воља шест низова бисера?“

Не превари се вјерна жена на бисер и злато, него овако змији нијемим језиком говорила:

– „Ја сам дошла ради малене ствари, ради лубина из мора незнанога. Ако сам ти добро учинила, ти ме пуштај кроз пећину, змијо страховита.“

– „Пуштај, мајко наша“, – прихватиле змије и змијићи, „ето колике нас је хранила, колике отхранила. А ти лези, мајко наша, па проспавај малко, а ми ћемо за тебе море дизати.“

Не могаше змија одољети оноликој својти, а била она жељна сна од тисућу година. Пусти дакле жену кроз пећину, па се онда по пећини пружи те страшна заспи. Прије неголи заспи, змијама и змијићима наложи:

– „Добро ми море подигните, дјецо моја, док ја мало починем.“

Прошла нијема жена кроз пећину, остале змије и змијићи у пећини. Умјесто да море буркају, а они море таже и смирују.

Испловила жена, стигла до друге пећине, а у другој пећини птица оријашка, мајка свију птица. На улазу страховиту главу испружила и гвоздени кљун развалила, а голема крила по пећини раскрилила и крилима маше, вихор размахује.

Латила се жена двојница те у лијеву свиралу пребира. Долетјеше са краја сви галебови и ситни галебићи, те се страшној птици молили, да пусти жену са чуном кроз пећину, јер је њима велико добро учинила, гдје им је сваким даном кудјељу стерала.

– „Не могу да је пуштам кроз пећину, јер данас ми ваља силан вихор подигнути. Него ако вам је добра учинила, веће ћу јој добро вратити. Дат ћу јој живе воде из кљуна гвозденога, да јој се жива ријеч поврати.“

Еле, ово тешко било јадној жени њемици, гдје бијаше толико пожељела, да јој се жива ријеч врати! Ал она вјерна остаде те птици овако говорила:

– „Нисам дошла ради својега добра, већ ради мале ствари: ради лубина из мора незнанога. Ако сам ти добро учинила, а ти мене кроз пећину пуштај.“

Намолили галебови мајку-птицу и још је упутили, да мало на санак легне, а они ће за њу вихор размахати. Послушала мајка птица својту своју, овјесила се гвозденим чапорцима о пећину те заспала.

А галебови и галебићи, мјесто да вихор дижу, а они вихор таже и смирују.

Тако нијема жена другу пећину препловила и до треће долазила.

У трећој пећини златна пчела. На улазу се златна пчела узлијетала: крижа огњене муње и громке громове. Тутњи море и пећина, звече муње по облаку.

Страва ухвати жену, гдје се нашла сама у овој грозоти. Али се она свог десног рукава досјетила, бијели рукав нерубљени испорила, на златну пчелу њиме омахнула те пчелу у рукав ухватила.

Утихнуле намах муње и громови, а златна се пчела стала жени молити:

– „Пуштај мене, жено, на слободу. Нешто ћу те, жено, научити. Гледи тамо на море широко: велику ћеш радост угледати.“

Погледала жена на море широко: управо било сунце на уранку, зарумењеле се небеске висине, зарумењело се море од источи, а из мора таман се издигао чун сребрни. У чуну као краљевна бијела и јасна Зора-дјевојка, а уз њу дијете нејако у свиленој кошуљи, са златном јабуком. Оно Зора-дјевојка малог краља јутром по мору шетала.

Препознала жена синка изгубљенога.

Е, чуда пречуднога, што је море широко, да га није мати свега обухватила, што је сунце високо, да га није мати дохватила.

Застрепила она од превелике радости, дршће она као танана јасика. Ил би руке за дјететом пружила? Ил би за њим мило ускликнула? Ил би најбоље за њим довијека гледала!

Плови сребрн чун по мору руменому, у даљини се чунак изгубио, у море чунак уронио, а једва се мајка пренула.

– „Ја ћу тебе пута научити“, – проговори златна пчела. „Доћи ћеш до малог краља, до синка твога, с њим ћеш у срећи боравити. Ал ме прије пуштај на слободу, да ја крижам по пећини муње, и немој ми пећином пролазити.“

Пчела горка јадну мајку обрвала, обрвала и уздрмала. Чедо своје бијаше угледала, жељу своју жељковану уочила – уочила, угледала, а не огрлила, не изљубила! Уздрмала пчела жену: ил ће бити Палунку вјера или невјера? Ил ће пчелу пустити и синку своме доћи, ил ће пећином пролазити до мора незнанога, по лубина великога?

Како ју је пчела уздрмала, тако јој се сузе од срца откинуле, тако јој се жива ријеч повратила, те она живом ријечи пчели говорила:

– „Не печали ме златна пчело. Не пуштам те на слободу, јер ја морам кроз пећину проћи. Ја сам своје чедо оплакала и у срцу своме покопала. Нисам амо дошла ради среће своје, већ ради мале ствари: рад лубина из мора незнанога.“

Е, роде мој, што се оно данас море тихо учинило, а у зраку бура починула, гдје у једној пећини спава змија страховита, другој птица оријашка, а у трећој жена изморена!

Тако тихо данак пролазио, тако вечер долазила– тако мјесечина синула. Кад мјесец високо на небо, а жена о поноћи у море незнано запловила те насред мора удицу спустила.

III

Заповиједи увечер мали краљ Палунку, да му ноћас сплете добре вођице од свиле: „Сутра ће те раном зором под колица презати, да ме возиш по златноме пијеску.“

Еле, превршило ово Палунку. Гдје се досад крио пред Зором-дјевојком, кад би јутром под море силазила, то ће сутра угледати, гдје га син под кола преже.

Спава сва чељад, спава Морски Краљ, спава краљић обијесни – сам Палунко будан: вођице плете. Круто плете, као да је нешто смислио. Кад сплео, јаке бијаху оно узице, па рече Палунко:

– „Нисам никога питао, док сам лудо радио, нећу ни сада гдје сам се памети дозвао.

Тако рекао, тихано пошао до колијевке, гдје му синак тврдо спаваше, провукао узице кроз жбице од колијевке, свезао колијевку себи на леђа те пошао да утекне са сином.

Тихо Палунко пролазио злаћаним пијеском – прошао силну дворану ко пространу пољану, прошуљао се златном живицом, размакнуо гране од бисера. А кад дошао, гдје стоји море ко зидови, ништа не оклијева Палунко, него заплива у море са дјететом.

Далеко је, тужна туго, од Краља Морскога до свијета бијелога! Плива Палунко, плива; ал што може један рибар препливати, гдје му леђа још притиснуо мали краљић са златном јабуком и његова колијевка од злата. Као да се море над њима све више и теже подиже!

Кад је Палунко већ посве изнемогао, а оно јоште осјетио: кврцнуло нешто у златну колијевку, запело нешто о жбице колијевци. Како запело, тако љуто хитро потезати стало.

– „Сад сам ти се јадан са животом опростио“, – сам себи Палунко говораше. „Ово ме морска неман на зубу носи.“

Ал то не био зуб морске немани, већ била коштана удица, а пустила је жена Палункова.

Кад жена осјетила, да је удица запела, а она радосна сву снагу скупила, вуче и потеже, како не би великог лубина изгубила.

Кад ближе довукла, издигле се из мора најприје златне жбице од колијевке. Жена на мјесечини добро и не препознала, него одмах помислила: „Ето златне пераје на лубину.“

Па онда се показало дијете са златном јабуком. Опет жена мисли: „Ово је златна јабука на пераји.“ А кад најпослије изишла из мора глава Палункова, радосно жена ускликнула: „А ово је глава великог лубина!“

Весело кликнула, сасвим к себи довукла. А кад сасвим близу довукла – е, роде мој рођени, тко би знао лијепо исказати, како им је од превелике радости било, гдје се овако у чуну састадоше све троје, а на мјесечини, усред мора незнанога!

Него времена губити не смију, треба проћи пећине, док се нису страже у пећини пробудиле. Па ухватише весла те повезоше хитро, што им снага даје.

Али ето јада изненада! Како је оно мали краљић своју мајку угледао, одмах се за њу досјетио. Загрлило дијете мајчицу објема ручицама – испаде му јабука од злата. Пропаде јабука у море, пропаде до дна морскога, до дворова Краља Морскога, баш на раме Краљу Морскоме.

Пробуди се Морски Краљ, рукну љутито. Скочи иза сна сва чељад по дворани. Одмах опазили, да је нестало малог краљића и слугана његова. Подигоше потјеру за њима. Испливале на мјесечину Морске Дјевице, полетјеле у ноћ лаке прекоморке, послали хитре скоротече, да пробуде страже у пећини.

Али чун већ био кроз пећине прошао, те се дала потјера за чуном. Веслају Палунко и његова жена, веслају што им снага даје, а за њима пустила се хајка; шибају за њима Морске Дјевице, лете за чуном хитре прекоморке, ваља се за њима море узбуркано, маше, вије бура са облака. – Све се ближе око чуна хајка склапа – не би јој утекла ни најбоља бродица, камоли мали чунак на два весла! Дуго хрли чунак пред потјером, али управо кад се бијели дан помолио, склопила се са свих страна гроза око чуна.

Покрилио вихор чунак, стигли га шумни таласи, сплеле се око чунка у вијенац Морске Дјевице. Љуља, љуља вијенац око чунка, пропуштају Морске Дјевице страхотне таласе, не пропуштају чунка са таласом. Пишти, прска море и вјетрина.

Стиснула Палунка страва од пропасти, пак у смртној стисци повикао:

– „Ој помози, јасна Зоро-дјевојко!“

Издигнула се из мора Зора-дјевојка. Палунка угледала, ал не погледала, малог краља погледала, ал не даривала – а вјерној жени хитар дар даривала: рубац везени и иглу прибадачу.

Од рупца се бијело једро подигло, а од игле кормило се створило. Напело се на вјетру једро, ко једра јабука, а жена ухватила тврдом руком за кормило. Разбио се вијенац око чунка, сијева чунак преко сињег мора, као звијезда преко неба плавог! Лети чудно чудо пред страховитом потјером –што је хајка јача, то више му помаже: што је вихор бржи, то бржи чун пред вихором, што је море брже, то бржи чун по мору.

Указала се у даљини обала кршевита, на обали кућица Палункова, а пред кућицом бијели пруд положили.

Кад се обала указала, одмах хајки снага ослабила. Боје се краја виле прекоморке, заостају од обале Морске Дјевице, на пучини остају вихор и таласи, а сам чунак лети равно до обале кано дијете у мајчино крило.

Налетио чунак до обале, прелетио преко бијелог пруда, ударио у хридину. Разбио се чунак о хридину, потонуло једро и кормило, пропала у море златна колијевка, утекла пчела златокрила – а Палунко са женом и дјететом нашли се на пруду пред својом кућицом.

Е, кад оне вечери лободе вечерали, што је било, све заборавили. Па да није за оне двојнице, нитко не би ово већ памтио. Него тко год у двојнице дуне, тому крупна свирала дуди о Палунку овако:

Чудо лудо Палунко
На дно мора пропао,
Љутог јада допао.
А ситна свирала жену спомиње:
Сини, сини, зорице,
Ево нове срећице;
Да је трипут потопљена,
Избави је вјерна жена.
Тако широм свијета причају двојнице.

Регоч

I

Једне лијепе љетне ноћи чували коњари на ливадама коње. Чували, чували, а напокон заспали. Кад они заспали, долетјеле са облака виле, да се мало поиграју са коњима по вилинском обичају. Ухватила свака вила по једног коњица, сјела на њега пак га шиба својом златном косом и тјера га уокруг по росној трави.

А бијаше међу вилама једна мала вила, по имену Косјенка, која бијаше ове ноћи први пут сашла на земљу са облака.

Учинило се Косјенки врло дивотно јашити овако као вихор по ноћи на коњицу. А баш она бијаше ухватила најживљега вранца: маленога а љутога као ватра. Трчи вранац све уокруг са другим коњима, а најбржи је од свију. Све по њему пјена прска.

Али Косјенки се хтјело бржег јахања. Сагне се она и уштине вранца за десно ухо. Поплаши се вранац, дигне се на стражње ноге, а онда полети равно преда се, остави друге коње, остави ливаде и однесе као вихор Косјенку у далеки свијет.

Милило се Косјенки ово стреловито јахање.

Трче они као вјетар украј поља, украј ријека, украј ливада и брда, украј долина и брда. – „Боже мили, колико ли ствари земља носи“, помисли Косјенка радосно, гледајући ове љепоте. Но највише јој се свидјело, кад пројурише украј једног краја, гдје бијаше гора, а на њој дивна шума, под гором два златна поља као двије златне мараме, на њима два бијела села као два бијела голуба, а мало подаље велика вода.

Али вранац, неће да стане ни овдје ни нигдје, него он јури као бијесан даље и даље.

Трчи тако вранац са Косјенком дуго и дуго, и напокон дођоше до једне силне равнице, а са равнице студен вјетар пири. Улети вранац у равницу, а оно сама жута земља, нигдје ни травке, ни дрвета, а све већа студен, што даље улазе у равницу. Колика пак оно бијаше равница, не да се исприповиједати, јер је жив човјек не бијаше никада прошао. – Вранац с Косјенком јури седам дана и седам ноћи. Седми дан пред зору стигоше до срца равнице, а у срцу равнице стајаху порушене зидине страховито великог града Легена, у којем владаше силна зима.

Кад је вранац с Косјенком дојурио пред дрвена врата Легена, пребаци Косјенка своје вилинско вело преко једне зидине и ухвати се тако зида. Вранац испод ње отрчи – и како отрчао, тако до своје старости јурио амо-тамо међу силним зидинама Легена града, док напокон не стигне на врата од сјевера и истрча опет у равницу – Бог те пита куда!

Косјенка пак сађе са зида и стане ходати по граду, студеном као кост. Своју вилинску копрену, без које не могаше полетјети у облаке, бијаше свила око рамена, јер њу чуваше врло.– Хода Косјенка тако по Легену, хода, и све јој се чини, да негдје мора наићи на неко чудо у овом граду, који бијаше тако чудесан и силан. Но ипак не види нигдје ништа него силне разваљене зидине и не чује ништа него како пуца камен од студени.

Наједном, када Косјенка закренула око највећег зида, а оно под зидом спава голем човјек, већи неголи највећи храст у највећој шуми. На том човјеку огромни плашт од дебела платна, а опасао се ременом од пет хвати. У тога човјека глава велика као највећи бадањ, а брада као стог кукурузовине. Тако је велик тај човјек, да би тко помислио: оно се црквени торањ повалио уза зид.

Звао се пак тај човјек Регоч и живљаше у Легену граду и није имао посла него да броји камење Легена града. Не би он никада могао избројати, да не имађаше онако велику главу као бадањ. Али овако бројио он и бројио – већ хиљаду година тако броји и бијаше већ избројио тридесет зидина и петора врата легенска.

Кад је Косјенка опазила Регоча, скрстила руке од чуда. Не могаше она помислити, да има овако великога створа на земљи.

Сједне Косјенка Регочу до уха (а бијаше ухо Регочево велико као цијела Косјенка) и повика му у ухо:

– „А није ли ти зима, баћа?“

Пробуди се Регоч, насмије се и погледа Косјенку.

– „Еј! Зима, дакако да је зима“, проговори Регоч таквим крупним гласом, као да грми издалека. А бијаше Регочу силни нос поцрвенио од студени, а коса и брада бијаху посути ињем.“

– „Боже мој, оволики силни човјек, па нећеш да себи учиниш кров против студени“, рече Косјенка.

– „Е, зашто бих?“, рече Регоч и насмије се опет, „доћи ће сунце.“

Подигне се Регоч, да сједне. Сједне он, омахне десном руком по лијевом рамену, а лијевом руком по десном рамену и отепе силно иње: са свакога рамена толико иња, колико би снијега склизнуло са једног крова.

– „Чувај, чувај, баћа, затрпат ћеш ме!“ – викну Косјенка. Ал је Регоч једва и чује, јер је далеко од Косјенке до његова уха, тако је висок, кад сједи.

Подигне зато Регоч Косјенку себи на раме, рече јој за своје име и за свој посао, а она њему рече, како је овамо доспјела.

– „Ено, гледај и сунце“, – покаже затим Регоч Косјенки.

Погледа Косјенка, а оно се диже сунце, блиједо и слабо, као да нема кога да грије.

– „Луд си ти, Регочу, заиста си луд, што овдје живиш и живот свој бавиш бројећи пусто легенско камење. Хајдемо, Регочу, да видиш красоте по свијету и да себи нађеш вреднијега посла“, – рече Косјенка.

Никада још не бијаше Регоч помислио, да себи тражи љепшег мјеста од Легена града, нити је када помислио, да има бољег посла од његова. Него је Регоч увијек мислио: „Досуђено ми, да бројим по Легену камење“, па није ни зашта боље питао.

Ал му Косјенка никако не даде мира, него га наговарала, да пође с њоме по земљи.

– „Одвест ћу те у красан крај, гдје је стара шума, а уз шуму два златна поља“, – говори Косјенка.

Дуго говораше Косјенка. Регоч пак не бијаше још никада ни с киме разговарао те не узмогне одољети наговарању.

– „Па хајдемо!“ – рече он.

Но сада је требало створити згоду, како ће Регоч Косјенку носити, јер у Регоча ничега не бијаше.

Зато извади Косјенка из њедара малу врећу пуну бисерја. Бијаше јој тај бисер дала њезина мајка у облацима прије неголи је пустила да иде на земљу, говорећи: „Ако ти буде шта требало, само одбаци један бисерак, и оно ће се створити, што требаш. Чувај тај бисер, јер на свијету има толико ствари, да их све више треба.“

Извади дакле Косјенка зрнце бисера и одбаци га – а оно се пред њом створи кошић, управо велик као и Косјенка, а на кошићу петља, управо велика као Регочево ухо.

Скочи Косјенка у кошић, а Регоч подиже кошић и објеси га себи на ухо као наушницу.

Кад се Регоч насмије, када кихне или када подрма главом, љуља се Косјенка као на њихаљци, а ово њој бијаше врло мило за путовање.

Хтједе Регоч сада да пође и закорачио он већ корак од десет сежања. Али га Косјенка устави да га још умоли:

– „Бисмо ли ми, Регочу, могли проћи под земљу, да ја видим, што под земљом има?“

– „Како да не бисмо могли!“ – одговори Регоч, који могаше од шале пробити земљу, али му не бијаше још никада пало на памет, да гледа, што под земљом има.

Но Косјенка жељаше да упозна сав створ божји – и тако се они договорише, да ће под земљом путовати, док не стигну под ону шуму, гдје бијаху она златна поља. Тамо да ће изаћи.

Кад се бјеху тако договорили, почне Регоч да пробија земљу. Подигао Регоч своју силну ногу и удари први пут по земљи – а оно се потресе читав велики град Леген и повали се много зидова. Подигне Регоч по други пут ногу и удари о земљу – а оно задрхта цијела равница. Подигне Регоч по трећи пут ногу и удари о земљу – а оно задрхта пол свијета, и прокине се земља под Регочем, а Регоч са Косјенком пропадне под земљу.

Кад они доље, а под земљом све проровано: на све стране путови и ступови и сам Бог би знао, тко онуда толико пролази. И чују се воде гдје шуме и вјетрови гдје пире.

Пођоше они тако по једноме путу и донекле им бијаше свијетло од оне пукотине, кроз коју бијаху пропали. Али кад они даље, а оно све већи мрак – црни мрак, каквога нема него под земљом.

Регоч свеједнако и по мраку иде. Хвата се силним рукама од ступа до ступа.

Косјенку обузе страва од оноликога мрака.

Ухватила се она Регочу за ухо и повика – „Мрак је. Регочу!“

– „Е, па нека је“, – одговори Регоч. „Није мрак дошао к нама, него смо ми дошли к њему.“

Разљути се Косјенка, што је Регочу свашта право, а она се бијаше понадала великим стварима од тако силнога човјека.

– „Тешко си га мени уз тебе, да нема мојега бисерја“, – разљути се Косјенка.

Затим она одбаци једно зрнце бисера, а оно се њој у руци створи свјетиљка, јасна као да златом гори. Мрак утече дубље у земљу, а путови се подземни расвијетлише надалеко.

Обрадовала се Косјенка свјетиљци, јер јој се показују чуда, што од старине под земљу пропадоше. На једном се мјесту виде дворови господарски, све врата и прозори златом обложени, а црвеним мермером озидани. На другоме мјесту благо давно покопано, златни пладњи и сребрне чаше, дукатима напуњене – и круна царска, трипут прежежена. Све је ово по вољи божјој доспјело овамо под земљу и тајна је божја, зашто толико благо мора овдје почивати у миру.

Али Косјенки заблистала у очи оволика чуда, па умјесто да пођу даље равно путем, куда бијаху одлучили, умоли Косјенка Регоча, да је пусти на тле, да се поигра, да се надиви чудима и да прегледа тајне божје.

Спусти Регоч Косјенку, а Косјенка узе свјетиљку своју и отрча до дворова, до оружја и до блага. Како јој се у игри не би изгубила врећица бисерја, метну је Косјенка до једнога ступа.

Регоч пак сједне мало подаље да почине.

Стала се Косјенка играти благом, разматрати и преметати дивоте. Пребацује по ситним рукама жуте дукате, огледа чаше сребром урезане и меће на главу круну трипут прежежену. Поиграла се, прегледала и надивила се, а онда опази још један врло танани штапић од бјелокости, који бијаше ослоњен о један силни ступ.

А управо сам овај штапић држаше онај силни ступ, да се не сруши, јер ступ бијаше од воде посвема излизан. И зато бијаше Бог онако спустио штапић – и ослонио се тај штапић под земљом о ступ.

Али Косјенка се упита:

– „Зашто ли управо онај штапић тамо стоји?“ И пође те одмакне штапић, да га огледа.

Ал кад Косјенка прихвати штапић и одмакне га, зајече подземни путови, зањиха се читав онај силни ступ, зањиха се, уруши се и осу се читаво брдо земље. Затвори се, затрпа се пут између Регоча и Косјенке – нити чују нити виде једно друго, нити могу једно к другому.

Тако ето бјеше ухваћена под земљом мала вила Косјенка! Затворена је жива у оном великом гробу и можда никада неће видјети оних златних поља, којима бијаше пошла. А то све зато, што није хтјела да путује равно, куда бијаху наканили, него се сустављала и свраћала десно и лијево, да уходи тајне божје.

Заплака, закука Косјенка, тражи куд би дошла до Регоча. Али она видје, да нема пролаза и да јој спаса нема – а њезина врећица бисера, која би је спасила, лежаше затрпана под земљом.

Кад је све ово видјела Косјенка, престаде плакати, јер бијаше врло поносна, и помисли: – „Нема друге, ваља умријети. Од Регоча ми помоћи нема, јер је Регоч луда глава, која ни сама себи не помаже, а камоли да се досјети, да мени помогне. Нема друге, треба умријети.“

И приправи се Косјенка одмах на смрт. Али хоће она нека знаде, тко је једном у том граду нађе, да она бијаше рода високога. Зато меће на главу круну трипут прежежену, па узима у руке штапић бјелокосни, а онда легне да умре. Уз Косјенку никога нема, само њена свјетиљка што сјаји, као да златом гори. А како Косјенка биваше све хладнија и укоченија, тако је и свјетиљка све помало гаснула.

Регоч пак заиста бијаше луда глава. Кад се оно урушио ступ и кад се засула силна земља међу њим и Косјенком, није се он ни макао, него остаде сједећи у мраку. Тако он још неко доба сједио, а онда се истом накани да прође и да види, што је тамо.

Напипа он у тами до онога мјеста, гдје прије бијаше Косјенка, напипа и осјети, да се тамо земља засула и да на ону страну више нема пролаза.

– „Ех! На ону страну више нема пролаза“, – помисли Регоч – и више ништа није знао о том помислити, него се окрене, остави брдо засуто, а за брдом Косјенку и пође натраг путем, куд бијаху дошли од Легена...

***

Иде тако Регоч, иде својим путем, све од ступа до ступа. Већ је далеко поодмакао, ал све му нешто није право. Не зна Регоч сам, што је оно, што му није право.

Поправља он ремен о појасу: да га можда ремен не стеже? Па онда протеже руку о рамену: да му можда рука није заспала? Али није ни ово ни оно, него му још једнако није право. Чуди се Регоч: што ли је то њему? Чуди се и од чуда потресе главом.

Кад Регоч потресе главом, заљуља се кошић њему на уху. А кад је Регоч осјетио, како је кошић лаган и како у њему Косјенке нема, онда Регоча стиснуло круто у срцу и прсима, и он се, луда глава, ипак досјети, да оно њега мори жалост за Косјенком, досјети се, да ваља Косјенку спасити.

Тешко се бијаше Регоч тому домислио, али кад се домислио, онда се као вихор окренуо и полетио натраг до онога мјеста, гдје бијаше оставио засуто благо, а за брдом Косјенку. Полетио и зачас тамо стигао. Копа Регоч објема рукама брдо, копа, копа и зачас откопа велику рупу и угледа Косјенку. Лежи Косјенка у златној круни прежеженој, већ је охладњела, сва се укочила, а крај ње свјетиљка – пламен јој ситан као најмања кријесница.

Да је Регоч викнуо од жалости, потресло би се подземље и угасила би се сасвим свјетиљка – нестало би и оне мале свијетле кријеснице крај хладне Косјенке.

Али Регоча бијаше од жалости тако стиснуло у грлу, да није могао викнути, него он пружи своју силну руку и полагано дохвати хладну Косјенку и положи је на свој длан, те је гријаше и гријаше међу оба длана као зимску птичицу. И гле! Иза неког доба макне Косјенка ручицом, и свјетиљка одмах јаче засвијетли. А онда махну Косјенка главом, и пламен на свјетиљци још јаче засвијетли. Напокон отвори Косјенка очи, а свјетиљка плане тако јасно, као да златом гори!

Косјенка пак скочи на ножице, ухвати се Регочу за браду и од велике радости заплакаше обоје. Регочеве сузе бијаху крупне као крушке, а Косјенкине сићушне као просо; али у ствари исто бијаше, и они се од то доба силно завољеше.

Кад се исплакаше, нађоше још Косјенкин бисер те онда пођоше даље на пут; али ни у што више под земљом нису дирали: ни у лађе потопљене а благом крцате, које бијаху овамо пропале са морскога дна, ни у кораљ црвени, ни у јантар жути, што се низао око подземних ступова. – Ни у шта више нису дирали, нити су гдје стајали, него иђаху равно путем, да изађу код златних поља.

Кад већ дуго тако иђаху, рекне Косјенка Регочу, да је подигне. А кад он то учини дохвати Косјенка нешто њима изнад главе.

Дохвати земље, погледа у руку, а кад оно: међу земљом лишће и иверје.

– „Ево нас, Регочу, под шумом украј златних поља!“ – кликне Косјенка. „Хајде да изађемо“.

Пружи се нато Регоч и стаде главом пробијати земљу.

II

Над њима заиста бијаше шума и то баш шумска увала на међи двају села и двају котара. У ту увалу нитко не долажаше, ван чобани и чобанице из обају села и обају котара.

Била је пак љута свађа међу она два села – свађа ради гумна и ради пашњака, ради млинова и ради дрвосјека, а понајпаче ради палице старјешинске, што је одавна једно село својатало, а друго не хтјело да је издаде. И тако била она два села душманска једно другоме.

Али чобани и чобанице из обају села бијаху луда дјеца и нису марили ни разумјели правде старијих, него би се они свакога дана састајали на међи обају обала и котара. Док би се овце њихове мијешале и пасле заједно, играли би се чобани заједно – а од велике игре више пута и закаснили предвечер кући с овцама.

Ради тога било у оба села граје и вике на дјецу. Али бијаху у једном селу шукунбаба и шукундјед, који памћаху све, што је икада било у оба села. Они су говорили: – „Пустите, људи, дјецу. Бољим ће плодом уродити дјечја игра по планини, неголи ваше жито по пољима.“

А чобани, као и прије долажаху на оно мјесто с овцама, јер баш одвише и не питаху старији, што раде дјеца.

Тако исто и тога дана, када Регоч стаде пробијати земљу на оном мјесту. Управо се чобани и чобанице састали под највећим храстом и спремали се, да крену кући. Који притезао опанчиће, који привезивао бич о бичало, а чобанице сакупљале овце. Кад ал зачују они, како нешто управо под њиховим ногама страховито лупа о земљу. Удари једанпут, двапут – а кад по трећи пут удари, пукне земља и изађе управо међу чобане, страховито велика глава као бадањ, а на њој брада као стог кукурузовине, а по бради силно иње још од Легена града.

Завриснуше дјеца од страха и попадаше на земљу као мртви – још и не би толико од главе, што бијаше као бадањ, него више од браде, што се видјела као стог кукурузовине.

Попадаше сва дјеца, само не хтједе мали Лиљо, који бијаше најљепше и најмудрије дијете обају села и обају котара.

Остаде Лиљо на ногама и дође да види из ближега: које је ово чудо?

– „Не бојте се, браћо“ – говораше Лиљо чобанима, „није могао Бог оволику грдосију на зло створити, јер да је зла, већ би одавна пол свијета поморила.“

Приђе Лиљо к Регочу, а Регоч баш скинуо кошић са Косјенком са уха и метнуо га на ледину.

– „Дођите, дођите, браћо“ – кликну Лиљо, „ево је с њиме дјевојка, малена а красна као звијезда.“

Чобани и чобанице поустајаше, па стадоше вирити, све један иза другога стојећи, на Косјенку, а онда они, који се бијаху најгоре уплашили, најприје приђоше к њој , јер бијаху у свему најхитрији.

Одмах завољеше чобани и чобанице прекрасну Косјенку, извадише је из кошића, поведоше на најљепшу ледину и стадоше се дивити њезиним прекрасним хаљинама, које бијаху сјајне и мекане као јутарње свјетло. А највише од свега дивљаху се њезиној вилинској копрени, којом само мало махну, па се одмах дигне над ледину и полети.

Заиграше коло чобанице, чобани и Косјенка и заведоше игре свакојке. А Косјенки све поигравају од радости мале ножице и смију јој се очи и усташца, што се нашла у друштву, којему се мили оно, што се и њој мили.

Затим извади Косјенка своју врећицу бисера и стаде даривати и радовати другове и дружице своје. Одбаци она један бисерак, и створи се међу њима дрвце, а на дрвцу шарене врпце, свилене марамице и црвени ђердан за чобанице. – Одбаци други бисерак, и дошеташе са свих страна иза шуме гиздави пауни; дошеташе, прошеташе, полетјеше, и просипало се по ледини сјајно перје, те се цакли сва ледина. А чобани закитише перјем капе и прслуке. – Још један бисерак одбаци Косјенка, и створи се о једној високој грани златна њихаљка са свиленим конопцима – а кад се љуљају чобани и чобанице, тада њихаљка лети и спушта се тако високо као ластавица, а тако тихано као дуждева галија.

Дјеца цикћу од радости, а Косјенка баца све бисерак за бисерком и не мисли, да би их требало сачувати, јер Косјенка ништа на свијету није вољела толико, колико красне игре и миле пјесмице– – Тако потроши она баш све и до посљедњег зрнца, – а Бог зна гдје би јој могло доскора требати, и њој и чобанима!

– „Никада више нећу од вас отићи“, – клицаше радосно Косјенка, а чобани и чобанице пљескаху у ручице и бацаху увис капе од весеља, кад она то рече.

Само Лиљо не бијаше пошао за њима, да се игра, јер бијаше данас нешто нујан и невесео. Остао је недалеко Регоча и оданле проматрао, како је прекрасна Косјенка и колико чудеса ствара по овој дубрави.

Међутим, бијаше Регоч изашао из своје рупе. Изашао и подигао се међу дрвећем шумским, – а кад тамо његова глава вири изнад читаве стољетне шуме, тако страховито велик бијаше оријаш Регоч.

Огледа се Регоч преко шуме по равници.

А оно бијаше сунце већ заспало, а небо бијаше врло румено. У равници видјела се два златна поља као двије златне мараме, а у пољима два села као два бијела голуба. Тамо пак подаље од обају села текла силна вода Зловода, а све уз воду бијаху подигнути насипи, који се зелењели од траве. По насипима виде се стада и пастири.

– „Еј, заиста, – рече Регоч, „у што сам боравио хиљаду година у Легену, у оној пустоши, кад на свијету има овакве дивоте.“ Тако се свидјело Регочу гледати по равници, да је само десно и лијево окретао главу, велику као бадањ, те се је она као огромно страшило зибала над шумом.

Али га доскора Лиљо зовну:

– „Сједни, баћа, да те не опазе сеоске старјешине.“

Регоч сједне и њих двојица стадоше разговарати, те Лиљо причаше Регочу, ради чега је данас тако жалостан.

– „Велико ће се зло још вечерас догодити“, – рече Лиљо. „Слушао сам, гдје се ноћас старјешине нашег села договараху, говорећи: „Хајдемо да провртимо насип воде Зловоде. Вода ће проширити рупу, насип ће се провалити, вода ће ударити на душманско село, потопит ће људе, жене, поља и гробље и изравнат ће се вода над њима, пак ће бити море, гдје бијаше прије село душманско. А наша су поља виша и село на узвисини, пак нам ништа бити неће.“ Тако се договараху, а онда заиста одоше и понесоше велики сврдао, те тајно у ноћи проврташе насип. А ја, баћа мој“, – доврши Лиљо, „знам, да наша поља и село наше нису тако високи, и знам, да ће се вода и над нама склопити, и бит ће још ноћас море, гдје бијаху наша два села. Ради тога сам ти тужан толико.“

Још они тако у говору, кад ал се подигне страховита вика и халабука у равници.

– „Ето! Готова је несрећа!“ – кликну Лиљо.

Усправи се Регоч, подиже Лиљу и погледаше по равници. Била је жалост погледати! Провалио се насип, а тамна силна вода Зловода ваљала се у два рукава преко оних красних поља. Иде један рукав према једном селу а други према другоме. Потопила се стада, нестаје под водом златних поља, ваљају се крижеви са гробова – а у оба села вика и халабука! Изашли у оба села старјешине на гумно са таламбасима, са бубњевима и свиралама, те бију и бубњају једно село другоме уз пркос, тако бијаху од злобе полудјели. А још већа бијаше халабука, јер су уза то завијали сеоски пси, а плакале и нарицале жене и дјеца.

– „Баћа мој“ – викну Лиљо, „зашто немам твоје руке, да уставим ову воду!“

Ал уто се сакупе око Регоча и Лиље чобани и чобанице са Косјенком, уплашени и смућени оном страшном виком у равници.

Кад је Косјенка чула, што се збива, рече она, хитра и бистра као мала вила:

– „Хајдемо, Регочу, уставит ћеш воду!“

– „Хајдемо, – хајдемо!“ – викаху чобани обају села и обају котара, који не престајаху јаукати и нарицати. „Хајдемо, Регочу, понеси и нас!“

Сагну се Регоч, подиже на десну руку Лиљу и Косјенку (која држаше свјетиљку своју), а на лијеву руку сву осталу чобанчад – и потрчи Регоч кораком од десет сежања по шумском просјеку доље у равницу. За њима нагнуше и овце, блејући уплашено. Тако они стигоше у равницу.

Кроз маглу и сумрак трчи тако Регоч са дјецом у наручју, за њим поплашено стадо у дивљем бијегу – трче према насипу. А њима у сусрет иде црна вода Зловода, мори и потапа све на својем путу. Страховито је јака она вода. Хоће ли бити јача од Регоча? Хоће ли повалити и Регоча? Хоће ли поморити ону ситну чобанчад, хоће ли погинути красна мала вила Косјенка, лијепа као звијезда?

Тако трчећи преко ливада, гдје још бијаху сухе, стиже Регоч сав без даха зачас до насипа, гдје се бијаше провалила велика рупа и гдје вода грњаше страшном силом.

– „Устави је, устави, Регочу“ – цвиле дјеца.

Тамо у равници недалеко насипа бијаше мало брдашце насуто.

– „Метни нас на оно брдашце“, – викну Косјенка хитро.

Спусти Регоч Лиљу и Косјенку, чобане и чобанице на то брдашце, а око њих стиснуше се овце и јањићи. Око брдашаца већ се разлијевала вода.

Регоч пак загази силним ступом у воду, легне према насипу и својим огромним прсима затвори рупу у насипу. Зачас вода стане, али она бијаше тако страховито јака, да јој ништа не могаше одољети. Упре се вода, насрне Регочу до рамена, те испод њега, изнад њега, око њега, са свих страна провали опет – и даље се ваљаше по равници. Раширио Регоч обје руке, згрће шакама земљу; али што год он згрне, вода зачас однесе.

Па се вода по равници диже све више и више – од поља, од села, од блага и од гумна не види се ништа више. У оба села само кровови и торањ црквени вире из воде.

И око брдашца, гдје бијаху чобани и чобанице са Лиљом и Косјенком, дизаше се вода све више и више. Плаче и нариче јадна чобанчад, који за мајком, који за братом или сестрицом, а који за кућом башћом, јер виде, да су оба села пропала и да никому нема спаса – а и к њима се ето вода диже.

Стиснули се чобани све више и више наврх брдашца, купе се и стишћу око Лиље и Косјенке, који стоје једно до другога усред дјеце.

Лиљо стоји тих и блијед као камен, а Косјенкине се очи сјају, и она подиже свјетиљку према Регочу, да му посао освјетли. Косјенкина копрена диже се и вије на ноћном вјетру и лепрши поврх воде, као да ће сад на полетјети мала вила и нестати из ове грозоте.

– „Косјенко! Косјенко! Немој отићи! Немој нас оставити!“ – наричу чобани, којима се чинило, као да је анђео међу њима, док гледаху у Косјенку.

– „Не идем, не идем никуда!“ – кличе Косјенка, – ал њезина копрена подједнако лепрши, као да ће је сама понијети преко водâ у облаке.

Уто се зачује врисак. Бијаше се подигла вода, бијаше дохватила руб на скутовима једне чобанице и одвукла је, да је однесе. Ал се у час спусти Лиљо, ухвати чобаницу и привуче је опет на брдашце. _ „Треба да се свежемо“, викаху чобани, „да се свежемо један уз другога јер пропадосмо.“ „Ево браћо, ево!“ – викну Косјенка, у којој бијаше врло милостиво срдашце. Хитро скину Косјенка са рамена своју вилинску копрену и пружи је чобанима. – Истргоше копрену на тракове, повезаше тракове у дугачку врпцу и свезаше се чобани један уз другога око Лиље и Косјенке, а око чобана опет припињаху се јадне овчице, како се не би потопиле.

Косјенка пак бијаше сада у тој биједи сиротица, као и остала чобанчад. Свој бисер бијаше на игру потратила, а своју вилинску копрену бијаше од доброте срца поклонила и раздерала – и сада не могаше ни полетјети ни спасити се из ове невоље.

Али Лиљо бијаше заволио Косјенку више него све друго на свијету, па кад им вода стаде ударати већ о ноге, кликну Лиљо:

– „Не бој се, Косјенко! Чуват ћу те и држат ћу те! – те подиже Косјенку на своје руке.

Једном руком се ухватила Косјенка Лиљи око врата, а другом руком држала је високо свјетиљку напрама Регочу.

А Регоч лежећи прсима у води, бори се и бори свеудиљ с водом. С лијева и десна крај Регочевих рамена стрше срушени крајеви насипа, као два велика рога. На Регочу брада рашчупана, плашт раздеран – рамена му крвава. Ал никако Зловоде уставити не може, него оно море око брдашца расте и расте, да потопи чобанчад. – А бијаше већ ноћи о поноћи.

Кад ал уједаред сину мисао Косјенки, и она се кроз јаук у плач огласи смијехом и викну Регочу:

„Регочу, луда главо! Шта не сједнеш међу оне рогове од насипа! Што не затвориш леђима воду!“

Чобани и чобанице начас умукоше од велика чуда, како ли се нитко не бијаше томе досјетио!

„Ухуху!“ – чуло се тамо, како се Регоч смије – а није шала, кад се Регоч насмије! Све бућка и клокоће око њега оно море, како се Регоч тресе од смијеха, што бијаше тако луд.

А онда устане Регоч, окрене се и – ето ти га на! – сједне међу оне рогове!

Чуда ли великога, Боже мој! Стаде вода Зловода, као да си стијену навалио на насип! Стаде – не може преко плећи Регочу, него поче тећи својим коритом, куд је и прије текла – све стружући уз леђа Регочу. Еле, Боже, чуда и спасења!

Спасени бијаху сада чобани и чобанице од најгоре невоље, а Регоч, лијепо сједећи, дохваћао рукама земље и затрпавао све полагано испод себе и украј себе насип. – Почео он ноћи о поноћи, а кад стала зора свањивати, био је посао готов. Управо сунце синуло, кад је Регоч устао са насипа од готова посла, да прочисти браду, у коју се бијаше нахватало муља и грања и ситних рибица.

Али још не бијаше дошао крај невољи оне јадне чобанчади, јер куда ће и кому ће они поћи? Стоје чобани наврх брдашца. Све око њих пусто море. Од обају села вири само још по који кровић, а у селима нитко жив не оста. Још би се сељани и спасили, да су бјежали пред водом на своје таване. Али у оба села бијаху сви сељани изашли на гумна са свиралама и таламбасима, да се радују и да гледају једно село у пропаст другога. Па када већ и једнима и другима бијаше вода до појаса, они још удараху у таламбасе, а кад им била вода и до грла, они још пухаху у свиралице од злорадости. И тако се потопише сви до једнога, са таламбасима и са свиралицама, а бијаше то праведна казна божја за злобу њихову.

Ал ето јадна чобанчад остала сада без икога живога, да је храни и брани, и оста без куће и кућишта.

– „Нисмо врапци, да на крову живимо“, – рекоше тужно чобани, гледајући, како само кровови од села вире из мора, „а нисмо ни лисице, да у планини по дупљима живимо. Да нам је како ослободити наша села од ове воде, још би се дало живјети – ал овако најбоље да скочимо у воду са нашим стадом, пак да се и ми потопимо, кад ето немамо ни камо да се склонимо.“

То бијаше врло тужно, и самоме Регочу врло се нажао дало – али тому злу не могаше никако доскочити, те говораше, гледајући оно море: – „Оволику воду ни изграбити ни посркати не могу, да вам ослободим села. Што ћу вам, еле, дјецо моја?“

Али се уто јави Лиљо, најмудрије дијете оних котара:

– „Регочу, баћа мој, ако не можеш ти да посрчеш оволику воду, земља ће ју посркати, земља! Пробиј рупу у земљи, пропусти ово море у земљу.“

Боже мој, колика је мудрост у дјетета, које није веће него прст Регочев!

Заиста удари Регоч о земљу, пробије рупу, а земља, као жедна аждаја, стане сркати, сркати, гутати и навлачити у се оно силно море са читаве равнице. Не потраја дуго и посрка земља сву воду и указаше се опет села, поља и ливаде, поваљане и замуљане, али свако на свом мјесту.

Обрадоваше се тужни чобани и чобанице, али најрадоснија од свих бијаше Косјенка. Пљесну она у ручице и повика:

„Алај дивоте ли, кад се ова поља опет позлате и ливаде зазелене!“

Али нато опет оборише главу чобани и чобанице, а Лиљо рече:

„А тко ће нас упутити, како да посијемо поља и оремо њиве, кад нам нико старији не оста?“

И заиста на далеко и широко не бијаше никога старијега него само ова хрпа јадне дјеце у овој поваљеној равници, а с њима Регоч, који бијаше толико голем, неспретан и неупутан, да није могао ни главом завирити под њихове кровове, нити се што разумио у њихова поља и плугове.

Снуждише се изнова сви, понајвише Регоч, који бијаше толико заволио прекрасну Косјенку – а сада ето не могаше ни њој ни чобанчади да буде од користи.

А што је било најгоре: зажелио се Регоч силно свога пустога Легена! Бијаше се он прве ноћи нагутао муља за хиљаду година и нагледао страхота и сувише. Зато га велика жеља морила за големим и пустим Легеном, гдје је у миру бројао камен толике стотине година.

Снуждени дакле стоје чобани, снужден Лиљо, а снужден понајвише Регоч. Заиста бијаше жалосно погледати ову хрпу дјечице, што ће без својих старијих морати погинути и повенути као цвијет без коријена.

Само Косјенка радосно звиркаше амо-тамо, јер она никада не бијаше тужна.

Уједаред повикну Косјенка:

– „Гледите! Гледите! Какви су оно људи! Алај ти морају знати чудеса и приповијести!“

Сви погледаше напрам селу, а кад тамо, на једном прозору указале се двије главе: старац и старица. Домахују марамицом, зову дјецу по имену и смију се, да им све сјаје она наворана лица. Бијаху то шукундјед и шукунбаба, што бијаху једини мудри у два села те се спасоше на таван.

Алај Боже! Да су дјеца угледала на овом тавану сунце од источи и звијезду Даницу, не би толико вриснула од радости. Све се до неба чује, како вриште:

– „Бако! Дједе!“

И полетјеше дјеца као млада вижлад напрама селу – пред свима Косјенка, којој златна коса на вјетру прши, а за њима овце и јањићи. Не уставише се све до села, гдје их дочекаше на кућним вратима дјед и бака. Дочекаше их, ухватише их у наручај, те не знадоше сви заједно, како да Богу захвале, што је дао баби и дједу толико мудрости, те се спасоше на таван. Ово пак и ради тога бијаше добро, што оно бијаху сасвим припроста села, те у њих не бијаше књига ни уписа тко би спомињао чобанчади о несрећи, која бијаше настала од злобе, кад не би остали дјед и бака живи.

Кад се, дакле, бијаху изгрлили, сјетише се Регоча. Обазреше се по равници – али Регоча нема! Нема га нигдје – нестао је уједаред, онолика грдосија, нестао, као миш у рупи.

И заиста бијаше Регоч нестао као миш у рупи. Кад се наиме указаше на тавану дјед и бака, уплашио се Регоч као још никада у свом животу. Уплашио се он страховито њихова навораних ишараних старачких лица.

– „Еле, боже мој, колико су страхота ови старци доживјели у овоме крају, кад су им лица таква“ – помисли Регоч и од превеликог страха скочи истим часом у ону рупу, куда бијаше пропала Зловода – и утече путем натраг до свог пустог Легена града.

***

Све је пошло по добру у селу. Дјед и бака упућиваху дјецу, те дјеца орала и сијала. По савјету дједа и баке учинише само једно село и једно гумно, једну цркву и једно гробље, како више не би било злобе ни несреће.

Све је пошло по добру, но најљепше од свега бијаше што имађаху насред села красну кулу од горског мрамора, а наврх куле бијаху учинили врт, гдје цватијаху наранче и дафине. Ту је обитавала прекрасна Косјенка и гледала са куле као са облака, чим бијаше први пут сашла на земљу.

А увечер, кад пољски посао бијаше готов, доводи Лиљо на кулу чобанице и чобане, те на мјесечини у врту коло играху и пјесме пјеваху са прекрасном, милокрвном, радосном Косјенком.

Регоч се пак под земљом још састаде за водом Зловодом, те бућкало и тутњило под земљом, гдје се он с њоме рваше, док је не пропусти све дубље и дубље, до дна пакла, да никад више не послужи злоби људској.

А онда даље пође Регоч до свог Легена. Тамо и сад сједи, камен броји и Богу се моли, да га никад више не одведе од силнога и пустога Легенграда, куда бијаше најбоље пристао онако голем и неупутан.

Тумач имена

I ШУМА СТРИБОРОВА

1. Неупутан – неискусан, који не зна како ће поступити

2. Рубина – дугачка кошуља од грубог домаћег платна

3. Домаћи или домовије – по вјеровању старих Славена мали кућни дуси чувари домаћег огњишта

4. Тријем – наткривени простор кроз који се улази у кућу

5. Стрибор – господар шуме, чаробњак

II. ЈАГОР

1. Баган – један од домаћих духова, заштитник стоке који домаћину доноси срећу и успјех

2. Маз – малтер, жбука

3. Врућак – подневна жега, припека

4. Полудница (од ријечи; полудне, подне) – по народном вјеровању стара жена рашчупане косе која живи у копривама и плаши и жари дјецу

5. Љеса – сушара

6. Гумно – утабан простор, мјесто гдје се жито врше

III. СУНЦЕ ДЈЕВЕР И НЕВА НЕВИЧИЦА

1. Коледе – свечаности које су се одржавале крајем децембра (просинца) у част Сунца које тада поново просине

2. Мокош – по вјеровању старих Славена сила која владала над мочварама, у глибу

3. Бајлити – уљуљкивати, успављивати причањем, бајањем

4. Омај (омаха) – вода која се одмахује од млинског точка

5. Коб – судбина, усуд

6: Жличар – кашикар (према жлица-кашика)

7. Кријесни дани – светковина у част Сунца када је оно најјаче

8. Рушница (према рухо) – остава за одјећу

9. Штир – трава, врста корова

10. Пркоњица – који пркоси, охолица

11. Кијача – врста оружја у облику огромне кухаче

12. Стука – ларма, гужва

13. Вежа предворје, тријем, наткривен простор од дрвета до кућних врата

14. Омара – велика врућина, жега, од које се једва дише

IV. КАКО ЈЕ ПОТЈЕХ ТРАЖИО ИСТИНУ

1.Бјесомар – По вјеровању старих Славена владар злих сила и нереда

2.Бјесови – несташни и злобни дуси

3. Сварожић – сунчава свјетлост која се појављује у облику дивног младића, божанство свјетлости

4. Свеудиљ – све даље

5. Тратина – травњак, ливада

6. Отепсти – потјерати

7. Зденац – бунар, извор, студенац

8. Кладенац – уређен извор воде из којег се вода слијева у дрвено корито

V. РИБАР ПАЛУНКО И ЊЕГОВА ЖЕНА

Чун – мали чамац

Пладањ – послужавник, табла

Лобода – јестива биљка, трава којом се храни сиротиња када нема ничега другог

Пустопашан – прекомјерно жив и неодговоран

Лубин – врста рибе

Печалити – жалости, растуживати

VI. РЕГОЧ

1. Леген (Ледан) – древни чудесни град из народних пјесама

2. Бадањ – велико дрвено корито, жлијеб кроз који протиче вода у млин

3. Регоч (Регоц) – огроман и снажан вилењак (нестварно биће као и вила)

4. Нујан – замишљен, тужан

Биљешка о писцу

Ивана Брлић-Мажуранић родила се у Огулину 1874. године у познатој породици Мажуранића, која је хрватској књижевности и култури дала низ знаменитих личности.

Објавила је сљедеће књиге: Ваљани и неваљани, приповијетке и пјесме за дјечаке (1902), Школа и празници, кратке приповијетке и пјесме из дјечјег живота (1905) Чудновате згоде шегрта Хлапића, приповијест (1913), Приче из давнине (1916), Књига омладини, цртице (1923), и Јаша Далматин поткраљ Гуџерата, роман (1937).

Ивана Брлић-Мажуранић је била врло популарна списатељица. Њене књиге су преведене на готово све европске језике.

Умрла је 1938. године.

М. И.