Ивана Брлић-Мажуранић

Чудновате згоде шегрта Хлапића

Малим читатељима

Ово је приповијест о чудновату путовању шегрта Хлапића. Хлапић је био мален као лакат, весео као птица, храбар као Краљевић Марко, мудар као књига, а добар као сунце, А јер је био такав, зато је срећно испливао из многих неприлика.

Хлапићево путовање било је испрва тако лако као дјечја играрија, па ће читатељи на почетку ове књиге рећи: — што ће Хлапићу толика мудрости толика храброст на овако лаку путовању? Зар он треба толику храброст, да поведе упрегнутога магарца на узди? Или треба своју мудрост, да тражи изгубљене гуске?

Но послије Хлапићево путовање бивало све теже и све опасније како то већ чешће бива. Па кад читатељи угледају малога Хлапића у великој погибељи и тешким неприликама, рећи ће они: Заиста је добро учинио Хлапић, што је за сваку сигурност понесао са собом пуно доброта мудрости и храбрости, кад се у рану зору отпутио у свијет.

Па управо зато свршило се на концу све онако, како је најбоље било.

Но зато ипак нека нитко не побјегне од своје куће. Никому није тако зло, како је било Хлапићу код мајстора Мркоње, а богзна би ли сваки био такве среће на свом путу као Хлапић. Чудит ћете се и онако, да се и по њега све тако добро свршило.

Сједните дакле на праг и читајте!

Код мајстора Мркоње

I. Шегрт Хлапић

Био је неки мали постоларски шегрт, који није имао ни оца ни мајке. Звао се Хлапић.

Хлапић је био још мален као лакат, а весео као птица. Цијели је дан сједио у подераним хлачама и црвеној кошуљи на малом постоларском стоцу, који је имао три ноге, и цијели је дан забијао клинце у чизме и шивао ципеле. Цијели је дан фућкао и пјевао код посла.

Хлапићев господар звао се мајстор Мркоња, а био је зао и страшан. Тако је био велик да му је глава сезала до стропа у њиховој малој соби. Имао је куштраву косу као лав, а дуге бркове до рамена. Његов глас био је тако јак и крупан као у медвједа.

Мајстору Мркоњи догодила се једанпут у животу велика жалост и несрећа, па је од онда био врло тврда срца. Каква се несрећа догодила мајстору Мркоњи, то ће се истом много касније из ове књиге сазнати.

Мајстор Мркоња био је дакле тврда срца и врло неправедан, па је псовао и викао на Хлапића, кад год је био зловољан.

Мајсторица је била јако добра. И њој се догодила иста жалост као и мајстору Мркоњи. Но она је од тога доба постала још боља и имала је врло добро срце. Хлапића је јако вољела.

Али се и она бојала мајстора Мркоње. Кад год би носила Хлапићу свјежа круха, увијек га је сакривала под прегачу, да мајстор не види, јер је мајстор заповједио, да се Хлапићу даје онај тврди и стари крух, а мајсторица је знала, да Хлапић радо једе меки крушац.

Хлапић је имао само једне подеране хлаче и још једне, које му је мајсторица начинила од зеленога сукна. То је сукно остало од мајсторове зелене прегаче, па је мајстор заповједио својој жени, да начини од тога Хлапићу хлаче. Хлапић је имао у тим хлачама тако зелене ноге као зелена жаба, па их није радо носио, јер су му се други шегрти ругали. Мајстор Мркоња је заповједио, да их мора носити у недјељу. Хлапић је био увијек добре воље, па кад је видио, да мора носити те хлаче, почео се и сам шалити. Крекетао је „кре-кре“ као жаба, кад год је обукао зелене хлаче.

Кад су видјели други шегрти да се Хлапић шали, нијесу му се више ругали, него су се играли с њиме у недјељу и врло су га вољели. Мајстор Мркоња није смио видјети да се Хлапић игра, јер би га одмах отјерао кући.

Тако је живио Хлапић код мајстора Мркоње и није му било добро. Али он би ипак богзна како дуго тамо остао, да се није догодило нешто, што је Хлапића одвећ ражалостило.

II. Чизмице

Неки богати господин наручио је код мајстора Мркоње чизмице за свога малог сина.

Чизме су биле врло лијепе. Њихове саре сјајиле су се као сунце. Сам Хлапић забијао је клинце у те чизме. Но кад је господин дошао са својим сином по чизме и кад је син обуо чизме, биле су оне на несрећу претијесне. Зато господин није хтио чизме узети ни платити, па се мајстор Мркоња поправдао с њим. Господин уза све то није хтио узети ни платити чизме.

Кад је господин отишао, почне мајстор Мркоња бјесњети и викати на Хлапића:

- Ти си, неваљанче, то скривио! Ти лијенштино! Ти ништаријо! Ти си крив, да су чизме тијесне! — Страшно је викао Мркоња. Онда ухвати оне чизмице и избије Хлапића са чизмицама по леђима. То је било одвише неправедно, јер је мајстор сам кројио чизме, па Хлапић није био крив, што су биле претијесне. Но кад је мајстор Мркоња био љутит, онда није знао, што је право, а што криво.

Он дакле избије Хлапића чизмицама по леђима, баци чизме у кут и рече својој жени: — Сутра ћеш их у ватру бацити. Нећу више да видим тих чизама. — Онда се окрену као лав према Хлапићу и загрози му се својом великом шаком и громким гласом: — Чизме ће изгорјети, али ти ћеш ми, лијенштино, још платити за њих. — То је значило, да ће Хлапић још добити батина ради тих чизама.

Кад је Хлапић навече тога дана ишао спавати, није он ни фућкао ни пјевао као обично, него је нешто размишљао.

Хлапић је спавао у кухињи на поду крај штедњака. Тамо је имао једну тврду сламњачу, подеран гуњ и комадић свијеће утакнут у једном крумпиру, јер није имао свијећњака.

Легне дакле Хлапић на своју сламњачу, угасне свијећу, која је још мало вирила из крумпира и почне размишљати. Мислио је Хлапић, мислио, а онда одлучи, да ће у ноћи побјећи од мајстора Мркоње и да ће отићи у свијет. Премда то није било лако, а било је и погибељно, ипак је Хлапић то извео. Што год шегрт може да замисли, то може и извести.

III. Бијег

У ноћи, кад је све тврдо спавало, устане Хлапић. Око њега било је све тамно као у затвореној шкатуљи.

Тихо као миш изађе Хлапић из кухиње и увуче се у радионицу. Ту је била црна ноћ као у затвореној шкатуљи. Кад је Хлапић запалио жигицу, почело је по поду на све стране нешто шушкати, пуцкетати и бјежати. То су били мишеви, који су по ноћи грискали кожу. Но Хлапић се није освртао на њих, јер је имао још пуно посла, да се приправи за путовање.

Најприје узме Хлапић комад старе хартије и велику постоларску оловку. Онда сједне на свој мали столац с три ноге и почне писати писмо:

Ви сте хтјели бацити у огањ чизмице. Мени је то жао, па идем у свијет да их разгазим. Онда неће бити претијесне. Будите бољи с Вашим другим шегртом. Дајте му више јухе и мекши крух. Чизме ћу Вам вратити.

Хлапић

То је Хлапић врло дуго писао, јер није био баш особито вјешт писању. Његова слова била су велика и грбава као крушке.

Кад је Хлапић свршио то писмо, онда устане врло тихо и прикопча писмо на прегачу мајсторову, која је висила на зиду. Затим сједне и почне писати друго писмо:

Драга госпојо!

Хвала Вам на Вашој доброти. Ја идем у свијет. Мислит ћу на Вас и помагат ћу сваком, као што сте и Ви мени помагали.

Ваш Хлапић

Онда опет устане тихо и прикопча то писмо на прегачу мајсторичину. Мајсторичина прегача висила је такођер на зиду.

Затим узме Хлапић своју црвену кожнату торбу и почне у њу трпати, што му је требало за путовање. Најприје метне унутра комад круха и комад сланине. То је била његова вечера од јучер, јер је Хлапић био јучер жалостан, па није могао вечерати.

У торбу метне један модар рубац, па једно шило, мало дретве и неколико комадића коже. Хлапић је, наиме, био прави мали постолар, а постолар не може да буде без шила и дретве, као ни војник без пушке. Затим метне у торбу још свој мали нож и била је пуна.

Кад је то било готово, почео се Хлапић одијевати за пут.

Најприје узме с клина своје зелене хлаче и обуче их. Мало да није закрекетао, кад их је обукао, тако је био научен на ту шалу! Но морао је шутјети као миш, да се не пробуди мајстор Мркоња, који је спавао у другој соби.

Затим узме Хлапић конац и покрпа лакат на својој црвеној кошуљи, па је обуче. Из кута узме и оне красне чизмице, ради којих је јучер добио батина.

Хлапић мало да није зазвиждао од весеља, кад је обукао чизмице, тако су му красно стајале! Но дакако да ни звиждати није смио, јер би се мајстор пробудио! Затим је Хлапић хтио узети своју капу. Но она је била сасвим подерана и запрљана.

Зато Хлапић узме комад сјајне коже, која је остала од чизмица и сашије од те коже широку врпцу око капе. Лако је њему било шивати кожу, кад је био постолар!

Капа се сада сјајила као сунце и Хлапић је метне на главу.

Тако је Хлапић био готов за путовање. Имао је на себи зелене хлаче, црвену кошуљу, красне чизмице, сјајну капу и црвену торбу преко рамена.

Изгледао је као генерал некакве чудновате војске!

Онда се одшуља Хлапић тихо, посве тихо из радионице у двориште.

На дворишту је био свезан пас Бундаш. Хлапић и Бундаш били су велики пријатељи, зато Хлапић и није ишао сада к њему, јер је знао, да ће за њим цвиљети. А Хлапићу је ионако било тешко и жао оставити Бундаша.

Баш кад је Хлапић изашао на двориште и размишљао, би ли ишао загрлити Бундаша, почне мајстор Мркоња у соби кашљати. Мајстор је само у сну кашљао. Гребло га је у врату, јер је јучер одвећ на Хлапића викао. Кад је Хлапић чуо да мајстор кашље, било му је страшно. Уплашио се, јер је мислио, да се мајстор Мркоња пробудио: — Бјежи сад, Хлапићу, што брже можеш — рече он сам себи.

Брзо се провуче напоље кроз велика кућна врата, која срећом нису била закључана, и био је на улици.

На улици је био још црн мрак. Куће су изгледале велике до неба, а Хлапић је ишао по улици врло журно. Нигдје није било никога; сви су људи још спавали.

Тако је побјегао Хлапић од мајстора Мркоње.

Први дан путовања

I. Мали мљекар

Ишао је Хлапић, ишао по мраку врло дуго улицама, јер је град био велик. Већ је био прошао толико улица, да га мајстор Мркоња више не би могао наћи.

Још увијек је ишао Хлапић, а онда је почео свитати дан, па није било више тако тамно. У посљедњој улици града сусретне Хлапић једнога старца, који је на малим колима и на малом магарцу довезао много посуда с млијеком у град.

Кола и магарац били су врло лијепи, али сиромах старац био је слаб и погрбљен.

Старац је с колима стао пред једном трокатном кућом, која је била тако висока, да је на највише њезине прозоре још увијек мјесец гледао.

Кад је старац с магарцем стао пред кућом, ухвати он једну посуду пуну млијека и хтједе је однијети у кућу. Но како је био слаб, спотаче се на првој стуби, те мало да није пао. Почне јадиковати и сједне на стубе пред кућом.

Уто дође Хлапић у зеленим хлачама и црвеној кошуљи, с красним чизмицама и сјајном капом. Кад га је старац видио, тако се зачуди, да је престао јадиковати.

- Дајте, дједе, ја ћу вам понијети млијеко у кућу — рече Хлапић.

- А откуда си ти? — упита дјед чуднога Хлапића. Хлапић није радо приповиједао о мајстору Мркоњи, па зато рече:

- Ја сам шегрт Хлапић. Шаље ме цар, да његову сину разгазим чизме, и ако треба коме помоћи у његову царству, да му помогнем.

Старац је знао, да се Хлапић шали, али му се тако свидио, да је престао јадиковати, паче се и насмијао.

- У који кат треба однијети млијеко? — упита Хлапић.

- У трећи кат — рече старац.

Хлапић је био врло јак и ухвати тешку посуду, па је однесе као перо у кућу.

На стубама је био још мрак.

Дође Хлапић с посудом у први, онда у други, па коначно и у трећи кат. Трећи кат био је тако високо, да је тамо још мјесец гледао на прозоре.

На стубама било је сасвим тамно, а у мраку је лежало на стубама нешто сасвим црно. Само су се двије точке сјајиле као двије црвене свијеће. То је била дакако мачка, а њезине су се очи кријесиле као црвене свијеће. — О молим — рече Хлапић мачки — ја сам већ донио млијеко, само ми изволите показати пут.

Мачка дигне весело реп и потрчи пред Хлапићем до једних врата.

Ту Хлапић потражи звоно и позвони.

Слушкиња откључа врата и отвори.

Кад је видјела шаренога Хлапића, уплаши се слушкиња, врисне у сав глас и пљесне рукама. Мачка се уплаши од њезинога врискања, па скочи Хлапићу на главу, а с главе слушкињи на раме, и онда преко рамена пљус! равно у лонац пун воде.

Сад да је тко могао видјети ту комедију!

Мачка мијауче, вода штрца, лонац се котрља, Хлапић скаче, да не смочи чизмице, а слушкиња се смије тако јако, да се тресу стакла на прозорима.

- О! О! — смијала се слушкиња — какво си ти шарено чудовиште? Јеси ли папига или си детао или тко си?

- Ви се варате, госпођице — рече Хлапић. — Ја сам Хлапић и носим вам млијеко. Старац је слаб, па не може по стубама. Но боље би било, да нијесте викали.

Слушкиња се сад више смијала.

Затим узме од њега млијеко, а кад је Хлапић с празном посудом хтио отићи, узме слушкиња свијећу и отпрати га по стубама доље, јер јој се Хлапић свидио.

- А зашто ви, госпођице, не идете сваки дан сами по млијеко доље? Кад можете сад мене доље пратити, можете и сами по млијеко — рече Хлапић. — Старац је врло слаб, па не може носити млијеко на трећи кат.

Слушкиња се засрами, што се није сама на то сјетила и обећа Хлапићу, да ће ићи одсада сваки дан сама доље по млијеко.

Хлапић пак обећа, да ће јој зато донијети цвијећа с путовања.

Кад је Хлапић дошао доље на улицу к старцу, умоли га, да му допусти и даље разносити млијеко, јер су кола још била пуна.

Старац то једва дочека, а Хлапић ухвати малога магарца за узде и почне развозити млијеко. Паметни магарац знао је сам, у коју кућу треба носити млијеко и сам је стао свагдје пред кућним, вратима. Хлапић се веома чудио, како ли је то паметан магарац и упитао је старца, зашто људи тако паметну животињу називају магарцем или ослом?

Старац је био додуше врло стар, али ипак није знао одговорити Хлапићу на то питање.

- Кад сам се родио, већ су магарци имали то име — рече старац.

То Хлапићу није било право и пожалио је, што не зна боље писати. — Да знадем боље писати, написао бих једну књигу о том да се те паметне животиње окрсте љепшим именом, а име магарац или осао, да се остави за оне створове, који га заслужују — рече Хлапић.

Међутим се паметни магарац није бринуо о том, како га људи називљу, нити о том, што говоре Хлапић и старац о њем, него је стао и надаље пред оним вратима, гдје је требало.

Хлапић је сваки пут ухватио посуду с млијеком и брзо као вјетар трчао уза стубе.

Тако су кола била зачас празна. Само је остала једна мала посуда старцу за зајутрак.

Старац се захвали доброму Хлапићу и даде му да се напије слаткога млијека. Затим оде старац с магарцем и са својим колима даље, а Хлапић оде својим путем.

Већ је био бијели дан.

Још мало је ишао Хлапић, а онда изађе из града. И опет је још мало ишао, па није било више ниједне куће, већ само велика поља, грмље, дрвеће и дугачка цеста. Град се више није видио.

- Хвала Богу — рече Хлапић и сједне под једно дрво.

Био је јако дремован, јер је у ноћи мало спавао. Зато метне црвену торбу под главу и легне у дубоку траву.

Трава је била мекана, али је ипак било доста тврдо на њој лежати. Ипак Хлапић усне слатко као зец у трави.

Нека само спава. Главна је ствар, да је мајстор Мркоња далеко — а још је главније, да Хлапић не зна, колико га добра, а колико зла чека на том путу.

Кад би он то знао, не би тако мирно спавао.

II. Велика се глава показује у трави

Хлапић је спавао врло добро и дуго у трави.

Крај њега је по цести прошло много кола, много сељака и сељакиња. Коњи су топтали по цести, људи разговарали и викали, кола су шкрипала, а гуске, што су их сељакиње носиле у град, гакале су.

Хлапић је спавао и није баш ништа чуо, као да има базгу у ушима. У високој трави није га нитко видио.

Тако је дошло и подне. На цести није било већ никога.

Наједанпут почне се Хлапић будити, чује он, како се нешто вуче по трави, како се шуња и шуња. Све боље и боље чује, како нешто тапка и тапка. А онда зачује већ сасвим близу себе, како нетко тешко дише и дува.

То му је било чудновато.

Хлапић је био дремован, па није још добро видио ни чуо. Зато се хтједе мало подићи, да види, што се то шуња и што то тапка у трави примичући се све ближе и ближе к њему.

У тај час покаже се из траве сасвим близу Хлапића једна велика, куштрава, жута глава и исплази напрама Хлапићу дугачак и црвен језик.

То је било збиља врло чудновато и доста страшно. Можда би се тко други и уплашио. Но Хлапић само скочи и загрли ону велику куштраву главу!

То је, наиме, био његов драги пас Бундаш. Бундаш је за Хлапићем утекао од мајстора Мркоње, и тако је дуго њушио и тражио и трчао, док није Хлапића нашао.

Бундаш почне својим дугим црвеним језиком лизати Хлапићу руке, а Хлапић га је непрестано грлио и грлио.

- То је лијепо, драги мој Бундашу! — говорио је Хлапић.

Онда се од весеља почеше пребацивати и котрљати по трави као двије лопте. Кад им је било тога већ доста, рече Хлапић: — Но, а сада изволи сјести, па ћемо обједовати.

Бундаш је био тако весео, да је само скакао за мухама и скакавцима.

Хлапић је сио на траву, извадио из торбе свој крух и сланину и мали нож. Онда се прекрстио, скинуо капу и почео јести. Један комад сланине метао је себи у уста, а други је бацао Бундашу. Бундаш је сваки комад дочекао у уздуху и у исти час прогутао.

Затим је одрезао Хлапић комад круха себи, и други бацио Бундашу. Шћап! учини Бундаш и круха више није било!

Тако су Хлапић и Бундаш дакако доста брзо свршили објед, а онда устали и пошли даље на пут.

Било је вруће, а цеста је била дугачка, бијела и прашна.

III. Кућа с плавом звијездом

Дуго су Хлапић и Бундаш весело ишли по цести. Но коначно су их већ почели и табани пећи.

Баш су дошли до једне мале сиротињске кућице. Кућица је била окрпана и нахерена, а имала је два прозорчића. Доље испод прозорчића била је нарисана с плавом бојом велика звијезда. Та се звијезда већ издалека видјела, па је ради ње цијела кућа изгледала као старица кад се смије.

У кући је нетко јако плакао. То је Хлапићу било жао и он се сјети, како је рекао, да иде по свијету да помогне кому треба. Зато униђе у кућу, да види, што се тамо догодило.

У соби је нашао Хлапић једнога дјечака, који се звао Марко и који је сам сједио на клупи и плакао. Био је тако велик као Хлапић, а плакао је, јер је изгубио на паши двије гуске. То дакако није била највећа несрећа, али како за кога!

Марко није имао оца, а његова мајка била је сиромашна, па је зато Марко морао пазити на гуске, јер је свака гуска вриједила три стотине круна.

Кад је Хлапић у зеленим хлачама, с црвеном кошуљом и сјајним чизмицама дошао у собу, Марко се тако зачудио, да је широм отворио уста и престао плакати.

- Зашто си тако јако плакао? — упитао је Хлапић Марка.

- Изгубио сам на паши двије гуске — одговорио је Марко и почео још јаче плакати.

- То није ништа — рече Хлапић. — Ми ћемо их наћи. Хајдемо их тражити.

Бундаш, Хлапић и Марко пођу тражити гуске.

Близу је била једна велика вода, крај које је Марко увијек пасао гуске, па је сада одвео до те воде Бундаша и Хлапића. Хлапић још никада није видио тако велике воде, јер је до сада увијек живио у граду. Око воде било је пуно грмља, а далеко пријеко, крај обале, расле су шибе из воде.

Кад су дошли тамо, почео је Марко опет плакати.

- Јој, јој! никад нећу наћи својих гусака. — Марко је тако јако плакао, да му је Хлапић морао посудити свој плави рубац из торбе за брисање суза.

И Хлапићу се чинило, да се не могу наћи крај тако велике воде двије гуске, које су тако мале. Но није хтио то рећи, да не ражалости Марка, већ је почео с њим тражити гуске по грмљу, Бундаш је дотле трчао, њушио и лајао око њих све јаче и јаче.

Наједанпут се затрчи куштрави Бундаш и скочи у воду, те почне пливати преко оне велике воде.

- Бундаш! Бундаш! — звао је Хлапић, али Бундаш не мари, само тресе главом и плива даље на другу страну воде, па се изгуби међу шибама.

Хлапић је већ мислио, да је његов Бундаш изгубљен. А да се Бундаш изгубио, заиста би и Хлапић плакао! Но Хлапић није могао сад плакати, јер је свој рубац посудио Марку. А није имао ни времена да плаче, јер се преко воде у грању чуло махање и лупање крилима и гласно гакање, па још гласније лајање. То су дакако биле Маркове гуске, које је Бундаш тражио и нашао преко воде у грмљу. Тамо дакако ни Марко ни Хлапић не би никад могли доћи.

Марко је скакао од весеља, кад је Бундаш почео тјерати гуске к њему. Гуске су пливале напријед и отварале широм кљун те срдито гакале. Бундаш је пливао за гускама, тјерао их и исто тако срдито лајао.

Но све се добро свршило и Бундаш срећно дотјера гуске до Марка и Хлапића, па изађе весело из воде.

- Како си ти паметан! Кад обогатим, купит ћу ти кобасицу за десет круна — рекао је Хлапић Бундашу.

Онда ухвати Марко једну, а Хлапић другу гуску, па их метну под пазухо и оду кући. Били су тако весели, да су фићукали по путу као косови. Док су тако ишли, рече Марко Хлапићу:

- Алај има твој Бундаш велику главу!

- Зато и јест тако паметан — рече Хлапић. — Да си ти имао тако велику главу, нашао би гуске без Бундаша!

Уто су дошли к Марковој кући. Маркова мајка била је већ код куће, па је допустила Хлапићу да може код њих спавати, јер је била врло срећна, што је Бундаш нашао гуске. Тако је Бундаш прискрбио Хлапићу прво ноћиште. Већ је била вечер, па су Марко и Хлапић сјели на велики камен пред кућу и добили у шареној здјели жганаца с млијеком и двије велике дрвене жлице. Док су вечерали, упита Хлапић Марка:

- А тко је нарисао ону плаву звијезду на кућици?!

- Ја — одговори Марко. — Кад је мати личила собу, узео сам боју, па сам нарисао звијезду. Мислио сам, да ће моје гуске познати кућицу по звијезди. Али сад видим, да је то бадава било и да гуске иду преко воде, била или не била звијезда на кући.

Но Хлапић је добро упамтио ту плаву звијезду. И сваки, који чита ову књигу, нека је упамти. То ће му требати, кад дођу озбиљни дани по Хлапића.

Тако су разговарали Марко и Хлапић и вечерали, а онда је добио и Бундаш жганаца. Затим одоше сви спавати.

Дакако да Хлапић није ни у соби ни у постељи спавао, јер у кућици није било за њега мјеста.

Хлапић је спавао у штали.

У дворишту је, наиме била једна мала и стара стаја, а на стаји сијено.

Хлапић се морао пењати на таван по љествама, а онда се морао увући кроз један мали отвор на таван. Кад је већ био на тавану, окрене се Хлапић, пружи главу кроз отвор и викне:

- Лаку ноћ!

У дворишту није било више никога. Била је црна ноћ, па је двориште изгледало као велика црна рупа. Горе на небу било је толико звијезда, колико их Хлапић још никада није видио.

Онда Хлапић изује и обрише своје красне чизмице, па легне у сијено и заспи.

Пред шталом је спавао Бундаш, на штали је спавао Хлапић, а у штали је спавала једна лијепа шарена крава.

То је био први дан Хлапићева путовања и срећно је прошао. Бог зна, како ће му бити други дан!

Други дан путовања

I. Хлапић и каменари

Ујутро рано почели су кокоти пјевати и гуске гакати, почела је крава звонити и почео је Бундаш лајати и цвиљети, јер није видио Хлапића.

То је била таква халабука, да се Хлапић пробудио и мислио у први час, да је у менажерији. На селу је свако јутро таква халабука као у менажерији, само Хлапић тога досад није знао.

Хлапић се дакле пробуди, обује чизмице и сађе с тавана по љествама. Захвали се Марковој мајци, а она му даде велики комад круха и три кухана јаја за пут.

Хлапић и Бундаш оду даље на пут, и то је било једно мимо прије подне, што су га они преживјели на свом путовању.

Ишли су, наиме, неко вријеме весело и без бриге, а онда су дошли до једнога мјеста на цести, гдје су сједјели људи с дугим чекићима и тукли камен за цесту. Некоји од тих људи имали су велике црне наочале, јер су се бојали, да им који комадић скочи у око. Други нијесу имали наочале и нијесу се бојали, него су весело пјевали.

Ти су се потоњи Хлапићу већма свидјели и к њима је он одмах сио, да с њима пјева. Хлапић је добро познавао њихову пјесму, јер сви весели људи једнако пјевају.

Кад су се већ напјевали, упита Хлапић каменаре, да ли је путницима тешко на путу? Каменари су дакако добро знали одговорити на то питање, јер они увијек сједе на цести и виде свакога путника.

Један каменар одговори Хлапићу:

- Ономе, који има јаке ципеле, чврсте шаке и паметну главу, добро је на путу.

- А оному, који тога нема? — упита Хлапић.

- И оному је добро, јер му и онако већ у првом селу додија путовање и крене кући — одговори каменар.

Нато се Хлапић дигао, да путује даље. Но прије његова одласка још су се добро насмијали једној згоди.

Дошло је, наиме, однекуд једно сасвим мало шарено теле, које је ишло, а да ни само није знало куда. Мали телићи додуше иду, али никада не знаду куда. И управо то мало шарено теле хтјело је, да се потуче с Хлапићем. Нагнуло је своју шарену главу и поскочило да удари Хлапића.

- О! о! потуците се! — почеше се смијати каменари — управо сте пар!

- Једнако смо додуше велики, али нијесмо пар! — одврати Хлапић, насмије се, засуче рукаве и потуче се са шареним телетом.

Два-три пута се чуло: пљес! пљес! па онда: туку! туку! Хлапић је ударао својим чврстим шакама, а теле својом шареном главом. Теле поскочи добро натраг, да се јаче затрчи на Хлапића.

- О! о! само се добро затрчи! — викне Хлапић телету. И збиља теле се затрчи свом снагом на Хлапића. Нато Хлапић одскочи на страну, а теле, како је нагнуло главу тако потрчи покрај Хлапића и — ето ти га на! — скотрља се наглавце у јарак крај цесте као бундева.

Хлапић је објема рукама пљескао о кољена, те се смијао, док се теле копрцало доље у јарку. Кад се теле дигло на своје танке ноге, подигло је свој шарени реп и побјегло на ону страну, гдје се сјетило, да му је мајка.

Хлапић и каменари гледали су за њим и смијали се. А онда одсуче Хлапић своје црвене рукаве и рече:

- Ја сам већ одавно читао у шоштарском календару: „Гдје се луд с мудријим бије, ту једнака борба није.“

Нато се Хлапић опрости од каменара, а они рекоше:

- Путуј срећно! Твоје су чизмице јаке, а да имаш добру главу и чврсте шаке, то смо сада видјели.

То је Хлапићу било мило чути и он пође даље на пут. Тога дана била је велика омара, па ће сигурно увече бити бљескања, кише и грмљавине.

II. Црни човјек

Предвече тога дана био је Хлапић још увијек на цести. Он је тај дан прошао већ једно село, али није хтио у њему стати, јер је хтио, да што даље утече од онога града, гдје је био мајстор Мркоња.

Ходао је дакле Хлапић, ходао по цести, али предвече почне наједанпут дувати јак вјетар, почне бљескати и грмјети. Најприје је грмјело издалека и слабо, а онда све ближе и ближе и све јаче.

Грмљавина је тутњела, као да се жељезна кола по небу возе. Бундаш се бојао грмљавине и стиснуо се к Хлапићу.

- То није ништа — рече Хлапић и пође даље. Онда бљесне још јаче и зачује се страшан ударац грома у даљини. Бундаш се стресе од страха, али Хлапић рече:

- И то није ништа. Хајдемо даље.

Морао је држати капу, да му је вјетар не однесе, јер је силно дувао. Онда су дошли тако црни облаци, да је постало готово тако тамно, као у ноћи. Само кад би бљеснуло, видјело се цијело небо као да ватра гори на њему.

Почела је падати киша у крупним капљама.

- Сада се морамо сакрити — рече Хлапић, који се највише бринуо за своје чизмице. Хлапић је гледао око себе и није знао, куда би се сакрили, јер је свуда било само поље и дрвеће, а нигдје куће ни човјека.

Било је врло добро, што су Бундаш и Хлапић били заједно. Више пута био је паметнији Бундаш, а више пута Хлапић, па су тако увијек помагали један другому.

Овај пут био је Бундаш паметнији. На цести је био мост, а Бундаш почне вући Хлапића под тај мост.

- Ти си уистину паметан — рече Хлапић Бундашу, и увуче га под мост. Кад се Хлапић почео вући под мост, наједанпут се уплаши.

А тко се и не би зачудио и уплашио! Под мостом је сједио неки човјек у дугој црној кабаници с подераним шеширом на глави. Бундаш почне страшно лајати на њега. Сад је опет Хлапић био паметнији од Бундаша, јер је право мислио: треба увијек бити љубазан и уљудан!

Зато заповједи Бундашу, да шути, а он поздрави човјека:

- Добар дан — рече Хлапић.

- Добар дан — одговори човјек. — Откуда си ти овамо дошао?

- Напољу пада киша, а мени је жао мојих чизама. Хоћете ли допустити мени и Бундашу да останемо овдје? — питао је Хлапић.

- Можеш остати — рече човјек. — Али овдје није баш јако лијепо.

Под мостом је збиља било тијесно и ружно. Тамо се није могло стајати, него само сједјети или чучати.

Вјетар је страшно дувао, киша је с тучом ударала по мосту као да чекићи туку, а грмљавина је била тако јака, да се није под мостом могло разговарати, јер није један другога чуо.

Тако су Хлапић, Бундаш и тај човјек чучали под мостом.

Бундаш је непрестано мрмљао на онога човјека, а ни Хлапићу није се баш свиђао. Хлапићу би милије било, да је био сам с Бундашом под мостом.

Киша је падала дуго, а грмјело је још увијек једнако. Већ је била вечер.

- Морат ћемо овдје ове ноћи спавати — рече онај човјек.

Хлапић је видио, да човјек има право, јер је напољу лијевала киша, па се није никуд могло.

Под мостом било је сламе, као да је већ нетко ондје спавао.

Хлапић разастре сламу и начини лежај за себе и онога човјека.

Онда изује чизмице, обрише их и метне крај себе. Торбу метне под главу и легне на сламу.

Онај се човјек замота у своју кабаницу, па и он легне на сламу.

Хлапић рекне: — Лаку ноћ — а човјек одврати: — Лаку ноћ.

Сад се Хлапић прекрсти наглас.

А онда полако дигне главу, да види, хоће ли се и онај човјек прекрстити. Но он се није прекрстио, него се само окренуо и почео хркати као вук.

То се Хлапићу није допало. Зато се још једанпут прекрстио, а онда загрли Бундаша, јер му је било мало зима под мостом, па мирно заспи.

То је био други дан Хлапићева путовања. Баш јако угодан није био, али на сваком путовању има неприлика! А Хлапић се веселио, како ће сутра обути своје чизмице и поћи даље у свијет. И тако је ипак весело заспао.

Трећи дан путовања

I. Велика жалост

Тако су спавали под мостом Бундаш, Хлапић и онај човјеку црној кабаници. У ноћи је наједанпут Бундаш почео мрмљати и лајати. Хлапић је био јако дремован, па загрли Бундаша још јаче и рече:

- Шути, Бундаш! — Бундаш је нато зашутио и они су даље спавали. Кад је већ био дан, пробуди се Хлапић. Одмах је видио, да онога човјека у црној кабаници више нема. Отишао је док је Хлапић спавао. Хлапићу то баш није жао било. Он весело устане, и хтједе да обује своје чизме.

Но што је Хлапић сада видио, било је страшно! Нема његових чизмица. Нема их нити на слами, нити под сламом. Нигдје их нема! Нема их, па нема! Однио их онај човјек.

- О, Боже мој! — уздахнуо је Хлапић, кад је видио, да нема чизмица. Од жалости је склопио руке и остао један час замишљен.

Свако би дијете плакало, да му тко украде тако лијепе чизмице. Дакако да би плакало свако дијете, да остане босо на велику путу!

Но Хлапић није плакао. Он је један час размишљао, а онда је скочио на ноге, зовнуо Бундаша и рекао:

- Хајдемо, Бундашу, тражити онога човјека. Ми ћемо га наћи макар га тражили десет година и добит ћемо чизме, па да их је објесио у сам царски димњак!

Тако је Хлапић пошао бос даље на пут да тражи своје чизмице. То је био почетак његових најчуднијих доживљаја. Није био лак посао тражити сада чизме. Та земља је јако велика па је на њој пуно таквих мјеста, на која је могао црни човјек сакрити чизме.

II. Дјевојчица на путу

Ишао је тако Хлапић, ишао по цести и размишљао је тако, као да иде у четврти разред пучке школе. Али он није ишао у школу, него је ишао по свијету тражити своје чизмице, а то је готово још и теже.

Кад је Хлапић тако ходао већ по сата, опази пред собом на цести једну лијепу малу дјевојчицу.

Дјевојчица је имала спуштене косе, а на рамену је носила малу зелену папигу. Ишла је брзо, јер је и она путовала. Зато је носила у руци свежањ повезан у црвеном рупцу. У свежњу су биле њезине хаљине и рубенине, па друге ствари.

Та је дјевојчица била из једнога циркуса, а звала се Гита. То је мало чудно име, али у циркусу има много чудних ствари.

Хлапићу се Гита већ издалека чинила врло лијепа, јер је имала плаву оправицу са сребрном врпцом опшивену. Оправица је додуше била доста подерана, али ништа зато! Гита је имала и бијеле ципеле са златном копчом. И ципеле су биле доста старе и покрпане, али и опет ништа зато! Гита се Хлапићу ипак јако лијепа учинила, па се пожурио, да је стигне.

- Добро јутро! — рече Хлапић, кад је дошао до Гите. Али помислите, како ли се зачудио, кад мјесто Гите одговори њезина папига:

- Добро јутро! Добро јутро! Добро јутро!

Три пута рекла је папига „добро јутро“. Била је тако брбљава, да би осам дана непрестано говорила „добро јутро“ да је није Гита примила за кљун. Затим почну Гита и Хлапић разговарати.

Гита је Хлапићу приповиједала, да ју је њезин господар оставио у једном селу, јер је била болесна. Господар је отишао с циркусом даље преко два села и једнога града у треће село и рекао је Гити, да дође за њим, кад оздрави.

- Сада путујем пјешице у треће село — рече Гита. — То је врло далеко и досадно.

- И ја путујем — рече Хлапић — хајдемо заједно.

- Хајдемо — рече Гита. — Ја сам врло жалосна. Јутрос ми је нетко украо на цести шкатуљу, док сам ишла на зденац, да се напијем воде. У шкатуљи сам имала свашта, и моје златне наушнице биле су унутра.

- А мени је нетко украо чизмице — рече Хлапић. — Немој се жалостити. Наћи ћемо и наушнице и чизмице. Хајдемо само даље.

- Хајдемо — рече опет Гита — али сам јако гладна!

„Боже мој“, мислио је Хлапић, „тешко је с дјевојчицама! Мало прије била је жалосна, а сада је опет гладна.“

Ипак се Гита све већма свиђала Хлапићу, па зато рече он наглас:

- Наћи ћемо већ у селу посла, па онда нећемо бити гладни. А какав посао ти умијеш радити, да се можемо понудити каквом сељаку у службу?

То је питао Хлапић, а Гита одговори поносно:

- О, ја знадем свашта! Знам јахати, знам стајати на коњу, знам скакати кроз обруч, знам се лоптати с дванаест јабука наједанпут, могу гристи најдебљу стаклену чашу, а и појести је и још свашта таква знам, што се ради у циркусу.

Сада се Хлапић почео тако јако смијати, да ви себи то не можете замислити! Тако се смијао, да му је с главе капа пала.

- Ово све, што ти знаш, неће нам баш много користити у ниједној служби. Ако се будеш лоптала с јабукама, па гризла и гутала чаше, онда те неће ниједан сељак у службу примити! — рекао је Хлапић.

Гита се на то расрдила. Али Хлапић јој даде посљедњи комадић круха из торбе, а затим пођу сви скупа даље на пут да траже посла у селу.

С једне стране ишао је Хлапић, а с друге Гита, а у средини Бундаш. Гити на рамену била је папига. То је било врло шарено и чудно друштво на цести.

III. На сјенокоши

Хлапић је тако лијепо звиждао путем, да су сви скупа ступали оштро и брзо као војници. Зато су брзо и дошли у прво село.

Тамо је један господар косио сијено и имао много тежака. Хлапић приђе господару и упита га:

- Требате ли добрих тежака?

Господар се зачуди, јер су Хлапић и Гита били тако малени и шарени, и јер су имали папигу и пса.

- А зашто сте ви добри тежаци? — упита их господар.

- Зато, јер ништа не знамо, а радо бисмо све научили — одговорио је Хлапић.

Господару се свидио тај одговор и премда још није имао таквих тежака, као што су били Гита и Хлапић, то их је ипак примио у посао и рекао им да преврћу покошену траву. Он је имао много тежака, да што брже посуши сијено.

Тежаци су баш јели зајутрак, па су дали Гити и Хлапићу сланине и круха.

А кад су се најели, оду сви на посао. Папигу и свој свежањ метнула је Гита на једну грану.

Хлапић и Гита добили су у руке велике дрвене виле и морали су окретати сијено и слагати га на купове.

Хлапић је био врло јак и спретан и радио је одмах тај посао тако вјешто, да је сијено све фрцало око њега као перје.

Но Гита је била лијена при послу. Њој је било досадно радити, јер у циркусу није научила никакав озбиљан посао.

Она је дакле два, три пута махнула вилама, сложила је некакав нахерени купчић сијена и одмах сјела на њега.

- Хлапићу, мени је вруће — рекла је најприје Гита. Али Хлапић није слушао, већ је даље радио.

- Хлапићу, ја сам опет гладна — рекла је мало послије Гита.

Хлапић није опет ништа одговорио, него је радио. Он је тако лијепо слагао сијено, као духан у шкатуљу и начинио је већ три висока купа, као три торња. Гита се пак још већма љутила, што Хлапић не одговара, а било јој је ионако све досадније радити.

Почела је зато најприје срдито махати вилама, па их је пребила. Затим је почела грепсти грабљама тако љутите по трави, да су одмах испала три зупца из њих. Напокон је почела од срдитости мијешати суху и свјежу траву заједно, као да је каша у лонцу. Кад је све то видио господар, помислио је:

- Ја не требам таквога тежака! Тко не ради, не треба ни да једе.

Затим је подигао са земље дугачку шибу и пошао је према Гити, да је отјера с посла. Тако увијек чине сељаци са сваким лијеним тежаком. Кад не би тако радили, онда би било боље, да и не почињу косити траву. Кад се опет не би трава косила, онда би нарасла тако велика, да би се све лијенштине у њу сакриле и цијели дан спавале. Овако је дакле најбоље.

Но Гита је већ издалека опазила, да иде господар са шибом. Она дакако није хтјела чекати, да господар дође близу, него је брже-боље бацила грабље, ухватила своју папигу и досегла свој свежањ, а онда побјегла вјешто као вјеверица у грмље.

А Бундаш, који се такођер врло радо играо, потрчи одмах за њом.

У грмљу су тежаци имали једна сасвим мала кола, на којима су довезли воду за пиће. Тамо иза тих кола, сакрила се Гита с Бундашем.

- Да те нијесам више видио! — викне за њом господар.

Тако је Гита оставила посао и богзна каква је мисао никнула у њезиној циркуској главици!

Хлапић је све то видио и није му било право. Он је остао код свога посла и мислио је овако: — Гита није крива, што не зна радити, кад је није нитко учио послу. А сада, кад већ заједно путујемо, морам се ја бринути за њу, па ћу јој дати половицу своје вечере.

Тако је мислио добри Хлапић и остао је код посла. Радио је хитро и весело цијели дан, да заслужи вечеру за себе и Гиту.

Гита, Бундаш и папига нијесу се до навечер више показали. Обједовали су ваљда купине и јагоде у грмљу, а што су иначе цијели дан радили, то се истом навечер видјело.

То је била весела вечер, па је вриједно, да се цијела исприповиједа, премда иначе није важна. Но многим је људима ионако најважније оно, што је весело.

IV. Представа

Кад је, наиме, био посао навечер готов, сјели су сви тежаци за вечеру. Било их је тако много, да су сједили за столом, који је био пет метара дугачак. А тај сто стајао под великим храстовима. Газдарица им је донијела четири велике здјеле граха и три још веће здјеле крумпира. Хлапић је сједио с тежацима за столом и вечерао.

Хлапић је баш размишљао, како ли ће наћи Гиту и однијети јој вечеру. У тај час зачује се из грмља, како нетко труби у малу трубљу.

Сви се тежаци осврну онамо и тако се зачуде, да су им свима попадале жлице из руку.

Што су видјели на путу између грмља, било је заиста красно.

На малим колима возила се Гита у златној оправи. Кола су била сва искићена цвијећем. У кола је био упрегнут Бундаш. Око врата био му је савијен вијенац од пољскога цвијећа. И ужета и узде од конопа, све је било окићено цвијећем, а Бундаш је осим тога имао на репу свезане три широке црвене врпце. Напријед на колима била је утакнута висока шиба, а на шиби је био мали колобар. На колобару њихала се папига.

Но најљепше било је ово:

У колима сједјела је Гита, као краљица у златној хаљини са спуштеним косама, па је трубила у малу златну трубљу. Трубљу, хаљину и врпце извадила је дакако Гита из свога свежња.

Бундаш је вукао окићена кола управо према тежацима.

Како ли је тај мудри Бундаш могао научити за један дан возити колица, то је Гитина тајна. Права је срећа, да Хлапић има на свом путовању таквога друга, који је и у весељу и у жалости мудар и добар!

Сви су се тежаци почели смијати и радовати, тако је красно било видјети Гиту у колима, а Бундаша пред колима.

Кад се Гита довезла к тежацима, почела је представа.

Гита је скочила с кола, прострла је велику плахту од сијена и наклонивши се почела је плесати. Плесала је, окретала се као зврк, скакала је као птичица, а уза то ударала у мали бубањ.

Плешући провлачила се кроз један мали обруч, који је у руци држала. Обруч се причињао тако тијесан, да не би могла Гита кроз њега проћи. Али она је плешући клизила сваки час кроз тај обруч као да је вила.

То је било красно, али онда је дошло још нешто љепше.

Од једнога храста до другога свезала је Гита високо горе једно уже. Попела се хитро као мачка на уже, и почела је ходати на оном танком ужету високо у уздуху. Изгледала је као ластавица, јер је широм раширила руке.

Хлапић је сав престрашен протрчао под уже, да ухвати Гиту, ако би пала доље. Но Гита се смијала и ходала је у висини по танком ужету тако сигурно, као други човјек по земљи. Кад је била на крају ужета, клизнула се по једној грани на земљу тако лако као да је птица.

- О! О! То још нијесам видио — рекао је Хлапић. „О, сада ћемо лако наћи Гитину шкатуљу и моје чизмице“, помисли затим весело Хлапић: „Ако их је онај црни човјек сакрио у подруме, Гита се тако вјешто провлачи кроз тијесни обруч, да ће се и кроз мишју рупу провући у подруме. Ако их је сакрио на таван, Гита тако сигурно хода у висини, да ће се одшетати преко свих кровова на све таване и наћи чизмице и шкатуљу.“

Дакако, да се Хлапић варао, кад је тако мислио. Гита је, наиме, научила провлачити се кроз обруче и ходати по ужету баш само ради тога, да се провлачи кроз обруче, и да хода по ужету. А друге никакве користи неће ни Хлапић ни тко други икада имати од те њезине велике вјештине.

Сви су се тежаци, међутим, чудили Гитиној умјетности тако, да су заборавили на свој грах и крумпир.

Уто је Гита приступила опет к својим колима и узела ону шибу с папигом, па је дигла увис. Затим је ударала полако ногом у бубњић и почела пјевати неку чудну пјесму, коју разумију само комедијаши и папиге.

Папига се нато почела вртјети на оном колобару. Вјешала се ногама и спуштала главу доље, вјешала се кљуном и спуштала ноге да висе, а послије се опет пренављала и накретала главу као госпојица на шетњи. И плесала је с ноге на ногу као медвјед. Напокон је зафућкала као жељезница и почела се превртати по колобару.

Превраћала се тако брзо и толико пута около колобара, да би заиста могао ткогод посумњати је ли то папига или опица, што је уосталом свеједно.

А онда је дошло посљедње изненађење и сви су се тако насмијали, како је то већ обично на завршетку сваке представе. Гита је, наиме, подигла шибу с папигом високо, кликнула „Лаку ноћ“ и махнула је шибом и папигом напрама Хлапићу. Папига ни пет ни шест већ одлети и сједне Хлапићу на раме, узме му капу с главе, баци је на земљу и почне кријештати и викати: — Клањам се! Клањам се! Лаку ноћ!

Ах, како су се сви тежаци, а и господар томе смијали! И Гита је кријештала од смијеха као папига. Само Хлапић је стајао као окамењен од чуда с папигом на рамену, јер се заиста тому није надао.

- Лаку ноћ! Лаку ноћ! — почели су викати тежаци, а напокон и сам Хлапић.

„Кад је комедија, нека је комедија“, помисли Хлапић и метне папигу на земљу, па је покрије својом капом.

- Наклони се још једанпут — рече он папиги. Дакако, папига није могла то да учини, јер људска капа покрива и најмудрију папигу од кљуна до репа.

Папига је трчала заједно с капом као слијепа кокош, док је није Гита ослободила.

Дакако да су се сада сви још више смијали и тако је свршила представа.

Затим су Гити дали за вечеру граха и крумпира и господар се није више на њу срдио; јер ако се тко јако насмије, не може се одмах опет и намргодити.

- Видиш ли, како је мој посао изврстан! — рече поносно Хлапићу.

- Такав је посао добар само онда, кад нема другога посла — одврати Хлапић.

Потом одоше сви спавати.

V. Разговор Хлапића с тежацима

Гита је спавала у кући с газдарицом, а Хлапић на сијену с тежацима. Већ су сви лежали и било је све тихо. Хлапић је прије спавања још уздахнуо:

- Нијесам данас нашао својих чизмица!

- Какве чизме! — упита онај тежак, који је лежао крај Хлапића.

- Украо ми је нетко јутрос чизме — одврати Хлапић.

- И мени је нетко украо плави капут — рече тежак.

- Мени је нетко украо сјекиру — рече опет други.

- Мени је нетко украо шунку с тавана — рече трећи тежак.

- Мени је нетко украо торбу, у торби су били новци — рече четврти тежак.

Сад су сви знали, да је у селу тат, који је све те ствари покрао. Сви су се замислили, како ли ће наћи своје ствари и тко би могао бити тај тат. А онда се дигао мјесец на небу и сви су заспали.

Четврти дан путовања

I. Пожар у селу

Још никада у свом животу није Хлапић тако лијепо спавао, као те ноћи на сијену. Љети је заиста красно спавати на сијену. Сијено лијепо мирише, а све је наоколо тихо и нитко није будан. На селу сви добри људи спавају ноћу. Само сове и шишмиши су будни. Но они лете тако тихо, да нијесу могли пробудити Хлапића.

Само штета, да се то обично онда, кад је најљепше, догоди често несрећа.

Тако је било и те ноћи.

Наједанпут се Хлапић пробуди на сијену и чује како тежаци вичу:

- Ватра! Ватра!

Он скочи брже са сијена. Била је још црна ноћ. Само у селу је била јасна свјетлост, јер је тамо горјела велика ватра, која је била црвена као у паклу.

Горјела је штала једнога сељака, који се звао „Рђави Грга“.

Гргу није нитко у селу волио, јер није био добар. Но кад гори чија кућа, онда се не пита, тко кога воли, него се мора ићи гасити ватру.

Сви тежаци почну бјежати у село, да помогну гасити ватру. И Хлапић је бјежао с њима.

Из сваке куће бјежало је такођер много сељака, а сваки је носио дугачак колац с кваком, да њиме гаси ватру. И много је жена бјежало. Свака жена носила је кабао, да њиме гаси ватру. И много је дјеце бјежало, а свако дијете држало своју мајку за прегачу и плакало. Сви су викали и трчали по мраку к ватри.

То је било мало село, па није у њему било ватрогасаца.

„Боже мој, како ли ће то бити без ватрогасаца“, помислио је Хлапић, кад су дошли к ватри.

Но у том селу били су људи врло паметни, па су знали гасити ватру и без ватрогасаца. Поставили су се сви у ред као војници, а тај ред био је тако дугачак, да је први сељак стајао код бунара, а посљедњи близу ватре. Онај први код бунара заграбио је кабао воде и дао брзо другому. Други сељак дао је кабао трећему, трећи четвртому, и тако су журно давали један другому воду, а онај посљедњи био је сасвим близу ватре. Он је стајао на љествама и лијевао воду на горућу шталу. Био је тако јак, да је бацао воду тако високо као ватрогасна штрцаљка.

То је све ишло врло брзо. Али су ипак људи викали један другому: — Жури се! — а жене су викале: — Журите се! — јер су се сви бојали, да ће се запалити и кућа крај штале.

Но све бадава! Кад су угасили ватру на штали, почела је горјети и кућа крај штале, јер је била покривена дашчицама.

Боже мој, како је то страшно кад кућа гори! Како су жене и дјеца вриснули, кад је кров почео пуцкетати од ватре! Људи су већ били уморни од гашења, па су се почели свађати.

- Треба ићи на кров, да се полијева кров одозго — викао је један.

- Ја не идем на тај стари кров, да пропаднем у ватру — викао је други.

- Ти си кукавица! — викао је трећи.

Нато су се почели тако свађати, да би кућа изгорјела, а можда би им се и капе на главама запалиле прије неголи би свађа престала. Но у тај час зачује се с крова нечији глас:

- Дај ми брзо кабао воде!

Сви се огледају горе, и виде, да на крову сједи нетко у црвеној кошуљи, зеленим хлачама и сјајној капи.

Но то је био Хлапић, који се попео на кров, док су се људи свађали.

Сад су му сељаци почели брже пружати на колцима један кабао воде за другим. Хлапић је јахао наврх крова и полијевао ватру, која је све ближе и ближе к њему долазила. Пламен је био све већи и већи.

Жене су јаукале:

- Јао! Погинут ће то дијете на крову!

Хлапићу је већ пламен дошао готово до ногу, а било му је и вруће, па и уморан је био, јер је већ много воде дигнуо, па су му руке дрхтале. Људи су доље такођер дрхтали од страха, што ли ће бити с Хлапићем.

Хлапић је видио, да не може водом погасити ватру и да му пламен већ до ногу долази. Једва је дисао од врућине, што се дизала с крова.

- Колац ми дајте! — викне он пригушеним гласом, јер није могао више говорити.

Људи му брже пруже дугачак колац са жељезном куком.

Хлапић удари што је боље могао колцем о горуће даске испод својих ногу.

Нато су искре фрцале као звијезде око Хлапића, а као велике змије сиктао је пламен према њему. Но онда се зачује праскање и пуцкетање. Горуће су даске шуштале кроз ватру, а цијели горући угао крова падне на земљу. Сељаци вичући притрче и колцима угуше ватру. На кући сад није више било пламена: била је спашена.

У исти час — која несрећа! — неста и Хлапића с крова. Није га више било.

Пукнула је летва на којој је Хлапић сједио и он се срушио и пао с врха крова на таван.

О! Сиромах Хлапић! Тако је био добар! Свакому је хтио да помогне, а сада је пао с крова и нитко не зна да ли је жив или мртав.

II. Велико чудо

Што се догодило с Хлапићем, кад је пао с крова, то је било право чудо. Морао је збиља врло добар бити, јер се не само на тако чудноват начин спасао, него и врло обрадовао.

Хлапић је дакле пао с крова на таван. Но чудо над чудесима! Пао је равно у једну шкрињу пуну брашна! Пао је на мекано као на перје и ништа му се није догодило.

А што је најприје видио Хлапић, кад је погледао по тавану, то је било још веће чудо и нитко не може то погодити.

На тавану су висиле управо пред Хлапићем његове лијепе мале чизмице.

Мало даље висио је капут од онога првог тежака, даље је висила сјекира другог тежака, поред ње шунка трећега тежака. Сасвим у куту висила је торба четвртог тежака. На поду била је Гитина бијела шкатуља.

- О! О! — почео је викати Хлапић сједећи у брашну као миш у посијама: — О! О! Људи, дођите горе! Ухватио сам чизме у уздуху!

Људи су мислили, да је Хлапић полудио, кад је пао с крова, јер су знали, да се чизме не лове по уздуху као лептири. Но ипак су сви дотрчали на таван.

Кад су дошли горе, нашли су пун таван украдених ствари. Таван је био тако пун као какав дућан. Сад су сви знали, зашто Грга није никада по ноћи код куће. Знали су, да су Грга и онај црни човјек пријатељи, и да су на Гргин таван сакривали украдене ствари.

Људи су били радосни као никада, сваки је узео своју ствар, а највеселији је био онај, који је нашао своју торбу с новцима.

Хлапића су радосно поздравили као погачу из брашна, дигнули га на рамена и однијели у двориште. Он је држао у руци своје драге чизмице и био је срећан као цар.

III. Гргина мајка

Сад су сви били задовољни. Само је стара и болесна Гргина мајка плакала у постељи. Она досад није знала, да има тако зла сина. Грге додуше сад није било код куће, јер је он ноћу одлазио по свом рђавом послу. Но мати се бојала, да ће га сељаци истући, ако га гдје нађу. Чула је, како сељаци на дворишту разговарају.

- Да је Грга сада овдје, алај би га истукли! — рекао је један сељак

- Главу бисмо му разбили — рекао је други.

- У ватру бисмо га бацили — рекао је трећи. Тако су пријетили сељаци. „То све не би било паметно“, помислио је Хлапић, „јер од батина не би Грга постао бољи.“ Хлапић је ушао у собу и рекао Гргиној мајци потихо, да га сељаци не чују:

- Немојте плакати! Ја познам Гргу, јер су ми га јучер тежаци показали, кад је прелазио преко сјенокоше. Ако га ја састанем на свом путу, рећи ћу му, да не иде у село. Рећи ћу му нека остави црнога човјека, нека оде у свијет и буде поштен.

- Бог те благословио, дијете моје! — рекла му је нато стара жена и било је сироти одмах лакше при срцу, јер је видјела, да се бар Хлапић не љути на њенога Гргу.

Онда даде она Хлапићу један рубац. У рупцу био је увезан сребрни новац.

- Дај ово моме Грги, ако га нађеш — рекла је Хлапићу и опет проплакала.

Хлапић јој то обећа, узме рубац, опрости се с њом и изађе на двориште.

Људи више није било на дворишту. Сваки је однио своју ствар весело кући. И Хлапић сада узме Гитину шкатуљу, па је однесе Гити. Гита га је од весеља тако загрлила, да је Бундаш почео лајати, јер је мислио да ће задавити Хлапића.

Већ је био бијели дан, и нитко није више мислио на спавање.

IV. Гитина бразготина

Тога дана није се ништа друго догодило. Хвала богу, да се није ништа догодило, јер су сви били уморни. Зато се и није тај дан у селу много радило, само се много разговарало. Крај свакога плота стале су по двије жене и разговарале о ватри. Под сваким су дрветом лежала по три или четири мушкарца и разговарали о ватри. А у сваком се јарку играло много дјеце. Но дјеца су већ заборавила на ватру и хватала су жабе. Сви су хвалили Хлапића због његова јунаштва код ватре.

Хлапић је имао на пети рану. Опржио га је пламен, јер је био бос, кад је гасио ватру на крову. Гита је повезала Хлапићу рану, а он је рекао:

- Баш ми је драго, да ми је онај црни човјек украо чизмице.

- А зашто ти је драго? — питала је Гита.

- Зато, јер да сам с чизмицама био у ватри, имале би чизме сада рану на пети. То би била штета. За моју рану је лако, јер ће наскоро зарасти.

Гита се чудила, да Хлапић тако мало мари за своју рану. Она би сигурно три дана плакала, да је имала такву рану.

Но ипак се хтјела и она похвалити, па покаже свој палац на десној руци.

- Видиш и ја сам имала овдје рану — рече она.

И збиља се познала на Гитину палцу бразготина од ране. Бразготина је била налик на крст.

- Кад си имала ту рану? — упита Хлапић. — Је ли те јако бољела?

- Не сјећам се, кад сам је имала. Још сам била сасвим мала. То је било прије неголи сам дошла к мојему господару у циркус.

- А откуд си дошла својему господару?

- И то не знам — рече Гита.

- А тко те довео тамо?

- И то не знам. Господар вели да немам ни оца ни мајке — рече Гита — а ја бих најрадије, да ни њега немам јер га не волим. Његове су очи врло ружне. А једанпут сам усред ноћи чула, како је пред циркусом с некаквим људима шаптао. Он је сигурно опак човјек.

Гита се нато мало замисли и рече:

- Ја бих највољела, да имам мајку. Како је, кад нетко има мајку, Хлапићу?

- То не знам ни ја — одговори Хлапић — јер немам мајке. Али имао сам мајсторицу, која ме је често одбранила од мајстора. А кад сам увечер био дремован, узела ми она метлу из руке, па је измела радионицу мјесто мене. Тако је ваљда увијек оному, који има мајку.

- Онда бих ја најрадије, да твоја мајсторица буде моја мати — рече Гита.

Хлапић јој је хтио растумачити, да то никако не може бити, али није имао времена, јер су сељаци пекли на ражњу јање у славу Хлапића, па је ишао да окреће ражањ.

Увече били су сви врло весели, јели су гибанице и печенке, и рекли су Хлапићу, да остане још ту ноћ код њих, док му мало зацијели рана.

Пети дан путовања

I. Како је на паши

Хлапићу и Гити било је други дан тешко растати се са сељацима, јер су их тако завољели као да су код њих живјели три године. То је било зато, јер су заједно с њима гасили пожар. Тако увијек бива, кад људи заједно проживе велику невољу.

Гита и Хлапић били су дакле врло жалосни на одласку, а чим су сељаци већина опажали, да су Хлапић и Гита жалосни, тим су више трпали у Хлапићеву торбу печенку, крух и гибаницу, јер нијесу знали, како да их друкчије утјеше. Напокон је Хлапићева торба била тако дебела као велики бумбар, кад се напије меда.

Гита се морала насмијати, кад је видјела тако напуњену торбу, па су тако коначно ипак отишли весело на пут.

Цеста је лежала међу великим и зеленим ливадама као дугачка сламка преко зеленога мора. А Хлапић и Гита ишли су по цести као два мрава по тој сламки.

Тако су дошли послије дугога ходања до једнога мјеста, гдје се цеста разилазила на двије стране. Једна је страна ишла даље по великој равници, а друга страна попињала се у брдо и у шуму. Такво се мјесто зове раскршће.

Људи приповиједају, да су се на раскршћима у старо доба састајали вилењаци, вјештице и вукодлаци. Но сада тога нема. Љети на раскршћима сједе пастирићи и режу штапове или тресу бијеле и црне дудове. А зими, кад је мјесечина и снијег, играју се по ноћи зечеви на раскршћу.

Сад је било љето, па је на једној малој ливади крај раскршћа било много малих пастира и пастирица, који су пасли краве, и пекли кукурузе.

Пастирића је било пет: двије дјевојчице и три дјечака.

Најмањи пастир био је још тако мален, да га је свака висока травка шкакљала по носу, а ходао је у самој кошуљици, и та кошуљица сезала је до земље. Био је тако мален и дебео, па је Хлапић издалека погодио, да се зове Мишко.

Сви су се пастири сакупили око Гите и Хлапића, и око Бундаша и папиге, и нијесу знали каква су то шарена чудовишта. Стали су их испитивати ово и оно, а мали Мишко сјети се, да је у селу једанпут био капетан у војничкој одори. Зато покаже прстом на Хлапића и рече:

- И ово је капетан. Али кад тај капетан нарасте, бит ће му ова капа премалена.

То је Хлапића срдило, јер није радо слушао, кад би му се говорило да је мален. Зато рече Мишку показујући на његову дугу кошуљицу:

- А кад ти нарастеш, можеш отићи с том мантијом у бијеле фратре. Бит ће ти управо доста дугачка.

Али сад се умијеша старији брат Мишков и рече Хлапићу:

- Немој ти псовати мога брата!

- Ја га не псујем него у шали говорим — одврати Хлапић.

Нато брат Мишков изађе управо пред Хлапића, па га одмјери и рече:

- То није шала, него се ти не свађај с мојим братом.

Хлапић је већ одавно био шегрт, па је знао, кад год дјечаци тако говоре, онда желе да се потуку.

Али Хлапићу није се хтјело тући, премда је био јачи од свију пастирића. Зато он рече Мишкову брату:

- Нећемо се тући, него ћемо бацати камен, па ћемо видјети тко је јачи!

Хлапић подигне с цесте велики камен и метне га на раме, као да је перо. Онда замахне раменом и одбаци камен. Камен одлети далеко и високо преко грања и шибља чак на ливаду.

Тако се ваљда вјешто Краљевић Марко бацао каменом с рамена, док је још мален био. Ниједан пастир није могао, да тако далеко камен баци.

Сад је Мишков брат зашутио и драго му је било, што се Хлапић није с њим потукао. А дјевојчице, које и онако радо не гледају, гдје се дјечаци туку, рекоше:

- Овај је и јачи и мудрији од Мишкова брата.

Међутим је Гита отишла с пастирима доље на ливаду, гдје су они приставили кукурузе на жеравицу:

- Како лијепо пуцају кукурузи! — викну Гита. — Останимо мало овдје!

Хлапићу није било жао остати јер су му се пастири дивили, а њему је то ипак драго било. Осим тога било је на ливади врло лијепо.

Како је лијепо малим пастирима, кад сједе на ливади око ватре и пеку на жеравици кукурузе, или под пепелом крумпире; то је уопће врло тешко описати. Али је и боље да се о томе не пише. Свим људима не може бити тако лијепо као малим пастирима, па би многима било жао, кад би читали, како је другима љепше.

Кад су дакле Гита и Хлапић дошли с пастирима к ватри, требало је наћи још кукуруза, јер их је сада било више.

- А смије ли се тргати кукуруз? — упита Хлапић.

- Ми смијемо, јер га чувамо — рекоше пастири.

- А како га чувате, кад га тргате? — упита Гита.

- Чувамо га од крава. Да нема нас, не би било ни кукуруза — рече поносно један овећи пастирић.

- То није истина — рече Хлапић. — Ја сам у шегртској школи учио: да нема Господина Бога, не би било ни кукуруза.

- Па то се зна — насмијаше се сви пастири наједанпут. — Најприје мора Бог дати кукуруз, а онда ћемо га ми чувати.

- А откуда ви знате, да Бог даје кукуруз и све друго, кад нисте ишли у школу? — упита Хлапић.

- Ми сваки дан идемо пољем и ливадама, па видимо, да је трава сваки дан већа и кукуруз сваки дан гушћи. По том онда знамо, да то нитко не би могао начинити него Бог — рече најстарији пастир.

Тому се Хлапић доста зачудио, јер није знао, да од траве и кукуруза може човјек много научити и да је из поља и ливада дошла мудрост у Хлапићеве школске и све друге књиге.

Затим сви одоше да тргају кукурузе. Хлапић изује чизме да их не поквари, јер је трава на ливади била влажна.

Али одмах опази, да мали Мишко гледа на чизме. Зато рече Мишку:

- Не дирај чизме, Мишко! То су царске чизме, па ће те угристи, ако их обујеш.

А један од пастира рече: — Дакако да ће угристи — и метне у сваку чизму неколико коприва тако, да Мишко није опазио.

Тада одоше сви осим Мишка.

Кад је Мишко остао сам, гледао је дуго чизме. Чинило му се, да су све љепше и љепше. Коначно није могао вјеровати, да гризу.

Зато пође полагано до чизама. Мишко је био мудар. Полагано и опрезно пружи руку у једну чизму.

- А јој! — викне, кад се опекао на коприве у чизми — уистину гризу — и замисли се.

Мали пастир познао је добро коприве и наскоро се досјетио, што је у чизмама. Онда омота руку својом дугачком кошуљицом и полако извади коприву за копривом.

Кад су се пастири с Хлапићем и Гитом вратили, дође им у сусрет Мишко, а на ногама су му Хлапићеве чизме. Биле су му до појаса и био је тако смијешан у њима, да се ни Хлапић није расрдио.

- Што је, Мишко? Зар те не гризу чизме? — упита Хлапић.

- Гризле су, али сам им ја повадио зубе — одврати Мишко.

Сви се насмију Мишку. Онда Мишко скине чизме и даде их Хлапићу, који их опет обује. И обојица бијаху задовољни.

Да су сви људи тако добри као Хлапић, могла би често и по два човјека бити срећна с једним јединим паром чизама.

Затим посједаше сви око ватре. Дјевојчице су махале прегачама, да се ватра разгори, а дјечаци су натакнули кукурузе на дугачке прутове, да их пеку.

Хлапић је сједио и приповиједао о мајстору Мркоњи, о црном човјеку и о Рђавоме Грги.

- Сад ми је највећа брига, да нађем Гргу, па да му предам рубац и форинту од његове мајке — рече Хлапић.

- А гдје ћеш га наћи? — упита Грга.

- То не знам! Али бих му то тако радо дао, и тако бих му радо изручио, што му је мајка послала, да све мислим, неће ли можда Грга наједанпут однекуда пасти пред мене.

- То сигурно неће — насмије се најстарији пастир. — Не може ни крушка пасти пред тебе, ако не сједиш под њезиним стаблом, а камоли да би човјек пао пред тебе изненада.

II. Откуда је пао човјек пред Хлапића

Истом што је то пастир изрекао, зачује се велики штропот с оне цесте, која је ишла у брда. Нешто је јурило и котрљало се путем.

Чула се вика и псовање.

Хлапић и сви остали погледају по цести.

С брда јурила су по цести кола. Коњи су били поплашени, те су страшном брзином трчали.

Дизали су главе и бацали око себе пјену као да су бијесни. Кола се котрљала и нагибала с једне стране на другу као њихаљка.

Чинило се, да ће се сваки час стропоштати у јарак.

У колима су сједјела два човјека престрављена лица. Један од њих вукао је к себи једну узду. Друга је узда пукла и ударала је по коњима, који су све бјешње јурили.

- Ох! — викне Хлапић — зауставимо та кола!

И потрча на цесту, стане насред пута, подигне обје руке увис, вичући из свега грла и машући рукама, Хлапић је више пута видио, да се тако заустављају поплашени коњи.

Кола су била још далеко. Но било је ипак погибељно видјети, како јуре равно према Хлапићу.

Али прије неголи ће доћи до Хлапића, зањишу се кола, налете једним котачем на камење крај цесте и преврну се великом силом.

Коњи се пропеше као двије куле и у исти час буду из кола избачена два човјека, па се скотрљају равно у грабу крај Хлапића.

- Оха! — викаше Гита и сви пастирићи, који су дотрчали на цесту.

А коњи, који су дисали као два огњена змаја — стали су као укопани, кад су се кола изврнула.

- О, о! — прискочи Гита и прихвати коње за узде — алај је лијеп и красан овај коњић! Хајде да га испрегнемо. Ја бих јахала! О, тај је коњ готово тако лијеп као мој Соко!

Она се, наиме, сјетила својега коњића у циркусу, и то ју је тако раздрагало, да није мислила ни на што друго. То се чешће догађа код дјевојчица.

Но Хлапић је знао, да сада имаду озбиљнијега посла. Зато остави коње Гити и пастирима, а он пође до грабе, да види, што је с она два човјека, што су пала с кола.

Да је Хлапић знао какво га изненађење чека, заиста би био мало промислио, што да учини. Али онда дакако не би било изненађења.

У граби су, наиме, лежали — Боже мој! ипак је Хлапића зазебло срце! — у граби су лежали црни човјек и Рђави Грга, и управо су се почели дизати, кад је Хлапић дошао до њих.

Пошто није знао, што би сада било најпаметније да учини, то Хлапић рече оно, што се увијек може рећи.

- Добар дан!

- Управо је добар дан! Ваљда зато, што смо се изврнули? — упита црни човјек из грабе тако дубоким гласом као из гроба.

- Добар је дан зато, што сте остали живи — одврати Хлапић наглас. Али одмах помисли за себе: „И добар је дан зато, што ћу моћи Грги дати рубац и форинту.“

А онда помисли Хлапић: „Како ли ће се то свршити, кад црни човјек опази, да сам нашао своје чизме?“

Но црни човјек није ни погледао Хлапића, тако се журио, чим је устао, љутито викне Грги:

- А што сједиш? Ноге су нам и руке остале читаве, а за разговор немамо времена. Хајде да видимо, што је с коњима.

Видјело се, да му се јако жури. Изађу дакле црни човјек и Грга из грабе и пођу према колима.

Али сада је Бундаш препознао црнога човјека. Као бијесан зарежи на њега, скочи према њему и ухвати га за његову црну кабаницу.

Црни човјек гурну ногом Бундаша, но онда се окрене према њему и рече:

- Охо! Тебе сам ја већ једанпут негдје чуо режати!

Крај Бундаша је стајао Хлапић.

И сад истом опази и препозна црни човјек Хлапића и... његове чизме.

Један час је стајао као укопан. Видјело се, да се свакојаке црне мисли боре у његовој црној глави.

Гледао је Хлапића као јастреб плијен.

А Хлапић, премда мален, стајао је раван као свијећа и гледао је црном човјеку равно у очи и мислио:

„Било како било, мојих чизама неће добити, док сам ја жив!“

А Бундаш је показао своје бијеле зубе и мислио: „Не дирај мојега Хлапића!“

Чинило се, сад ће бити зло.

Но то је трајало само час, а онда црни човјек промрмља:

- Немамо времена! — и одмах викне Грги, који је стајао крај коња:

- Прежи коње, несрећо!

- Узде су потргане — одговори зловољно Грга. — Не можемо даље.

- Морамо даље! — љутито викне црни човјек и пограби узде, да види, што је с њима.

Сад се догодило нешто таква, чему се црни човјек најмање надао. Хлапић, наиме, приступи к њему и рече:

- Ја ћу вам поправити узде.

- Како ћеш ти, обувени мачак, крпати узде! — отресе се црни човјек и одмјери Хлапића од чизама до капе.

- Обувен јесам, премда сам два дана био бос — одговори Хлапић — али мачак нијесам. Да сам мачак не бих знао крпати, али ја сам шегрт Хлапић, носим у торби шило и дретве и покрпат ћу вам узде, јер видим, да вам се жури.

То је збиља било лијепо од Хлапића, јер има мало људи који би покрпали узде оному, који им је украо чизме.

Затим скине Хлапић своју торбу с рамена, па извади из ње шило, дретву и мало коже.

Онда приступи коњима и почне скидати узде и ремење.

Кад је видио црни човјек, да се Хлапић хвата озбиљног посла, рече:

- Но, мали, добар си ти. Крпај само брзо, па ћемо избрисати из памети што је било с чизмама.

- Ја и онако радије носим чизме на ногама, неголи у памети — одговори Хлапић.

Затим сједне на камење крај цесте и почне крпати узде.

Право је чудо, како је весео тај постоларски занат! Чим је Хлапић почео бости шилом и извлачити дретву, почео је одмах и пјевати и фућкати управо као у радионици мајстора Мркоње!

Умало да није и заборавио, како има озбиљна разговора с Гргом.

Грга је сио сада крај Хлапића, да му помогне радити, а црни човјек оде, да поправи на колима, што се покварило.

Гита и пастирићи одведоше коње на ливаду у пашу.

III. Грга и Хлапић

Кад су Грга и Хлапић остали сами, рече Хлапић тихо Грги:

- Грга, ја ћу добро покрпати узде, а ти се с њима одвези далеко и не иди у село. Тамо чекају сељаци, да те убију.

Грга је шутио и гледао у Хлапићеве чизме. По тим чизмама знао је Грга, да сељаци уистину знаду, да је он с црним човјеком крао.

- Грга — рече Хлапић опет — твоја мајка шаље ти нешто. Нећу да ти дадем, док ми не обећаш што те будем молио.

- Што хоћеш, да ти обећам? — упита тихо Грга.

- Обећај ми, да ћеш оставити црнога човјека и да ћеш отићи далеко у свијет. Тамо остани сам и буди поштен. То ти је поручила твоја болесна мајка и плакала је, кад ми је ово за тебе дала.

Онда извади Хлапић из торбе рубац, у којем је била умотана форинта и даде га Грги.

Кад је Грга видио рубац своје мајке и кад је чуо, што му је поручила, било му је жао као малому дјетету. Више пута, кад се велики људи сјете своје мајке, буде им у срцу мило као и малој дјеци.

Али Грга није доспио, да много одговора Хлапићу, јер је већ долазио црни човјек. Грга брже метне у џеп рубац с форинтом и шапне Хлапићу:

- Крпај добро узде и хвала ти, добри Хлапићу!

Уто је дошао црни човјек.

- Готово је — рече Хлапић који је управо свршио посао с уздама.

- Овамо коње! Брзо! — викне црни човјек. Пастирићи и Гита довели су нато коње.

Један од коња био је црн као гавран, а сјајан као сунце. Имао је дугачку гриву и реп. Прави правцати вранац.

- Богзна, хоћу ли икада опет видјети тога коњића — уздахну Гита, кад су коњи већ били упрегнути.

- Богме нећеш, скакавице! — рече онај црни човјек. — Тамо, куд тај коњ иде, нећеш ти сигурно никад доћи. Хајдемо журно! Нема разговора!

Све је било спремно.

Црни човјек скочи у кола, а до њега сједне Грга. Хлапић погледа Гргу, и учини му се, да је жалостан.

„То је добро“, помисли Хлапић, „јер тко може да буде жалостан тај ће бити и добар!“

Црни човјек ошину вранца, и коњи потрчаше као стријеле даље по равној цести.

Хлапић, Гита и пастири гледаху за њима. Један пастир рече:

- Тјерају тако брзо, као да су нешто криви.

- Нека само тјерају — одврати Хлапић. — Не бих радо више сусрео црнога човјека.

- Како би га могао опет сусрести, кад си рекао, да је ова земља велика? — упита Гита.

- Кад сам пошао да тражим чизме, учинила ми се велика и широка као седам царевина — а сада, кад се бојим, да ћу сусрести црнога човјека, чини ми се малена и тијесна као рог! — одврати Хлапић.

Нато су сјели сви око ватре.

Хлапић је извадио печенку и гибаницу и како их је седмеро сједјело око ватре, то је Хлапићева торба зачас била празна. Сад није више изгледала као бумбар, него је била танка и плосната као књига од три листа.

IV. Ноћ у запећку

Пастирићи и Хлапић с Гитом дуго су разговарали о свем, што се догодило, па је већ почео сумрак да се хвата и било је вријеме, да се иде кући с кравама.

Но они су тако живо разговарали и све гледали у ватру, да не би те вечери ни опазили, да је сунце зашло, нити би се сјетили ићи кући с кравама.

Највећа бијела крава, што је око њих пасла, приђе к малому Мишку и тихо га лизне управо по голој ножици:

„Хајдемо, Мишко, кући“, мислила је тим рећи крава.

И збиља! Мишко подигне главу, те опази, да је сунце зашло.

- Ај! већ је мрак! — викне он.

И сви остали подигну главе и виде, да је вријеме да се иде кући, те стану брже сакупљати краве. Гита упита Хлапића:

- А куда ћемо ми?

То није знао ни сам Хлапић. Било је прекасно да се иде даље, ноћишта нијесу имали.

Сад је Хлапић био у неприлици.

Али Гита је упамтила, што је данас видјела.

Она је сад знала, да Хлапић носи шило и дретву уза се и знала је да је то велико благо.

- Понуди се пастирима, да ћеш им у кући покрпати опанке па ће нас примити на ноћиште — рече Гита.

Хлапић се застиди, да се он, тако мудар, није без Гите могао досјетити, како да се прехрани са својим занатом.

Пастири обећаше, да ће их примити на ноћиште и тако пођоше сви заједно у село, које није било далеко.

Краве са звонцима ишле су напријед!

За кравама је ишао Бундаш, који их је у ред тјерао као да је пастирски пас. А иза Бундаша ишло је пет пастирића, па Хлапић и Гита.

Хлапић је носио на рамену Гитину папигу, с којом се врло спријатељио. Папига је тога дана толико пута чула име „Грга“, да јој је то име остало на језику. Јер папиге носе своје знање на језику а не у глави. Кад су дакле дошли у село, викала је папига сваком сељаку, којега би састали:

- Добар вечер, Грга!

Тому се дакако сваки смијао: и онај, који се звао Грга и онај који се није звао.

Тако је цијело село још исте вечери знало за Хлапића и Гиту.

Хлапић и Гита унишли су за кравама и с Мишком и његовим братом у једно двориште.

Хлапић обећа Мишковим родитељима, да ће им сјутрадан покрпати све опанке у кући, а они примише њега и Гиту на конак. Но то би они и онако били учинили, јер су сељаци увијек добра срца напрама сиромашној дјеци.

Послије вечере пођоше спавати.

Дјеца су спавала у запећку. Запећак је широк и простран. Зими грије, а љети хлади. И ако их је сада било четверо, ипак се слатко спавало.

Само Гитина папига морала је да буде затворена у кошари, која је висила над запећком на греди.

- Та зелена сова има грбав нос као вјештица — рекао је Мишко. — Могла би нам по ноћи извадити срце!

А бака, што је спавала на кревету, погледала је папигу са стране. И њој се чинило, да би то могло бити. Бака и Мишко увијек су, наиме, сложно мислили и зато је морала папига у поклопљену кошару, па на греду.

Онда сви заспаше.

Прије но што је Хлапић заспао, рачунао је у глави, како ли је далеко од мајстора Мркоње.

Онда је израчунао, да није баш далеко и да би за један дан могао превалити сав пут, што га је прошао за пет дана. То је било ради тога, што се с Гитом није могло брзо путовати. Но Хлапићу је било тешко и помислити да се растане с Гитом, и да остане опет сам с Бундашем на путу.

Он је био задовољан, што још нијесу нашли Гитина господара и циркус, премда је Гита путовала зато, да га нађе.

Тако је размишљао Хлапић у запећку. Биле су то дакако бриге. Но онда помисли Хлапић:

„Бриге долазе и пролазе саме. Не користи мислити! Грга је сам пао преда ме у јарак. Да сам ја десет година промишљао како ћу га наћи и како ћу му предати рубац, не бих се тому досјетио.“

И тако заспи Хлапић.

У соби је све већ слатко спавало.

А најслађе су спавали Мишко и бака, премда су мислили, да је вјештица у кошари на греди.

Шести дан путовања

I. Мали постолар и просјакиња Јана

У прву зору устане Хлапић са запећка, јер је знао, да га занат чека. Но отац и мати Мишкова већ су били напољу у послу. Нитко не може раније од сељака устати.

Хлапић, дакле, сиђе са запећка, пљесне рукама и викне дјеци:

- Опанке амо, нема спавања!

Дјеца сађу са запећка. Сви су били куштрави и топли као птићи из гнијезда.

Зачас лежала је пред Хлапићем цијела хрпа опанака.

„Ваља добро радити“, помисли Хлапић.

Сунце се дигло. Пред кућом у хладу смјести се Хлапић са својим занатом.

И како је почео радити, није више ни на што мислио неголи на свој посао.

Гита није радо ни гледала, гдје се шта озбиљно ради, па је зато одмах оставила Хлапића и отишла са сеоским дјевојчицама да прескакују платно, што су га бијелиле жене на трави. Дакако да је Гита скакала боље неголи друге дјевојчице, кад у циркусу и онако није ништа друго радила! Прескочила је три реда платна и пала сусједи на платно. Но срећом није било сусједе код куће, да то види.

Хлапић је дакле радио, а Гита се играла.

Селом је пролазила просјакиња Јана. Кад је дошла до Хлапића, зачуди се она, какав ли је мален опанчар у високим чизмама отворио занат у селу. Онда упита просјакиња Јана Хлапића:

- А би ли ти старој сироти покрпао опанке?

- Како да не бих, мене и онако шаље цар, да идем по овој земљи, па гдје треба помоћи, да тамо помогнем — одврати Хлапић.

- Ако је тако, онда би требало да вас више таквих пролази по овој земљи — одврати просјакиња.

- Тражили су више таквих, али није нитко хтио да иде за тим послом, осим шегрта Хлапића. А то сам ја.

Дакако да све то није била истина. Али је изгледало као истина, па се стара просјакиња насмијала.

Онда Хлапић узе крпати опанке старе Јане.

А Јана је сједјела и приповиједала Хлапићу све, што је у три села било, јер је она ишла од села до села.

- Синко, путуј само по дану — рекла је она, кад јој Хлапић рече, да ће још данас даље. — Прошле ноћи догодила се несрећа у шуми иза села. Оробили су човјека, који је ишао с колима и с робом на сајам. Нитко не зна, је ли жив или мртав онај човјек, а зликовци су побјегли с колима.

То није било Хлапићу мило. Тко год путује, не воли слушати да се путницима догодила несрећа. Али тако је приповиједала стара Јана. А све, што је Јана приповиједала, била је права истина, јер је она свуда пролазила и све знала.

II. На сајму

Кад је прошло подне, рече Хлапић Гити:

- Вријеме је да идемо. Још је далек пут пред нама. Морамо потражити твога господара.

- Хлапићу — рече Гита — ја сам се предомислила. Ја не идем више к мојему господару.

Кад је Хлапић то чуо, обрадовао се као још никада на свом путу. Он је додуше знао, да ће то за њега бити већа брига, но барем неће бити сам на путу.

Затим се Гита и Хлапић опростише с Мишком и његовим братом, и захвалише њиховим родитељима, па одоше даље на пут.

Ишли су добро и оштро, те су наскоро стигли уједан велики град.

Тај је град био тако велик, да је имао једну велику цркву с два торња и десет малих цркви с једним торњем. Имао је тај град стотину улица, а у свакој улици врвјели су људи као мрави. Свака је улица имала по четири угла, а на сваком углу стајала су два стражара.

Тако је велик био тај град.

Али Хлапић и Гита нијесу требали да прођу свих стотину улица, него само једну, јер су одмах дошли на један врло велик трг.

На тој је пијаци баш био сајам.

На сајму је било двије стотине шатора малених и великих. Продавали су се црвени рупци и црни капути, плави лонци и жуте диње.

Ударали су бубњеви и фућкале су фућкалице, јер се продавало и много играчака.

- Ај! Како је ту све лијепо и весело! — рече Гита. — Останимо мало овдје!

„Ето ти га на!“, помисли Хлапић. „Ја сам знао, да ће она то рећи, чим види сајам.“

Није хтио увриједити Гиту, па рече гласно:

- Не би било паметно, да останемо на сајму.

- А зашто не? — упита Гита.

- Зато, јер би овдје могао бити мајстор Мркоња. Он до сада није никада ишао на сајмове. Но управо неколико дана прије него сам отишао, рекао је: — Кад буде први сајам, ићи ћу на њега. Ваљда није за мене само несрећа на сајму.

- А зашто би била на сајму несрећа за њега? — упита Гита.

- То не знам, али он је увијек говорио, да је од сајма све зло његово.

Нато рече Хлапић:

- Није паметно да останемо. Могао би овдје бити мајстор Мркоња. А могао би овдје бити и црни човјек. А можда је овдје и твој господар с циркусом.

Гита се на то расрдила и рекла:

- А зашто би сви они баш овдје били?

- Зато, јер овдје има пуно људи — а гдје има толико људи, тамо би могао сватко бити — одврати Хлапић.

- То није истина — одговори Гита. — У Бечу има још више људи неголи овдје, па ипак мајстор Мркоња и црни човјек нијесу у Бечу.

Хлапић није знао говорити толико колико Гита, зато се није хтио даље препирати.

И тако они остадоше на сајму.

Је ли то било паметно или није, видјет ће се истом увече. На сајму сви људи тако халабуче, да нитко нема по дану времена мислити на оно, што ће бити увече.

III. Два кошарача

За сада је Гити и Хлапићу било дакако врло лијепо и забавно на сајму.

Дошли су најприје до једнога мјеста, гдје се још јаче викало него другдје на сајму.

Тамо су била два кошарача.

Један је кошарач имао велик шатор плаве и бијеле боје. Под шатором стајали су редови кошара жутих као злато. А горе су висили на конопцима редови кошара црвених и плавих, малих и великих, и шарених и позлаћених. А управо у средини висио је велики красан кош.

- Овамо! Овамо! — викао је кошарач под шатором. — Кошаре! Кошаре! Златом плетене! Свилом везене!

И купци су долазили под његов шатор као пчеле, јер купци највише трче онамо, гдје је највећа вика и позлаћена роба.

А недалеко сједио је на земљи други кошарач. Био је сиромах и није имао шатора. Сједио је на врећи, а око њега стајало само десетак простих и сивих кошара, јер других није имао. Он је шутио, јер није знао да се хвали. А код куће је имао много гладне дјеце, па је био жалостан, што нитко не купује његову робу.

Кад год би се која жена приближила, да погледа сиромахове кошаре, почео је онај кошарач под шатором викати:

- Остави ту робу! Овамо, овамо! Не купуј са земље кошаре! Смијат ће ти се сусједа, да си на смећу нашла робу. Овдје је код мене злато!

И сви су остављали сиромаха, па ишли под шатор куповати робу. Гита и Хлапић дуго су гледали што то бива. Гита је имала добро срце, а још бољи језик, па рече:

- Да хоће гром да удари у тај његов шатор, па да га поклопи тај велики кош!

Баш у то вријеме долазило је опет много жена према кошарачима, да купују робу.

Већ издалека стаде викати онај испод шатора:

- Овамо! Овамо! Ту су кошаре као златне јабуке! — и почео је рукама њихати и трести кошаре над својом главом.

- Хлапићу! — наједанпут рече Гита — ја сам се нешто досјетила! Брже, Хлапићу, дај ми твој нож. О! То ће бити смијешно!

И Гита сама турне руку у Хлапићеву торбу и извади нож. Онда као вјеверица потрчи и сакрије се иза шатора.

„Што ће то сада бити“, помисли Хлапић.

Али да видиш!

Баш кад су жене дошле до шатора да купују кошаре, догоди се нешта таква, да су сви, који су тамо стајали, хтјели попуцати од смијеха!

Изненада наиме почеле су падати као киша кошаре, које су висиле над оним кошарачем у шатору.

Најприје једна, па онда четири, па десет! Ток! ток! ток! падале су кошаре и златне и бијеле и плаве и шарене.

То је пукао конопац, на којему су висиле кошаре!

- Уф! уф! — викао је кошарач и бранио се рукама и ногама као бијесна оса.

Али уто — наопако! — пукне и други конопац!

Изнова се спусте кошаре! Ток! ток! ток! ударале су кошаре по глави и по леђима кошарача. А он је махао, и скакао и викао — тако дуго, док није и он пао.

Сад да видиш! Ваља се кошарач међу кошарама и све виче и кријешти!

- Уф! уф! — хоће да се ископрца.

Али уто „бум!“ Срушио се и велики кош, па поклопио кошарача! И није га више било видјети. Само су руке и ноге вириле из коша. Кошарице су летјеле на све стране, гдје се он ваљао под кошем и махао рукама и ногама!

Сви су се смијали као помамни и нитко није знао, како се то догодило.

Иза шатора чучала је Гита и гледала кроз једну рупицу у платну, па се смијала.

Смијала се већина него други зато, јер је она пререзала с Хлапићевим ножем иза шатора крајеве од оба конопца. До ње чучао је Хлапић и гледао кроз рупицу.

Он је одмах знао, чим су кошаре почеле падати, да је то Гитин посао, па је дотрчао за шатор.

Хлапић додуше не би никада учинио ово, што је Гита учинила. Али сада, кад је кроз рупицу гледао, како се ваља кошарач као велик црн кукац међу жутим кошарама — сад се Хлапић почео тако смијати, да му је торба поскакивала на леђима. А Гита је држала уста руком, само да не вришти од смијеха.

- Али сад бјежмо, да нас не опази! — рече Гита. — Док се он ваља, продават ћемо ми кошаре онога сиромаха.

Гита потрчи до онога сиромашнога кошарача и рече:

- Ако вам је право, продат ћу ја вашу робу.

И одмах пограби Гита лимени тањур, који је сиромашни кошарач приправио за новце. Тањур је био још празан.

Гита почне ударати комадом дрвета у тањур и почне викати:

- Кошаре! Кошаре!

А онда подигне једну кошару на раме и метне на њу папигу. Папига је с Гитом кријештала:

- Кошаре! Кошаре! — Гита је лупала у тањур из свих сила.

И одмах је дошло пуно људи и жена. Чим је око кошарача почела кријештати папига и бубњати лимени тањур, одмах су сви опазили, да су те сиве кошаре боље и чвршће, неголи оне позлаћене. Тако бива на сајму а и другдје.

Сви су сада почели куповати кошару за кошаром од сиромаха. Још није бијесни кошарач под шатором право ни извукао своју црвену главу испод великог коша, а Гита и Хлапић већ су распродали све сиромахове кошаре.

Сиромах се чудио, радовао и смијао од среће. Он је мислио да је Гита са својом лијепом свијетлом косом с неба пала, да му помогне.

Кад су биле кошаре распродане, истресе Гита сав новац у лимени тањур и пружи га сиромаху кошарачу. О, како им је он хвалио!

Кошарач им нато још понуди, да оду с њим у његов сиромашни стан и да тамо преноће. Али Хлапић и Гита хтјели су још да виде сајам, зато захвалише кошарачу на његовој понуди.

А Хлапић рече:

- Хајдемо сад даље, да нас не ухвати онај испод коша.

И Хлапић и Гита одоше. Нитко их више не би нашао међу толиким људима.

А сиромах кошарач сједне и изброји крајцаре у лименом тањуру. Било је управо шездесет круна.

„Е, кад су тако добра та дјеца, нека их срећа прати“, рече он сам у себи.

Да је знао сиромах кошарач, какво зло још данас чека Хлапића и Гиту, сигурно би их одвео у свој сиромашни стан, да их очува.

IV. На вртуљку

Већ су сви продавачи промукли од вике — а то је на сајму знак, да је вечер близу.

Хлапић и Гита дошли су у то вријеме на оно мјесто сајма гдје се окрећу вртуљци и гдје пуцају мале пушке.

Тамо је највеселије зато, јер тко год се једанпут окрене на вртуљку, тому се заврти у глави и он заборави на све бриге.

Сви су се вртуљци окретали, само је један стајао.

А баш тај био је најљепши, јер је имао хиљаду малих звончића и сав је био сребрн.

Али господару тога вртуљка утекле су двије слуге. Један од њих морао би продавати карте за вртуљак, а други би морао звати људе на вртуљак, јахати на дрвеним коњима и лабудовима, те показивати свакојаке вјештине. А обојица се морају непрестано вртјети на вртуљку.

Дакако да господар то није могао сам обављати, јер је био врло дебео, па би му позлило.

- То је добро! — рече Гита. — Ми ћемо му се понудити за тај посао, па ћемо добити вечеру и ноћиште.

Они се дакле понуде господару вртуљка. Кад је господар видио зелене хлаче и сјајну капу Хлапићеву и кад је опазио папигу и сребрну сукњицу Гитину, обрадовао се врло. Они су изгледали као да су се управо за вртуљак обукли. Одмах их је примио у службу.

Господар оде унутра и навије строј. Хлапић и Гита сједну сваки на једнога коња. Трубља затруби: тра! тра! — и за један час заврти се сребрни вртуљак и зазвоне сви звонци — хиљаду звонаца! То је била радост! Гита је стајала на коњу, махала рукама и нагибала се десно и лијево, а Хлапић је викао: — Само двије круне! — А вртуљак се окретао с њима, да је све сијевало.

Људи су оставили друге вртуљке и сви су дошли на овога, јер такве лијепе дјевојчице и тако шаренога слуге у чизмама није било нигдје. То је трајало до касно у ноћ. Све веселије бивало је на вртуљку, а највеселији је био господар, који је набрао пуну врећицу новаца.

Хлапић му је непрестано носио пуне тањуре круна.

Толико, колико се Хлапић тога дана возио на вртуљку, сигурно се још ниједан постоларски шегрт није возио. То би једва и калфа могао да наплати.

Само је Бундаш сједио и гледао за вртуљком и чудио се, што ли је Хлапићу пало на памет, да се толико окреће?

Било је већ јако касно. Али док се вртуљак окреће, не може нитко знати, колико је сати.

Зато се Хлапић и Гита зачудише, кад је строј изненада стао и господар викнуо дебелим гласом људима:

- Хвала лијепа. Једанаест је сати! Сјутра ћемо даље!

Људи се разиђоше, а господар вртуљка донесе велике плахте. Гита, Хлапић и он замоташе цијели вртуљак у плахте. Сад се није видјело ни тисућу звонаца, ни сребро, ни коњи, ни лабудови, него је вртуљак био као велика сива гљива.

Онда господар одведе Гиту и Хлапића под један шатор, гдје се продавало јело.

Већ је било празно на сајму. Само још неколико људи с дугим брковима сједјело је под тим шатором.

Гити и Хлапићу већ није било тако лијепо на сајму као по дану. Господар вртуљка наручи вечеру, па онда Гита, Хлапић и Бундаш вечераху. Сви су шутјели, јер су били уморни и некако невесели.

Кад су били готови с вечером, устане господар, плати вечеру, и они пођоше натраг до вртуљка.

Кад су дошли тамо, рече господар:

- Сад збогом, дјецо; хвала вам!

Хлапић и Гита зачуде се и уплаше. Они су мислили, да ће их господар вртуљка примити на конак.

Хлапић то рече господару.

Господар одговори, да је унутра у вртуљку само један кревет за њега и да нема мјеста за њих.

То је била истина, јер је господар био тако дебео, да је једва могао унутра крај строја спавати.

- А крај коња и лабудова не дам спавати — рече господар кратко. Затим још рече:

- Није зима напољу, а пијаца је велика. Можете спавати гдје год хоћете. Збогом! Лаку ноћ!

Нато одгрне господар мало плахту с вртуљка, увуче се унутра и није га више било.

А Гита, Хлапић, Бундаш и папига остадоше у мраку, у ноћи, сами самцати на великој пијаци.

Нигдје није било никога, само мрак.

Из свих се шатора чуло само хркање трговаца, који су спавали крај своје робе.

То је било доиста жалосно и неугодно. Град је био тако велик — имао је сто улица, а у свакој улици стотину кућа, па ипак су Хлапић и Гита стајали под ведрим небом и знали су, да не могу нигдје покуцати и да ноћас немају ноћишта.

V. Без крова

Хлапић погледа Гиту. Кроз мрак је није могао добро видјети, но ипак опази, да је она спустила главу и почела гладити своју плаву сукњицу.

Хлапић је добро знао, да је то знак да ће Гита проплакати, а то он није могао да гледа. Зато рече весело:

- Не бој се ништа! Топло је и тихо вријеме. Спават ћемо напољу. Имат ћемо бар доста уздуха, ако и не отворимо прозоре. — Тако се шалио Хлапић, а онда рече:

- Хајде, да нађемо мјесто.

Одмах крај вртуљка лежале су празне вреће и крпе, у којима су трговци довезли робу. Хлапић је то упамтио. Он одведе сада Гиту онамо. Видјело се није готово ништа, па су тапали по мраку.

- О, да смо бар отишли с кошарачем к његовој кућици! — уздахне Гита.

- Онда се не бисмо возили на вртуљку — рече Хлапић и обоје се развеселише, кад су се сјетили, како је лијепо било, док су звонили звонци и док се кретао вртуљак.

Затим Хлапић напипа у мраку вреће и крпе и намјести их како је боље могао.

- Ето видиш — рече он Гити — спават ћеш као грашкова краљевна. Гита је смјестила своју папигу крај себе и легла на свој лежај.

А Хлапић и Бундаш легоше један до другога на голу земљу. Бундаш је тихо и тужно цвилио — не ради себе, јер је он увијек на земљи спавао — него ради Хлапића.

Све је било тако тужно, да су Гита и Хлапић морали нешто разговарати.

- А каква је то била грашкова краљевна? — упита Гита. Она је радо слушала приче о краљевнама и по дану, кад је сунце сјало — а камоли не сада, кад је све било тако жалосно око ње!

- То је била краљевна, која је залутала и дошла у неки златни двор — почне приповиједати Хлапић. — Двор је био сав златан, паче стубе и прагови били су од суха злата. Али у двору је живјела једна стара краљица, која није никому вјеровала. Та стара краљица није дакле вјеровала, да је права краљевна к њој залутала. Зато она метне у кревет краљевне једно зрно грашка, а на њ три сламњаче и девет блазина. „Осјети ли грашак преко три сламњаче и девет блазина, онда ћу знати, да је права краљевна“, рече стара краљица. Други дан ујутро упита стара краљица краљевну, како је спавала. „О“, зачне плакати краљевна, „мучила сам се цијелу ноћ и пуна сам модрица. Било је читаво тврдо брдо у мом кревету.“ Сад је стара краљица била сигурна, да је то права краљевна. Само права краљевна може бити тако њежна, да осјети грашак кроз девет блазина као брдо. И поклонила је краљица краљевној свој краљевски плашт и своју златну круну, јер је она била већ стара, па ју је бољела глава од самога краљевања.

Тако је приповиједао Хлапић. А то је била врло лијепа и весела приповијест. У њој има толико блазина и златан двор, да су Хлапић и Гита након те приповијести много веселије заспали на тврдој земљи и под ведрим небом.

Била је управо поноћ, кад су заспали. Тако се свршио шести дан Хлапићева путовања.

Сада долази седма ноћ Хлапићева путовања. Све, што се у тој ноћи догодило причиња се као право чудо. Но чуда има свуда на свијету и сви људи заједно не би могли измислити толика чудеса, колико их се сваки дан на свијету догађа. Па тако је и Хлапић на свом путу по бијелу свијету доживио те ноћи много чуда и многе необичне и погибељне згоде.

Али зато ипак нека нитко не буде у превелику страху. Хлапић је тако мален и тако добар, да ће ваљда срећно избјећи свакој погибли.

Седма ноћ хлапићева путовања

I. Познати глас

Једва су Хлапић и Гита заспали, пробуди се Гита, јер је кроз сан нешто чула, од чега јој је срце весело закуцало.

Она је сјела на свом лежај у и слушала. Негдје је рзао коњ.

Једанпут зарже коњ. Гити се учини, да она позна тај глас.

Други пут зарза коњ. Гити се још већина учини, да она позна тај глас.

И трећи пут зарже коњ, а Гита скочи са свога лежаја и кликне:

- Хлапићу, о Хлапићу! Да знаш чији то коњ рже! Хлапићу, хајде са мном!

Мјесец се већ дигао на небу и било је свјетлије.

Хлапић се дигне, па онда он, Бундаш и Гита поду између шатора према оној страни, гдје се од часа до часа чуло оно рзање.

Још мало, па Хлапић и Гита дођоше на један велики празан простор. Насред тога простора стајао је велики шатор, затворен и тих као да спава. Над вратима била је дугачка црна плоча, а на плочи велика слова.

То је био Гитин циркус!

- О, Хлапићу! Хлапићу! — кликне опет Гита — то рже мој Соко! мој драги, мој мали Соко!

Гита је у том часу заборавила за страх пред господаром и заборавила је, како више неће да се врати к њему. Она је само мислила на свога коњића, с којим је толике године дијелила у циркусу и добро и зло, па којега је на цијелом свијету највише вољела. Гита је сада толико жељела да види свога коњића, те није могла одољети тој жељи.

- О Хлапићу! Ја идем унутра да видим свога Сокола — рече она.

- Онда ће те опазити господар и ми ћемо се морати растати — рече тужно Хлапић.

- О, нећемо! Ја нећу да останем код њега! У циркусу сад све спава и нитко не чује ништа, јер су сви уморни од представе — шапутала је Гита. — О, молим те, хајдемо унутра.

Стајали су сада посве близу штале, која је била крај циркуса начињена од платна као циркус.

Гита је дакако добро знала, куда се може унићи у њезин циркус! Она дакле придигне с једне стране мало плахту и шапне још једном. — Видиш, Хлапићу, овуда ћемо унићи!

И већ се Гита увукла у шталу, а за њом Хлапић с Бундашем. О, то је доиста било одвећ погибељно!

II. По ноћи у циркусу

Одмах крај улаза спавао је на слами један човјек.

- Не бој се — шапне Гита — тај се не би пробудио, да му у уши затрубиш. Ја знам, како се спава након представе.

На једном штапу висио је у штали обруч. То је било мјесто, на којему је увијек боравила Гитина папига.

Гита метне папигу на обруч. Кад је папига видјела, да је на свом мјесту, на којему је толико година боравила, помислила је:

„Сад је све у реду“, и метнула је главу под крило, па заспала.

Дакако да се то само папиги чинило.

За Хлапића и Гиту било је сад све опасније и опасније.

Они су се срећно провукли крај онога човјека, који је спавао. У штали је горјела свјетиљка.

Хлапић опази на свакој страни штале по четири коња. Осам коња, то дакако није било пуно за циркус, али за Хлапића је то било јако пуно.

- О — тихо кликне он — колико је коња и како су красни!

Али Гита није слушала. Она је већ била код свога малог коњића.

- Соколе! Мој драги Соколе! — шапутала је коњићу, грлила га око врата и гладила рукама по бијелим леђима.

А Соко је окренуо своју лијепу главицу и наслонио је Гити на раме, те тихо зарзао од задовољства.

- Соколе мој! Мили мој! Како ли ћу те оставити, како ли ћу те оставити! — шапутала је Гита.

Хлапић је уто пошао мало даље по штали.

- Овај вам је вранац најљепши — тихо зовне Хлапић Гиту.

- Ми немамо вранца — одговори тихо Гита.

- Видиш, да је ту — одврати Хлапић.

Гита дође к Хлапићу. И збиља! Пред њима је стајао красан мален вранац — као угаљ, а сјајан као сунце. Грива и реп били су му сасвим кратко одрезани, а око зглобова имао је жуте красне навлаке.

Зачуђено је Гита гледала коња. Дуго га је гледала, а онда рече:

- Ово је право чудо! То је онај вранац, на којему су се јучер возили црни човјек и Грга. Премда има кратку гриву и кратак реп и жуте навлаке, ипак је то онај исти вранац.

Хлапић то није вјеровао и они пођоше к јаслама, да виде вранца изблиза.

Али уто — који страх спопаде Гиту и Хлапића!

Они зачују наједанпут, како кроз циркус нетко иде према штали. Чули су се дубоки мушки гласови, разговор и тешки кораци по пијеску у циркусу.

- О, што ћемо! Што ћемо? — уплашено прошапта Гита.

- То је мој господар! О, Хлапићу, драги Хлапићу, ја нећу да останем код њега, ја се бојим!

Што су могли сада учинити Хлапић и Гита неголи сакрити се брже-боље под јасле испред вранца?

Хлапић, Гита и Бундаш подвуку се дакле брзо под јасле. Под вранцем је лежала слама. Хлапић подигне рукама сламу пред јасле, да их није могао нитко видјети. Уто униђу у шталу два човјека.

III. Нова погибељ

- О Боже, тко то иде? — шаптали су Хлапић и Гита. Они су чучали под јаслама и вирили кроз сламу. Шутјели су као мишеви, само им је срце јако куцало.

А кад су она два човјека дошла под свјетиљку и кад су их Гита и Хлапић препознали, онда их је још већи страх обузео.

Та два човјека били су господар циркуса и црни човјек.

„О, откуда се они познају и што раде тако касно у штали!“, помислише Гита и Хлапић и све им је тјешње бивало око срца.

Али тко би помислио каква нова погибељ запријети сад Хлапићу и Гити! Црни човјек и господар циркуса пођоше равно к вранцу и дошли су тако близу Хлапића и Гите, да их је од њих дијелила само једна шака сламе.

Како су сада истом шутјели Хлапић и Гита! Тако су тихо дисали, да ни сламка није шушнула око њих.

- Бундаш! Драги мој Бундаш! Немој лајати! — шаптао је Хлапић Бундашу у ухо и тијесно га је загрлио, јер је осјетио, како се Бундаш тргнуо, кад је препознао црнога човјека. А Бундаш је био добар као добар дан, па кад је осјетио, да Хлапићеве руке дршћу, зашутио је као мртав. И сада су црни човјек и господар циркуса почели разговарати.

IV. Два опака човјека

Да није Хлапић био тако сиромашан, не би он ваљда никада видио изблиза два тако опака човјека, као што их је сада морао гледати и слушати. На свијету има, наиме, срећом тако мало опаких људи као што има мало пушивога боба у здјели, па су и у овом крају живјела у то вријеме само та два опака човјека. Али Хлапић је био сиромашно дијете, а сиромашна дјеца познају цијели свијет.

Да није Хлапић био такав сиромах, сигурно не би он сада у ноћи чучао под јаслама, нити би слушао страшни разговор црнога човјека и господара циркуса.

- Сјутра одлазим с циркусом преко седам градова у осми град — рече господар циркуса. — Погледај прије вранца, како сам га уредио! Кад дође на њега свила, ремење и седло, неће га сигурно нитко препознати, не бој се.

- Ја се не бојим, јер знам, да си ти мудрији од лије у планини — одговори црни човјек. — Али сад ми изброј тврде дукате за вранца, јер није било лако до њега доћи.

- Избројит ћу ти дукате — рече господар. — Но прије ми реци, гдје је сада онај човјек, чији је био вранац?

- Њега се не требаш бојати! Он је у шуми, гдје је шума најдубља. Свезан је с три конопа за најјачи храст. Тај сигурно неће утећи, кад сам га ја везао, нити ће скоро ићи на сајам.

Тако рече црни човјек и насмије се тако страшно, како се смију само опаки људи, кад говоре опаке ствари.

Сад истом извади господар тешку кесу и стаде бројити златне дукате на руку црному човјеку. Али њихове су руке биле тако црне, да су и златни дукати на њима потамњели.

- А сад збогом! Чекају ме кола и морам даље, док је ноћ — рече црни човјек.

- А куда се тако журиш? — упита господар.

- Идемо ноћас прије зоре по једну краву. Гргу сам већ тамо синоћ послао, да ме чека. Али Грги не вјерујем пуно — рече црни човјек.

- А куда идете по краву? — упита господар.

- Ја још нијесам био на оном мјесту. Али ми рекоше да је кућа сама на цести, а у кући нема никога него жена и дијете. То ће бити лак посао. Али још треба три сата вожње до тамо, јер идем наоколо — рече црни човјек.

- А како ћеш наћи ту кућу, кад велиш да још нијеси био тамо? — упита господар.

- Лако ћу је наћи. Чуо сам, да је малена, стара и окрпана, и да је велика плава звијезда на њој — одговори црни човјек.

Нато изиђоше из штале у циркус. Затим се чуло, кад си пред циркусом рекоше „збогом“ и „срећан пут“, те је опет све било тихо.

V. Хлапићева одлука

Кад је све утихнуло, изађу Гита и Хлапић с Бундашем испод јасала.

Нитко неће ни помислити, како је сада било Хлапићу!

Из разговора црнога човјека сазнао је Хлапић, да су црни човјек и Грга оробили онога човјека, који је ишао на сајам и да су му отели робу и коње, а њега свезали у шуми. Али што је Хлапићу још више било на срцу, било је ово: он је сада знао, да црни човјек и Грга иду ноћас, да одведу краву Марку и његовој мајци, који су били тако сиромашни! Дакако да је о Марковој кући говорио црни човјек, јер је само Маркова кућа била у оном крају тако малена и стара и само она је имала велику плаву звијезду под прозорима.

Промисливши све то, рече Хлапић само ово:

- Збогом Гито, морам се журити. Остани код свога господара и немој плакати.

Али Гита је плакала, прије неголи је Хлапић право изговорио те ријечи.

- Куда идеш, Хлапићу? — шаптала је она.

- Ја морам доћи до Маркове куће прије неголи црни човјек буде тамо, да кажем Марковој мајци нека чува своју краву — одговори Хлапић.

О сиромах Хлапић, како ли је добро срце у њега! А како је далек пут пред њим, и како су малене ноге његове!

- Хлапићу, Хлапићу! То је далеко, а црни човјек је на колима! — шаптала је Гита.

- Зато се управо и морам пожурити. Збогом, Гито, за тебе је боље да останеш! — рече Хлапић.

- Ја идем с тобом — одговори Гита и престане плакати. Хлапић није имао времена за разговор. Зато он не одговори ништа, него пође до онога отвора, куда су унишли у шталу, подигне плахту и изађе са Бундашем у ноћ и мјесечину. За њима изађе и Гита.

Хлапић није говорио ништа. Његове чизме журно су ударале по камењу дугачке градске улице. За њим су исто тако журно лупале мале Гитине ципелице. Најбрже су тапкале ноге Бундашеве.

А онда су изашли из тога града, гдје им се чинило, да сваки прозор слуша, хоће ли они штогод проговорити о црном човјеку.

Пред њима је сада лежала на мјесечини дугачка и бескрајна цеста.

Бог зна, види ли мјесец далеко тамо на цести једну кућицу с плавом звијездом и хоће ли он ове ноћи срећно довести Хлапића и Гиту до ње.

VI. По ноћи на путу

Многи људи приповиједају, да трава и цвијеће ноћу разговара. Ако ли је то истина, онда су сигурно те ноћи све ливаде шаптале:

- О, мала дјечице! Куда ћете ноћу на тако далек пут?

Али Хлапић није мислио, да је тај пут далек, нити је мислио на то, да га он не може брже превалити него онај, који је на колима. Хлапић је само мислио на то, да мора свакако доћи до Маркове куће прије зоре. А то је јако добро, јер тко тако мисли, оному ноге саме иду.

Хлапићеве су ноге заиста тако добро и брзо ишле, да се Гита наскоро уморила. То је било зато, јер она није познала Марка и није тако вруће жељела као Хлапић, да му помогне.

- Хлапићу! Ја бих се мало одморила — рече иза некога времена Гита. У ноћи сваки човјек тише говори, јер је такав мир, да се свака ријеч далеко чује.

- Ја нијесам уморан — рече Хлапић. — Немам времена. Хајде још мало, Гито. — Он се одмах побојао, да ће бити тешко с Гитом.

Гита само мало уздахне, па су опет даље ступали по цести.

Дакако да је Гита непрестанце мислила о вранцу, о Грги и о црном човјеку. Она је размишљала, како ли су они могли довести вранца у циркус крај толиких стражара у оном граду. Напокон је упитала Хлапића:

- Како то, Хлапићу, да стражари нијесу уловили црнога човјека и Гргу, кад су се довезли у град на вранцу?

- То је зато, јер овдје стражари стоје обично на углу, а зликовци се возе посред цесте — одговорио је Хлапић.

То се додуше учинило Гити врло смијешно, али је онда одмах помислила, да је Хлапић шегрт, па је ваљда паметнији од ње. И тако је Гита опет зашутјела.

И онако њихов разговор није ништа користио, јер је ипак уза сав разговор било врло чудно у ноћи на путу и тко год није још у ноћи ишао између ливада, мислио би да сања.

Крај Гите и Хлапића сваки час је прелетио по који велики ноћни лептир, штоно удара крилима као птица. По трави крај цесте касао је управо уз Гиту један стари накострушени јеж, а тамо на ливадама вириле су сваки час из траве високе уши којега зеца. А оно, што је шушкало и трчало кроз грмље управо крај Хлапића и Гите, то су биле препелице.

По ноћи животиње не бјеже тако од човјека као па дану и нијесу тако плашљиве, а то зато, јер животиње знаду, да се човјек боји у ноћи, а оне се не боје.

И заиста би Хлапићу и Гити ипак страшно било овако усред ноћи на великој цести. Но с њима је био Бундаш, а Бундаш је весело пред њима трчао, махао репом и дизао главу к Хлапићу, као да му говори:

- Хајдемо сами! Ја све то добро познам!

Кад су тако прошли опет један комад пута, рече Гита:

- Хлапићу, дај да мало починемо! Ја не могу даље!

Заиста су Гитине ножице биле још мање него Хлапићеве, а имала је на њима само мале свилене ципелице, док је Хлапић имао чизмице.

- О, Гито, још је врло далек пут пред нама, још треба да прођемо много села и једно раскршће — рече Хлапић.

Кад је Хлапић споменуо раскршће, сјетила се Гита одмах, како су тамо на раскршћу јурила јучер кола и поплашени коњи и како је пред њих пао црни човјек.

- Хлапићу, Хлапићу, а да сада његова кола дојуре да нас нађу на цести! — рече Гита и почне плакати.

Кад је Гита проплакала, онда дакако није више било могуће да се даље иде. Она је сјела покрај цесте и прикрила лице рукама. Хлапић је стајао пред њом и шутио. „Што да сада чиним?“ мислио је Хлапић. Гиту није могао оставити саму у ноћи на путу, а с њом сигурно неће никако доћи до Маркове куће прије зоре. Хлапић је био жалостан, јер му се учинило као да издалека види и чује, како се црни човјек шуња, да одведе ону лијепу шарену краву Маркову! „Што да учиним! Што да учиним!“, мислио је Хлапић.

О, Боже мој! Да ткогод дође сада у помоћ овому малом шегрту, који стоји жалостан у ноћи на цести!

VII. Кола у магли

Тако је стајао Хлапић и гледао десно и лијево по цести као да чека помоћ.

Кад је тако погледао натраг напрама граду, опази Хлапић, како се у даљини нешто миче по цести. Али сједне се ливаде вукла магла преко цесте, па није могао на мјесечини распознати, што се то миче у магли. Само се чуло, како нешто тихо полако штропоће.

У ноћи нитко не мисли најприје „то долази пријатељ“ већ сватко мисли „то иде непријатељ“.

Тако је било и Хлапићу, кад је разабрао, да долазе кола по цести.

Било му је некако чудно на срцу, а Гита је кроз плач шаптала:

- О, Хлапићу, зашто смо пошли ноћу на пут?

Само Бундаш је дизао њушку увис и био је задовољан.

Кола су се приближила и чинило се, као да се велико брдо ваља по цести. У магли се свака ствар чини трипут већа неголи је уистину.

Већ су кола дошла у близину Хлапића и Гите.

Видио се и човјек, који је сједио у колима и тјерао свога мршавог коња.

Уто је добри мјесец освијетлио још јаче својим сребрним свјетлом кола и човјека, а Хлапић и Гита кликнуше од радости.

Препознали су својега пријатеља, сиромаха кошарача са сајма.

VIII. Помоћ

То заиста није било никакво чудо, јер се кошарач није туда возио зато, што су Гита и Хлапић стајали усред ноћи на цести и требали помоћ, него се он туда често возио и кад њих није било.

Кошарач се, наиме, возио увијек далеко у један врбик по добре шибе за кошаре, јер у близини града није било доброга шибља. Ниједан кошарач није ишао тако далеко по шибе као тај сиромах, али зато у ниједнога нијесу биле тако јаке и добре кошаре као у њега.

Зашто је баш он морао да буде најсиромашнији у цијелом граду, премда је ишао најдаље по добре шибе и плео најбоље кошаре — о том није Хлапић сада имао времена да мисли. О том су већ мудраци у оном граду писали велике књиге, али ни они не знаду, зашто је тако.

Хлапић, Гита и Бундаш похрлише према колима.

Кад их је кошарач опазио по мјесечини на цести, помислио је још више неголи прије, да су та дјеца пала с неба, па да ноћу путују по мјесечини, а по дану помажу сиромасима.

Но Хлапић је сада сам требао помоћ и он замоли кошарача, да њега и Гиту повезе комад пута.

Кошарач је био врло срећан, што може помоћи тој дјеци која су му на сајму тако добра била — и тако Хлапић и Гита сједоше у кола, а кошарач потјера мршавог коња.

Хлапић одмах приповједи кошарачу, зашто они ноћу путују. На концу рече:

- Прије зоре морам бити код оне мале кућице, што има плаву звијезду и што стоји сама на цести.

- Ја знам, гдје је та кућица — одговори кошарач. — Није далеко од мојега врбика. Кад дођемо до врбика, показат ћу вам пут до кућице. Бит ћете тамо много прије неголи зора сване.

Да је то било Хлапићу мило, може сватко мислити. Одмах му се чинила и цеста краћа.

Кошарачев мршави коњ ишао је добро и хитро. У доброга господара увијек је и добар коњ, а кошарачев је коњ сада знао, да мора бити нешто важно, док га његов господар нагло тјера.

Кола су подједно штропотала, Хлапић и кошарач су разговарали, Гита је задријемала у колима, Бундаш је пак весело трчао сад уз лијеви сад уз десни котач, како је то увијек откад имаде на свијету паса и котача.

Тако су се довезли до онога раскршћа, гдје је цеста полазила на двије стране.

- Ми ћемо на ову страну преко брда кроз шуму. Јер је то краћи пут — рече кошарач Хлапићу.

- О не идите онуда — викне Гита, која се одмах пробудила, кад је чула, да иду у шуму. — То је она шума, у којој су оробили некога човјека.

Али кошарач је већ много година ишао оним путем и није могао вјеровати, што Гита и Хлапић приповиједају. Зато рече:

- То је много краћи пут до мога врбика. Не бојте се ништа. Ја још нијесам видио у тој шуми зла човјека.

Кошарач је био велик сиромах, а сиромах човјек мало се када боји.

Тако они закрену колима на брдо у шуму.

Хлапићу је то било право и драго, јер је знао, да је то краћи пут до Маркове куће. А тко год иде некому у помоћ, тај се не боји ничега, већ само да ће закаснити.

IX. Хлапић и Гита опет сами

Возили су се најприје по цести на брдо, а онда су унишли у шуму. Шума је била тако обасјана мјесечином, да се причињала као расвијетљени дворови.

Мјесец је још увијек био јасан. Да ли је био на небу који облачак, то нијесу могли да виде ни Хлапић ни кошарач, јер је шума била око њих.

Кад су дакле с колима изашли из шуме, опази Хлапић, да су наврх брда, које није било баш високо.

А кошарач заустави кола и рече:

- Ево, дјецо, ова стаза налијево довест ће вас до кућице с плавом звијездом. Најприје ћете доћи до оне шикаре тамо доље. Кад прођете стазом ту шикару, одмах ћете видјети кућицу.

Затим рече кошарач, јер је опазио, да је тамо на небу велики облак:

- Бит ћете на цести прије неголи облак сакрије мјесец.

А што је све Гита хтјела приговорити! Како ли се она уплашила, кад је чула, да ће сад опет сами остати! Но Хлапић одмах скочи с кола и рече кошарачу:

- Хвала вам, што сте нам помогли! А кошарач скине Гиту с кола и рече:

- Срећно пошли, драга дјецо!

Онда потјера коња и пође надесно низбрдо, а Хлапић рече Гити:

- Наш је пут налијево низбрдо.

То се све догодило тако брзо, да Гита није доспјела ни ријечи да проговори или приговори.

Тако Гита и Хлапић остадоше опет сами с Бундашем на путу, на мјесечини, међу шумом и шикаром.

Још једанпут им се из даљине јави кошарач и зовне их:

- Дјецо!

- Ој! — одврати Хлапић, јер се кроз шуму и брда ништа тако добро не чује као „ој!“

- Пазите! Близу пута има откопана стијена.

И збиља доље управо крај Гите и Хлапића видјела се на мјесечини велика стијена, гдје се камен вадио.

Било би опасно по мраку поћи онуда, јер би се могла нога оклизнути, а путник пасти и пострадати.

Но Хлапић и Гита прођоше по јасној мјесечини крај те стијене сасвим лако, а онда су наскоро сашли с брда опет на равницу.

Хлапићево је срце било радосно, јер је знао, да је тамо иза оне шикаре цеста и Маркова кућица с плавом звијездом.

Сад ће бити све добро, ако остане јасна мјесечина, како је кошарач рекао.

X. У ШИКАРИ И МРАКУ

Облаци не иду онако, како људи говоре, него онако како их вјетар носи.

Све до шикаре видјели су Хлапић и Гита свој пут тако јасно, као да је дан.

Но кад су унишли у шикару и били усред ње, постало је мјесечево свјетло све слабије и слабије. Долазио је облак, да покрије мјесец.

Стаза је кроз шикару била уска и слабо се видјела.

- Хајдемо само! Хајдемо! — говорио је Хлапић сам себи. — Ја све добро видим.

Хлапић је врло мудро чинио, кад је то сам себи говорио. Његове су очи одмах много боље видјеле у мраку, чим је то изрекао. Гита је ишла за Хлапићем, јер она није ништа видјела у мраку, а Бундаш је ишао пред Хлапићем.

Онда је дошао облак и покрио мјесец сасвим. Облак је био густ и тежак. Сад је заиста у шикари био такав мрак, да се није могло ништа видјети.

Хлапић је тапао рукама, да нађу стазу, а трње и шибе хватале су здесна и слијева Гиту за њезину плаву сукњицу.

- Сада не можемо даље — рече Хлапић — јер не видимо стазе, па бисмо залутали.

Дакако да је то било жалосно, јер се журио к Марку. Али Хлапић није хтио бити жалостан, јер је гледао на небо и надао се, да ће облак скоро проћи, а Маркова кућа није више далеко.

- Сад ћемо мало сјести и почекати — рекао је Хлапић Гити.

Нато су сјели у мраку и тишини на један пањ, који је лежао у шикари и шутјели су.

Око њих је сигурно било у шибљу и шикари много птица: косова, сјеница и дивљих голубова. Но они су дакако шутјели исто тако као Хлапић и Гита, јер су се ваљда бојали лисице.

- О, само да могу за времена доћи до Маркове кућице! — рече напокон Хлапић.

- О, само да црни човјек не иде истим овим путем! — уздахне Гита.

- Он је рекао, да иде наоколо, а ово је пријеки пут — одврати Хлапић. У исти час учини се Хлапићу и Гити као да није у шикари више тихо као прије.

На другој страни шикаре, иза њих, нешто је шуштило.

- О, Хлапићу! Што је то? — упита Гита тихо.

- Ваљда је зец — одговори Хлапић. Затим се чуло, како пуца сухо грање.

- О Хлапићу! Хлапићу! Што је то? — шаптала је Гита све тише у оном мраку.

- Можда је лисица — одвратио је Хлапић и устао с пања, те држао Бундаша уза се.

Но није могао ништа видјети, јер је облак још увијек био над мјесецом.

Уто је грмље све ближе и ближе почело пуцати. Грање се ломило, и Хлапић је сад знао, да нешто велико иде кроз шикару.

- О Хлапићу! Хлапићу! То није лисица! — прошаптала је Гита тихо као дах.

- Онда је... — започне говорити Хлапић. У тај час заврисне Гита у сав глас: -Хлапићу! Хлапићу!

Сасвим близу Гите закашљао је, наиме, човјек.

XI. Страва

Кад је Гита вриснула и зовнула Хлапића, престало је наједанпут шушкање у грмљу. Ох! То је било још страшније! Та тишина, па онда онај мрак, нигдје се ништа не миче, а ипак Хлапић и Гита знаду, да је овдје у грмљу сасвим близу њих човјек! А не знају тко је и што хоће!

Само Бундаш вуче и потеже Хлапића и сав стрепи од узрујаности.

А онда — наједанпут — зањише се грмље, иза Хлапића и Гите пукне неколико сухих шиба — а Хлапић и Гита опазе у мраку, како је пред њих нагло изашао на стазу неки високи и широки човјек. Још један час — и Хлапић и Гита чују како тај човјек пали жигицу.

Жигица се запали...

Тко је читао ову књигу до овога мјеста и тко је заволио Хлапића, тај би најбоље учинио, да за сада затвори књигу и да до сутра не чита даље.

XII. Изненађење

Жигица је планула. Око онога се човјека засвијетлило. Хлапић му погледа у лице...

То је био мајстор Мркоња!

О Боже мој! Баш мајстор Мркоња! У подерану одијелу и блијед стајао је пред Хлапићем и кликнуо својим добрим гласом:

- Уистину, си то ти, Хлапићу!

- Мајсторе! — кликнуо је само Хлапић и пружио обје руке према мајстору — или од страха или од радости.

А што је онда учинио мајстор Мркоња? О да знате!

Мајстор Мркоња брзо је приступио к Хлапићу — дигао га к себи и рекао: — О, мали мој Хлапићу!

А затим је први пут у животу мајстор Мркоња погладио Хлапића по лицу и по глави.

Права, жива истина! Мајстор Мркоња погладио је Хлапића! Тому се Хлапић заиста више чудио него свим другим чудесима, која су му се те ноћи догодила, или која ће му се у цијелом животу догодити!

Које чудо, да су сада у том часу и мајстор Мркоња и Хлапић од радости мало заплакати — премда плач иначе не пристаје ни правому мајстору, ни правому шегрту, јер су они обојица мужеви, па не смију плакати.

XIII. Како се то све догодило

А онда су у шикари и мраку сјели на исти пањ Хлапић, мајстор Мркоња и Гита.

Они су тако задивљени били над свим, што се догодило, да нијесу још право знали, што да сада учине, ни што да најприје говоре. Чинило им се, да ће се и сам мјесец, који је баш излазио опет иза облака, зачудити, кад види, тко сада сједи на том пању!

Само Бундаш није се чудио. Он се предњим ногама подигао на Хлапићева кољена и гледао је сад Хлапића, сад мајстора Мркоњу. Бундаш је, наиме, био увјерен, да су се Хлапић и мајстор Мркоња овдје састали, да кроје чизме и ципеле и све је чекао, кад ће мајстор извадити шкаре и донијети кожу. Пси не могу никада ништа ново помислити — него мисле само оно, што је већ више пута било.

Међутим је мајстор Мркоња почео да приповиједа, како је он овамо доспио, а Хлапић је сада дознао толико тога, да му се још осам дана иза тога пушила његова мала шегртска глава.

А да не би и онима, који читају ову књигу, било исто тако, приповиједат ћемо укратко, што се догодило с мајстором Мркоњом.

Мајстор Мркоњу оробили су у шуми зликовци, кад се прије два дана возио с робом на сајам. Он је био онај оробљени трговац, о којем је приповиједала просјакиња Јана. То се догодило овако:

Мајстор Мркоња возио се у рану зору кроз шуму на сајам и био је сам на колима, јер је онај кочијаш, чији су били коњи, отишао напријед с другим колима.

Кад је дошао мајстор Мркоња с колима на оно мјесто, гдје је шума најгушћа, скочила су из засједе два човјека на њега.

Бацили су га с кола, свезали су га и одвели дубоко у шуму. Тамо су га привезали заједно дрво и оставили без хране и пића, па отишли.

Цијела два дана био је мајстор Мркоња тако свезан за дрво и већ је мислио, да му нема спаса, па је препоручио своју душу Богу. Промислио је на све добро и све зло, што га је у свом животу починио. Сјетио се и на Хлапића, те пожелио, да га барем још једанпут у животу види. Кад је човјек два дана без јела и пића свезан за дрво, онда има времена, да се на све сјети и онда посве друкчије мисли о свом шегрту, него кад у радионици виче на њега.

Мајстор је Мркоња, дакле, већ спустио главу и није се ничему надао, него је мислио, да никад неће жив бити одвезан од тога дрвета. Тако је он барем приповиједао сада Хлапићу.

- Но ове ноћи — приповиједао је он даље — видио сам наједанпут, како по мјесечини иде к мени један од оне двојице људи, који су ме оробили. Ја сам мислио, да је дошао мој свршетак. Но кад је тај човјек дошао близу, приступио је к мени и почео развезивати конопац, којим сам био свезан. Кад ме је одвезао, рекао је:

- Иди сада с милим Богом и жури се да утечеш из ове шуме!

А нато је извадио још из џепа свезани рубац. У рупцу је био омотан сребрни новац. Он извади новац, пружи ми га и рече благим гласом:

- Узми тај новац. Откад сам добио тај новац, окренуло се моје срце од зла на добро. Можда и теби донесе срећу. А ја идем у свијет да окајем своје гријехе.

Кад је мајстор Мркоња то приповиједао, ускликне Хлапић:

- Ох! То је био Грга! То је сребрни новац, који сам му ја донио од његове мајке. О, није бадава плакала његова стара мајка над оним сребрњаком!

- Заиста није бадава плакала, јер то је сада чудотворни сребрњак — одговори мајстор Мркоња.

„Можда је и мајстор Мркоња зато тако добар са мном, јер је у њега тај чудни новац“, досјети се Хлапић. Хлапићу је било врло мило, кад се тому досјетио. Он је, наиме, већ помислио, да је мајстор само зато тако добар, јер је био два дана без јела и пила.

Затим мајстор Мркоња доврши своје приповиједање и рече: — И тако сам ја ради сајма скоро унесрећен и по други пут.

- А кад вас је сајам унесрећио први пут? — упита Хлапић.

- То ћу ти код куће приповиједати. Ти ћеш се, наиме, сад к мени вратити, мали Хлапићу, и бит ће ти добро, не бој се. Сад не могу приповиједати, мори ме глад, јер сам појео само комадић суха круха, који ми је у џепу остао, жеђ сам једва утишао на потоку.

Уто је облак прошао и била је опет јасна мјесечина. Мајстор Мркоња погледа Гиту која је још увијек сједјела тиха и мирна као мала и лијепа, а уплашена птичица.

- А тко је ово? — упита мајстор Мркоња.

- Ово је сирота без оца и мајке као и ја. Ми путујемо заједно — одврати Хлапић.

- Повест ћемо онда и њу кући — одврати мајстор и Хлапићу се учини, да је мајстор тужно уздахнуо.

Али онда кликне Хлапић Гити:

- О, колико сам сада времена изгубио. Ено мјесец је јасан, журимо се до Маркове куће!

- Хајдемо заједно — рече мајстор Мркоња. — И мени није ова шума драга. Приповиједат ћеш ми путем, куд се тако журиш.

XIV. Код Маркове куће

Наскоро су изашли из шикаре. Мајстор Мркоња водио је Хлапића за једну руку, а Гиту за другу. Дакако да је тако било врло лијепо путовати преко ливада по мјесечини. Хлапић је приповиједао мајстору о црном човјеку и о Марковој крави.

Затим су изашли на цесту, и видјела се већ у близини Маркова кућица. Наскоро стигоше до ње. Око куће било је све мирно и видјело се, да се није још никакво зло догодило. Из штале чуло се звонце. То је била она лијепа шарена крава, што је унутра грискала сијено и звонила својом клепком испод врата.

О, како је сада био срећан Хлапић, кад је видио, да је за времена дошао, јер црни човјек није још одвео краву!

Било је то пред зору.

У кући је било све тихо. Марко и његова мајка још су спавали.

Уто Хлапић покуца на врата, а Маркова мајка изађе да види, тко је.

Сад јој Хлапић приповједи, зашто је дошао и рече јој нека чува своју краву.

Кад је Маркова мати чула о чем се ради, дигла је она три пута руке к небу и захвалила Богу, што јој је послао Хлапића.

Да јој је црни човјек одвео краву, остала би она и Марко сами с десет гусака. А с десет гусака не може живјети мати с дјететом.

- По сто пута хвала ти, дијете моје! — рекла је она и загрлила Хлапића.

Нато се Хлапић опрости с њом и пође даље с мајстором Мркоњом и Гитом, који су га на цести чекали.

Маркова се мати одмах обукла у своје најбоље хаљине и отишла у опћину по стражара.

Од то доба чувала су сваку ноћ два опћинска стражара њену малу кућицу. Опћински су стражари врло храбри, они чују и виде далеко и гдје они страже, ту се не може никому ништа догодити.

Но црни човјек није дошао ни те, ни друге, ни треће ноћи: није дошао никада. Тако да су стражари попушили већ сваки тридесет лула — сваку ноћ по три луле — а онда више нијесу ни долазили.

Људи су након неколико дана нашли једнога мртвог човјека, који је пао ваљда у ноћи тамо с оне откопане стијене, коју је кошарач показао Гити и Хлапићу на мјесечини.

***

Тај мртви човјек био је умотан у црну кабаницу. Био је то црни човјек, који је тако свршио свој опаки живот.

Кад је облак покрио мјесец, пролазио је он ваљда уз ону стијену, па је пао и убио се.

Тако је онај исти облак, над којим су у шикари толико уздисали Хлапић и Гита, донио спас њима и Марковој мајци, а и мајстору Мркоњи. Да није било тога облака, богзна не би ли црни човјек оне ноћи све био затукао.

Зато треба увијек мало причекати прије неголи се почне уздисати.

***

Тако су, дакле, сада свршене све погибли и све зло на Хлапићеву путовању. Што даље долази, то је само тако велика радост и срећа, да јој се сигурно Хлапић није надао, кад се прије осам дана онако сам и растужен приправљао у ноћи и мраку, да побјегне од мајстора Мркоње.

Заглавак

I. Срећа и радост

Не би било вриједно приповиједати, како су мајстор Мркоња, Хлапић, Гита и Бундаш допутовали до града и до куће мајсторове. То паче ни самога Хлапића није више занимало. Срећни људи, наиме, путују, а да и не знају да путују.

Хлапић је путем набрао лијепу киту пољског цвијећа: црвенога мака и бијелих катаринчица — и то је било све, што се догодило.

Тако су они дошли у град пред мајсторову кућу — а онда у двориште.

О, како је ускликнула мајсторица, кад је изненада видјела и мајстора Мркоњу и Хлапића и Бундаша! Она је сирота мислила, да ниједнога од њих више никад неће видјети. Дочула је, да су мајстора Мркоњу оробили и одвели у шуму зликовци, па је мислила, да је мртав.

Зато је имала велики црни рубац на глави и била је сва заплакана.

А сад су јој се сви вратили и довели су јој једну малу красну дјевојчицу, коју је мајсторица гледала тако милим погледом, да је Гити у срцу било све љепше и љепше, као да је велика срећа чека.

Онда су сви унишли у радионицу — и нека буду сада мало сами, да се од срца могу поздравити, загрлити и окријепити од глади и пута.

II. Марица

Мало послије сједјели су у соби за столом мајстор Мркоња, мајсторица, Хлапић и Гита.

Пошто су се окријепили и одморили — сједјели су сви мирна и блажена лица.

Само мајсторица је још увијек тужним и милим погледом проматрала Гиту.

Напокон рече мајсторица мајстору:

- Тако велика као Гита била би сада наша Марица. Нато уздахнуше и мајстор и мајсторица, а мајстор рече Хлапићу:

- Обећао сам ти, да ћу ти приповиједати, каква нас је несрећа затекла једноч на сајму. Слушај, што је било. Прије осам година становали смо у другом граду. Имали смо малу лијепу кћерку, која се звала Марица. Биле су јој три године — а била је све наше весеље. Једнога дана био је у оном граду сајам. Ја сам отишао с мојом робом на сајам и повео сам своју малу Марицу. Док сам ја продавао робу, изгубило се наједанпут дијете међу људима на сајму. Тражили смо је и тражили — али дјетета је нестало. Тражили смо је онај цијели дан, а затим осам дана — и мјесец дана и годину дана. — Али никада више не нађосмо наше мале Марице. Било је на оном сајму свакојакога свијета. Богзна који су опаки људи одвели наше дијете и богзна колико је претрпјела она — а и ми! Јер што год родитељи мисле да дијете трпи, то и они сами осјећају. Напокон смо одселили из онога града, да не видимо више оно мјесто, на којем нас је таква несрећа затекла. И од оно доба, мали мој Хлапићу, отврднуло је моје срце, и ти си много зато претрпио. — Али сад ће бити боље, јер да није било твоје доброте, никада се не би Грга поправио, ни мени помогао да утечем.

Кад је мајстор Мркоња почео хвалити Хлапића, било је то Хлапићу тако необично, да није знао куд би погледао. Почео се од неприлика грепсти за ухом, а онда се сагнуо и почео брисати чизмице својим црвеним рукавом.

Напокон упита Хлапић у неприлици:

- А сада дакако не бисте више могли ни наћи ни препознати ваше мале Марице?

- Наћи је нећемо никада! — уздахне мајсторица и обрише сузу с лица. — Али препознати бисмо је увијек могли.

- Како бисте је препознали, кад је била онда тако малена? — упита сада Гита, која сама умало да није почела плакати над жалошћу добре мајсторице.

- Препознали бисмо је — одврати мајсторица — јер кад је била Марица сасвим малена, ухватила је нож те себи порезала палац. Од оно доба имала је на палцу бразготину, која изгледа као крст.

О Боже, Боже! Је ли тко видио, како се грле мајка и дијете, кад се наду након много година?

Дакако да је Гита била она мала Марица — и носила је бразготину на палцу.

- О мајко! Моја мајко! Добра моја! Мила моја! Ја сам твоја Марица! — кликнула је Гита и потрчала у наручај мајсторици.

- Марице моја! Срце моје! — зајеца од среће мајсторица и привине своје дијете.

Два пута и три пута и десет пута грлиле се оне. У соби се није чуло ништа друго него радосно јецање.

Мајстор Мркоња приступио је Гити, положио је руку на њену лијепу главицу и није знао од среће ни ријечи да проговори. Чинило се као да је цијела њихова собица расвијетљена златним свјетлом саме среће.

А малому, добром Хлапићу чинило се као да је у цркви. Он је стајао посве миран, оборио је очи и склопио руке, јер му је само тако дошло.

Дуго су они сједјели иза тога, дуго разговарали, а Гита је с крила мајчина прешла на кољена очева и све љепша им се чинила Гита и све бољи чинили се Гити њезини родитељи.

Родитељи су је дакако сада звали „Марицом“. Али ми ћемо је до краја ове књиге звати Гитом, јер се тешко научити новом имену.

И Хлапић је рекао:

- Ја ћу те и даље звати „Гита“. Кад кажем „Гита“, чини ми се, да видим пред собом све оне згоде, које смо заједно доживјели. А кад кажем „Марица“, не чини ми се ништа. Као да нијесам ништа ни рекао!

- Доста је било згода, мали мој Хлапићу — рече мајстор. — Никада нећемо дознати, тко је нашу Марицу на оном сајму одвео и тко ју је предао господару циркуса. Но могло би бити, да је то био онај црни човјек, који је мене оробио, и који је како приповиједаш, довео украденога вранца у циркус. А да није било тебе, мој Хлапићу, никада се не би Марица вратила к нама.

- Немојте ме хвалити — рече Хлапић. — Да ви нијесте били тако оштри са мном, никад ја не бих био побјегао од вас, нити бих нашао Гиту. Можда је то ваша заслуга. То се никад не зна.

Хлапић је имао право, кад је тако говорио. Кад човјек човјека хвали, никада не зна, је ли погодио. Зато је најпаметније, да обојица Богу захвале.

То они и учинише.

Другог дана ујутро купише мајстор и мајсторица најприје нова одијела Хлапићу и Гити, а затим се опремише сви лијепо и одоше у цркву. Кад су ступили у цркву, синуло је управо на све црквене прозоре весело сунце — и тако су они видјели, да су сада погодили, и да се сам Бог радује срећи, коју им је удијелио.

III. Хлапићева баштина

Кад су се вратили из цркве рече Хлапић:

- Ја имам још посла напољу. Молим вас, мајсторе, да ми допустите, да одем на по сата.

Мајстор му то допусти, јер је сада било све друкчије него онда, кад је Хлапић у зеленим хлачама крекетао.

Хлапић затим узме ону киту црвенога мака и бијелих катаринчица и рече: — То сам некому обећао.

Сада може сватко увидјети, како је мудар и поштен био Хлапић. Кроз све оне многе погибељи и неприлике на свом путу, није он заборавио, да је обећао донијети цвијеће оној служавки, буде ли старцу мљекару помогла, да не мора сам носити млијеко уза стубе.

Хлапић је, дакле, сада ишао кроз град и носио је своју киту цвијећа оној служавки. Одмах је нашао и препознао ову високу кућу. Попео се у трећи кат и позвонио на вратима.

Слушкиња је отворила врата и сва се зачудила, кад је видјела онога шаренога Хлапића сада тако лијепо обучена. Но ипак га је одмах препознала, јер се људи не познају по одијелу него по очима.

- Госпојице, донио сам вам обећано цвијеће — рече Хлапић и пружи јој ону киту мака и катаринчица.

- О, како си ти поштен, мали! — рече слушкиња — и како си срећан. Има за тебе једно писмо овдје. Да нијеси дошао с цвијећем, никад га не би добио.

Хлапић је много тога доживио на свом путу, али још никада у свом животу није добио писмо.

Зато се управо пренеразио, кад је слушкиња унишла у своју собу и донијела велико писмо, те га предала Хлапићу и рекла:

- Ово писмо је донио неки дјечак. Рекао је, да је старац мљекар умро од старости. А ово је писмо дао написати прије смрти. Ако шегрт Хлапић дође с цвијећем к мени, нека му предам ово писмо — рекао је дјечак.

Тако је приповиједала слушкиња, а Хлапић је стао сав замишљен и окретао је писмо у руци. Није право знао, што да учини с писмом, и већ је помислио, не би ли најбоље било, да га поклони слушкињи заједно с цвијећем.

„Но то ипак не би имало смисла“, помисли он затим, „јер на писму је натпис Шегрту Хлапићу, а то сам само ја на цијелом свијету.“

Нато се Хлапић одлучи и брже-боље раскине писмо.

То је било врло мудро. И тко год се боји којега писма, нека исто тако учини, јер је свако писмо још много страшније, док је затворено и док се не зна, што је у њему.

Но то је било заиста весело писмо! У њему је великим словима писало ово:

Умро је старац мљекар без дјеце, без рођака и без кумова. На самртној постељи сјетио се шегрта Хлапића и оставио му своја кола и свога магарца. Ово се даје на знање шегрту Хлапићу с позивом, да дође по своју баштину у старчев бивши стан крај градске малте.

Озго и оздо на писму још је нешто било написано словима и бројевима. То је ваљда био натпис и потпис. Али то није Хлапић ни сада ни послије прочитао. Кад је он чуо, да је баштинио кола и магарца, није се заиста више бринуо, тко му то јавља.

Његово је срце било сада пуно захвалности.

- О, како је био добар тај старац! Како бих му радо захвалио! — кликнуо је Хлапић. — Кад би он барем могао видјети, како ћемо Гита и ја тимарити и чувати његова магарца!

- Збогом! збогом! госпојице, журим се, да јавим Гити веселу вијест.

Хлапић хтједе да потрчи на стубе.

Али уто је изашла из собе стара и отмјена госпођа, код које је служила она слушкиња. Госпођа је била у црној свиленој хаљини с бијелом капицом на глави.

Она је чула од своје слушкиње, како је добар и необичан тај шегрт Хлапић.

Дакако да му је она сада понудила, да ће га примити за свога сина и да ће га дати изучити господске школе.

Али Хлапић скине капу, приступи к отмјеној госпођи, па је пољуби у руку и рече:

- Ја ћу остати постолар, јер ми је тај занат највише омилио. А затим рече још Хлапић:

- И онако има више људи, који деру ципеле, него онаквих, који их праве.

Отмјена госпођа се насмијала и одмах је увидјела, да би за Хлапића заиста штета била, кад не би постао постолар. А Хлапић пољуби је још једном у руку, а онда потрчи сав срећан са својим писмом низа стубе.

Уистину је Хлапић љубио свој постоларски занат, но у овај час је више мислио на свога магарца, којему код отмјене госпоје никако не би било мјеста.

Хлапић је хрлио градским улицама и био је зачас код куће:

- Возит ћемо ципеле на магарцу! — викне он већ на вратима мајстору Мркоњи, а онда покаже своје писмо и приповједи свима, што се догодило.

Тога дана послије подне одоше Гита и Хлапић по магарца и по кола.

Дакако да би они тешко нашли старчеву кућицу, али у писму је писало, да је старац становао код градске малте. А малта је висока и стрши увис тако, да ју је лако наћи.

Кад је Хлапић показао своје писмо, дадоше му они људи, који су становали прије са старцем, магарца и кола.

Заиста би било вриједно видјети, како су се Гита и Хлапић сада возили у град на Хлапићеву магарцу!

То је било тако лијепо и весело, да је Гита само жалила, што сад нема своју златну трубљу, да у њу труби. Познало јој се још увијек, да је одрасла у циркусу!

Но Хлапић јој одмах рече, да кћери мајстора Мркоње не би пристајало, да кроз град труби, кад се вози на магарцу.

И тако су они само тихо и радосно пјевали цијелим путем и пуцали бичем над мудрим магарцем, који је стригао својим високим ушима.

Но пред кућом мајстора Мркоње није Хлапић могао да се од радости суздржи, него је скочио с кола и бацио своју капу високо. Онда је потрчао до кућних врата и пружио главу унутра, те викнуо у сав глас:

- Ето магарца!

- О, што си то рекао! — насмија се Гита и стаде се ругати Хлапићу. Дакако да су сви људи знали, да Хлапић није мислио себе, кад је пружио главу кроз врата и рекао: — Ето магарца! — али обијесна Гита ипак му се ругала и обадвоје се смијало.

Да не би више било забуне, одмах окрстише магарца и то именом „Кокодан“.

Тамо је стајала једна жена, па кад је видјела, како су се красно довезли Гита и Хлапић на магарцу и како су весели и срећни, рекла је:

- Боже мој, како би дјеци лијепо било, да увијек остану тако малена!

- Онда бисмо морали цијели наш живот ићи у исти разред — рече Хлапић. А то не би учитељи допустили, па би било неприлика. Зато је најбоље, да се сад играмо, а послије ћемо морати као и други људи.

Свршетак

Тако је и било.

Хлапић и Гита нарасли су послије велики. Хлапић је остао постолар, а Гита је и заборавила, да је била некад у циркусу. Само једанпут догодило се нешто што ју је на то сјетило.

Након неколико година дошао је, наиме, у онај град неки циркус и мајстор Мркоња пошао је у недјељу са својом обитељи у циркус.

Ту је Гита наједанпут видјела, како је у циркус ушла нека красна мала дјевојчица на бијелом коњу. То је био Гитин некадашњи „Соко“. Дјевојчица је била исто тако лијепа и малена, као што је некоћ била Гита. А Соко је био исто тако добар и мио као прије. Само је био мало посиједио, те је био још бјељи, јер и коњи постају сиједи, премда немају таквих брига као људи. Гита је видјела и своју папигу — и сазнала је, да је и њој и Соколу врло добро код новог господара.

Стари се господар, наиме, скоро иза Гитина бијега разболио — а онда се исповједио и спокојно умро, што је за таквога грешника најбоље.

***

Послије су Гита и Хлапић нарасли још и већи, а онда су се вјенчали. Касније су преузели посао од мајстора Мркоње, који је већ био јако остарио.

Гита и Хлапић имали су четверо дјеце и три шегрта.

У недјељу поподне сакупили су се шегрти и дјеца око њих и они су им приповиједали „чудновате згоде шегрта Хлапића“.

А чизмице су стајале и онда и увијек у малом стакленом ормарићу на великом ормару и тко год је хтио, могао их је видјети.

Ако је кому жао, што је приповијест већ готова, нека прегледа још једном цијелу књигу и нека покуша избројити кому је све помогао на путу шегрт Хлапић, мален као лакат, весео као птица, храбар као Краљевић Марко, мудар као књига, а добар као сунце.

Биљешка о писцу

Ивана Брлић-Мажуранић родила се у Огулину 1874. године у познатој породици Мажуранића, која је хрватској књижевности и култури дала низ знаменитих личности.

Објавила је сљедеће књиге: Ваљани и неваљани, приповијетке и пјесме за дјечаке (1902), Школа и празници, кратке приповијетке и пјесме из дјечјег живота (1905) Чудновате згоде шегрта Хлапића, приповијест (1913), Приче из давнине (1916), Књига омладини, цртице (1923), и Јаша Далматин, поткраљ Гуџерата, роман (1937).

Ивана Брлић-Мажуранић је била врло популарна списатељица. Њене књиге су преведене на готово све европске језике.

Умрла је 1938. године.

На Растку објављено: 2007-10-07
Датум последње измене: 2007-10-09 22:09:29
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује